Bertrand Rasel se sa velikom strašću i velikim uspehom bavio filozofijom, matematikom i logikom, ujedno je i većini  poznat upravo kao filozof ili matematičar. Međutim, on je poznat, možda ne širem krugu ljudi ali sigurno onima koji u nekoj meri poznaju njegov rad, kao i i izvrstan esejista. Kao i svakog velikog filozofa njega su zanimala pitanja koja su od velikog značaja za ljudski rod. Kada, sa jedne strane, imate neverovatnu težnju, potrebu za istinom i tome dodate bol i tugu prema patnji čovečanstva, koji su isto toliko jaki kao i ta težnja za istinom, imaćete dva možda najčistija i najplemenitija, a u isto vreme tako razarajuća, osećanja, koja je imao Rasel. Jedno od ta dva osećanja, ono koje je prijatnije prirode, Rasel je smanjivao i ublažavao – sa manjim i većim uspehom – pisanjem. Da ne ostane nedorečeno, što se tiče onog drugog nemira, manje prijatnog, Rasel je isto tako pisanjem i izlaganjem svojih misli pokušao da ga ublaži, ali sumnjam da je to bilo isto onoliko uspešno kao u slučaju prvog, neizmerno prijatnijeg osećaja. 

Ovaj predgovor nije mesto za nabrajanje najznačajnijih i najboljih dela ovog filzofa. Pomalo je i besmisleno odlučiti se na takav zadatak, posebno kada je neko napisao toliki broj knjiga (oko 70 dela), eseja, raznih tekstova, kao što je u slučaju Rasela. Dovoljno je reći da se od 1983. godine izdaju Izabrana dela Bertranda Rasela, kolekcija sadrži uglavnom njegova kraća i ranije neobjavljena dela, i ona je dostigla, za sada, čak šesnaest tomova. (Zanimljiva je činjenica da Raselova arhiva na univerzitetu MekKaster sadrži čak trideset hiljada njegovih pisama!) 

Dakle, pošto ovde nećemo nabrajati njegova kapitalna dela iz filozofije ili matematike – jer bi se u tom slučaju ovaj predgovor pretvorio u obimnu bibliografiju – mi ćemo nabrojati neke njegove eseje koji su možda manje poznati široj publici, ali ništa manje značajni ili kvalitetniji od onih radova iz filozofije ili matematike. Eseje ćemo navesti, iz prostog razloga, zbog toga što je ovde dat prevod jednog njegovog eseja i smatram da bi čitalac istog trebao biti upoznat sa temama kojima se Rasel bavio uglavnom kada je pisao eseje. Da li sam ateista ili agnostik?, U slavu nerada, Kako pišem, Da li postoji Bog?, Šta znači biti agnostik?, Šta je duša?, Zašto sam racionalista? Impuls za moć, Znanje i mudrost, Teorija saznanja, Neodređenost, Etika rata, Elementi etike, Edukacija i disciplina, i mnoga druga. 

Po naslovima ovih eseja može se delimično videti kakvi su to problemi i kakve su teme interesovale Rasela. Za one koje zanima više i žele da se upoznaju sa Raselovom objektivizacijom ona dva snažna osećanja, iskreno preporučujem da pročitaju njegove knjige iz filozofije, pa i logike i matematike.

Konkretno u ovom eseju, iz 1953. godine, Rasel piše o tome šta znači biti agnostik, kakav je odnos agnostika prema religijama, kakva uverenja agnostik priznaje i kakva uverenja i “dokaze” odbacuje. Čitav esej je prožet klasičnim Raselovim bistrim i provokativnim duhom, koji svojom logičkom oštricom preseca sve legende i sva verovanja koja se uzimaju zdravo za gotovo.

Nikola Ačanski

Ko je agnostik?

Agnostik smatra da je nemoguće znati istinu kada su u pitanju stvari sa kojima se Hrišćanstvo i druge religije bave, stvari kao što su Bog i život nakon smrti. Ili, ako nije potpuno nemoguće, u najmanju ruku nemoguće u sadašnjem trenutku.

Da li su agnostici ateisti?

