Hajdeger je bio jedan od prvih koji je ozbiljnije shvatio Ničeove reči ‘’Bog je mrtav’’, kao i  njegove konstatacije o ‘’nadirućem nihilizmu’’.1 U tekstu pod nazivom ‘’Ničeove reči: «Bog je mrtav»’’.2 on je razmatrao njegove reči o smrti Boga i njegovo razumevanje nihilizma. Naravno, za njega je to samo povod da iznese vlastito razumevanje ‘povesti metafizike’ i njeno poslednje tumačenje bistvovanja bivstvujućeg u vidu ‘volje za moć’, tj., u vidu istine kao ‘prevrednovanja svih vrednosti’, tj., u vidu bivstvovanja bivstvujućeg kao ‘vrednosti’.3 Sledeći Ničea, on ističe da je nihilizam povesni događaj koji duboko sapripada zapadnoj logici mišljenja, a pre svega modernom razumevanju istine u formi reprezentacije, tj. mogućnosti predstavljivosti svega predstavljivog, koje je prevashodno bilo uzrokovano pitanjem istine kao izvesnosti.4 Postavljajući pitanje o izvesnosti onoga najizvesnijeg, kao pitanje o onome ležećem svega ležećeg, tj., o onome što stoji u temelju svega drugog, Dekart je upravo time postavio u centar svojih razmatranja svest, čime je inaugurisao novovekovnu subjektivnost, razumevajući istinu bivstovanja pre svega u formi onoga najstabilnijega, onoga najstalnijega, tj, supstancije.5 Međutim, to je bio samo povod da se, postavljajući pitanje izvesnosti, istina bivstvovanja pojavi u formi onog bivstvujućeg kojeg je potrebno osigurati u bivstvovanju. A to je uslovilo da se istina bivstvujućeg shvati kao temelj putem kojeg je moguće osigurati sve drugo u vidu supstancije i kao ono stalno svakog stajanja. Takođe, to je bio jedan od načina da se subjektivnost postavi za centar mišljenja i da se celina bivstvovanja izvodi iz tog totalizujućeg jedinstva.

Prema Hajdegeru, Niče nas upućuje na oblast čiji je značaj za nas izgubio svaki smisao. Ovaj gubitak smisla povezan je sa gubitnom samog mesta, tako da se nihilizam ne sastoji samo u gubitku smisla, već se pre odnosi na gubitak mesta koji za sobom povlači gubitak smisla. Sama mogućnost nestanka mesta i nedostatka smisla – čiji nam se značaj jednom otvorio – ukazuju na nihilizam. Pa ipak, nihilizam ima svoju povesnu dimenziju spojenu sa načinom na koji se do sada razumevalo bivstvovanje u svom bivstvovanju, tj. u celini bivstvovanja kao takvom. Tu sada nailazimo na Hajdegerom ulog. Njegovo tumačenje Ničeovih reči ‘Bog je mrtav’ ide prema tome da pokaže kako je i samo Ničeovo razumevanje zapadne metafizike povezano sa metafizikom i kako je ono samo dovršenje te povesti nihilizma. Niče prema njemu razume ‘volju za moć’ kao ono trajno u svemu što prolazi, tj. kao bistvujuće u svome bivstvovanju – ‘večnom vraćanju istog’.

Tako se povest metafizike pokazuje kao razumevanje bivstvovanja u odnosu na bivstvujuće, tj. kao zaborav bistvovanja od strane bivstvujućeg.63 Tako se i Ničeova koncepcija volje za moć pokazuje,na kraju te metafizike, kao njeno preokretanje, tj. kao njeno neminovno dovršenje. Međutim, prema Hajdegeru, dovršenje ne znači još i kraj metafizike, ono znači samo dovršenje u teorijskoj, ali ne i u praktičkoj ravni, gde povesnu vladavinu zemljom sada preuzima tehnika. Tehnika je poslednji stadijum dovršenja metafizike i ona predstavlja praktičnu ispostavljivost volje za volju, tj., volje za moć, u sveprisutnom i sveobuhvatnom raspolaganju stvarima. Sve stvarno se tako pojavljuje kao ‘stanje’ispostavljivo za naredna ispostavljanja 6  Jedna od osnovnih odlika dovršene metafizike, u epohi tehnike, jeste beskrajno produžavanje, pomeranje suštine onoga što jeste, gde je nemoguće sagledati kraj jer nedostaje suština na osnovu koje se celina svega otkriva u svojoj istini, tj., istina bivstvovanja se povesno udaljuje od ljudske suštine. Ovo udaljavanje nije ništa drugo nego samo ponovni zov u mišljenje, povratak onome što se jednom ukazalo u dubini svoje istine – istine bivstovanja. U tome se krije dvoznačnost u biti tehnike. Sa jedne strane, ona zakriva ono najbliže čovekovoj suštini, dok sa druge strane, upravo time ona poziva čoveka da se odazove istoj toj suštini. Stoga tehnika, tj., postav, kao ono ležeće u biti tehnike, jeste ono najopasnije, ali istovremeno i ono najspasonosnije, tj., ono što bit čoveka otvara za bivstvovanje samo. Nihilizam za Hajdegera tada znači

«da stvari sa bivstvovanjem ne stoje nikako. Bivstvovanje ne izlazi na svetlost svoje suštine. U pojavljivanju bivstvujućeg kao takvog samo bivstvovanje izostaje. Istina bivstvovanje otpada. Ona ostaje zaboravljena».7.

