Bicikl – vozilo prošlosti i budućnosti

Kada se 1870.godine pojavilo prvo metalno vozilo na dva točka nazvano bicikl, čovek je sa njom osvojio prvo parče lične slobode u osvajanju daljina. Taj prvi bicikl je imao iz današnje vizure groteskno veliki prednji točak kojim su ljudi želeli da pređu što veći prostor jednim okretajem pedala. Iako je sa sobom nosio veliku verovatnoću da ćete pasti na glavu, bio vrlo avangardnog izgleda i veoma skup (šest prosečnih plata) – prvi bicikl je bio veoma popularan.

Danas u svetu ima preko milijardu bicikli, dvostruko više nego automobila. Zemlja sa najvećim brojem bicikli je sigurno Kina. Začudo, Kini je dugo trebalo da se bicikl uvede u masovnu upotrebu. Bar nekoliko decenija postojala je samo fascinacija ovim tehnološkim čudom sa zapada. Kad je počeo da se uvozi bio je mnogo skuplji nego u zemljama Evrope, pa je bicikl sledećih tridesetak godina bio privilegija jednog malog sloja bogatih ljudi. Tek u vreme razvoja domaće industrije, oko 1930.godine, oni postaju uobičajeno sredstvo transporta i među siromašnijim Kinezima.

Nezvanična prestonica biciklista je Amsterdam. Tamo su bicikli omiljeno prevozno sredstvo za sve: i siromašne i bogate. Danas je tamo, u gradu od 800.000 ljudi, u upotrebi oko 550.000 bicikli, a postoji podatak da stanovnici Amsterdama dnevno okreću pedale da bi prešli čak dva miliona kilometara! Na ulicama možete videti najraznovrsnije primerke, a nije neuobičajeno i da cela porodica sedi na trosedu ili četvorosedu i šparta gradom.

Vožnja bicikli ne samo da je dobra za vaše zdravlje već je odlična i za okolinu. Dok spajate lepo i korisno, jer pretpostavljam da uživate dok vozite bicikl, iza sebe ne ostavljate trag dima koji stvara od ove planete jednu veliku staklenu baštu.

«Krajem osamdesetih otkrio sam sklopive bicikle i pošto su me moj posao i znatiželja vodili u razne delove sveta, obično bih jedan nosio sa sobom. Isti onaj osećaj slobode koji sam imao u Njujorku vraćao bi mi se dok bih okretao pedale u mnogim glavnim gradovima sveta. Osećao sam se povezaniji sa životom na ulicama nego što bih to bio u autu ili u javnom prevozu: mogao sam da stanem gde god želim; i često je (vrlo često) to brži način da se stigne od tačke A do tačke B nego kolima ili taksijem; a i nisam morao da pratim neku utvrđenu rutu. Ista ona razdraganost, dok mi vazduh šiba oko glave a ulična dešavanja promiču, ponavljala se u svakom gradu. Navukao sam se na to.» Dejvid Birn – Biciklistički dnevnici

Takmičarski duh čuči u čoveku i samo vreba priliku da se isprsi i izazove nekog na dokazivanje. Otkad bicikli postoje, postoje i biciklističke trke. Prve trke su zabeležene 1868.godine u Parizu na kojima je pobedio Englez na drvenoj bicikli sa gvozdenim točkovima. Trkačke bicikle su se razvijale uporedo sa običnim, opuštenim varijantama, tako da se današnje «desetobrzinke» prave od laganih i čvrstih ugljeničnih vlakana i sa ultra složenim dualnim sistemima za kočenje i menjanje brzina. Najveća brzina koju je postigao čovek na bicikli bez prethodnog ubrzanja je 133.28 km/h, a taj rekord drži Kanađin Sem Vitingem.

I u biciklizmu postoji ekstremizam. Slovenac Jure Robič je pobedio u skoro svakoj trci u kojoj je i učestvovao, pa čak i pet puta na ultrabiciklističkom događaju RAAM, na kome je potrebno izvoziti 4.500km. Jure Robič je poznat kao najizdržljiviji biciklista na svetu i još uvek drži rekord od 834,77 km koliko je uspeo da pređe za 24 časa. Međutim, sva ta natprirodna izdržljivost ima svoju cenu. Vozio je skoro neumorno, a u tim trenucima maksimalne iscrpljenosti je pomalo gubio razum. Video stvari koje ne postoje. A njegov trener je sve to podržavao; kada je Jure umislio da ga juri mudžahedin i trener ga je video, kada je usred Amerike biciklista pomislio da je u Sloveniji, ovaj bi samo dodao, Da, tvoja Koroška je tu, na par kilometara. Osnovno pravilo trenera je bilo: kada je Robič bio izuzetno iscrpljen i kad je osećao da će umreti na biciklu od umora, u njemu je bilo još 50% energije. Jure Robič je poginuo 2010. godine u saobraćajnoj nesreći dok je trenirao.

Planinski bicikli (MTB) su nastali još šezdesetih godina prošlog veka, kada je postao i popularan sport spuštanja biciklom niz planinu. Počele su da se proizvode bicikle za zemljane, loše puteve i razvijale se u raznim varijetetima u zavisnosti za koju disciplinu ste se odlučili: cross country, downhill, dirt jumping, mountain cross… MTB su tokom godina stekli kultni status i danas možete pročitati oglase za bicikle u kojima ima reči koje nemam pojma šta znače, ali su ipak nekome jako bitni, jer ih ne bi ni napisali, zar ne?

– alu ram Trenga De, 21″
– viljuška Manitou Scareb (vazduh, lockout)
– točkovi Bergamont Tatoo BGM19, gume Continental Traffic, kaseta,
rotori 160mm

– kočnice Avid Juicy 5, generalno sređene
– pogon XTR 950 sa novom patronom

– lula i korman Concept
– šticna Truvativ double XT clamp
– sediste Selle Royal

U svetu postaje sve uobičajenija praksa deljenja bicikli. To je sistem koji omogućava da ljudi dele i zajednički koriste bicikle. Niko od njih ga ne poseduje, već samo plati pravo da ih koristi. Uz uplatu članarine, dobija se kartica ili kod sa kojim može da se otključa bicikla za čiju se štetu ili nestanak postaje odgovoran. Očekuje se da je vratite posle par sati. Postojali su i drugačiji projekti, sa neverovatnom (i neopravdanom) verom u čoveka. Beli bicikl je bio projekat jedne radikalne grupe iz Amsterdama u kome je bilo zamišljeno da se podele besplatno bicikle koje će ljudima poslužiti da se prevezu na željeno mesto i onda daju nekom sledećem. Za manje od mesec dana, sve bicikle su bile ili ukradene ili uništene u obližnjim kanalima.

Deljenje bicikli je idealno rešenje za ljude koji, poput mene, žive na petom spratu bez lifta i bez podruma u kome bi ga ostavili. Dugo već ne okrećem pedale, poslednji bicikl koji sam imao i vozio je BMX. Davno je to bilo…