Kuća umetnika u Norveškoj

Kuća umetnika u Norveškoj

„Kuda da pobegnem iz ove Kuće i ovih ljudi”, mnoštvo kako i zašto kolalo joj je glavom.

Hodala je levo-desno, napred-nazad, „zaboravljena” u sobi u koju ju je Ingeborg „smestila”.

Provirivala je kroz prozor.

Hvatala se za čelo.

Nikakvo rešenje joj nije padalo na pamet.

Avio-kartu nije mogla zameniti, uostalom, ni kući joj se nije vraćalo. Znala je da je tamo čekaju brige.

U glavi su joj kloparali točkovi voza i autobusa kojim je iz Osla stigla.

Ingeborg i njena „dobrodošlica”.

Ničega nije bilo od onog o čemu je maštala čitajuću Isidoru Sekulić i Crnjanskog.

Samo pukotina.

Između Balkana i Severa.

Skandinavije i Drugih.

Umesto da se umiri, Jul se te večeri prisećala svega onoga što ju je u Norveškoj, u koju je tako zdušno hrlila, uznemiravalo.

Kuća umetnika i zabačeni Olvik činili su joj se kao klopka.

Nemoj misliti da si neko i nešto

Nemoj misliti da si pametniji

da si bolji

da znaš više

da si finiji

Nemoj misliti da vrediš

da je nekoga briga za tebe

da nas možeš naučiti nečemu,

izdeklemovala joj je Ingeborg, dobrodošlicu, ostavljajući je u čudu.

Da li joj je izmišljeni Zakon grada Jantea i njegovo pozivanje na solidarnost, kako će Norvežanka imati običaj da ga tumači, samo služio da, pod prividom jednakosti, sakrije sopstvenu uskrogrudost?

Pokušavajući da nekako umanji nervozu, Jul je, te prve olvičke noći, dograbila „Norvešku za početnike” koju joj je Ingeborg poklonila nakon dobrodošlice.

„Ovde ti je precizno naveden kućni red, odnos prema drugim umetnicima, vreme za odmor…” primetila je uz osmeh za koji je Jul pomislila da nije dobronameran.

U njoj, nažalost, nije bilo nikakvih praktičnih saveta kako da joj Kuća postane snošljivija.

Bilo je govora o reljefu, lednicima, nacionalnoj ljubavi prema nordijskom skijanju, prirodi, brvnarama i planinarenju.

Ponešto se moglo pročitati o Munku, Grigu, norveškom džezu, našla se tu čak i top-lista najboljih hevi-metal bendova da bi se sve završilo glorifikacijom društva koje „sistemom grantova održava vitalnost malih sredina i ohrabruje umetnike s margine zemlje”, što je Ingeborg, verovatno, i bila dužna da pomene jer su, upravo zahvaljujući takvoj kulturnoj politici, ona i njen kućepazitelj Johan lagodno živeli.

Zamorena mnoštvom podataka i razočaravajućim utiscima, uznemirena onim što ju je čekalo, Jul je bacila vodič na pod.

Ispružila se po krevetu. Zatvorila je oči pokušavajući da zaspi.

„Moraš se odmoriti. Izdrži ovu noć. Ujutru će biti bolje”, hrabrila je samu sebe.

Međutim, nije mogla da spava.

Misli su iscrpljivale njeno, od puta, izmoreno telo.

U glavi joj je bila fabrika, dimnjak, dim koji je kuljao, Ingeborg, nova lica.

Podigla je vodič sa poda i nastavila da čita.

U podnaslovu je pisalo: Književnost.

Pobrojani su Nobelovci: Sigrid Unset, Knut Hamsun i Bjernstjerne Bjernson. Poduža lista pisaca sa Justejnom Gorderom i kraljem krimića, Nesbeom, na čelu, započeta je Ibzenom uz hiperboličnu opasku „da se njegova dela u svetu izvode koliko i Šekspirova”.

Ni reči nije bilo o piscima čije je knjige Jul ponela sa sobom.

U tom na-vrat-na-nos kopi-pejstiranom krokiju, nije bilo mesta za onoga čiji se protagonist na ivici nervnog sloma odluči da sopstveno postojanje i opstanak svoje porodice spase time što samog sebe izagna u šumu, zgađen činjenicom da zbog uspeha u norveškom društvu čovek mora da bude briljantan na jedan bezgranično odvratan način.

