Svet još uvek čeka da Murakami dobije Nobelovu nagradu. I čeka šta će sledeće napisati – nešto opet novo, šokantno, a opet blisko i zabavno. Protekle godine još jedno Murakamijevo delo našlo se na platnu – film „Povezi me“, i to je sedmi po redu. Naravno, pravi čitaoci svakako će reći da film ne može sasvim da prenese sve ono što donosi knjiga – a posebno knjiga ovakvog pisca.

Film Rjusukea Hamagučija, je adaptacija kratke priče „Drive My Car“ Harukija Murakamija iz njegove zbirke „Muškarci bez žene“ (Geopoetika, 2016). Pored brojnih filmskih nagrada, “Povezi me” je dobitnik i Nagrade za najbolji scenario u Kanu, a nedavno je ušao i u izbor deset filmskih ostvarenja u konkurenciji za „Oskara“ za najbolji film van engleskog govornog područja.

Popularnost Murakavijevih dela protegla se na dva veka. Njegova prva knjiga „Slušaj pesmu vetra“ pojavila se 1985. ali je slavu stekao sa romanom „Norveška šuma“ koji je i dalje omiljen njegovim čitaocima i roman od koga obično započinje čitanje Murakamija. Kod nas je prevedeno 14 njegovih knjiga u izdanju Geopoetike.

Ovaj autor doživeo je, pored brojnih nagrada i jednu veliku čast za života. Na Univerzitetu u okviru Univerziteta Vaseda otvorena je Biblioteka Haruki Murakami (Waseda International House of Literature). U njoj se nalazi preko tri hiljade Murakamijevih knjiga u prevodu na pedeset svetskih jezika, kao i spisi iz njegove lične arhive. Biblioteka se nalazi u okviru Univerziteta na kojem je Murakami pohađao studije drame. Proslavljeni pisac je novootvorenoj biblioteci donirao i svoje ručno pisane rukopise, kao i kolekciju od 20 hiljada muzičkih ploča. U biblioteci se nalazi i replika Murakamijeve radne sobe u kojoj je napisao najveći deo svojih knjiga.

Njegova proza nosi u sebi elemente fantastike koje ovaj veliki autor koristi na sebi jedinstven način – ponegde je u pitanju alegorija, negde slikoviti prikaz unutrašnjeg sveta junaka, ali takav pristup uvek ima jedan cilj – ne da nas odvede van stvarnosti već da što snažnije o njoj i stvarnim ljudima progovori, da otkrije istine koje mnogi kriju, da ide dublje u dušu i podsvest. I sam je za sebe rekao da ako ne bi pisao fantastiku bio bi sasvim običan, dakle ne bi bio on sam.

Pa ipak, stvarnost je ključni okidač. Kada je 1978. bio na bejzbol utakmici posmatrao je udarac Amerikanca Dejva Hiltona. I tada u tom trenutku nešto se dogodilo – shvatio je da treba da napiše roman, pa je te večeri došavši kući počeo da piše – ova anegdota, ili istina, je i autorovo objašnjenje kako je sve počelo i ona kao ultimativno priznanje stoji na prvoj strani Murakamijevog sajta.

Na istoj adresi fanovi mogu pronaći mnogo toga o piscu koji ne krije šta se dešava iza scene – on otkriva javnosti šta jede i koju muziku sluša dok stvara, što možda neki smatraju receptom za nastanak murakamijevskog romana, ali ostaje pitanje onog ključnog tajnog sastojka. Murakamijevi izdavači moraju da paze šta otkrivaju i kako se ophode prema autoru jer i deo prepiske biva objavljen na sajtu, a iz tih pisama saznajemo kako su se neki detalji knjiga menjali, koje nedoumice je imao autor a kakve predloge izdavač… Pa ipak sve to nije dovoljno da se uđe u Murakamijev svet – čitanje je jedini pravi put. Ipak može se smatrati jednim od retkih autora koji ne čuva ljubomorno svoj svet od znatiželjnih čitalaca.

Murakami se ovih dana oglašava povodom  pandemije, a i u svojim delima je kritičar modernog društva. Možda ponajviše u serijalu 1q84 čiji naslov aludira na delo Džordža Orvela. U tom romanu paralelno posmatramo događaje iz 1984. i navedene misteriozne godine 1q84, a knjiga prikazuje nasilje, površne međuljudske odnose, brutalan seks, ubistva i neku vrstu nedostatka emocija i empatije u čoveku.

Društvena tema je i središte “Norveške šume” gde je reč o studentma u doba protesta kasnih šezdesetih, ali je suštinski priča o odrastanju, mladosti, svim teškim unutrašnjim lomovima kroz koje prolazi čovek dok doživljava onu prvu zanosnu mladalačku ljubav. Delo u naslovu nosi ascocijaciju na pesmu “Norveška šuma” Džona Lenona. O neostvarenoj ljubavi piše u zbirci “Muškarci bez žena” koja povezuje delo ovog autora sa Hemingvejevim istoimenim romanom. Kroz fantastiku, alegorije i stvarno čudesne ljubavne scenarije on govori o osobama o kojima, kada je ljubav na tapetu, niko ne govori, usamljenim muškarcima. Ali ne piše Murakami uvek i samo o ljubavi, ona je često samo povod da se kaže nešto o ljudskoj duši.

Poslednja knjiga najpoznatijeg savremenog japanskog pisca , “Prvo lice jednine”, objavljena je u izdanju Geopoetike svega deset meseci nakon što je doživela svetsku premijeru. Prevod sa japanskog jezika uradila je Divna Glumac. Priče iz ove knjige Murakami je napisao u poslednje tri godine. Sedam je prethodno objavio u poznatom književnom mesečniku Bungakukai, a osmu, po kojoj je knjiga i nazvana, napisao je posebno za ovu zbirku.

Bratislav Nikolić

Izvor: Nova S

  Bratislav Nikolić, Drive my car, Film, Haruki Murakami, Književnost, Nova S