Drugi život Eduarda Galeana ili mit i emancipacija u Latinskoj Americi

U jednoj od maestralnih pripovetki iz ciklusa sedam zajedničkih povesti objedinjenih pod naslovom Grobnica za Borisa Davidoviča, u pripoveci Magijsko kruženje karata, Danilo Kiš piše o čudnim putevima sudbine, u svojoj zamršenoj arhitekturi toliko nepredvidivim u meri da se njihov kraj nikad ne vidi nego se samo sluti,  koji su u jednom staljinističkom logoru spojili doktora Taubea, Karla Georgijeviča Taubea, i jednog kriminalca i ubicu, izvesnog Kostika Koršunidzea, zvanog Artista ili Orao. U filmu 21 gram, što je težina koju izgubi telo u trenutku smrti, kada ga duša napušta, reditelj Aleksandro Injaritu Gonzales, zajedno sa scenaristom Giljermom Arijagom, filmskim slikama pripoveda nam priču o ništa manje nepredvidivom sticaju okolnosti koji je učinio da se jedna žena zaljubi u muškarca koji u grudima nosi srce njenog bivšeg muža.

Čudesni putevi sudbine ali i istorije, i to ne samo jedne vojne ili političke istorije, nego i jedne istorije mentaliteta i običaja naroda Latinske Amerike, spojili su jednog revolucionara i jednog pisca. Ali, kako to obično biva na ovom geografskom i geopolitičkom prostoru koji je iznedrio magični realizam, ovaj susret nije se manifestovao u vidu stvarnog susreta koji bi bio konkretan i materijalno opipljiv, bilo kao susret licem u lice, bilo makar kao prisustvo nečijeg organa u tuđem telu. On se odigrao u duhu a da pri tome nije bio lišen telesne inkarancije. Upravo zato   tome što ga je tako teško odrediti po njegovom karakteru, sam ovaj susret podseća na čin fikcije iako je po mnog čemu istovremeno bio i realan. Izgleda da nismo slučajno pomenuli Kiša, jer život je često fantastičniji od svake literature. O kakvoj priči je tu dakle reč? Prvo ćemo predstaviti njene protagoniste, odnosno protagoniste ovog susreta oko koga pravimo toliku famu.

.

EDUARDO GERMAN MARIA GALEANO

Na Sveameričkom samitu u Trinidadu i Tobagu, u Aprilu 2009. godine, u jednom trenutku, Hugo Čavez, predsednik Venecuele, prišao je da se rukuje sa Barakom Obamom, predsednikom Sjedinjenih Američkih Država. Tom prilikom poklonio mu je knjigu Otvorene vene Latinske Amerike: pet vekova pustošenja jednog kontinenta, uz preporuku da je pročita ne bi li uvideo kako su i koliko su bogatstava Sjedinjene Države iscrpele sa teritorija koje su više od veka deo njihove interesne zone i njihovog kolonijalnog nadzora. Ostalo je nepoznato da li je Obama pročitao ovu knjigu. Ono što je poznato jeste to da je ova knjiga, koja je objavljena daleke 1971. godine, preko noći u Sjedinjenim Državama postala hit na tržištu knjiga i dospela na visoku poziciju na listi 10 najprodavanijih knjiga. Knjiga koju zovu “biblijom latinoameričke levice”, i koja je u doba kada su širom Latinske Amerike kao pečurke posle kiše nicale i gvozdenom šapom vladale vojne hunte, dakako uz podršku i pomoć SAD-a, ilegalnim putevima kružila zemljama ovog geografsko-političkog prostora, kao god što su nekad u Sovjetskom Savezu i zemaljama pod njegovim patronatom kružila samizdat izdanja i disidentska lektira, sada je postala bestseler. U ovoj knjizi, koja na prvi pogled može da predstavlja još jednu u nizu knjiga iz oblasti kritike političke ekonomije, ili soiologije, kao u kakvom uzbudljivom romanu koji se čita u jednom dahu pripoveda se o tome kako istorija Latinske Amerike nije ništa drugo do istorija šikljanja krvi iz njenih vena koje u operaciji na živo otvaraju imperijalističke zveri žedne ne samo prirodnih bogatstava nego i ljudske krvi.