Ne. Ateista, kao i hrišćanin, smatra da možemo znati da li postoji ili ne postoji Bog. Hrišćanin smatra da možemo znati da Bog postoji; ateista, da možemo da znamo da ne postoji. Agnostik odbija da presudi, govoreći da ne postoji dovoljno dokaza bilo za afirmaciju ili poricanje. U isto vreme, agnostik može smatrati da postojanje Boga, iako nije  nemoguće, malo je verovatno; on čak može smatrati da je toliko nemoguće da nije vredno razmatranja u praktičkom smislu. U tom slučaju, nije daleko udaljen od ateizma. Njegov stav može biti takav kakav  bi pažljiv filozof imao prema bogovima antičke Grčke. Da je od mene zatraženo da dokažem da Zevs i Posejdon i Hera i ostatak olimpskih bogova ne postoje, bio bih u nemogućnosti da pronadjem uverljive argumente. Agnostik može misliti da je hrišćanski Bog isto tako nemoguć kao i olimpski; u tom slučaju, on je, praktički, isto što i ateista.

Pošto poričeš „Božji zakon“ koji autoritet ti prihvataš kao onaj koji te može usmeravati u ponašanju?

Agnostik ne prihvata nikakav „autoritet“ u smislu u kom to rade religiozni ljudi. On smatra da čovek treba da osmisli pravila ponašanja za sebe. Naravno, on će tražiti uzor u mudrošću drugih, ali će morati da izabere sam za sebe ljude koje smatra mudrim, i on neće smatrati da je čak i to što oni kažu neupitno. On će primetiti da ono što prolazi kao „Božji zakon“ varira s vremena na vreme. Biblija kaže dve stvari; da žena ne sme da se uda za brata svog preminulog muža, i da, u određenim okolnostima mora to da uradi. Ako imate tu nesreću da ste udovica bez dece sa neoženjenim šurakom, logički je nemoguće da izbegnete nepoštovanje „Božjeg zakona“.

Kako znaš šta je dobro a šta je zlo? Šta agnostik smatra grehom?

Agnostik nije toliko siguran, kao što su neki hrišćani, u pogledu toga šta je dobro a šta zlo. On ne veruje, kao što je većina hrišćana verovala u prošlosti, da ljudi koji se ne slažu sa državom oko nejasnih pitanja u vezi teologije treba da trpe bolnu smrt. On je protiv progona i   prilično je oprezan kada je u pitanju moralna osuda. Što se tiče „greha“, on misli da to nije koristan pojam. On priznaje, naravno, da su neke vrste ponašanja poželjne, a neke nepoželjne, ali on smatra da je kažnjavanje onih nepoželjnih vrsta ponašanja dozvoljeno jedino kao preventivno ili kao popravno, ne i onda kada se sprovodi  samo zbog toga što se smatra da je  dobra stvar sama po sebi kada zli pate. Upravo je ovo verovanje u osvetničku kaznu nagnalo ljude da prihvate pakao. Ovo je samo deo štete koju je naneo pojam greha.

Da li agnostik radi sta god želi?

Sa jedne strane, ne; s druge strane, svako radi šta god hoće. Pretpostavimo, na primer, da mrzite nekoga toliko da želite da ga ubijete. Zašto to i ne učinite? Možete reći: „Zato  što mi religija govori da je ubistvo greh“. Ali statistička činjenica je da agnostici nisu skloni ubistvima više od drugih ljudi, u stvari, čak su i manje skloni. Oni imaju iste motive na osnovu kojih se uzdržavaju od ubijanja, kao i drugi ljudi. Najsnažniji motiv jeste strah od kazne. U nezakonskim uslovima, kao što je Zlatna groznica, svakakvi ljudi će počiniti zločine, međutim u običnim okolnostima bi se pridržavali zakona. Postoji ne samo stvarna pravna kazna; već i nelagodnost strašnog otkrića i usamljenost pri spoznavanju toga da, da bi izbegli mržnju drugih, morate nositi masku čak i kada ste sa svojim najbližim. A postoji i ono što se može nazvati „savest“. Ako ste ikada razmišljali o ubistvu, verovatno vas je pri tome plašilo  sećanje na poslednje trenutke vaše žrtve i na leš. Sve ovo zavisi od vašeg života u zajednici koja poštuje zakone, ali postoji mnoštvo sekularnih razloga za stvaranje i očuvanje takve zajednice.

