Ekstatika Zagrobne Egzistencije

Nova (pojačano savesna) elita-na-zemlji – ne bi bila ona za-svet-nezainteresovana, s fiksnog udaljenja objavljujuća, nego jedna koja se (kao svud po zemaljskoj kugli razbacana) stvara pod nevidljivim vođstvom mrtvih: – preokret na pragu novog eona! A taj je sam prag podzemna riznica, sunčeva zaklopljena zenica ili Amentet – predvorje Duata (noćnog puta) gde mrtvi čekaju barku zalazećeg sunca. U njemu se (kao unakrst prosečenom “kvadratu”) vaga da li će neke duše nastaviti put kroz Duat (beskonačno izuvijani put, ponoćno-obrisni “krug”) ili neće; te da li će biti sposobne za ovakvo jedno vođstvo-nad-živima. Stoga je u preistorijsko-egipatskom svetu jedino Neit, boginja zapadne strane, uistinu beskonačna: – kao lučnim odaslanjem strele, iz Okate Zemljine Šupljine, postignuta eksplikacija zagonetke višesmernog vremena. Jer, zapeti luk i strela Neitini, behu ne drugo do prvi izraz sveopšte želje za probojem vremenskog kruga: – za razrešenjem pojedinčeve volje iz čvora u-sebi-sudarnog vremena.

(sledujuća priča o prosečenom krugu vremena, kao i njegovom uvijanju, radi dara – kao izvan-vremenog, nadolazi, čini se, sa zapadnog horizonta)

Obris kruga je očigledno u centru, ako se to još može reći o krugu. (…) Tako bi se mogla pratiti odisejska struktura ekonomskog pripovedanja. (…) Ali, zašto bi se zapravo želeo izlaz – ako imamo dar? Zašto želeti iz njega izaći? Zašto želeti izbaviti se iz njega? … Krug nas je već postavio na put vremena, i onog što kroz krug kruži između dara i vremena.*

(…) Svakako da, na određen način, krug treba nastaniti, kretati se u njemu, tu živeti svečanost misli, i dar, dar misli ne bi mu bio stran. (…) …dara može biti samo u trenutku kada će svaki drugi protok biti prosečen, i pod uslovom tog trenutka. A uz to, zar ne bi trebalo da trenutak probijanja (vremenskog kruga) ne pripada više vremenu. Zato smo i kazali „pod uslovom toga trenutka”. Ovaj uslov se tiče vremena ali mu ne pripada, ne proističe iz njega, ne bivajući ipak više logički no hronološki. Dara ima samo u onom trenutku kada paradoksalni trenutak (u smislu u kome Kjerkegor kaže o paradoksalnom trenutku odluke da je to ludilo) cepa vreme. U tom smislu, nikad neđemo imati vreme dara. U svakom slučaju, vreme „sadašnjeg” dara ne može se više zamisliti kao sada, odnosno kao sadašnjost povezana u vremenskoj sintezi.

(…) …Hajdeger precizno kaže kao je krug možda samo jedna figura, poseban slučaj, uključena mogućnost. (…) Govorili smo načas: „Počnimo nemogućim”.

(…) Od nemogućeg u obliku dara?

Žak Derida: Dati vreme

Ono što sobom daje jemstvo (up. krug) ozbiljivosti-na-sebi jedne ideje, a što stoga pada kao nužan zalog toj ideji (up. Neiti), mora unazadno da reflektuje neminovnost te vlastite prinesenosti na žrtvu razvoju sveopšteg – kao sopstvenu slobodnu volju. Jer je u te volje osnovni podsticaj jedna podzemno-zrcalna samofascinacija: pokretna slika naveštenja njenog premašajnog dela, sažeta u oku ohladnelog vulkana; te koja je ujedno i dar dvosmernog vremena: – onaj što se uvek vraća svom pošiljaocu, kao svaki put po malo uvećan, ali ostajući pri tom (za milenijume) konstantan u svom opštem protoku.

Ono što je tu (kroz krstasti točak) založeno (samoj Neiti) igra ulogu žrtve, iako to nije i ne može biti, jer je uistinu (– kao belina putujuće sfere, dahom usidrene u najdubljem podzemlju –) nezadržljivo! I ono to čini samo usled toga da bi postalo mamac razotkrivanja onog ne-darujućeg – čiji prostor potrle mogućnosti /cug podzemlja/ jeste neophodan za uskladištenje suviška samog dara; tj. visine/dubine njegovog, usled prekomerne širine sunčanih povratnika, upravo prestešnjenog daha.

