Gola ljubav – U životu ljubav može da ima različita lica, odraze i maske. Ali u trenutku.., u trenutku može biti samo i jedino gola i svoja i cela, jer jedino tako može biti istinita.
***
Ksenija Rahela
sanjaš ljubičaste ruke
dodire od mastila
šta sve mogu – da se istope
iscure
izbrišu
Ksenija
tvoj plač kroz rubato
pogled koji ne zatvaraš pa vire iz njega
sumnje kao iz kofera čipke i kravate
Zaboravi Ksenija
presadi margarete. Seti se laste su plave
Oslušni svoja stopala – cvetovi umesto peta
Izaberi svoju planinu
oblikuj reljef tišine od testa od ruku
citiraj Prevera
Neka te svraka odnese
Ksenija Rahela
rasteš
pucaš po šavovima.
***
Iza belog prozora na uglu Francuske i Strahinjića Bana viđam ženu. Svlači krljušt sa sebe. Lepa je tako naga, duga bosa stopala povlači po crnom podu. Žvaće sredinu hleba natopljenu sokom pomorandže, kad proguta na jeziku ostane biber, kao poludragi kamen zaključava ga u prostorima razuđenih zuba, oko struka joj obleće tropski papagaj: brzo mu se zavrti u glavi – krug je malen. Šta ta žena oseća kad se dodiruje po potkolenicama, a koža stari? Priziva uzburkane vode Arna, Eufrata, a čajnik vrišti, magle sa slike u ramovima, prašina sakriva otiske po klaviru. Ulazi u sobu punu čaša, muzika plovi niz kičmu kao muški jezik, od trtične kosti do potiljka, račva se u uši, rastu resice otežale od zvučnih naušnica. Satie presipa žute lale, ona ih četvoronoške obilazi, gubi medaljon sa njegovim pramenom i zubom, i zaspaće pokrivena vetrom iz Francuske, poslaće snove na balkon, odranjaće se sa stubova umesto gipsa na moju glavu. I nikad mi neće bedra podrhtavati tako, neću nikad skupljati ljubičaste strele u tobolac pupka kao kad krenem duž Strahinjića Bana u susret violinama, noktima i šakama.Njen čovek čuči kao gavran, crn i go, na drugom uglu i čeka da ona završi mitarenje.
***
Kajsije umesto očiju.
Stojim golih grudi u crnoj kendo suknji, srećna, nema, gledam svoje šake obojene u crveno, poslagane po zidovima, belim, okruglim kad se okrenem, čistim, kao lobanja, kad zažmurim. To su ptice. Uvek govorim da moje ptice stanuju u grlu. Bojim se kuda bih to otišla da nema drugog sna. U paprat. U pustinju. U perje. U postelju. Pravda. Prolaz. Pomeranje. Plač. Prinova. Put. Putokaz. Pravo. Dobro. Dobro je.
Ne vidim te, Luj, ispod cilindra sa belom trakom, ispod ženskih trepavica.
Ležim na podu. Mirišem na znoj ispod kolena. Bežiš, ne vraćaš se, noćas ne, kosa ti raste, grudva se od misli koje nisu tvoje. Ruke jesu, rame, desna strana, glas u preponi, leđa koja okrećeš, suve godine, „ne“ položeno na moj vrat. Noćas nisi ostavio oči. Hvatam se za tle, ja sam Kendo borac koji se odmara, pratim sunce, osmeh u zubima, blagi naklon, miris. Nešto će izaći. Kao da je mozak mišić, kuca, raste, živi, kakva je boja ćelije?
Ovo je Južna Amerika, noć, nož, voda, gusto plavo more, samoubistvo, let, strah, vreme, nemanje, ugriz na desnoj muškoj sisi, ponoć, zev, tvoj pristanak. Ovo je molitva koju si izgubio, lice u jastuku, jabuka stomaka, vodenica bokova, potoci nogu, vetrovi duše.
Ona žena ima labuda na čelu.
***
Večernji akt pobune. Gola ljubav. Golo ja. Alternativa je u glavi.
Evo, vrtoglavica, dok ti tražim orahe. Pridrži me za lopatice, poljubi u pršljen, u zubima me ponesi kao mladunče. Moje šake putuju. Razapinju ti kožu kao bivolju, štave, i više to nije ni mreža, ribe i leptiri su slobodni. Odazove se tako u meni neko krilo, buba ili ptica.
Drži me. Letim skoro. Još se rukama držim. Otići ću. Bojim se da odem. Drži me. Pusti me. Šta hoćeš? Možeš da zaboraviš. Mogu da umrem svaki put. Viči, probudi me. Razbiću svet u koji ne veruješ, ispustiću ga, ne stavljaj ga među moje usne. Gledaš me u kičmu, mogu da osetim, bode, šta da radim s grudima, čiji si kad ti se odmaram na bedru. Svuda voda. Snovi su mi vlažni, ptijalin u ustima, znoje se uzdignute šetnje. Potopiću ti odeću da ostaneš do jutra. Idi.
***
Žabe i petlovi. Nečije hrizanteme izgubljene na kiši. Ne možeš ni umreti.