Rekao sam da postoji druga strana gde čovek radi ono što mu je volja. Niko sem budale ne zadovoljava svaku svoju pobudu, ali ono što drži želju pod kontrolom je uvek neka druga želja. Čovekove anti-društvene želje mogu biti obuzdane željom da se zadovolji Bog, ali one isto tako mogu biti obuzdane željom da se zadovolji prijatelj, ili željom da se zadobije poštovanje zajednice, ili da može sebe misliti bez samogađenja. Ali ako čovek nema takvih želja, sami apstraktni koncepti moralnosti ga neće održati na pravom putu.

Na koji način agnostik posmatra Bibliju?

Agnostik posmatra Bibliju na isti način kao i slobodoumni sveštenici. On ne misli da je ona neko božansko nadahnuće; on misli da je u pogledu rane istorije ona korisna i ne više istinita od one istorije kod Homera. Smatra da je njeno moralno učenje ponekad dobro, ali ponekad veoma loše. Na primer: Samuel je naredio Saulu, u ratu, da ubije ne samo svakog čoveka, svaku ženu, i svako dete neprijatelja, već i sve ovce i stoku. Saul je, međutim, ostavio stoku i ovce u životu, i zbog ovoga učili su nas da ga osuđujemo. Nikada nisam bio u stanju da se divim Eliši zbog proklinjanja dece koja su mu se smejala, ili da verujem (što Biblija tvrdi) da će blagonaklono božanstvo poslati dva medveda da ubiju decu.

Na koji način agnostik posmatra Isusa, devičansko rođenje, i Sveto Trojstvo?

Pošto agnostik ne veruje u Boga, on ne smatra da je Isus bio Bog. Većina se agnostika divi životu i Isusovom moralnom učenju koje je prikazano u jevanđelju, ali ne i nužno više nego što se dive nekim drugim osobama. Neki će ga staviti na isti nivo sa Budom, neki sa Sokratom, a neki sa Abrahamom Linkolnom. Niti oni misle da je ono što je On rekao neosporno, jer ne prihvataju ni jedan autoritet kao apsolutni autoritet. Agnostici smatraju da je devičansko rođenje kao doktrina preuzeta iz paganske mitologije, gde takva rođenja nisu bila neuobičajena. (Zaratustra je govorio da ga je rodila devica, Ištar, Vavilonska boginja, naziva se Bogorodica). Oni ne mogu da veruju u njega, ili u Sveto Trojstvo, jer ni jedno ni drugo nije moguće bez vere u Boga.

Može li agnostik biti hrišćanin?

Reč „hrišćanin“ imala je mnogo različitih značenja u različitim vremenima. Tokom vekova još od vremena Hrista, pod tim se podrazumevala osoba koja veruje u Boga i besmrtnost i koja je smatrala da je Hrist Bog. Ali unitaristi sebe nazivaju hrišćanima, iako oni ne veruju u božanstvo Hristovo, i mnogi ljudi danas koriste reč Bog u manje preciznom smislu, za razliku od onoga koji je nekada imala. Mnogi ljudi koji kažu da veruju u Boga pod njim ne misle osobu, ili trojstvo, već samo nejasnu tendenciju ili moć ili svhu imanentnu evoluciji. Drugi, koji idu još dalje, pod hrišćanstvom podrazumevaju puki etički sistem za koji, budući da ne znaju istoriju, oni veruju da je karakterističan samo za hrišćanstvo. Kada sam, u nedavno objavljenoj knjizi, izjavio da je svetu potrebna „ljubav, hrišćanska ljubav ili saosećanje,“ mnogi su mislili da sam promenio neke svoje stavove, a u stvari, mogao sam reći istu stvar u bilo koje vreme. Ako pod hrišćaninom mislite čoveka koji voli svoga komšiju, koji se duboko saoseća sa patnjom, i koji žarko žudi za svetom koji je oslobođen od okrutnosti i gadosti koje ga u ovom trenutku pomračuju, onda, svakako, opravdano ćete me nazvati hrišćaninom. U tom smislu, mislim da ćete nači više hrišćanina među agnosticima nego među ortodoksnima. Ali, što se mene tiče, ne mogu prihvatiti tu definiciju. Pored drugih prigovora, izlgleda neuljudno prema Jevrejima, budistima, muhamedancima, i drugim ne-hrišćanima, koji su, kako je istorija do sada pokazivala, bili u najmanju ruku pogodni kao i hrišćani da praktikuju vrline, koje neki moderni hrišćani arogantno prisvajaju kao karakteristike vlastite religije.