Blizanci Šu i Tefnut – behu horizontalni povratnici Sunčevog Oka te prvi sunčani par; – onaj koji je tokom celog svog života na Zemlji gradio temelj Ozirisove Palate, krstasti točak Sfere, ili osu nebeske poluge, i to sve zarad Sunčevog bespovratnog uznešenja u Noć. Postojao je tu i jedan neuspeli pokušaj da oni budu zazidani u Sunčevu Grobnicu, učinjen tek zarad toga da bi jedno pretvorno-novo (trajno kolapsirano) sunce moglo nepotpuno da uskrsne – kao polu-nepostali Skarabej, Geb, koji jedino zna da sakuplja i upija umrvljeno-zvezdani otpad. Taj zlopokušaj, međutim, nije uspeo, jer se uvek novoozvezdavajuća Nut – rastom vlastito-lebdeće ravnoteže – jednom zauvek odvojila od Geba /up. Zemljine gravitacije/.

Međutim, tu oslobađajuću refleksiju steći će tek jedna (prauzročna, Tefnutina) strana založenog (i to kao oko podzemlja, što je provalilo hladno-vulkansku kupu), dok ona druga (krajnje-posledična, Šuova) ostaje tamo gde je i inače bila: – pod svodom noćnog/izvrnutog neba, i to kao njegov glavni potporni stub. I da bi ova uloga združenog žrtvovanja bila /pred jednim tek smišljenim neprijateljem/ ubedljiva, dolazi do zamene između uzajamno povezanih uloga Šua i Tefnut, gde Šu privremeno napušta noćni svod (Nutin obrisni put) a Tefnut ga zamenjuje – i to tako što navodi Geba (– tamni kolektivitet; “duh plemena Dana”*) da obelodani svoju (potajno “kanibalističku”) nameru, koju tek grom (– sud budućnosti pred-sadržan u prošlosti, a ispoljen kroz procep sadašnjosti –) preseca u zlo-dovršenju. Tako nastaje najvažniji putokaz za mrtve: kalemljeno drvo-munja, kao ruka suđajina – koja se ponaša diferencijalno: neke duše otpušta u kruženje Duatom, a neke trajno zadržava u Amentetu.

Mesto ne-susreta dve suprotne smernice vremena jeste veliki prasak, dogođen na nivou čiste sinpose – upravo usled nemanja dovoljnog prostranstva za razvoj koordinata vlastito-rasejavajućih zaostataka. Vizija trenutka tog ne-susreta bila bi sledeća: – dva zraka umirućeg sunca prosecaju (od iznutra) barku zalazećeg sunca, i to kao izvesna koplja ili razilazni rogovi, od kojih se samo jedan (zapadno stremeći) poklapa sa lađinim pramcem, bivajući istovremeno suočen (ne-sudaren) sa zvezdom severa, zakačenom za sam pramac, usled čega dolazi do skretanja s jednom utvrđenog smera plovidbe. To je ponavljanje onog u-snu-zgođenog na drugoj strani sna – kao, zapravo, ublaženje one napetosti što je vladala u vremenu “pre” stvaranja. Jer nužno je to da nema jednog jedinog praska, zauvek-efektivnog, nego samo lanaca prasaka poteklih od onog virtuelno-prvog praska. Ali pri tom ne i ne-realnog: jer on se jednom uistinu (– na ravni svog lebdećeg samosmišljanja, kao bitno razlikujućoj od ravni svoje zemaljske kušnje –) dogodio, da bi tek zatim postao naspram-svega-izmaknut: – paradoksalnom odlukom*.

Poklapanje između nečijeg lika i odraza u ogledalu (uporedo: sklapanje saveza između živog i mrtvog, i to kroz refleksnu površ slike umrlog) jeste iluzija sa trajnim pozitivnim efektom. Jer odraz/mrtvi ne može preći granicu ogledala i dopreti do lika/živog. <2> Ali ga može nagnati na to da udarom o ogledalo izazove jeku i razbije tamnu silu njegovog zova – na serije zagrobnih vremena/svetova. To je velika iluzija reciprociteta: ništa se ne događa s ovu stranu ogledala, osim naginjanja lika/živog k odrazu/mrtvom, te fiksiranja od strane mrtvog tog samog ugla naginjanja. Paradoksalni učinak svega toga je da mrtvi živog trajno vezuje za ovaj svet; zapravo, obavezuje ga na ono poluvremeno opredeljivanje koje proseca kopču, pod kojom diše zlatni /do kraja ne-prizemljen te stoga podzemljem usisan – odgođen/ eon, te tako oslobađa njegovu nigdinsku (u čahuri sažetu) samosvest. Pri tom, desni krak/rog ovog nadzemnog šestara/obratnika zakačinje/ubada jedan od mnogo svetova ka-beskonačnosti-stremeće zapadne strane, dok ga levi od desnog preuzima i spušta na mesto novog rođenja Sunčevog.