Međutim, povest metafizike nije neki izuzetak koji sa sobom donosi slučajni previd. Samo  bivstvovanje započinje zaboravom.8 Ipak, «samo bivstvovanje jeste bivstvovanje u svojoj istini, a istina  pripada bivstvovanju» 9. Dakle, povest metafizike jeste ‘’epoha u istoriji bivstvovanja’’ čija suština jeste nihilizam. Nihilizam se sastoji u tome da se bivstvovanje ne pojavljuje u svojoj istini, tj. da istina bivstvovanja izostaje uprkos naporima mišljenja. To opet ne znači da mi ne mislimo dovoljno, kako to podvlači Hajdeger, već da naše mišljenje još nije sposobno da zahvati ono što nam jedino da je da mislimo, ono što nas jedino određuje kao onima koji misle – misliocima, tj., onima koji slede zov bivstvovanja. Osluškivanje za Hajdegera nije samo obična metafora, ono je više nego pojam, ono je priprema  a. Osluškivanje za Hajdegera nije samo obična metafora, ono je više nego pojam, ono je priprema za ono što tek dolazi, najava još-ne-mišljenog. Stoga, za njega misliti već znači misliti “nepromišljeno”   «Tada izlazi da se u suštini samog bivstvovanja sadrži to da ono ostaje nemišljeno zato što ’.68

«Tada izlazi da se u suštini samog bivstvovanja sadrži to da ono ostaje nemišljeno zato što  se povlači. Samo bivstvovanje povlači se u svoju istinu. Ono se sklanja u nju i, sklanjajući se, skriva sebe  samo.»69

Nihilizam stoga nije slučajna epoha u bivstvovanju, već on pripada, u potpunosti, samom  bivstvovanju. To je način na koji se bivstvovanje skriva u svojoj istini, to je način na koji nam istina bivstvovanja ostaje skrivena. Stoga i nije slučajno da je Hajdeger odredio istinu kao dvostruku igru  skrivanja/neskrivenosti,70 gde se bivstvovanje uvek pojavljuje u svojoj istini i nerazdvojno od nje.  («samo bivstvovanje jeste bivstvovanje u svojoj istini, a istina pripada bivstvovanju» – gore citirano)

Dakle, sâm nihilizam bi prema tome pripadao epohi bivstvovanja, u kojoj se bistvovanje čuva u svojoj istini, skriveno od svakog pokušaja mišljenja. To nam govori da mišljenje nije presudno za događaj bivstvovanja, ali da nije ni beznačajno, nego da se mišljenje pokazuje u tome da ono čeka bivstvovanje da se dogodi u svojoj istini. Međutim, tu se ne radi o prostoj pasivnosti, osluškivanje prema Hajdegeru već znači isčekivanje, ali isčekivanje koje brine o onome što čeka, koje strepi za njim i koje tako pomaže da se samo i dogodi.

Iz svega iznetog možemo videti da Hajdeger razume nihilizam malo drugačije nego Niče. Ne  kaže li i sâm Hajdeger da je Niče razumeo nihilizam kao povesno suprotstavljanje neprolaznih vrednosti  prolaznim? Da za njega nihilizam znači uzeti, nasuprot vremenskom i prolaznom, nešto nadvremeno i neprolazno, nešto večno?

Da je po njemu to samo manifestacija određene volje za moć u njenom prikrivenom, perfidnom  stanju, u stanju sluge koji želi biti gospodar? I ne svodi li Niče sve samo na vrednosti?71

Hajdeger takođe insistira na kvantitetu, koji prema njemu donosi Ničeova koncepcija volje za moć, a koji se opet uklapa u novovekovno tumačenje bivstvovanja bivstvujućeg, čime se celina bivstvovanja svodi na predstavljivo, tj. na mogućnost da bude predstavljeno, tj. na moć da se nešto ustanovi kao vidljivo, odnosno prikazivo. Volja za moć igra u samoj mogućnosti bića da se ono pojavi uvek kao biće koje teži više, koje želi više, dakle, koje u toj volji za voljom želi nju samu, tj., volju za moć. On veoma oštro polemizira o tome, citirajući neke fragmente iz Kako je to govorio Zaratustra i Ničeove zaostavštine Volja za moć. Pa ipak, da li je Niče zaista obrnuti Platon?

Prema Ničeu, metafizika je samo uzimanje konačnih vrednosti za beskonačne, istina je samo vrednost, a vrednost pak volja koja teži da se nametne sebi samoj, koja želi sebe samu u beskonačnom ponavljanju, tj., večnom vraćanju. Metafizika je stoga ime za nihilizam. Niče razlikuje dve vrste nihilizma72. Pasivni nihilizam, čija je odlika potpuno potiskivanje u sebe, tj. težnja za potpunim odsustvom želje za životom i potrebom njegovog potrvđivanja (što je odlika Šopenhauerove i budističke filozofije), i aktivni nihilizam, čiji predstavnik je hrišćanstvo i koje, pored svojih onozemaljskih ideala, čvrsto kamuflira volju da se vlada drugima i da se drugi podčini večnim vrednostima. Sve to Niče označava imenom dekadencije,73 opadanjem životnog nagona, nagona da se život potvrdi u sebi samom, da se odgovori ‘’da’’ životu, dvostrukim potvrđivanjem, još jednom, jer život teži uvek da prevaziđe sebe samog.74 Trangresija granica, otvaranje novih prostora, novih vidika i perspektiva, jeste jedno stanovište koje zagovara Niče. Prevladavanje nihilizma prema njemu znači prihvatanje vremenitosti, otvorenost za konačnost i u njoj stvaranje uslova jakog i moćnog, jednom rečju, bogatog života.75

Naravno, Hajdeger nije propustio da, u svemu tome, vidi samo određeno razumevanje bivstvovanja bivstvujućeg, njegovo manifistovanje u volji za moć. Prema njemu, Ničeovo prevladavanje nihilizma ne zadovoljava, ono previđa da se i samo još uvek kreće u određenom razumevanju bivstvovanja bivstvujućeg, kao volja za moć, što se ne razlikuje puno od Platonovih ‘’Ideja’’ ili Hegelovog ‘’Apsolutnog pojma’’. Sa druge strane, Hajdeger ukazuje na nihilizam kao suštinsku odliku samog bivstvovanja. Nihilizam pripada sudbini bivstvovanja i njegovoj povesti skrivanja/neskrivenosti.