Latinska Amerika je region otvorenih vena. Sve je iz nje, od trenutka njenog otkrića, pa do savremenog doba, pretvarano u evropski – kasnije severnoamerički – kapital koji se akumulirao u udaljenim centrima moći. Sve; zemljište, njegovi plodovi, minerali kojima su bogate njegove dubine, ljudi i njihovi kapaciteti za rad i potrošnju, dakle, podjednako prirodni resursi i ljudski resursi. …Za one koji na istoriju gledaju kao na takmičenje, latinoamerička zaostalost i siromaštvo naprosto su rezultat njenog neuspeha. Mi gubimo; ostali dobijaju. Ali pobednici i pobeđuju zahvaljujući tome što mi gubimo: istorija latinoameričke nerazvijenosti je, kako je neko rekao, integralni deo istorije razvoja svetskog kapitalizma. Naš poraz je uvek bio sadržan u pobedama drugih; naše bogatstvo je uvek proizvodilo naše siromaštvo koje je pospešivalo i održavalo prosperitet drugih – imperija i njihovih lokalnih službenika i nadzornika. U kolonijalističkoj i neokolonijalističkoj alhemiji, zlato se pretvaralo u metalne otpatke, a hrana u otrov (Galeano 1997:2, prevod M.G.).

.

Čitanje ove knjige čitaoca suočava sa paradoksom istorije Latinske Amerike: njeno bogatstvo postalo je izvor i uzrok njenog siromaštva!

Autor ove knjige je Eduardo German Maria Galeano, urugvajski novinar, pisac i ljubitelj, ali i kritičar, fudbalske igre, rođen u Montevideu 3. Septembra 1940.godine. Galeano je spadao u red onih umetnika i intelektualaca Latinske Amerike koji su se našli na udaru vojnih režima. Kada je u Urugvaju 1973. godine  izbio vojni puč, Galeano je prvo bio uhapšen a potom prinuđen da napusti zemlju i ode u Argentinu. Ali tri godine kasnije i u ovoj zemlji pod vodstvom generala Videle izbija još jedan vojni udar i Galeano još jednom biva prinuđen da menja mesto boravišta. U periodu od 1976-1985. godine on živi u Španiji, odakle se vraća u Montevideo 1985. godine, kada je oboren vojni režim. Ali ko je, van ovih životnih činjenica, bio Eduardo Galeano?

Eduardo Galeano na prvi pogled ne spada u red istaknutih pisaca magičnog realizma. Ali, kada se malo bolje pogleda, na stranu rasprave o načinu, stilu i karakteru njegovog pripovedačkog, dakle, striktno literarnog dela, čitav njegov stvaralački opus obeležen je magičnim realizmom. I na njegovim nepripovedačkim delima samim tim mogu biti utisnute šifre magičnog realizma kao signature prema kojima se u bibliotekama sveta pronalaze knjige koje čitaoci traže. Ako naime jedno od glavnih obeležja ovog literarnog, pa i umetničkog pravca i stila u najširem smislu reči uopšte, jeste preplitanje naizgled nespojivih elemenata realizma i fantastike, odnosno realnog i imaginarnog, onda Galeanova esejistika jeste par excellance magično-realistička zato što se u njoj stalno prepliću referisanja na presnu političku stvarnost Latinske Amerike i pozivanja na spiritualna i mitska predanja indigenističkog stanovništva ovog kontinenta, odnosno geopolitičkog prostora. Uz to, i jedan i drugi domen stvarnosti za njega imaju jednaku relevantnost, kao što su za Markesa istorijske činjenice i uspenje lepotice Remedios spadale u istu ravan valjanosti, kako je to zapisao Branko Anđić u pogovoru pisanom povodom romana Bestidna noćna ptica Bepea Donosa. Nadalje, njegov pristup fudbalu u knjizi Fudbal, sjaj i tama je obeležen brojnim primerima predstavljanja čudnih priča u kojima se ponovo u istu ravan dovode bravure i uspesi na terenu i njima predhodeće spirutalne, mitsko-magijske radnje. Najzad, nije li njegovo najpoznatije delo Otvorene vene Latinske Amerike samo po sebi nešto čudesno, podjednako koliko su to Markesove i Fuentesove romaneskne maštarije. Jer, to što je u ovoj knjizi uspeo da se političkom ekonomijom, koja je inače stvar tako suvoparna i dosadna da je sam Marks u jednom pismu Engelsu bio sklon da je doslovno nazove sranjem, bavi na tako poetičan, živopisan i literano dopadljiv i uzbudljiv način, preplićući činjenice i izveštaje  o tlačenju sa povestima o predelima, gradovima, ljudima i ljudskim sudbinama, deluje kao fantastično spajanje nespojivog. Uz to, Galeano stvari eksploatacije i tlačenja neretko predstavlja sa izvesnom ironijom, katkad i cinizmom ne bi li ih doveo do apsurda i u maniru Džonatana Svifta prikazao u ogoljenosti njihove bezobzirnosti i tako ih učinio besmislenim i ogavnim.