Takođe smatram da svi oni koji su sebe nazivali hrišćanima u prošlim vremenima, i velika većina koja to čini i danas, smatraju da vera u Boga i besmrtnost čini suštinu hrišćanstva. Na ovim osnovama ne bih sebe nazvao hrišćaninom, i rekao bih da agnostik ne može biti hrišćanin. Ali, ako se reč  „hrišćanstvo“  generalno koristi da označi jednu vrstu moralnosti, onda će svakako biti moguće da agnostik bude hrišćanin.

Da li agnostik poriče to da čovek ima dušu?

Ovo pitanje ne može imati precizno značenje sve dok se ne izloži definicija reči „duša“. Pretpostavljam da je ono što se pod tim misli, otprilike, nešto nematerijalno što opstaje tokom ljudskog života i čak, za one koji veruju u besmrtnost, nešto što traje i u celokupnom budućem vremenu. Ako je to ono što se pod dušom podrazumeva, malo je verovatno da će agnostik verovati u to da čovek ima dušu. Ali moram dodati da to ne znači da agnostik mora biti materijalista. Mnogi agnostici (uključujući i mene) su prilično sumnjivi u pogledu tela kao i u pogledu duše, ali ovo je duga priča koja vodi u komplikovanu metafiziku. Um i materija su podjednako, rekao bih, samo pogodni simboli u diskursu, ne i realno postojeće stvari.

Da li agnostik veruje u život posle smrti, u raj ili pakao?

Pitanje da li ljudi prežive smrt je ono za koje su mogući dokazi. Psihološka istraživanja i spiritualizam, kako mnogi misle, mogu da pruže dokaze po tom pitanju. Agnostik, kao takav, ne zauzima stav po tom pitanju opstanka, osim ako smatra da na neki način to može da se dokaže.  Što se mene tiče, smatram da ne postoji ni jedan dobar razlog na osnovu kojeg bismo verovali da možemo preživeti smrt, ali sam spreman da me ubede u to ukoliko se pojave adekvatni dokazi.

Raj i pakao su druga stvar. Vera u pakao je povezana sa uverenjem da je osvetoljubiva kazna za grehove, sasvim nezavisno od bilo kog vaspitnog ili preventivnog dejstva koje ona (kazna) može imati, dobra stvar. Teško da agnostik veruje u ovo. Što se tiče raja, možda se može jednog dana doći do dokaza, za  njegovo postojanje, i to kroz spiritualizam, ali većina agnostika smatra da ne postoje takvi dokazi, i zbog toga ne veruju u raj.

Da li se nikada ne plašite osude Boga jer ga poričete?

Sasvim sigurno ne. Takođe poričem postojanje Zevsa, Jupitera, Odina i  Brahma, ali to mi nije donelo nikakvo zlo. Primećujem da veliki deo ljudske rase ne veruje u Boga i da oni ne trpe nikakvu vidljivu kaznu za to. Ako bi Bog i postojao sumnjam da bi imao tako nelagodnu sujetu pa da bude uvređen od strane onih koji sumnjaju u njegovo postojanje.

Kako agnostici objašnjavaju lepotu i harmoniju prirode?

Ne mogu da shvatim gde postoje ova „lepota“ i „harmonija“. U životinjskom carstvu životinje se nemilosrdno love među sobom. Većina njih je ili surovo ubijena ili polako umru od gladi. Što se mene tiče, ne mogu da vidim nikakvu lepotu ili harmoniju u pantljičari. Ne može se reći da je ovo stvorenje poslato kao kazna za naše grehe, jer se češće nalazi među životinjama nego među ljudima. Pretpostavljam da se pitanje o lepoti i harmoniji odnosi na lepotu, recimo, zvezdanog neba. Ali treba upamtiti i to da zvezde s vremena na vreme eksplodiraju i svedu sve u svojoj okolini na neodređenu maglu. Lepota, u svakom slučaju, je subjektivna i postoji samo u oku posmatrača.

Kako agnostici objašnjavaju čuda i druga otkrovenja Božje svemoći?