Pa ipak, ne kaže li sličnu stvar i Niče? Ne tvrdi li i Niče da je problem nihilizma povezan sa voljom za negacijom, sa voljom koja teži da ukine sebe samu? Voljom, koja i tada ostaje samo volja za više, volja za moć.76 Ipak, postoji tu jedna suštinska razlika. Niče je uvek bio protiv svakog ‘esencijalizma’,77 označavajući ga takođe određenom vrstom nihilizma. A ne stoji li upravo tu Hajdegerov prigovor? Hajdeger ističe da Niče nije uspeo da prevaziđe metafiziku, već samo da je preokrene u njenu suprotnost, a što znači da stoji na istim metafizičkim pretpostavkama kao i njegovi prethodnici, jer suprotnost nije drugačija od onoga čemu se suprotstvavlja, ona je samo druga krajnost. Međutim, Ničeov pokušaj preokretanja metafizike Hajdeger smatra čak nužnim korakom u dovršenju zapadne metafizike.78 Zato njegova nadovezivanja na Ničea, kao i brojna tumačenja Ničeovog teksta, nisu nimalo slučajna. Ona su znak potrebe da se metafizika uzme mnogo ozbiljnije nego što je samo puki pokušaj izokretanja.79Ona su odraz jednog pokušaja da se metafizika vrati svojoj skrivenoj pretpostavci.80 Povratak onome što tek omogućava svemu što jeste da jeste. Povratak onome što mu tek daje da se pojavi i da zablista u svojoj istini, istini bivstvovanja.

Stoga i nije čudno Hajdegorovo upozorenje na kraju teksta o Ničeu:

«A da bismo to primetili, da bismo naučili da to primećujemo, biće nam dovoljno već i to da razmislimo o onom što o smrti Boga kaže sumanuti čovek, i kako on to kaže. Možda sada nećemo prečuti ono što se na početku tumačenog odlomka kaže – da je sumanuti čovek ‘’bez prestanka vikao: Tražim Boga! Tražim Boga!’’.»81

Da bismo izveli mali zaokret u našoj argumentaciji, moraćemo prethodno citirati ceo Ničeov tekst, sa početka Hajdegerovog teksta o Ničeovim rečima ‘’Bog je mrtav’’.

«Sumanuti čovek. – Zar niste čuli za onog sumanutog čoveka koji je u po bela dana upalio fenjer, odjurio na trg i tamo bez prestanka vikao: ‘Tražim Boga! Tražim Boga!’. A pošto su se tamo upravo bili okupili mnogi koji nisu verovali u Boga, on je izazvao velik smeh. Da li se izgubio? – pitao je jedan. Da li je zalutao kao dete? – pitao je drugi. Ili se on pretvara? Da li nas se boji? Da li je pošao na brod? Putuje li iz zemlje? Tako je gomila vikala i smejala se. Sumanuti čovek uleteo je među njih, pogledom ih streljajući. ‘’Kud se dao Bog!’’ – uzviknuo je. ‘’sada ću vam reči! Mi smo ga ubili – vi i ja. Svi smo mi njegove ubice! A kako smo ga ubili? Kako smo mogli da popijemo more? Ko nam je dao sunđer da obrišemo sav horizont? Šta smo uradili odvojivši zemlju od sunca? Kuda ona sada leti? Kuda letimo svi mi? Dalje od svakog sunca? Zar ne padamo neprekidno? I unazad, i na bok, i napred, i na sve strane? Postoji li još ‘’gore’’ i ‘’dole’’? Ne bludimo li kao kroz beskonačno Ništa? Zar ne osećamo dah praznog prostora? Nije li zahladnelo? Ne spušta li se neprekidno noć i sve više i više noći? Zar ne treba, usred bela dana, da upalimo fenjere? I zar ne čujemo buku grobara koji sahranjuju Boga? Ne osećamo li zadah raspadanja Boga? – Čak se i bogovi raspadaju! Bog je mrtav! Bog ostaje mrtav! I mi smo ga ubili! Kako da se utešimo, mi ubice nad ubicama? Najsvetije i najmoćnije što je svet do sada imao iskrvarilo je nad udarcima naših noževa – ko će sa nam obrisati krv? Kojom vodom da se operemo? Koje ćemo pokajničke svečanosti, koje ćemo svete igre morati da izmislio? Nije li veličina tog čina prevelika za nas? Ne moramo li i sami da postanemo bogovi kako bismo se pokazali dostojnim tog čina? Nikad nije bilo većeg čina – zahvaljujući njemu, ko god se rodi posle nas, ući će u istoriju višu nego što je bila sva istorija do sada!’’ – tu je sumanuti čovek zaćutao i ponovo pogledao svoje slušaoce: oni su takođe slušali i začuđeno ga gledali. Na kraju je bacio fenjer na zemlju, tako da se on razbio i ugasio.