.

RAFAEL SEBASTIAN GILJEN VISENTE

ALIJAS SUBCOMADANTE MARKOS

Kada se 31. decembra 1993. veče spuštalo nad San Kristobal de las Kazas, u meksičkoj državi Čijapas, život u gradu je tekao uobičajeno. Mnoštvo turista, koji pohode ovu meksičku državu, spremalo se da dočeka dolazak nove, 1994. godine. Za to vreme, prema brižljivom i unapred prirepremljenom planu, tačno u ponoć, grupa gerilaca započela je operaciju zauzimanja, ili je možda primerenije reći, oslobađanja prestonice Čijapasa. Kada je svanulo prvo januarsko jutro, mnogi turisti našli su se u čudu. Na glavnom gradskom trgu oni su mogli da vide veliki broj naoružanih ljudi, obučenih u crno i sa crnim maskama na glavi (pasamontanas). Novinari i fotoreporteri, zajedno sa masom koja je klicala, okružili su nekolicinu ovih pobunjenika. Turisti su bili zabrinuti za to da li će ih ovi gerilci pustiti da mirno odu iz grada. Čovek kome su mase klicale Subcomadante, Subcomadante, rekao im je da uopšte ne treba da se plaše niti bilo gde treba da žure. Kada je pojedinac iz mnoštva ljudi koji su bili okružili gerilce dobacio da bi neko, možda i sam Subcomadante, mogao da odvede turiste da obiđu ruševine starog grada Palenka, ovaj predvodnik pobunjenika, koji će ubrzo postati poznat kao Subcomadante Markos, lakonski je izjavio:

Put za Palenke je zatvoren. Mi moramo da zauzmemo Okosingo. Izvinjavamo se zbog bilo kakve neugodnosti, ali ovo je revolucija (Tello Diaz, 1995, navedeno prema Khasnabish 2006:8).

.

Tog dana Meksiko, a veoma ubrzo i čitav svet, obavešten je o postojanju jednog novog revolucionarnog pokreta. U Prvoj deklaraciji iz Lakandonske prašume, koja je nosila naslov Mi danas kažemo Dosta, ova revolucionarna grupa, poznata pod imenom EZLN(Zapatistička Armija Nacionalnog oslobođenja) objavljuje da namerava da se oružanom borbom suprostavi sedamdesetogodišnjoj diktaturi Institucionalne revolucionarne partije (PRI), pogotovo njenom potpisivanju Sporazuma o slobodnoj trgovini (NAFTA sporazum) sa imperijalnim Sjedinjenim Državama i Kanadom, pozivajući čitavo meksičko društvo da im se u tome pridruži. Osnovni zahtevi koje njihova borba treba da ostvari jesu pravo na rad, zemlju, stanovanje, hranu, zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, nezavisnost, slobodu, demokratiju, pravdu i mir. Deklaracija se završava rezolutno: njihova borba neće prestati sve dok ovi temeljni zahtevi naroda ne budu ispunjeni.

Zahvaljući podacima dobijenim od jednog bivšeg pripadnika EZLN-a, 1995. godine Vlada Meksika je tvrdila da je otkrila identitet potkomadanta Markosa. Prema vladinim podacima njegovo ime je Rafael Sebastian Giljen Visente, on je sin španskih imigranata, koji ima 38 godina i diplomu iz filozofije. U drugoj polovini sedamdesetih on je radio na Autonomnom Metropolitskom Univerzitetu (UAM), nakon čega je sa grupom gerilaca otišao u Čijapas. Civilno društvo Meksika odgovorilo je na vladinu vojnu ofanzivu i otkrivanje Markosovog identiteta. Brojna okupljanja širom zemlje kulminirala su skupom preko 100 000 ljudi koji su u Meksiko Sitiju glasno uzvikivali Somos Todos Marcos (Svi smo mi Markos). Zahvaljujući reakcijama civilnog društva i političkim obračunima između vladajućih elita, zapatisti su uspeli da prežive žestoku kontraofanzivu vladinih snaga. Ako su ofanzive vlasti na zapatističku slobodnu teritoriju u narednom periodu bile manje učestale, napadi paravojnih odreda smrti, dakako uz pomoć i prećutnu podršku vlade, nisu izostajali. Međutim, Rafael Giljen alijas Markos još uvek je živ, samo što se sada više ne zove tako. Njegovo nom de guere sada je Subcomadante Galeano.