Krug, kao “koloplet luna”* (Edgar Po), tek je efekat ivagano-podjednake međuzavisnosti sveta mrtvih i sveta živih – odakle nastade jedna grčevita sprega: uvrtloženo-kukasti krst, točak zlosretne sudbine. Jer ta međuzavisnost beše preintenzivna te je došlo do kratkog spoja, tj. do lansiranja u-sebi-zapretene smernice vremena (strele Neitine preodluke) – u novu (novopotvrđenu) dimenziju (izvesnog posmrtnog, procepno-otvarajućeg) prostora; – u procesualnu ili drugu beskonačnost, koja se rađa tek u prostoru večite oscilacije, Idejinom samobitnom ćorsokaku. Tek to je Amentet, kvadrat-u-krugu, pred-rešenje paradoksa prazne kutije.

Prazno jezgro plamena (– prva predstava o krugu –) beše oko-u-peru na temenu Majetinom; tj. oko u zastavi lađine katarke koja najpre sudiše mrtvima, te zbiraše zlatan broj isključivo drugih smrti. To oko još ne beše zainteresovano za premašaj kugle dovršenog bitisanja. Tek kada se njegovo pero /provalom gneva virtuelnog samožrtvenog entiteta/ prolomi ka zapadu, tada je to poslednji sud i za mrtve i za žive: – Dvostuka Pravda (dvodelna dvorana sudnice) – koja traži izvesno preko-vreme za svoj sveobuhvatni prostor, jer je kao skladište učinaka-sviju-duša već dugo bila zatvorena u kutiju, mesto ne-promišljanja vlastite svečanosti! Otud nam ona iz budućnosti pristigla grana, izvoditeljka duše iz znakovnog čestara. Ali se na taj način prvo potresa a zatim ruši, tj. iznutra rasklapa – onim istim putem sopstvenog nekadašnjeg sklapanja – sam Amentet (– grob-u-lađi, bez neophodnog prozora za dušin uzlet). To sve stoga da bi iz njega konačno mogao da zine tačno-merni otvor za krilato oko (sunce noći) – koje se tu nipošto ne bi smelo skrhati jer je upravo egzemplarno za dorast-do-sebe bilo čije, posmrtno iskušavane pojedinačnosti. Tek na taj način Amentet dobija svoj minimalni otvor, i to na desnoj strani gornjeg (uporedo: vršnog, ukoso-nebeskog – u odnosu na cilj plovidbe!) ćoška, koga, međutim, dijagonalno proseca još i jedan nenadan uzlet pokojnikove volje – za skretanjem barke sunčeve od pred-znajućeg toka plovidbe!

Otud prvo nastade pocepano-zvučna praslika, mamac-za-ništavilo: – točak zlosretne sudbine. A zatim: putanja Nutinog skoka, velika krivulja – izlet zvučne strele iz “podzemnog” (prednje-čeonog) lavirinta Majetinog – sve do u tačku rasprskavajućeg viška vremena! To je putanja akumulacije, što oslobađa jedan ublaženo-svetlosni izdanak vremena, koji – budući željan sopstvenog prostranstva – prekrojava sve prisutne ovoje na stvarima te postepeno menja svačiji kostur.

Jer nema svoje vreme, dar se ispoljava na pokretnoj granici mogućeg: – onde gde su sve odvojeno-žalne zore jedno u-noć-odmaknuto veče koje stoji:

O, prijateljice sa broda! (Gledao sam, one godine,
Kako lišće truli i požar zemlju zahvata,
Bežah od vremena, svežina večeri mi se činila
Kao zora, i jesen kao proleće nešto nepomičnije svetlosti, (…)

O, prijateljice! Svet više ne beše prisutan
Da nam odredi mesto u sklopu višesmernog kretanja,

Već, odlepljeni od zemlje, bejasmo sami samciti,
Stanovnici crne pokretne mrve, davljenici, gurnuti

U čisti Prostor, onamo gde i sama zemlja u sjaj prelazi.