‘’Prerano sam došao’’, reče tada, ‘’još nije moje vreme. Taj nečuveni događaj još je na putu, još putuje – on još nije dopro do ljudskih ušiju. Munji i gromu potrebno je vreme, svetlosti zvezda potrebno je vreme, delima je potrebno vreme, čak i nakon što su učinjena, da bi se videla i čula. Taj je, od ljudi, još uvek udaljeniji nego i najudaljenije zvezde – a oni su ga ipak izvršili!’’ Pričalo se još da je istoga dana sumanuti čovek upadao u crkve i u njima pevao Requiem aeteram deo. Kada su ga izvodili napolje i tražili da im odgovori zašto to čini, on im je svaki put uzvraćao jednim te istim rečima: ‘’pa šta su još te crkve ako nisu grobnice i nadgrobni spomenici Božji’’.»82

Tada ćemo možda prečuti Hajdegerovu sugestiju, ali ne i ono što Niče jasno kaže:

‘’taj nečuveni događaj je na putu, on putuje’’. A to nije bilo kakav događaj, već događaj od kojeg ‘’nikad nije bilo većeg čina’’, i ‘’zahvaljujući njemu, ko god se rodi posle nas, ući će u istoriju višu nego što je bila sva istorija do sada!’’

Taj događaj iz korena menja naše razumevanje stvarnosti. On menja samu stvarnost. Ali, i njemu samom treba vremena da dođe do nas, da nam se pojavi. Nihilizam prema Ničeu nije vreme koje dolazi, i to se jasno vidi iz teksta, već vreme koje traje od objave činjenice da je Bog mrtav do potpunog ustanovljavanja te činjenice kao činjenice i još mnogo duže pošto se ta činjenica ustanovi kao činjenica.

Ne znaju svi još da je Bog mrtav, iako se većina ponaša kao da Boga nema. Smrću Boga otvara se praznina koja se ne može više popuniti. Ta praznina obuhvata celinu bića, ona je prisutna u svemu na sličan način.

Hajdeger nas upućuje na dublje značenje Ničeovog predskazanja, na aluziju odvajanja ‘’Sunca’’ od ‘’Zemlje’’, ‘’Sunca’’ koje se od Platona vezuje za ono stvarno u svim stvarima, ono što daje svemu što jeste da jeste, dakle, na samo bivstvovanje – kako je ono prikazano u Platonovom mitu o pećini. Celina bića biva dovedena u pitanje osnovnom činjenicom da je Bog mrtav. Smrt Boga nije obična smrt kao kad umiru životinje i ljudi, smrt Boga je smrt svega što jeste, radi se o gubitku samog mesta, mesta u čemu su sve stvari nalazile svoj smisao. Stvari više ne nalaze suštinu u sebi, ono što u njima izostaje jeste njihova suština, one su bezsuštinske, a što će reći da im svako značenje uvek već nedostaje. Stvari više ne znače ništa, isto tako i ljudi. Zato se humanizam83 prema Hajdegeru svodi na pitanje iz čega čovek dobija svoju suštinu, tj., šta njega kao takvog određuje. A to nikada nije čovek sâm. Zato je metafizika nemoćna da odgovori na pitanje o čoveku jer njega uvek doživljava u vezi sa nekom određenom interpretacijom bivstvujućeg, ne vodeći računa o istini bivstvovanja kao takvoj. 84 Istina bivstvovanja jeste ono što određuje čovekovu suštinu, a ne obrnuto, kako je to do sada učila povest metafizike.

Nije li između Hajdegera i Ničea u pitanju nesporazum? Niče je ‘nadirući nihilizam’ razumeo kao dovršenje jedne epohe koja je u samoj sebi nihilistička. A ne čini li isto to i Hajdeger? Ipak, Niče je vreme nadolazećeg nihilizma shvatio afirmativno, kao vreme koje u osnovi jeste najava novog i boljeg, najava bogatijeg života, tj., u krajnjoj instanci najava volje za moći. Ali volja za moć kod Ničea nema više esencijalističku dimenziju pojma, već se odnosi na sposobnost svakog bića, na njegovu životnu mogućnost. Bića teže moći zato što su izvorno nemoćna, zato što su konačna. Konačnost, ograničenost, jeste nešto što bića izvorno žele da prevladaju. Ali, upravo je u tome njihova granica, što oni mogu samo da teže višku moći. Sve je to pitanje intenziteta i različitih režima u koje se jedni uklapaju, drugi ne. Ono što jedni mogu da podnesu, drugi to nisu u stanju. Intenzitet, ima svoj spektar, svoju skalu varijacija, koja se uvek ponavlja u razlikama.85

Zašto volja za moć nije ono što bi Hajdeger hteo da bude? Iz istog razloga iz kojeg Hajdeger, naspram celine citiranog teksta, insistira samo na fragmentima koji se dobro uklapaju u njegov sistem mišljenja. Zašto sumanuti čovek još uvek traži Boga, i to fenjerom, u po bela dana? Zašto je on sumanuti čovek? Hajdeger na to odgovara:

zato što je on lud, zato što ga drugi ne razumeju, zato što naspram drugih «ludi čovek jeste – i to je očigledno posle prvih rečenica tumačenog odlomka, a još je očiglednije nakon poslednjih rečenica tog odlomaka – ludi čovek, dakle, jeste onaj koji traži Boga, tako što zapomaže za njim. Možda je tu stvarno mislilac kriknuo de profundis? A uho našeg mišljenja? Zašto ono još ne čuje taj krik?»86

I da bude više nego očigledno, Hajdeger i sam kaže da je to ‘očigledno posle prvih rečenica tumačenog odlomka’, to da sumanuti čovek ne samo što traži Boga, već zapravo i zapomaže za njim. A nije li to najsumljivija konstatacija koja se može izvesti iz Ničeovog teksta? Jer sam Niče o tome kaže:

‘nikada nije bilo većeg čina’, i zahvaljući njemu, ko god se rodi posle nas, ući će u istoriju višu nego što je bila sva istorija do sada’. Smrt Boga, za Ničea, istovremeno znači smrt čoveka, konceptualna smrt jednog povezana je sa konceptualnom smrti drugog, jer ono što ih povezuje i jeste ta konceptualnost. Istovremeno, prema Ničeu, to je novo otkriće slobode.