.

MIT I POBUNA

Konkista na tlu teritorija koje danas nazivamo Latinskom Amerikom nije tekla tako lako. Starosedelački narodi pružali su otpor. Jedno od žarišta otpora španskim osvajačima nalazilo se u ostacima nekadašnjeg kraljevstva Inka, na teritoriji današnjeg Perua. U Vikabambi, severoistočno od Kuska, prestonice nekdašnjeg kraljevstva, pripadnici kraljevske porodice osnovali su malu nezavisnu teritoriju. Četrdesetak godina (1530-1572), oni su odolevali napadima Španaca uspevši da očuvaju kakvu-takvu autonomiju. Kada su Španci 1572. godine uspeli da uhvate poslednjeg vladara i borca protiv njihovog osvajanja, Tupak Amarua, i da mu odrube glavu, kraljevstvo Vikabamba prestalo je da postoji. Ali Španci su se prevarili ako su mislili da je tu kraj pobunama protiv njihove vlasti. One su se stalno, poput drevne ptice Feniks, dizale iz pepela.  Eduardo Galeano o tome piše.

Kada su 1572. godine Španci odrubili glavu Tupaku Amaruu, poslednjem kralju iz dinastije Inka, nastao je nov mit među Indijancima Perua. Mit je proricao da će se jednog dana glava spojiti sa telom. Dva veka kasnije mit se vratio u stvarnost iz koje je potekao, a proročanstvo je postalo istorija: Hoze Gabrijel Kondorkanki je pod imenom Tupaka Amarua stao na čelo najveće pobune starosedelaca svih vremena. Odsečena glava našla se sa telom (Galeano 1996: 12).

.

Duh ovog predanja, odnosno proročanstva nije ostao na visoravnima i klancima planinskog venca Anda. On se izgleda proširio po čitavoj teritoriji Latinske Amerike, na kojem je uostalom mogao da nađe veoma plodno tle, jer manje-više svi indgenistički stanovnici imali su slična predanja. U svakom slučaju, za istoriju meksičke revolucije i rebelsku tradiciju Meksika uopšte, karakteristično je preuzimanje ratnog imena (nom de guerre) palog saborca od strane nekog od njegovih drugova. Prema nekim predanjima, i jedan od vođa revolucije započete 1910. godine, Doroteo Arango, postao je poznat pod imenom Pančo Vilja koga je preuzeo od svog palog druga koga su ubili seoski gardisti. Preuzimanje imena palog druga značilo je da on i njegov borbeni i pobunjenički duh i nakon smrti nastavljaju da žive. Nakon što su još jednog od vođa revolucije, Emilijana Zapatu, na prevaru neprijatelji revolucije ubili u zasedi, meksički peoni su nastavili da veruju da njegov duh luta planinama i da svakog trenutka može ponovo da se otelotvori i još jednom povede pobunu protiv tlačitelja. Možda je upravo duh Emilijana Zapate među pripadnicima Zapatističkog pokreta u Čijapasu našao telo koje nosi njegov rebelski duh. Ili su možda svi oni kolektivno zaposednuti tim duhom.

.

