Bajke su nastale tako što ih je Bog pripovedao svojim izdancima – blistavim dušama. O čemu je Bog mogao da im pripoveda s obzirom na to da vladaše jedinstvo svega u svemu, i ne beše podele, ni sukoba, i ne beše vremena, niti događanja, već postojaše sklad i spokoj? Pripovedao im je o prirodi svog bića, kao i o svim mogućnostima koje ono u sebi sadrži. A mogućnosti Njegovog bića su beskonačne i zato je Bog uvek imao nove bajke koje će pripovedati dušama. Zahvaljujući tim pričama, one nisu osećale prazninu ništavila, već su vazda bile ispunjene smislom. Jer bajke su, zapravo, drugo ime za milozvučje što tvori svejedinstvo i smisao u Bogu.

Ipak, u nekim dušama se javila želja da lično dožive mogućnosti koje im je Bog pripovedao u bajkama, te su jedne htele da budu minerali, druge kristali, treće komete, pa metori, zvezde, magline, okeani, mora, itd., a neke druge su poželele da budu leptiri, vredne pčele, životinje, sve u skladu s porivom koji su osećale u sebi. One koje su  želele da budu ljudi Bog je upozorio da preuzimaju veliku odgovornost na sebe i da dobro razmisle da li to breme mogu da nose. I ne samo njih, nego je sve duše pozvao da se manu svojih želja i da ostanu s Njim, jer će u izmenjenim uslovima morati da se podvrgnu zakonima nužde, sudbe, iskušenja, trpnje, dvostranosti, sukoba, i brojnih drugih ograničenja. Ali duše su ostale pri svome, čime su ispoljile svojeglavost. Bog nije želeo da ih na silu zadržava pored sebe predočivši im da će od njihovih želja sazdati svet i da će to biti njihovo trajno stanište. Znači, duše su dobile svet po svojoj meri. 

Neke, pak, otvrdlog srca, odmetnule su se od Boga sa željom da prigrabe za sebe tron sveta. Po zapovesti milostivog Boga, niži duhovi, neimari vaseljene, sazdali su svet od dela božanske energije, koji nosi smisao u sebi, za slučaj da se neka odmetnuta duša pokaje zbog svog nepromišljenog čina i poželi da se vrati kući u svejedinstvo, kao i od dela materijalne, ili prevarne, energije, koji nosi besmisao u sebi, za one duše teško ogrezle u nepočinstvu. I to odmetništvo duša traje i danas, a uspele su da ga sagledaju čak i one duše merkantilnog, za korist priljubljenog, uma svojim mernim spravama, i to su predstavili kao širenje vaseljene od središta ka periferiji. U svom neznanju, oni to opisuju kao kretanje materije usled velikog praska…

Bilo kako bilo, one pročišćene duše, do kojih je dopirao sklad božanskog milozvučja, setile su se bajki što su ih slušale „na nebu“ i u njima su otpočeli da prosijavaju zraci nebeske mudrosti.

Pripovedač je usklađivao tonalitet svake pojedinačne duše sa tonalitetom Duše sveta i dovodio ih u sazvučje prvotnog jedinstva.

Stoga su priče najdragoceniji dar koji smo dobili iz viših sfera jer nas podsećaju na dom gde je sve odisalo skladom, mirom i dobrotom, ali nam pružaju i neprocenjivo znanje o Duši sveta, kakvo se nigde drugde ne može naći, omogućavajući nam da tako otkrijemo izlaz iz zapletenih laguma tegobnog postojanja, kao što je Tezej pomoću Arijadninog konca našao izlaz iz lavirinta opakog Minotaura.

Bogonadahnuti mudraci su potom pripovedali bajke s kolena na koleno, od početka vremena pa sve do danas…

Piše: Aleksandar Dramićanin

Originalno objavljeno: metaphysica.rs/blog/kako-su-nastale-bajke

  bajke, Književnost, Mit