Agnostici ne misle da postoji bilo kakav dokaz o „čudima“ u smislu dešavanja koja su suprotna prirodnom zakonu. Znamo da se „ lečenje verom“ dešava i ono nije čudesno u bilo kom smislu. U Lurdu neke bolesti se mogu izlečiti neke ne mogu. One koje se mogu izlečiti u Lurdu verovatno ih može izlečiti bilo koji doktor u koga pacijent ima poverenja. Što se tiče nekih drugih čuda, kao na primer kada je Isus naredio Suncu da miruje, agnostik ih odbacuje uzimajući ih kao legende i ukazuje na činjenicu da su sve religije u izobilju snabdevene takvim legendama. Postoji isto toliko dokaza čuda kod Grčkih bogova u Homera koliko i kod hrišćanskih Bogova u Bibliji.

Postoji dosta uobičajenih i okrutnih strasti kojima se religija protivi. Ako se napuste religiozni principi može li čovečanstvo opstati?

Postojanje uobičajenih i okrutnih strasti je neosporno, ali ne vidim nikakve istorijske dokaze da se religija protivila ovim strastima. Naprotiv, ona ih je blagosiljala i omogućila ljudima da im se prepuštaju bez kajanja. Okrutni progoni su bili česti u hrišćanstvu, češći nego bilo gde drugde. Ono što izgleda opravdava progone jeste dogmatsko verovanje. Ljubaznost i tolerancija preovlađuju samo u onoj meri u kojoj dogmatsko verovanje opada. U našem vremenu, nova dogmatska religija, zvana komunizam, se uzdigla. Agnostik je protiv ovoga, kao i drugih dogmatskih sistema. Karakter uznemiravanja koji ima današnji komunizam analogan je onom karakteru uznemiravanja hrišćanstva u ranim vekovima. U onoj meri u kojoj je hrišćanstvo postalo manje uznemiravajuće, to je uglavnom zahvaljujući radu slobodnih mislilaca koji su učinili to da dogmatizam bude manje dogmatičan. Da su dogmatični sada isto koliko i u ranijim vremenima i dalje bi smatrali da je u redu paliti jeretike na lomači. Duh tolerancije za koji neki moderni hrišćani tvrde da je u suštini hrišćanski je, u stvari, proizvod naravi koja dozvoljava sumnju i sumnja u apsolutne izvesnosti. Mislim da će svako ko posmatra istoriju na nepristrasan način doći do zaključka da je religija prouzrokovala više patnje nego što je sprečila.

Šta predstavlja smisao života za agnostika?

Osećam sklonost da odgovorim drugim pitanjem. Šta je smisao u „ smisao života“ ? Pretpostavljam da se smatra pod tim neka opšta svrha. Ne mislim da život generalno ima neku svrhu. Jednostavno se desi. Ali individualna ljudska bića imaju svrhe, i ne postoji ništa u agnosticizmu što bi ih nateralo da napuste te svrhe. Oni ne mogu, naravno, biti sigurni u pogledu postizanja rezultata kojima teže; ali bi se loše mislilo o vojniku koji odbija da se bori ukoliko pobeda nije sigurna. Osoba kojoj je potrebna religija da osnaži svoje namere je malodušna osoba, i ne mogu tako dobro da mislim o takvoj osobi koliko o osobi koja koristi svoje šanse, pri tom priznajući da poraz nije nemoguć.

Ne znači li poricanje religije ujedno poricanje i braka i čednosti?

Ovde se opet mora odgovoriti drugim pitanjem; da li čovek koji postavlja ovo pitanje veruje da brak i čednost doprinose zemaljskoj sreći ovde, ili on misli da, dok oni izazivaju bedu na ovom svetu, oni predstavljaju sredstvo za odlazak na nebo? Čovek koji prihvata potonji stav će bez sumnje očekivati da agnosticizam dovede do raspada onoga što on naziva vrlinom, ali on će morati da prizna da ono što on naziva vrlinom nije ono što doprinosi sreći ljudske rase na zemlji. Ako, s druge strane, on zauzme prvi stav, naime, da postoje ovozemaljski argumenti u korist braka i čednosti, on takođe mora smatrati da su ovi argumenti takvi da se mogu odnositi i na agnostika. Agnostici, kao takvi, nemaju karakteristične stavove kad je u pitanju seksualni moral. Ali bi većina njih priznala da postoje validni argumenti protiv neobuzdanog udovoljavanja seksualnim željama. Oni će izvesti ove argumente, međutim, iz sekularnih izvora, a ne iz nekih božanskih pravila.