O ČUDNOM SUSRETU GALEANA I MARKOSA

ILI KAKO JE MARKOS POSTAO GALEANO

Dana 2. Maja 2014. u meksičkoj državi Čijapas pripadnici paravojne organizacije CIOAC-Histórica, koju su organizovale i finansirale regionalna i nacionalna vlada, izveli su brutalan napad na zapatističku zajednicu u La Realidadu, gde su uništili autonomnu školu i bolnicu. Uz to su postavili zasedu zapatističkim snagama koje su krenule da pomognu jednoj od svojih zajednica. U toj zasedi mučki i brutalno je ubijen jedan od nastavnika u zapatističkoj školi, Hose Luis Solis Lopez, koji je sam sebi nadenuo ime Galeano. Vrlo brzo je pokrenuta međunarodna kampanja solidarnosti sa zapatističkim zajednicama. U caracolu (tako zapatisti nazivaju svoje autonomne i samoupravne zajednice) La Realidad  24. maja organizovan je skup u znak počasti Galeanu. Na tom skupu se prvi put nakon 2009. godine pojavio i potkomadant Markos. Ovoga puta on nije govorio mnogo. Umesto govora uživo on se odlučio da se pripadnicima svoje zajednice i široj javnosti obrati preko kominikea. Ali njegove slušaoce i čitaoce sačekalo je iznenađenje. On se više nije potpisivao kao Subcomadante Insurgente Marcos, nego kao Subcomadante Insurgente Galeano. Ex Markos je tom prilikom istakao:

Mi smatramo da jedan od nas mora umreti da bi Galeano mogao da živi.  Da smrt ne bi uzela život već ime (Oikonomakis, internet).

.

Na delu je bilo nastavljanje tradicije preuzimanja nom de guerre palog drugaali i održavanje u životu duha mitskih predanja indigenističkih naroda Latinske Amerike.

Istorija je svojim nepredvidivim putevima spojila Eduarda Galeana i Rafaela Giljena alijas Subcomadantea Markosa. Jer, njih dvojica su pre trebali da se sretnu na nekom univerzitetu, tribini ili literarnoj večeri, tamo gde se sreću umetnici i intelektualci. Ali, kada je to moglo da se desi, jedan je otišao u planine i džungle Čijapasa a drugi u emigraciju. Giljen sada sa sobom nosi ime Galeano, kao što je Hoze Gabrijel Kondorkanki alijas Tupak Amaru II na sebi poneo glavu Tupak Amarua I.

Na stranu imena, još pre njegove smrti deo Galeanovog duha preselio se u tuđe telo. I to je učinio dva puta. Ali zašto sa takvom sigurnošću tvrdimo da je ovom zapatističkom sleđenju tradicije preuzimanja imena palog druga reč baš o Eduardu Galeanu? Da je Galeano inspirisao zapatiste i da je u njihovom duhu i u njihovoj borbi ostavio traga, svedoče, između ostalog, dve zanimljive stvari. Tekst o tlačenju u Čijapasu koji je u formi turističkog bedekera pod naslovom Čijapas: Jugoistok u dva vetra  i sa podnaslovom Oluja i Proročanstvo napisao potkomadant Markos, nije samo svojevrsno prizivanje i svojevrsna posveta Kratkom izveštaju o uništavanju Indija Barolomea de las Kasasa, čiji pandan nesumnjivo predstavlja, nego je posveta i pandan Galeanovim Otvorenim venama Latinske Amerike, i  uopšte njegovom prepoznatljivom stvaralačkom postupku preplitanja predočavanja surovih činjenica o eksploataciji i tlačenju sa poetičnim i živopisnim pripovedanjem o ljudskim sudbinama koje prate ove konkistadorske prakse koje se u maniru večnog vraćanja istog ponavljaju od prvih dana konkiste pa sve do danas, pripovedanjem prožetim i ironijom, cinizmom i apsurdom. Svi ovi elementi Galeanovog stvaralačkog postupka belodano su prisutni i u Markosovom bedekeru/eseju. Ali postoji nešto što ukazuje na to da su veze između Galeana i zapatista čvršće, takoreći strukturalne.

U eseju Plavi tigar i obećana zemlja Eduardo Galeano piše o verovanju Gvarani Indijanaca prema kojem sam svet želi da bude drugačiji i da se rodi ponovo. Svet zato preklinje Tvorca da oslobodi Plavog Tigra iz mreže u koju je upleten. Gvarani veruju da će jednog dana Tigar razbiti postojeći svet i da će tada novi svet moći da bude rođen iz krhotina i pepela starog.

Petnestogodišnji dečak, Huan, pripadnik Cocil Maja, i zapatistički obrazovni aktivista ispevao je sledeću pesmu:

Hvala šumama,

i brdima u planinama

Oni su uvek bili veliko sklonište svim životinjama

koje okolo lete

I znamo da se u okrilju planina

tigar sprema

da završi sa eksploatatorima. (Mentinis 2006:155, prevod M.G.).

.