Hajdeger se u daljem tekstu nadovezuje na Ničeovo shvatanje pravde, tj. na Ničeovo dugo ćutanje po pitanju ključnog pojma zapadne metafizike, i tada previđajući ono što je Niče hteo da kaže. Jer on kaže:

«pravda, kako je misli Niče, jeste istina bivstvujućeg koje postoji na način volje za moć»87, pri čemu citira sledeći tekst: «Pravda kao gradilački, izdvajalački, ništiteljski način mišljenja koji proističe iz vrednosnih procena; najviši reprezent samog života», beleška iz 1884. godine, i dalje: «Pravda kao funkcija široko saglašavajuće moći, – ona se uzdiže iznad malih perspektiva dobra i zla, ima, dakle, širi horizont korisnosti – nameru da održi nešto što je više od ove ili one ličnosti», beleška iz 1885. godine.

Ova dva određenja pravde se spajaju u Ničeovom određenju prava:

«Pravo = volja da se ovekoveči dati poredak moći. Zadovoljstvo time jeste pretpostavka. Sve što je vredno poštovanja dovlači se da bi se pravo pokazalo kao nešto večno», i dalje, «Problem pravde. Naime, prvo i najmoćnije jeste upravo volja i snaga za nadmoćnost.  Tek vladalac naknadno utvrđuje ‘pravdu’, to jeste meri stvari po svojoj meri; ako je vrlo moćan, ona tada može da ide vrlo daleko u dopuštanju i priznavanju indiviuduuma – pokušavalaca».88

Međutim, kontekst Ničeovih tvrdnji nam omogućava da stvari razumemo i u drugačijem smislu od onog koji Hajdeger teži da im prida. A to nas ponovo vraća razlici dva mislioca. Jer tamo gde Niče uspostavlja prekide, Hajdeger prepoznaje kontinuitete, ponovo vraćajući Ničea tradiciji iz koje je ovaj pokušao da izađe. Ali, isto tako bi se jednim drugačijim čitanjem moglo pokazati koliko je Hajdeger zarobljen istom tom metafizičkom tradicijom. I koliko, u odnosu na njega, Niče daje prostora da se iz nje izađe. Ali šta znači jedan takav izlazak?

Potrebno je ponovo propitati vezu između nihilizma i volje za moći kako bi se pokazalo da se tamo više ne misli ništa slično metafizičkoj tradiciji, već upravo ono što nam omogućava da se ona napusti. I u tome je prekid koji je uspostavio Niče. Volja za moć nije ‘’Bivstvovanje’’, ‘’Jedno’’, ‘’Suština’’. Ona je sposobnost koja proizilazi iz konačnosti, ona je sama mogućnost konačnog bića. Konačnost znači ograničenost, imati granice pred sobom, kretati se u određenim granicama. Ona nam otvara ceo horizont konačnih bića koja se otkrivaju našoj konačnosti. Konačnost stoji u osnovi volje za moć. Sva bića teže moći upravo zato što su konačna, što istovremeno ne znači da je u pitanju determinizam. Bića se vezuju jedni za druge upravo zato što su upućeni jedni na druge, upravo zato što ih konačnost prisiljava da je nadomeste. Tako se obrazuje lanac, u koji svako stupa samo da bi nadomestio sopstvenu konačnost, da bi je produžio i nivelisao. Lanac se naravno obrazuje u beskonačnost, lošu – matematičku beskonačnost, koja po sebi nije ništa, do li samo kruti splet konačnih stvari koji iznova zamenjuju svoja mesta, koja se iznova ponavljaju. Eto, konačno dolazimo i do večnog vraćanja, koje samo ponavlja iznova krug života, koje samo iznova ponovo otkriva konačnost u stvarima. Ponavljanje je moguće samo zato što izvorno nedostaje savršenstvo, što izvorno ne postoji cilj. Inače, da nije tako ne bi bilo moguće ponavljanje, pošto bi stvari već dostigle svoju suštinu.89 U svemu tome deluje volja za više, volja za tim da se krug života ponovi, da se doživljeno još jednom proživi. Dvoznačnost života, njegovo dvostruko potrvrđivanje tada znači ‘’da’’ životu koji puca, koji želi snagu. To u potpunosti znači iskoristiti sopstvene potencijale. Ali, šta nas određuje u posedovanju potencijala?

Situacije, prilike, susreti, konstelacije, samo su slučajnosti koje obrazuju nužnosti. Ne postoji nužnost koja izvire iz stvari, ali postoji prinuda da se sopstvena konačnost nadomesti drugim stvarima. Sama konačnost je prinudna, strogo determinisana i upućena na druga bića. Konačnost se tako pokazuje uvek kao neka vrsta zavisnosti, uvek kao neka vrsta nadgradnje na nešto drugo. Lanac se obrazuje u krugu života, lanac postaje sastavni deo života.