Zar nije vera u razlog (dokaz) sama po sebi opasna vera? Nije li razlog (dokaz) nesavršen i neadekvatan bez duhovnog i moralnog zakona?

Nijedan razborit čovek, ma koliki agnostik bio, nema „veru u sam razlog“. Razlog (dokaz) ima posla sa činjenicama, do nekih se došlo posmatranjem, do nekih izvođenjem zaključka. Pitanje da li postoji život nakon smrti kao i pitanje da li postoji Bog tiče se činjenica, i agnostik će smatrati da oni treba da budu ispitani na isti način kao i pitanje, „Da li će sutra biti pomračenje sunca?“. Ali činjenice same po sebi nisu dovoljne da odrede delanje, jer nam one ne govore kojim ciljevima treba težiti. U području ciljeva (svrha) treba nam nešto više od razloga. Agnostik će pronaći ciljeve u sopstvenom srcu, a ne u spoljašnjoj naredbi. Uzmimo primer: pretpostavite da želite da putujete vozom od Njujorka do Čikaga; vi ćete koristiti razum kako biste otkrili red vožnje, a osoba koja bi mislila da su joj neke moći uvida ili intuicije omogućili da sazna kada vozovi idu mislila bi prilično glupo. Ali nijedan red vožnje mu neće reći da je to mudro, on će morati da uzme u obzir dalje činjenice; ali iza svih činjenica, postojaće ciljevi za koje on smatra da odgovaraju  toku traganja, a ovi, kako za agnostika tako i za druge ljude, pripadaju oblasti koja nije oblast dokaza, iako ne bi trebali biti u nekom pogledu u suprotnosti sa njima.  Oblast na koju mislim je oblast emocija, osećanja i želja.

Da li posmatrate sve religije kao prazna sujeverja i dogme? Koju od postojećih religija najviše poštujete i zašto?

Sve velike organizovane religije koje su dominirale velikim populacijama sadržale su više ili manje dogme, ali „religija“ je reč čije značenje nije baš određeno. Konfučijanizam, na primer, može se zvati religijom, iako ne podrazumeva nikakvu dogmu. A u nekim oblicima liberalnog hrišćanstva dogmatski element je sveden na minimum.

Od velikih istorijskih religija, ja preferiram budizam, posebno u njegovim ranim oblicima, zbog toga što sadrži najmanji element uznemiravanja.

Komunizam se kao i agnosticizam protivi religiji, da li su agnostici komunisti?

Komunizam se ne protivi religiji. On se protivi hrišćanskoj religiji kao i muhamedanstvo. Komunizam, barem u obliku koji zagovara Sovjetska vlada i Komunistička partija, je novi sistem dogmi koje su naročito virulentne i uznemiravajuće vrste. Svaki istinski agnsotik mora biti protiv toga.

Da li agnostici smatraju da je nauku i religiju nemoguće pomiriti?

Odgovor se formira u zavisnosti od toga šta se misli pod „religijom“. Ako se pod tim misli samo etički sistem, može se pomiriti sa naukom. Ako se pod tim misli dogmatski sistem, koji je se predstavlja kao nesumnjiva istina, onda je nepomirljiv sa naučnim duhom, koji odbija da prihvati  činjenice bez dokaza, i takođe smatra da je apsolutna sigurnost skoro uvek nemoguća.

Koja vrsta dokaza bi vas ubedila da Bog postoji?

Mislim da kada bih čuo glas sa neba kako predviđa sve što će mi se desiti za naredna dvadeset četiri časa, uključujući i događaje koji bi izgledali malo mogući, i ako se svi ovi događaji dogode, možda bih bio ubeđen u najmanju ruku u postojanje neke nadljuske inteligencije. Mogu da zamislim druge dokaze iste vrste koji bi me mogli ubediti, ali za sada koliko znam, takvi dokazi ne postoje.

Bertrand Rasel

Umnjak

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

  Bertrand Rasel, Filozofija, Religija