Pisca koji je stvorio Ninu Faber na koju će toliko ličiti Jul.

Ili za „Norveškog Prusta”, čiji se junak, koji se „sasvim slučajno” zove i preziva kao i pisac, usuđuje da izusti: „Deca me srozavaju. U tome ima nečeg duboko nedostojnog. U takvim trenucima sam najdalje od osobe kakva želim da budem. Ništa od toga nisam ni slutio pre nego što sam dobio decu. Tada sam mislio da će sve ići dobro ako samo budem dobar prema njima. U suštini verovatno i jeste tako, ali ništa što sam do tada video, nije me upozorilo na invaziju na život koju deca podrazumevaju”.

No, sve to joj u tom trenutku i nije bilo toliko važno. Mnogo je bilo bitnije zašto u tom pačvorku nije bilo ničega u vezi s praktičnim životom u Olviku?

Podatak da je „zgrada sagrađena 1918. godine za administraciju nekada moćne fabrike, kao i da je ukupna površina kuće 420 m2”, Jul nije značio ama baš ništa.

„E, baš mi je to sad potrebno”, promrmljala je uz kiseli osmeh, osećajući apsurdnu „nadmoć” nad Ingeborg koja je, tada je već pomislila, „jedna ne površna, već egoistična žena”.

Potpuno nepotrebnom učinila joj se i fotografija Kuće na kojoj, naravno, nije bilo fabrike, ni dimnjaka, ni dima koji je iz nje kuljao, ni planine, koja je činila da se u svom sobičku Jul oseti klaustrofobično.

Nije se video ni kućepazitelj Johan, ni njegovi nemirni dečaci, ni psi kojima neće dozvoljavati da se priđe.

Ništa što je u Olviku bilo stvarno.

Ispod fotografije je pisalo: „U prostranom Domu umetnika, na obali Hardanger fjorda, zrači topla i kreativna atmosfera u kojoj internacionalni umetnici, samostalno, ili u grupi, stvaraju uz podršku umetnika iz kraja”, što je Jul zazvučalo kao neslana šala.

Bio je tu još i link ka vremenskoj prognozi, uz napomenu da je nužno da „umetnik-namernik prihvati realnost života na Severu jer je vetrovito i veoma često pada kiša”. Savetovano je i da se u Olvik ne dolazi bez kišne kabanice, ali je za takvu vrstu informacije već bilo kasno.

Laknulo joj je kada je pročitala da postoji „samoposluga sa izvrsnim izborom kozmetike, hrane i pića”.

„E, konačno prava vest”, rekla je naglas. Ali, Ingeborg je „zaboravila” da pomene da je u toj radnji sve preskupo, da se pod kozmetikom podrazumeva toalet-papir, sapun i pasta za zube i da radnja ne radi od subote popodne do ponedeljka ujutru. Kao i to da je za bocu vina ili konzervu piva s pristojnijim procentom alkohola, valjalo otputovati 20 kilometara dalje, a u cenu tog pića uračunati još desetak evra, koliko je koštala povratna autobuska karta.

Jul se obradovala kada je pronašla „da u Olviku postoji biblioteka sa internetom, internacionalnom dnevnom štampom i preko 2.000 vrednih knjiga”, kao i „Coffee House – omiljeno lokalno mesto za druženje, sastanke, lagani slani obrok, kolače i sladoled”.

Upravo je zbog toga te prve besane olvičke noći, donekle umirena, ponovo pokušala da zaspi, tešeći se da će ujutru popiti kafu van Kuće i u biblioteci pronaći knjige koje će joj pomoći da pregrmi dane dok ne smisli šta dalje.

Svanulo je nekako i to jutro.

Jedva je dočekala devet sati da izjuri napolje.

U Kući je bilo mirno i neopažena se iskrala iz nje.

Lako je pronašla biblioteku jer je bila udaljena tek nekoliko minuta hoda. Pokušala je da otvori vrata, no uzalud.

Zaključan je bio i kafić, smešten u istoj zgradi.