U jednoj od pesama, čuvena poljska pesnikinja, Vislava Šimborska, laureatkinja Nobelove nagrade i zaljubljenik u tišinu, anonimnost i samoću, kaže:„Pisanje je osveta smrtne ruke”.

Delo „Nova istraživanja” Horhea Luisa Borhesa (objavila „Paideja” 2008, prevela Biljana Bukvić Isailović), kao da je dokaz tačnosti ovog postulata Šimborske. Alii Vistana Hju Odna koji kaže da pisac, ako već ne može da spreči i prevari Smrt, može da s njom razgovora, polemiše, da je izaziva.

To nije knjiga, nego bombonjera

Znamo da je Zlo po svojoj prirodi nepismeno, a da je Smrt slepa.U pedesetosmoj godini, Borhesovim svetom potpuno je zavladao mrak. Bio je slep poput Miltona i Homera. Sam Borhes sopstveno slepilo smatrao je „božanskom ironijom”: „Bog mi je dao knjige i noć”, govorio je. Jedina boja, seća se Alberto Mangel, danas čuveni pisac, a u mladosti jedan od Borhesovih čitača, koju su Borhesove oči mogle da prepoznaju, bila je žuta. Zbog toga su mu prijatelji često za rođendan poklanjali drečavo žute kravate. Borhes je, na takve poklone, sa osmehom citirao Oskara Vajlda: „Samo bi gluv čovek mogao da nosi ovakvu kravatu”.

Sam Borhes u stanu nije imao nikada nijednu sopstvenu knjigu. Kada mu je jednom prilikom poštar doneo luksuzno izdanje njegove priče Kongres, seća se Mangel, gde su primerci bili obeleženi, a svaka stranica ilustrovana tantričkim crtežima, Borhes je zamolio Mangela da mu knjigu opiše. Kada je mladi čitač to učinio, pisac je uzviknuo:„Ali to nije knjiga, to je bombonjera” i knjigu poklonio zbunjenom poštaru.

Sa stranica knjige „Nova istraživanja”, kao da sipi zarobljeno vreme. Večnost. Borhes je mnoge od ovih stranica diktirao u svom stanu, u Buenos Ajresu, koji je bio „prigušen, topao, blago namirisan (zbog insistiranja služavke da grejanje uvek bude uključeno i zato što je uvek sipala malo toaletne vode na Borhesovu maramicu pre nego što bi je stavila u prsni džep Borhesovog sakoa). Obično je stan bio i prilično mračan, i sve su ovo bila svojstva koja su, činilo se, pogodovala starčevom slepilu, dajući utisak srećne odvojenosti”.

Borhes je pored tigrova, ruža, Servantesa, Šekspira,Kolridža, obožavao i lavirinte, do te mere da je i svaka njegova knjiga svojevrstan lavirint kroz koji se čitalac može kretati na bezbroj načina. Evo samo nekoliko „znakova pored puta” za čitanje Borhesovog dela „Nova istraživanja”.

BOG je jedan od glavnih junaka ove knjige. Cvetajeva je pisala da se sve njene pesme „koje nisu upućene Bogu, vraćaju”, Čarls Simić je potpisnici ovih redova rekao da je „Bog kritičar”. No, Borhes je prišao istini korak bliže i u ovom delu govori o tome da je Bog – pisac, da je „sastavio dve knjige: Sveto pismo i– svet”.

OGLEDALA ili IGRA UDVAJANJA. Borhes kaže da su junaci Don Kihota takođe i čitaoci Don Kihota. „Ovde je neizbežno setiti se Šekspira; on na pozornicu Hamleta uključuje drugu pozornicu na kojoj se odigrava tragedija, manje ili više istovetna tragediji uHamletu...Zašto nas uznemirava to što je Don Kihot čitalac Don Kihota i Hamletposmatrač Hamleta?”, pita se Borhes i odgovara:„Takva obrtanja sugerišu i navode na pomisao da ako junaci fikcije mogu biti čitaoci ili posmatrači, onda mi, njeni čitaoci ili posmatrači, možemo biti fikcija”.

KO JE STVARAN u ovom našem, takozvanom stvarnom svetu, jedno je od pitanja kojim se pisac neprekidno bavi. Borhes se pita:„Ko sme da izgovori reč ja? Samo Bog” i dodaje:„Bog postoji, mi smo ti koji ne postojimo”.

„SVIFT je živeo od ledene inteligencije i ledene mržnje”, tvrdi Borhes u eseju „Istorija odjeka jednog imena” i dodaje da je Svifta, poput Flobera, uvek fascinirao idiotizam, „možda zato što je znao da ga ludilo vreba iz prikrajka”. Svift je rekao:„Ja sam kao drvo: počeću da umirem od krošnje”, citira ga Borhes i dodaje da je Tekeri, misleći na Svifta, napisao:„Misliti na Svifta isto je kao misliti na ruševine ogromnog carstva”.

ODBRANA ALEGORIJE. U tekstu „Od alegorije do romana”, Borhes citira Čestertona, slažući se sa njim da je jezik nedovoljan: „Čovek zna da su nijanse u duši raskošnije, neuporedivo brojnije i neopisivije, nego boje jesenje šume…”. I tvrdi, da pošto je jezik proglašen za nedovoljan, ima mesta za druge izraze i da je „alegorija jedan od njih, poput arhitekture i muzike”.

ŠEKSPIR, po rečima Hezlita „ličio je na sve ljude, osim u tome da liči na sve ljude. Duboko iznutra nije bio ništa, ali bio je sve ono što su i ostali, ili što mogu da budu”. Ovom tumačenju Šekspira, Borhes, u eseju „Od nekog do nikog”, dodaje i da je Igo Šekspira, kasnije, poredio sa okeanom, sa mrestilištem svih mogućih oblika. Borhes kaže u ovom tekstu da se i u budizmu ponavlja ta slika.

ISTORIJA je pojam kome se, tokom čitavog svog opusa, Borhes vraćao. Pored ostalog, piše:„Šopenhauer je rekao da je istorija beskrajan i zbrkan san mnogih pokolenja; u tom snu, u kome postoje oblici koji se ponavljaju, možda i nema ničeg drugog do oblika; jedan od njih je proces čije naznake sadrže ove stranice”.

Kriptografija anđela

Sklona sam da verujem da knjige koje čitamo, zapravo čitaju nas. Ukoliko zaista jesmo, kao što nam to i Borhes često sugeriše, samo slova u beskrajnoj knjizi, onda smo slova koja imaju iluziju da su nešto više od onoga što jesu. Čini se da naši životi nisu naš, već san nekog drugog bića, koje spava trzavim i nemirnim snom. U tim snovima ima veoma mnogo ogledala.

Šta je, dakle, ova Borhesova knjiga? Skup heksagrama, mešavina smrvljenih mitova i iluzija, kriptografija anđela? Lavirint? Ili partija šaha koja upravo počinje, e2-e4, sa vetrom koji ruši figure i prolaznicima koji kroz ovu sliku dana prolaze ravnodušno i nečujno, kao kad pada sneg.