Kad su ljudi počeli da govore i zašto nam je jezik važan

Kad su naši praočevi, strvinari i izumitelji vatre, prvi put naučili da govore? I da li je moguće ići unazad i pronaći vezu na hiljade današnjih jezika sa jednim jezičkim pretkom?

Evolutivna prekretnica

„Ljudi su jedina vrsta koja ima jezik, što nas čini jedinstvenim među svim živim bićima”, kaže Megi Tolerman, profesorka lingvistike na Univerzitetu u Njukaslu.

Ova sposobnost razgovora doživljava se kao jedna od najvećih tranzicija u evoluciji – prava prekretnica koja ne liči ni na jednu drugu, i iz tog razloga, ljudi su odavno fascinirani poreklom jezika.

„Jezik je jedan delić kompleksa stvari koje nas čini ljudima”, kaže Robert Foli, antropolog i profesor Ljudske evolucije na Univerzitetu u Kembridžu.

Jezik bi mogao da bude star pola miliona godina

Danas na svetu postoji više od 6.500 jezika, ali kako naučnici da utvrde koji je najstariji?

Kad bi od nas zatražili da se setimo nekog „drevnog jezika”, možda bismo se setili vavilonskog, sanskrita ili staroegipatskog.

Ali to nije ni izbliza početak priče, kaže profesorka Tolerman: većina jezika koje danas nazivamo starima nije starije od 6.000 godina i u suštini su isti kao i bilo koji od današnjih savremenih jezika.

Pravi koren jezika može da se potraži unazad najmanje 50.000 godina, a većina misli da je mnogo stariji i od toga.

„Mnogi od nas veruju da bi mogao da bude star čak pola miliona godina”, kaže profesorka Tolerman.

Zajednički predak

Uprkos obilju različitih jezika na svetu danas, „moguće je da svi naši aktuelni jezici potiču od jednog zajedničkog pretka”, kaže profesor Foli.

Njegovo datiranje postalo je moguće delom zbog naše evolucije – genetika sugeriše da svi potičemo od jedne relativno male populacije iz Afrike.

Iako je moguće da su postojali drugi jezici van te loze, svi koje posedujemo danas verovatno potiču od modifikacija jednog te istog jezika.

Fosili

Fosilni ostaci naših predaka daju nam nekoliko nagoveštaja o tome kako smo progovorili.

„Govor je na neki način kitnjasto disanje”, kaže profesor Foli, „mi samo dišemo s ogromnom kontrolom kako bismo ispuštali te zvuke.”

Da bismo to postili, moramo da imamo finu mišićnu kontrolu nad našim telima i kao takva, „naša dijafragma je mnogo razvijenija i ima mnogo više nerava u sebi nego dijafragma naših najbližih rođaka koji ne govore, čovekolikih majmuna.”

Svi ti nervi znače da je „naša kičmena moždina malko deblja u tom delu od one kod čovekolikih majmuna, a kičmeni stub takođe mora da bude malo širi.”

Ako pogledate naše izumrle evolucijske rođake, Neandertalce, koji su živeli pre oko 600.000 godina, videćete da oni imaju isto proširenje na kičmenom stubu.

Ali ako odete milion godina unazad do Homo erektusa, ranije vrste arhaičnog čoveka, tamo nema tog proširenja.

Ovo nam daje rudimentarni vremenski okvir za to kad su ljudi počeli da koriste jezik.

I genetika igra ulogu

Pored fosilnih ostataka, napredak u genetskim studijama takođe je omogućio nove metode datiranja jezika.

„Postoji gen po imenu FOXP2, koji je zajednički za sve primate”, kaže profesor Foli, „ali kao ljudi mi posedujemo njegovu mutantsku verziju.”

Mutacije ovog gena „mogle bi da pomognu da se objasni zašto ljudi mogu da govore a šimpanze ne mogu. Znamo da igra krucijalnu ulogu u govoru i razvoju jezika, zato što ljudi koji imaju nemutantski oblik tog gena često imaju problema sa govorom i sintaksom.”

Da bi sve bilo interesantnije, Neandertalci su imali istu varijantu gena FOXP2 kao i mi savremeni ljudi, što potkrepljuje teoriju da su posedovali neki oblik govora.

Ali da li su imali do kraja razvijeni govor potpuno je druga stvar.

Profesorka Tolerman kaže da govor (konkretni zvuk izgovorenog jezika) nije isto što i jezik (čitav sistem reči i simbola) i da je „ono što čini jezik veoma teško raspoznati na osnovu genetskih dokaza pri današnjem stepenu znanja.”