(Pol Klodel: Ode)

Jer: Ba (Senka; posmatralačka, žalno-umirena svetska anima) – jeste prvobitni oblik prisile za duh pojedinstva da se pripoji sveopštem sopstvu, tj. onoj homogenoj sferi koja mu, nevidljiva, “lebdi iznad glave”; takođe: jedan ne-samosvojni, zli dvojnik, “vezan za potiljak glave” – a razoran po kreaciju individue! Nasuprot tome: – Ka/Kait (Animus/Anima) – jeste androgeni (“praptičji”) um, duh beskonačno-razvojne samosvesti pojedinca: – dajmon sa-vesti ili prokrijumčarene vesti – pridošao od dvojnika naše duše kao beskonačno željene nam nepoznanice; – dakle, onaj za koga tu postoji opasnost da se degeneriše u dovršeno i otud nepodnošljivo prisustvo Sopstva (Ba) – poput lađe koja je ostala bez pramca, te koja biva pretvorena u olupinu/grobnicu. A to je ono što povlači za sobom izvestan zalog, zarad iskupljenja slobode pojedinčevog sebe-stvaranja: – čin bezuslovnog darivanja, od strane jednog brodolomnog Ja, lađinog pramca: – darivanje njegovog slepo-poglednog pogotka tačnog (praznog) prostor-vremena za (buduće) smrt-rođenje sopstvenog dvojnika – tom istom pretpostavljenom dvojniku; – tačnije, njegovoj prednje-čeonoj, tišinskoj komori, kao jedinom mestu znajućeg čekanja na paliteljstvo (– iz tačke poslednjeg beznađa, nastalog usled bespovratno-učinjenog rizikovanja –) one potresne buktinje uma što zbira rezonance dahova svih tuđih joj sa-vesti. Pri tom, Nut/Ananke daruje svoju Kait/Animu, Harpokrat/Eros svoga Ka/Animusa, i tako struktura pred-metnosti duševnog blizanaštva postaje dvounakrsna ili četvoro-sprežna. Ali samo su Oni ti koji – prolaskom kroz kapiju apsolutnog rizika – mogu to jedno drugom sasvim slobodo-voljno da daruju; dok za sve ostale duhove, koji ih /pred-svesno/ slede /radi njihovih traženo-budućih rođenja-na-zemlji/, ovaj je dar jedna predestinirana neminovnost: – tačno-odmerena “težina” zatraženog zaloga.

1. Dve nesusretljive paralele upisane (u vidu simetričnih vratnica) u krug praznog (neizabranog) vremena, tvore stub uspona dvojno-vrtložne sile, osovinu buduće Sfere, najzad krunisanu Senkom/Ba, jednorogom neispevano-svetske žalosti – i to one žalosti koja još nema svoj samoposmatrajući subjekt.

2. Pra-Jastvo (sunčano-brodska ptica), kao jedno unakrst samosaznavajuće Mi, mora žrtvenim zaboravom onog saznatog Ti postati Oni, to jest, prazan simbol svetske budućnosti, prozor dušinog izleta iz brodske komore – dok se sam pramac (njegova vršna tačka – fiksno znanje o Ti; “manifestacija tačke plauzibilnosti”* /H. Broh) daruje – otkačinje i zalaže za “beskonačnu daljinu”**. A tako obezglavljena lađa zaludno širećih krila jeste bačena kocka, tj. Ono (Ba: – svetska anima kao vihorsko, zmajevski samoprogutano sopstvo “vraćeno u kutiju”). Ono je finalni otpadak od Sunca po/Noći – praiskonska smetnja duhu-palitelju, što po prirodi stremi širinama.