Mihalis Mentinis, koji je posetio Čijapas, ističe da mladi Cocil, kao i mnogi njegovi sunarodnici, veruje u to da planine, reke i šume pružaju podršku zapatističkoj pobuni. To što su pripadnici FLN-a[1], koji je prerastao u EZLN, uspeli da prežive u planinama, šumama i džunglama Čijapasa, za mnoge lokalne stanovnike je bio znak njihove moći. Jer, duhovi planina, reka i vetrova pružili su pomoć zapatističkim borcima, zbog čega od njih zaslužuju zahvalnost. U tom smislu, tigar iz pesme mladog zapatiste ne sme biti shvaćen kao puka metafora. Tigar tu nije ništa drugo do nagual[2]Zapatističkog pokreta. Zapatistima je tako pripisana moć koju imaju tigrovi. Zapatistički geriljerosi su tigrovi. Samo oni koji imaju tigrovske moći mogu da se suprostave eksploataciji. Zapatisti su kolektivizovali nagualizam. On više nije vezan samo za jednu osobu, nego za čitav jedan pokret, dakle, za jedan kolektivitet (Mentinis 2006:155).

U svojim esejima Galeano je davao jednaku relevantnost mitskim predanjima indigenističkog stanovništva i borbi protiv tlačenja. Na taj način on je pokazao da mit nije tek slepa sila koja zahteva pokornost svih pripadnika jedne zajednice koje svodi na beslovesno stado slepih poslušnika, nego on može biti i mesto u kome je, da se izrazimo jezikom Ernsta Bloha, koji je ovde sasvim primeren, pohranjen utopijski višak koji može biti upotrebljen u emancipatorske svrhe u procesu borbe protiv eksploatacije i tlačenja. Nisu li zapatisti u svojoj praksi emancipacije  i otelotvorenja pokliča Ya Basta! (Dosta je) u konkretnoj svakodnevnoj borbi upravo nastojali da aktiviraju stara predanja majanskih campesinosa, tih siromašnih meksičkih peona, koje su, i to treba reći, uz pomoć literarnog dara njihovog potkomadanta Markosa, preoblikovali u nove priče iz ciklusa o el vieho Don Antoniu i Votanu-Zapati, koje su i same već prerasle u svojevrsni mit. Ova mitska predanja konstitutivni su deo zapatizma. Poetika mita indigenističkog stanovništva Latinske Amerike bila je deo stvaralaštva Eduarda Galeana. Indigenistički zapatistički borci su ispisali jednu mitopoetiku revolucije.

U zapatističkoj praksi upotrebe majanskih predanja u emancipatorske svrhe postoji nešto od Galeanovih esejističkih postupaka. Ono što je on radio u knjigama zapatisti su činili u praksi. Njihova praksa utoliko u izvesnoj meri jeste ozbiljenje njegovih misli. Zato teško može biti slučajno to što za svoje nom du guere zapatistički borci biraju upravo ime Galeano. Izgleda da magični realizam nije samo stvar latinoameričke književnosti. On se po svemu sudeći uvukao u mnoge pore života ljudi na ovom kontinentu. Izgleda da je on na delu i u revoluciji.

Jednom prilikom Eduardo Galeano je zapisao da je njegov najveći strah da smo svi oboleli od amnezije. Autor Otvorenih vena Latinske Amerike se plašio zaborava. Eduardo Galeano ipak neće biti zaboravljen, ne samo zbog toga što će u bibliotekama, stvarnim i virtuelnim, biti pohranjene njegove knjige, koje će, u to nema sumnje, biti još dugo, dugo čitane, nego i zato što će nešto od njegovog duha ostati usađeno u sećanju onih koji neće biti u prilici da čitaju ove knjige, bilo zato što do njih ne mogu da dopru, bilo zato što ne raspolažu mogućnošću čitanja jezika na kome su one napisane. Jer, barem u jednom od tih krajeva u kojem žive prezreni na svetu, oni koji su napušteni i od svih odbačeni, naime u Čijapasu, Galeano će biti živ kroz priče koje će se prenositi u ovim krajevima, upravo zato što će generacijama u njima biti prepričavana priča o Subcomadanteu Galeanu koji je sa svojim imenom u sebi nosio duh misli Eduarda Galeana, baš kao što je prema predanju pobunjenik Hoze Gabrijel Kondorkanki,odnosnoTupak Amaru II na sebi nosio glavu Tupak Amarua I, i baš kao što je u Injarituovom filmu jedan čovek u sebi i sa sobom nosio srce drugog čoveka. Svaki put kada neko bude pomenuo Subcomadantea Galeana, on će, možda i ne znajući, u sećanje prizvati i Eduarda Galeana. Eduardo Galeano koji je zavisio od kulture pisma u sećanjima mnogih ostaće sačuvan zahvaljujući oralnoj kulturi. On će tako postati deo oralne istorije Latinske Amerike kojom je i sam bio fasciniran. Galeano je pisao o mnogim mitskim predanjima indigenističkih stanovnika Latinske Amerike. Istorija ovog geografskog i političkog prostora učinila je da i sam Galeano postane deo jednog takvog predanja.