Veličina mozga

Može li veličina lobanje kod ranih ljudi da pomogne u datiranju jezika? Ne baš.

Iz prostog razloga zato što ne znamo koliki mozak treba da je da bi stvorio jezik.

„Štaviše, Neandertalci su imali mozgove veće od našeg zato što su bili veće životinje”, kaže profesorka Tolerman.

Prva ljudska reč mogla je da bude „hej!”

Kad govorimo o proto jeziku – onom koji je došao pre tipa jezika koji trenutno čitate – možemo li uopšte da kažemo koje su mogle da budu prve reči?

„Iskreni odgovor je: nemamo pojma”, kaže profesor Foli.

Kad u potrazi za nekakvim indikatorom pogledamo primate, vidimo da oni za grabljivce imaju nešto što bi primatolozi nazvali „rečima” – ispuštaju zvuke koje drugi članovi grupe prepoznaju, kao što su „orao”, „leopard” ili prosto samo „pazi!”.

Mogli biste da ustvrdite da bi te veoma proste, konkretne stvari u našem okruženju mogle da budu prve reči koje su izgovorili ljudi.

Alternativna teorija je da su najranije reči bile iste kao druge osnovne reči koje imamo danas, kao što su „ššš”, „pssst”, „hej!”, au”, „hvala” ili „doviđenja”.

Sve te reči postoje u svim našim jezicima, ali jedna stvar koja im je zajednička jeste da nemaju sintaksu – ono kad slažemo reči i izraze kako bismo stvorili jezički lepo oblikovane rečenice.

Iza razvoja jezika mogli bi da stoje obroci

Rani ljudi su „mogli da počnu da sarađuju – i pričaju više – kako bi iskoristili okruženje i jeli raznovrsniju hranu”, kaže profesorka Tolerman.

Naši preci su počeli da strvinare i zarivaju zube u strvine životinja koje su za sobom ostavili veći grabljivci.

„Ali ako želite da se gostite ostacima strvina koje je čopor hijena prvi proglasio svojim, onda bolje da sa sobom imate gomilu ortaka, zato što je to jedna veoma opasna rabota”, kaže profesorka Tolerman.

Jezik je koristan i „ako se jednog dana zateknete negde u divljini, nađete dobru strvinu i sad treba da informišete ostale članove grupe da postoji nešto jestivo u blizini.”

To je još jedna odlika ljudske komunikacije, a zove se deplasman iliti oflajn razmišljanje: kad koristite jezik da biste govorili drugima o stvarima koje nisu neposredno prisutne, jer su mogle da se dese na nekom drugom mestu – ili čak u neko drugo vreme.

Želja za jelom i preživljavanjem možda je stimulisala ljude da razviju sposobnost da saopšte jedni drugima „nešto što ne mogu da vide, ali je tu”, kao što je prisustvo besplatne hrane, kaže profesorka Tolerman.

A ulogu je moglo da igra i tračarenje

Dakle, za razvoj jezika bilo je ključno unapređenje naše sposobnosti da sarađujemo, ali naša potreba za komunikacijom nije bila nužno sofisticirana.

„U srži svega je saradnja – a suština najvećeg dela prave društvene saradnje verovatno leži u društvenom zbližavanju”, kaže profesor Foli, „najveći deo onoga što izgovaramo prosto je sklapanje saveza i otkrivanje šta se dešava.”

Ne možete potceniti ni vrednost neobavezne ćaske:

„Ćaskanje, tupljenje i tračarenje uglavnom su svakodnevna rutina u govoru”, kaže istorijski lingvista doktorka Lora Rajt, sa Univerziteta u Kembridžu.

Ponekad, više nego teranje jedni drugih da urade nešto, čini se da je glavna svrha jezika prosto otkriti šta se dešava.

Kad smo počeli da pričamo priče?

„Moramo da imamo strašno mnogo od nekog jezika da bismo mogli da konstruišemo naraciju, da pričamo priče, da stvaramo rituale”, kaže profesorka Tolerman.

Dakle, to je možda usledilo prilično kasnije – verovatno stotinama hiljada godina posle prvih koraka koji su napravljeni da bi se progovorilo.

Korak od proto-jezika do savremenog jezika je velik i mukotrpan skok, ali „svi jezici koji se govore danas jednako su složeni”, kaže profesor Foli.

„Znamo da su se populacije koje govore sve te različite jezike kao populacije često razdvojile pre najmanje 100.000 godina ili više od toga. Stoga, najmanje u to vreme, mora da je već postojao taj stepen složenosti.”

Majkl Rozen 

Ovaj članak adaptiran je iz emisije sa BBC Radio 4 Od usta do usta.

BBC

Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Istorija, Jezik