I o tome Niče kaže:

«Ti učiš da postoji velika godina postajanja, čudovište od velike godine: ona se, kao sat peščanik, neprestano iznova mora okretati da bi iznova potekla i istekla: – tako da su sve ove godine jednake same sebi, u najvećem i u najmanjem – tako da smo mi sami u svakoj velikoj godini jednaki sami sebi, u najvećem i u najmanjem» i dalje: «vraća se čvor uzroka u koji sam upletan – on će me ponovo stvoriti! Ja sam spadam u uzroke večitog vraćanja. Vratiću se, s ovim Suncem, s ovom Zemljom, s ovim orlom, s ovom zmijom – ne u novi život ili bolji život ili sličan život:– vratiću se večno ovom jednom te istom životu, u najvećem i u najmanjem da ponovo učim večito vraćanja svih stvari.»90

Ne postoji nikakva esencijalizacija volje za moć, ona sama izvire iz konačnosti bića i potrebe da se sama konačnost prevaziđe. Jer Niče takođe konstatuje:

«radost hoće večnost svih stvari, hoće duboku, duboku večnost»,91 ali takođe ne zaboravlja da ponovi da «sreća hoće sebe samu, hoće večnost, hoće sve večno jednako sebi.»92 Večno vraćanje u sebi podrazumeva radost konačnosti, želju da se konačnost potvrdi. Potvrditi konačnost u bićima znači dati pristanak večnosti, tj. onom ponovljivom u konačnom, samoj volji za moć. Konačnost je večna, upravo zato što ne može sebe da nadomesti drugačije nego kao ponavljanje. Stvari se iznova vraćaju samo zato što nisu savršene, stvari se iznova ponavljaju, samo zato što su konačne. Večno u stvarima jeste njihova konačnost, večno u stvarima jeste njihovo ponavljanja. 93

Niče zato shvata nihilizam kao pokušaj da se nužnost stvari na ponavljanja ukine nekim nadvremenim vrednostima. Nema zakona izvan zakona vremena, koje svakom daje merilo stvari. To se takođe odnosi i na sam događaj smrti Boga, o kojem Niče kaže da još putuje, i da on još nije dostigao svoju zrelost u vremenu. Zato se Niče vraća Grčkoj metafori vremena kao kruga, gde sve dobija svoju vrednost pošto prođe kroz svoj uzmak, pošto sagleda svoj svršetak. Tek tada ono teži za tim da se ponovi, da ponovo potvrdi sebe samo.

Hajdegerovo shvatanje nihilizma jeste ukorenjeno u metafizičkoj tradiciji razumevanja bivstvovanja i načina na koji nam se ono kao takvo otkriva. Stoga je prema njemu nihilizam samo način na koji se bivstvovanje odvraća od ljudi time što se smešta u svoju istinu, koja nama ostaje skrivena. Nihilizam je povesni način sustvovanja bivstvavanja u njegovoj skrivenosti u odnosu na bivstvujuće. To je način na koji bivstvovanje svaki put izostaje u bivstvujućem. I to nam otkriva još jednu dimenziju Hajdegerovog mišljenja. Bivstvovanje, kao uvek već razumevano na način bistvujućeg, tj. na načine svojih povesnih modaliteta, je nesvodivo na sebe samo. Bivstvovanje mora da bude više od sebe samog, bivstvovanje u konačnom mora biti volja za moć94.

Da je išao do kraja, verovatno bi to bio poslednji eho njegovog mišljenja. Ipak, on to nije učinio.Vidimo da postoji jedna skrivena pretpostavka Hajdegerovog mišljenja, a to je da se nama bivstvovanje već jednom objavilo i istog trenutka ostalo zaboravljeno. Kod njega se tako otkriva, istina, blaga veza označitelja za označeno, veza toliko karakteristična za filozofiju i neodvojiva od nje. Zato je moguće konstatovati da stvari u sebi ipak nose neku suštinu i tek na osnovu nje se one daju razumeti. To je povesni modalitet dosuđen nam sa Platonom, i njegovim tumačenjem bivstvovanja kao ideje. Hajdeger se još uvek smešta na tu poziciju i još uvek ostaje zavistan od te pozicije. On ide dalje samo u pokušaju da postavi pitanje o onom izvorno-dajućem-svega-datog, o onom što tek omogućava svemu drugom da jeste i iz čega sve drugo izvodi svoju suštinu. Ali, zaboravlja da na trenutak pretpostavi da stvari u sebi ne nose nikakvu suštinu i da su u sebi, mada stvar nikada nije data sama po sebi, možda, besmislene. Tada bi verovatno došao do drugog zaključka. I tada bi možda bio bliži Ničeu. U tome je, po nama, osnovna razlika ove dvojice mislilaca.

Darko Markovac

STVAR

s t va r / t h i n g
Časopis za teorijske prakse; izdavač: Klub studenata/studentkinja filozofije Gerusija Novi Sad