Ali čini nam se da bi sam Galeano najviše želeo da u svakom kutku Latinske Amerike bude izgrađena biblioteka u kojoj će nove generacije onih čiji roditelji nisu znali da čitaju, jer zbog socijalnog položaja nisu mogli sebi da priušte taj “lukzus, moći da ga upoznaju čitajući knjige koje je ostavio za sobom.

Za P.U.L.S.E Milorad Gačević

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

.

LITERATURA

Galeano, Eduardo(1996), Biti kao oni: kultura mira i neokolonijalizam, Valjevo: Gutenbergova galaksija

Galeano, Eduardo(1997), Open Veins of Latin America: Five Centuries of the Pillage of a Continent, New York: Monthly Review Press

Galović, Jelena (2008), Maje, Asteci i šamanska tradicija Meksika, Beograd: Pešić i sinovi

Khasnabish, Alex (2010), Zapatistas: Rebelion from the Grassroots to the Global, London &New York:Zed Books

Mentinis, Mihalis (2006) Zapatistas: The Chiapas Revolt and what it means for Radical Politics, London: Pluto Press

Oikonomakis, Leonidas,Zbogom Marcose, živeo Subcomadante Galeano, internet: dostupno na: http://kontra-punkt.info/magazin/zbogom-marcose-ziveo-subcomandante-galeano

.

[1]Početkom osamdesetih godina u Čijapas su došli pripadnici Snaga nacionalnog oslobođenja (Fuerzas de Liberacion Nacional-FLN), organizacije formirane 1969. godine, u Montereju, na Severu Meksika od pripadnika gerilskih pokreta koji su preživeli represije vlade, nakon masakra u Meksiko Sitiju, na Tlatelolku, odnosno Trgu tri kulture, 2. oktobra 1968. godine.

[2]Prema verovanjima zastupljenim u Mezo Americi nagual ili (nahual) je zapravo životinja s kojom čovek deli istu dušu. Prilikom rođenja nekog ljudskog bića, istovremeno se rađa i jedna životinja(nekad i više njih) koja postaje njegov nagual. Život čoveka i njegovog naguala postaju i ostaju trajno povezani. “I Maje i Asteci su verovali da čovek i životinja dele istu sudbinu i takva pojava u antropologiji se naziva tonalizam”(Galović 2008:206). Tradicionalno se veruje da su tigrovi, kojoti, orlovi, zmije i zečevi najčešći naguali. Čovek koji uspe da se u snu poveže sa svojim nagualom može da stekne moći koje nagual poseduje, pa čak i da se pretvori u svog naguala. “Nagualizam se odnosi na izuzetne osobe koje su imale moć da se preobraze u jednu ili različite životinje. Nekada su to bile vođe i kraljevi plemena, nekada šaman čija je funkcija bila da štiti narod od onih koji su ugrožavali ustaljene tradiconale običaje. Nagual može biti dobar ili zao; kod plemena Otomija i Masaua ljudi se plaše osoba koje imaju moć da se pretvore u ćurane ili orlušine i noću sisaju krv deci”…samo nekim izuzetnim ljudima data je mogućnost da se preobrate u životinje, to su naguali, ali svi ljudi od rođenja imaju alter ego (drugo ja), tj. Životinjskog dvojnika koji deli sudbinu sa čovekom sa kojim je u bliskoj vezi (tona)”(Isto, 206). U vezi sa nagualizmom mogu se posmatrati i tradicionalna indijanska verovanja u animističku prirodu svih stvari i celokupne prirode. Za Indijance, planine i reke imaju svoje duhove i svoje moći.

  Eduard Galen, Književnost, Milorad Gačević, pripovetke