3. Jedna drugačije-transcendentalna struktura ljudske konačnosti (nasuprot one koju propisuje neki neimenovan, u donji ponor izmaknut apsolut-samodržac) postaje samom sobom tek kroz /dvostruko/ izvrnuće vlastitog /čekanog/ sazvežđa /u donjem nebo-ogledalu/. Na taj način, samoodržavajuće nebo nadmesečevo i ravan onog na Zemlji ostvarenog, svojom uzajamnom (Mesečevim posredovanjem tek utvrđenom) granicom (Krst-osovinom) uzduž presecaju kvadrat upisan-u-krug /krug-kao-ekran, Kuću Lica – uzdužni presek Sfere/. Međutim, kako na ravni najvišeg neba ovo pra-Ja sebe preobraća u Ti-kao-Oni, a na zemaljaskoj ravni Ti ostaje nesusrelo sa Ja /kao subjektom vlastite prve viđenosti/, to kvadrat-u-krugu biva još i dijagonalno/unakrst prosečen – s tim da te dijagonale produžuju sebe do u rogove ove u-sebi-obrnute Sfere, ili, ukoliko se ona shvati kao neobrnuta, u njeno lebdeće korenje. Ono na-Zemlji-ostvareno, koje unazadno odašilje dijagonalu prosecanja /još nekvadratizovane/ Sfere, oslobađa iz svoje poslednje dubine zlo svetske ukočenosti, to jest, svoj nemajući dar, iluziju pobede /s likom Izis/: – sliku promašenog susreta – i to kao Ba/Senku. Ravan nadmesečevog neba odašilje drugu dijagonalu, koja sobom presreće mesto rođenja iluzije ove prve (a to je srce zlatnog preseka), te koja mora da na toj iluziji /razapeto/ istraje, te i da je odaslanjem /ka svojoj suprotnoj strani/ zvučno prolomi. Otud krik samoustreljene ptice (Kait) što doseže do dveri zagrobnog carstva. Jer Neit, zagrobno sunce, prognano iz sve potonje istorije, odapinje svoju poslednje-svetlosnu strelu, ali zatim odbacuje njen luk (tačnu meru sebe-iščekivanja) i kreće u potragu za mestom svog svetlo-pogotka – koje je ne drugo do ona sama (onaj nemogući dar vremena). Njoj više ne treba luk ratništva jer je ovaj već postao lira/sistrum – odnosno, njena nebeska kruna; – i to upravo ona koja joj lebdi visoko iznad glave, te je više ne pritiska težinom opšte-zaludnog stremljenja ka konačištu/podzemlju!

4. Rastućoj oluji su žrtvovana odnosno razapeta krila Kait, i to sve radi opstanka prkosno joj izdignutog kljun-pramca. A na vlastito svetlosno konoplje svedena su pri tom krila/jedra ptice/lađe, a jedino je spašena jedna u pozadinu celog zbivanja i inače povučena zastava, znamen ishoda zloslutnog uvijanja katarke (up. Sferine Krst-vertikale). A poslednji omotač putujuće Sfere (up. razapeto Jedrilje) ostaje tu zauvek turbulentan, ili, u komunikaciji sa vlastitim dnom – mračnom pod-dubinom zrcalno sebe-prazneće vaseljene.

5. Katarka lađe je na-pokretu-zastala strela Neitinog pogađanja, iz vlastite preistorijske dubine, one sluteći joj nedosanjane krajnje-zvezdane visine. Pri tom, lučni potisak njome-odaslate-strele odgovara sili podizanja sidra, čiji na-palubu-podignut trozubac tvori vrtložni vetar, ili, čvorno uplitanje jedrilja. (Jer trozubac je ne drugo do instrument jednog eruptivnog pisma svetlosti). I to novopostalo čvorište je mesto izgona u budućnost <3> – pisanu vetrom podzemlja na, ka večitom ispraćaju okrenutoj, zastavi*.

Tu se mogu razlučiti pet stupnjeva svetlo-uznosnog brodoloma Ideje; – jer pet je konstitutivni broj unutrašnjeg sat/točka, koji neprestano obnavlja u-sebi-ne/otvorenu Sferu; on je ključ beščujnog rada jedne još uvek nekonstruisane brodske mašine; ujedno, broj Točka (Afroditine?) disHarmonije – izvesno čulo (kompas?) pomoću koga um Kipridin (ovaploćen u Erosu) stvara večno-plovidbenu Sferu. Otud je i kip Sirene (njen lik?), pobedonosno zakačen za pramac, znak sećanja na ono biće koje je nebeskoj lađi dalo oblik:

…Empedokle mitizuje kosmičke principe i intelektualizuje božanstva; a to je oboje učinio u svojoj Afroditi. Ona je i oličen kosmički princip, i intelektualizovano božanstvo, i besmrtni nagon elemenata, i Filotes koja spaja ljude, i najviša Harmonija u čijem naručju počiva Sfera, ujedno središnja sila elemenata „koju treba posmatrati umom a ne diviti joj se očima”, i Kiprida, carica Zlatnog veka i zaštitnica zverinja kao u homerskoj himni. On ju je odvojio samo od Parmenidove Genezide, jer je ona jedino princip dobra: njegova Harita (da li sama Afrodita?) mrzi nepodnošljivu Ananku – iako su i same Harite sudbinska božanstva.