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

• 1 Upor. ‘’Niče – antipod, Zaratustrina drama, 1984’’, u H. G. Gadamer, Hegelova dijalektika, Plato, Beograd, 2003, str. 326 i dalje.
  2 Upor. M. Hajdeger, Šumski putevi, Plato, Beograd, 2000, str. 163 – 209.
  3 «Budući da Niče bivstvovanje bivstvujućeg shvata kao volju za moć, njegovo mišljenje mora da misli u pravu vrednosti. Zato i treba da se svuda pre svega postavi pitanje o vrednosti.» Ibid., str. 194 – 195.
  4 «S početka borbe za vlast nad zemljom epoha subjektnosti hita svom kraju. Tom njenom kraju pripada to da se bivstvujuće – bivstvujuće koje jeste u smislu volje za moć – u svakom pogledu uverava u sopstvenu istinu o samom sebi, pa zato biva i svesno nje. Osvešćenje je nužan instrument htenja – htenja koje hoće iz volje za moć. (…) Metafizički mišljena, ta situacija uvek je stanica subjektove akcije. Svaka analiza situacije, znala to ona ili ne, temelji se u metafizici subjektnosti.» Ibid., str. 200
  5 «Prvi put se bivstvujuće određuje kao predmetnost predstavljanja, a istina kao izvesnost predstavljanja, u Dekartovoj metafizici.» Upor. ‘’Doba slike sveta’’ u M. Hajdeger, Šumski putevi, str. 69.
• 63 «Hajdeger je krajnji smisao Ničeove misli video u tome da se nađe izlaz iz ćorsokaka u koji je zapala celokupna tradicija zapadnog mišljenja, na koji je bila upućena već svojim početkom, grčkim pitanjem o biću bivstvujućeg. Iz te perspektive subjektivistička misao i njen kraj u volji za moć izgledaju kao katastofalna sudbina naše civilizacije koja je tehički definisana.» Upor. Hegelova dijalektika, str. 329.
  64 Upor. ‘’Pitanje o tehnici’’ u M. Hajdeger, Predavanja i rasprave, Plato, Beograd, 1999, str. 9 – 33.
  65 Upor. Šumski putevi, str. 206.
  66 «Istorija bivstvovanja počinje, i to nužno, sa zaboravom bivstvovanja. Znači da stvar nije u metafizici kao metafizici volje za moć ako samo bivstvovanje u svojoj istini ostaje nemišljeno. To čudno izostajanje stvar je metafizike kao takve.» Ibid., str. 205. i dalje: «Metafizika je epoha u istoriji samog bivstvovanja. Ali u svojoj suštini metafizika je nihilizam. Suština nihilizma pripada istoriji u obliku koje samo bivstvanje su(t)stvuje». Ibid., str. 207.
  67 Ibid.
  68 Upor. ‘‘Šta znači mišljenje’’ u Predavanja i rasprave, str. 101 – 115.
  69 Upor. Šumski putevi, str. 206.
  70 Upor. M. Hajdeger, O suštini istine, Eidos, Vrnjačka banja, 1995, posebno odeljak pod naslovom ‘’Ne-istina kao skrivanje’’,
  str. 63 i dalje 
• 71 “A šta ako se tek time nagoveštava dosad-skrivena suština nihilizma? Tada bi mišljenje u vrednostima bilo čisti nihilizam. Ali Niče ipak metafiziku volje za moć shvata upravo kao prevladavanje nihilizma. (…) Ako ipak vrednost ne dopušta bivstvovanju da bude bivstvovanje, da bude ono što ono jeste kao samo bivstvovanje, tada je tek tobožnje prevladavanje nihilizma dovršenje nihilizma», Upor. Šumski putevi, str. 202.
  72 Upor. F. Niče, Volja za moć, Dereta, Beograd, 1991, str. 87 i dalje
  73 «Nihilistički pokret je samo izraz fiziološke dekadencije». Ibid., str. 70.
  74 «A ovu tajnu mi je kazivao sam život. ‘’Gle’’, rekao je, ‘’Ja sam ono što uvek mora samo sebe prevazilaziti.’’». Upor. F.
  Niče, Tako je govorio Zaratustra, Oktroih, Podgorica, 1999, str. 161.
  75 «Naše doba, sa svojom težnjom da ublaži slučajne nevolje, da ih spreči, a da se bori unapred protiv neprijatnih mogućnosti, jeste doba siromaha. Naši ‘’bogataši’’ su najsiromašniji! Pravi cilj bogatstva je zaboravljen». Volja za moć, str. 88.
• 76 «Moral je sledstveno propovedao najdublju mržnju i preziranje prema osnovnoj crti karaktera u gospodara: njihovoj volji za moć. Ukloniti, odreći, razviti ovaj moral: značilo bi ovaj najomrznutiji nagon posmatrati sa obrnutim osećanjem i ocenom. Kad bi stradalnik i potišteni izgubio veru u pravo na preziranje volje za moć, on bi ušao u fazu beznadežnog očajanja. To bi u stvari bio slučaj, kad bi ova crta bila bitna po život, kad bi se pokazalo da je u toj volji za moralom prikrivena ova ‘volja za moć’ i da je i ta mržnja i preziranje samo volja za moć.» Ibid., str. 83.
• 77 Ovu reč koristimo pomalo neobavezno, a njeno značenje je možda najbliže povezano sa jezikom. Pre svega, esencijalizam bi prema nama bila svaka pretpostavka da se označitelji mogu povezati u označenom, i na osnovu toga, da je moguće uspostaviti neko ‘trascendentalno označeno’. Čini nam se da je to jedna od pretpostavki na koju se i Hajdeger oslanja u svojoj kritici Ničea, jedna pretpostavka koju je već Niče pokušao da dovede u pitanje. O tome pogledati Ničeov tekst ‘’Saznajno teorijski uvod o istini i laži u izvanmoralnom smislu’’ u Knjiga o Filozofu, Grafos, Beograd, 1984, str. 74 – 96. Dalje
  o tom pitanju videti: Ž. Derida,
• 78 «S Ničeovom metafizikom filozoija je dovršena. To znači: ona je prošla kroz oblast svojih unapred naznačenih mogućnosti. Dovršena metafizika, koja je osnov planetarnog načina mišljenja, daje temelj za poredak na zemlji koji će po svemu sudeći dugo da traje. Tom poretku više nije potrebna filozofija, jer je ima u svojim temeljima. Ali kraj filozofije nije i kraj mišljenja – mišljenje samo dolazi do novih početaka». Upor. Predavanja i rasprave, str. 63.