Šta je sreća? Ove cipele što vidim u levom uglu trećeg oka. Žive cipele. Orgazam koraka. Otimanje straha. Plovidba. Valcer. Sreća koju ne mogu podneti, a da ne pomislim da sam luda? Crne cipele. Ničije. Rašivam se od sreće. Raskrečena usta a nema. Klé.
Bože, spasi nas, Bože, poljubiću te, ugrišću te, vratiću te na nebo!Ližem pepeo, trag. Pravim vazduh. Kao kad sa ruba magle baciš u zvuk, a nije falš. Tečeš.
Svrbi me leva prepona. Levo. I levo. Levo. Zašto ne skrenem ako moram? Čekam Hijeronimusa Boša. Čekam bundeve ili jabuke. Čekam da me poljubiš u koleno. Moja petrolej haljina gori. Gori kosa. Sve moje ćelave misli.
za P.U.L.S.E Tatjana Venčelovski
Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E
(„Passion“ iz knjige Tamo u životu, Brankovo kolo, 2004)
Gola ljubav – “Tamo u životu” napisao/la Tatjana Venčelovski dana
Pregled tekstova autora – Tatjana Venčelovski →
Inspirativno,nista slicno nisam citala,nevermvatna kolicina nesputane emocije.
Hvala, Gorana, pozdrav
U nedostatku dobrih misli, ideja, misaonih, savremena poezija i proza se izgubila potpuno u moru apstrakcije i metafora koje niko ne razumije i nisu empirijski doživljene, a i ne mogu biti nikada, jedino pod uticajem narkotika. Ne znam čemu to pretjerivanje i iščašenje stvarnosti?
Hvala na iskrenom komentaru, Modiljani.
Ne znam da li sami pišete. Ja uglavnom pišem poeziju i nekako, budući da je ona bliža izvornoj emociji i stvar je trenutka, mislim da ne može biti u njoj namernog preterivanja, kao u prozi, gde više koristite racio i više planirate. Neobuzdanih ili neartikulisanih emocija može, ali to je već deo zrelosti, ljudske i pesničke. Ovo je napisano krajem ’80-tih,i deo je jedne celine koja je, tako… malo nadrealistički obojena, i tu ste u pravu kada kažete “iščašenje stvarnosti”. A čemu? Nemam odgovor na to. Nešto sam tražila, tako sam videla. Teško je objasniti zašto je nešto izašlo tako kako jeste. Svaki pravac i stil u umetnosti, pa i u poeziji je legitiman. Za kritiku su važni i formalni poetski kriterijumi i parametri, za običnog čitaoca – da li ga nešto dira i pomera ili ne. Meni su ovi stihovi, kakvi god da su, jako dragi, intimno. Mnogi ih vole. Mnogi baš zato što su pomereni. I u vreme kad su napisani, pa evo i ovih dana kada su ponovo postovani na fejsu dobijam takav feedback. Vama se ne sviđaju, nisu vam bliski. I to je ok. Sada imam 50 godina i pišem sasvim drugačije, iako i dalje otputujem ponekad u tu uslovno iščašenu realnost.
Svako dobro!
Pisao sam poeziju, odustao od nje još prije par godina, rano odustao s obzirom da imam 30 godina. 🙂 Pisao ovako samo za sebe, nisam imao megalomanske ciljeve, jer nisu ni mogući u umjetnosti, tj. jako teško. Nervira me u savremenoj umjetnosti, samim tim u poeziji taj raskid tako brutalan, ta očita diskrepanca u odnosu na tradiciju. Ne znam da li ste primjetili, umjetnički pravci u istoriji su nastajali uvijek pod uticajem prošlosti, a nisu bili opet epigonski, već su imali originalnost u sebi, a posebno naglašavam da su ti pravci trajali jako dugo, počev od renesanse, koja počinje još u 13 vijeku čak, pod uticajem Vizantije, kad su Latini zauzeli Carigrad 1204, i posjetom Pletona Italiji. A renesansa se završila istoričari umjetnosti uzimaju 1520. godinu, sa smrću Rafaela. Znači 300 godina je trajao jedan umjetniči pravac, i kasnije takođe ostali koji su slijedili su trajali relativno dugo. I onda dolazi 20 vijek, po meni najgorih 100 godina u istoriji čovječanstva, nastaju mnogobrojni pravci, traju po 10 godina, prepliću se, utrkuju se svi ko će nešto novo izmisliti, razni manifesti se objavljuju, pamfleti. Začetnik poezije koja se i danas praktikuje je Gijom Apoliner, koji je po meni osrednji pjesnik, on je skovao naziv nadrealizam. E taj nadrealizam ja ne volim! 🙂 Sve se izobličava, sve se dehumanizuje, priroda se zanemaruje kakva jeste, besomučna upotreba metafora, ona nije transcendentna u ontološkom smislu. Sav smisao danasnjih umjetnika jeste pobjeda nad prirodom. Metaforama se potpuno zamjenjuje stvarnost. Zatim potpuna sloboda pjesnička, rima ne postoji, pravila ne postoje uopšte skoro, forma pjesme… Sve to vodi po meni ka haosu, haosu u kojem jedan čitalac teško se može pronaći, niti naći smisao umjetnosti i njenu ljepotu. Za mene je ostala ona antička trijada, Lijepo-Dobro-Istinito.
Izvinite ako sam bio suviše surov u iznošenju mišljenja.
Svako dobro i vama!