Anica Savić-Rebac: Predplatonska erotologija

Međutim, jedno kvazimistično biće, kao nužan zloishod hipergeneralizovanja ideje zajedništva-u-smrti, (– sazvežđem prošlosti krunisana Izis?) – nastaje tim (paradoksalnim) četvoro-preklapanjem /između Ja, Ti, Mi i Oni, gde je Ono onaj peti član/. Jer, konstituenti tog (točkastog) preklapanja (unutar u-mestu-plovidbene Sfere) nisu do kraja individualizovani (bar ne u trenutku tog preklapanja) te je veza između njih (u odnosu na moguće posmatrače sa Zemlje) samo obrisno predstavljena – budući zamenjena nekim drugim, slučajno pridošlim (zamagljeno-zvezdanim) figurama. A kada se konačno dozna (zvezdano izračuna) koje su te konkretne, zemaljski živele individue stavljene u taj metonimijski (preko-metaforički) odnos – odnosno, kada se konačno obelodani to da ne postoji nikakvo direktno sadejstvo između osoba koji su samo zamena za one osobe koje su iz jednog kontinuelno-smislenog iščitavanja prasadržaja simbola proizišle – onda se cepa, iz svoje unutrašnjosti, sam taj /spajajući ih/ prasimbol – i to poput implozije zvezde-diva: – žrtva koja je preduslov toga da se od jedne samostvorene postane za-druge-uobličena zbilja. I ona daje, kao konačan ishod prekrojavajućih sklapanja, obris jednog budućeg vremena; – tačnije, dar apsolutnog /samoprikrivenog/ prostora, ispovrnut tek nakon samoispunjenja /u vlastitoj svrsi/ njegove /ciljno rasvetne/ klopke! Jer, vreme je upravo serijal samo-iznosećih preseka – tj. susreta u smrti.

Iako ne postoji jedna apsolutna istovremenost (nulti presek svih preseka: apsolutna izvesnost nekog susreta ili vrelo prvog nebo-palitelja) – jer se ova, zavisno od posmatračeve perspektive, “krivi” u ne-istovremenost – ona to može da postane, ukoliko se samo prilagodi opštoj relativnosti; tj. ukoliko dosegne svojstvo one elastičnosti koja upravo u beskonačnoj a ne konačnoj meri izbegava svaki zakon. Dakle – apsolut postoji samo i jedino kao kao svetlo-protežan: kao večno-produžni put do sopstvene nedovatljivo odredištne tačke raskršća. Distancija koja se, paradoksalno, samo-priziva u postojanje.

Jer vihorski-stamenom Nutom (Anankom/Genezidom) tek finalno biva ispravljena nepravda – u odnosu na prvi sunčani par (što sebe po višoj prisili uzidavaše u opštu grobnicu, mesto za promeravanje sveg bivstvovanja). Jer, najpre, zaplenjen im beše prostor same mogućnosti susretanja/susaznavanja – da bi bio pretočen u zrcalni antiprostor, podzemnu čekaonicu (Amentet). A onda, pošto se susret ipak dogodio (u jednom zvezdano-izdisajnom tesnacu oslobađanja dodatnog prostor-vremena), on, kao događaj koji po prirodi još pripada vremenu (up. vremenskom ostatku), beše odmah i izmešten: – i to iz stegnute dvo-tačke onog sada u lako-razvezenu širinu onog posle. Dakle, tek evakuacijom njihovog-zajedničkog-vremena u zrcalni antiprostor tog ne-sada, stvara se unutrašnji pogon za njegovo ospoljenje – u dodatnu, lančano odvezujuću dimenziju prostora: – mesto na kome konačno ima dovoljno (– istovremenog –) prostranstva i za njih dvoje i za sve one što /već samim pogledom na njih/ bivaju podstaknuti da /upravo spram njih/ nevezano sapostaju. Tek to je ono nadnemoguće, ili, iz dubine nesaznajnog prostora podareno vreme.

A nešto slično kao sa utiskom o prostoru desilo se sem toga i sa osećanjem vremena; činilo se da ova tekuća traka, ove pokretne stepenice sa svojim stravičnim sporednim odnosom prema smrti u nekim trenucima stoje, a u nekima su tekle bez povezanosti. Tokom jednog jedinog spoljašnjeg trenutka vreme je unutra moglo nestati, bez ikakvog traga da li je prestalo jedan sat ili minut.

Robert Muzil: Čovek bez osobina

Za P.U.L.S.E: Katarina Ristić Aglaja

  Priče, Priče poezija putopisi, putopisi