  79 «Izokretanje platonizma – izokretanje u skladu s kojim, za Ničea, čulnost postaje istinit a natčulnost neistinit svet – sasvim ostaje unutar metafizike. Ta vrsta prevladavanja metafizike, vrsta koju Niče ima u vidu i koja se uzima u smislu pozitivizma devetnaestog veka, jeste – iako u promenjenoj i višoj formi – samo konačno zaplitanje u metafiziku». Ibid., str. 60.
  80 «Govoreći tako, mi pretpostavljamo ono što možda nikako ne bismo smeli pretpostavljati, pretpostavljamo da je jednom već postojao takav put k samom bivstvovanju i da je mišljenje bivstvovanja već mislilo bivstovanje kao bivstvovanje.» Upor. Šumski putevi, str. 201.
  81 Ibid., str. 208.
  82 Ibid., str. 166
• 83 Upor. ‘‘Pismo o Humanizmu’’ u M. Hajdeger, Putni znakovi, Plato, Beograd, 2003, str. 279 – 323.
  84 «Svaki Humanizam ili se zasniva na metafizici ili pretvara sebe samog u osnovu metafizike. Svako određenje čovekove suštine koje već pretpostavlja interpretaciju bivstvujućeg bez pitanja o istini bivstvovanja jeste – namerno ili nenamerno – metafizičko.» Ibid., str. 286.
  85 «Večni povratak nije ni kvalitativan ni ekstenzivan, on je intenzivan, čisto intenzivan. To jest: on kaže razliku. Takva je fundamentalna veza večnog povratka i volje za moć. Jedno ne može da se kaže bez drugog. Volja za moć je blistavi svet promena, prenosnih intenziteta, razlike razlike, dahova, uzdisanja i izdisanja: svet intenzivnih intencionaliteta, svet iluzija ili misterija.» (L’éternel retour n’est ni qualitatif ni extensif, il est intensif, purement intensif. C’est-à-dire» il se dit de la différance. Tel est le lien fondamental de l’éternel retour et de la volonté de puissance. L’un ne peut se dire que de L’autre. La volenté de puissance est le monde scintillant des métamorphoses, des intensités communicantes, des différences de différence, des souffles, insinuations et expirations: monde d’intensives intentionalités, monde de simulacres ou de mystéres»). Upor. G. Deleuze, Différence et repetition, Presses Universitaires de France, Paris, 1967. str. 313.
  86 Upor. Šumski putevi, str. 208.
• 87 Ibid., str. 193.
  88 Ibid., str. 192.
  89 «Kada bi svet imao cilj, on bi bio dostignut. Kad bi za svet postojalo neko nepredviđeno krajnje stanje, ono bi se tako isto dostiglo. Kad bi svet uopšte bio sposoban za kakav zastoj i mirovanje, za ‘biće’, kad bi makar na trenutak u svem svom postajanju imao tu ‘sposobnost za biće’, onda bi bilo odavno svršeno s njegovim postojanjem, a tim i sa mišljenjem i sa ‘duhom’ uopšte. Činjenica ‘duha’ kao postajanja dokazuje da svet nema nikakvog cilja, niti završnoga stanja, i da je nesposoban za biće. Ali je stara nivika: da se pri svima pojavama misli na ciljeve i da se povodom sveta misli na Boga tvorca i upravljača, toliko jaka da misliac ima muke da ne misli kako je i sama besciljnost sveta namerna». Upor. Volja za moć, str. 583
• 90 Fidrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, str. 281.
  91 Ibid., str. 398.
  92 Ibid., str. 396.
  93 «ovaj moj dionizijski svet večitog samostvaranja, večitog samorazaranja, ovaj tajanstveni svet dvostruke požude, ovaj moj svet ‘iznad dobra i zla’, bez cilja, sem ako u sreći kruga ne leži cilj, bez volje, sem ako prsten nema dobru volju prema samom sebi – hoćete li ime za ovaj svet? Rešenje svih vaših zagonetaka? Svetlost i za vas koji ste najskriveniji, najjači, najneustrašiviji, najtamniji? – Ovaj svet je volja za moć – i ništa drugo! I vi sami ste ta volja za moć – i ništa drugo!». Upor. Volja za moć, str. 587.
  94 Da je Hajdeger išao do krajnjih granica svoga mišljenja verovatno bi to bile poslednje konsenkvence. Stoga i ne iznenađuje da je ponekad bio sklon da istinu bivstovanja određuje kroz prsten, kao ogledalsku igru četvorstva: neba, zemlje, božanstva i smtnika. Sličnost sa Ničeom je više nego očigledna. Upor. ‘’Stvar’’ u Predavanja i rasprave, str. 131 – 149. Ali i tada, Hajdeger još mnogo duguje metafizičkim pretpostavkama.

Literatura
Ž. Derida, Gramatologija, ‘’Veselin Masleša’’, Sarajevo, 1976.
Ž. Derida, Glas i fenomen, Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije, Beograd 1989.
Ž. Derida, Bela mitologija, Svetovi, Novi Sad, l990.
Ž. Delez. Niče i Filozofija, Plato, Beograd, 1999.
G. Deleuze, Différence et repetition, Presses Universitaires de France, Paris, 1967.
H. G. Gadamer, Hegelova dijalektika, Plato, Beograd, 2003.
M. Hajdeger, Putni znakovi, Plato, Beograd, 2003.
M. Hajdeger, Šumski putevi, Plato, Beograd, 2000.
M. Hajdeger, Predavanja i rasprave, Plato, Beograd, 1999.
M. Hajdeger, Platonov nauk o istini, Eidos, Vrnjačka banja, 1995.
F. Niče, Tako je govorio Zaratustra, Oktroih, Podgorica, 1999.
F. Niče, Volja za moć, Dereta, Beograd, 1991.
F. Niče, Knjiga o Filozofu, Grafos, Beograd, 1984

  Filozofija, Hajdeger, Niče, nihilizam