Метод мишљења – У овом раду ће бити приказана проблематика метода самог мишљења и шта то значи за логику самог мишљења. Адекватност метода зависи углавном од предмета истраживања, али специфични саморефлексивни карактер самог мишљења значи да се не можемо њиме бавити искључиво као предметом мишљења: оно мисли само себе и у том смислу представља јединство субјекта и предмета; а с друге стране оно ту ситуацију не може напустити и мислити себе „ван“ мишљења. Аутор ће настојати да покаже како у том специфичном случају адекватно методско мишљење ипак мора следити свој предмет, што значи само себе: у методу мишљења самог мишљења мора се следити она природа предмета мишљења, тј. природа самог мишљења која га чини оним што јесте. Та природа самог мишљења ће се представити као логицитет мишљења који му даје рационалност и који одговара самом закону ствари – logos.

Кључне речи: метод, мишљење, логичност, логика, природа, закон, правилност, сазнавање, саморефлексивност, парадокс, logos

I Увод

1. Метод¹ (грч. μέθοδος; „слеђење“) представља пут или начин, односно поступак; то може бити поступак различитих ствари: истраживања, проучавања, решавања, поучавањ.² У најширем значењу може се разумети као начин мишљења или неке практичне делатности; укратко – начин или поступак сваке делатности, била она теоријска или практична, у којем појам „делатност“ означава некакав рад, вршење тј. обављање, уопштено: кретање. Метод тако означава начин и поступак вршења одређене делатности (кретања у старогрчком смислу било какве промене); начин рада.

У ужем смислу појам се користи за означвање посебног трагања за (са)знањем, тј. испитивање, истраживање, упит; прецизније, као начин и поступак таквог истраживања; начин трагања за знањем.

2. Имајући у виду етимолошко значење речи μέθοδος, можемо се даље питати о самом појму метода мишљења уопште и његовом значењу и значају, не само за одређену делатност у смислу важности и потребе ваљаног метода за успех и учинковито делање (конкретну делатност); већ и метода уопште, његове важности за сваку делатност уопште и посебице за делатност трагања за знањем, а затим и за питање појма метода у филозофији и филозофском мишљењу. Не смемо превидети значај исправног метода за решавање неког проблема или ситуације, нити за само мишљење; није неважно којим се методом служимо у истраживању, пошто само одлучивање за метод може унапред (пред)одредити ток, а самим тим и резултат истраживања.³

„Метод је кључ за решење проблема“⁴. Сам метод не може дати решење проблема, за то је потребно кретање тим методом и његово коришћење; ипак метод сам по-себи може заузимати велики удео у решавању проблема, до те мере да нас криви метод може одвести у заблуду или криво закључивање, погрешне резултате. Одабир метода може неком другом говорити више о нама и нашим интенцијама, него ми сами; проблематизовање неке тематике, тј. сама конструкција проблема, па у коначници и увиђање проблема (где их има, а где не и шта је уопште проблематично), може одиграти круцијалну улогу у самом решавању проблема и на крају имати утицај на резултате и закључак. Погрешно постављање проблема и питања, али и неадекватно или нерефлектовано, као и такав одабир метода (инструментарија, оперативних појмова, почетних теза, па у неку руку и саме литературе и аутора на које се позивамо и сл.) може унапред поставити проблем који је пред нама као нерешив; или тако као да је могуће решење само у једној сфери или хоризонту (рецимо материјализму).⁵

3. Основна намера овог рада је да се учини једна рефлексија о методу мишљења (а самим тим и филозофског мишљења), а затим и покушај једног филозофског промишљања метода мишљења који не би био неки појединачни метод међу методима, већ једно мисаоно истраживање саме суштине (филозофског) метода. Том захтеву одмах пада у очи следећи проблем: имајући претходно у виду, зар једна филозофија о методу не потребује већ унапред један метод за који би исто важило све горе наведено (да нас може завести у заблуду ако није ваљан; да само постављање проблема филозофског метода већ на један начин усмерава на могуће одговоре)?

Тиме постављање проблема постављања проблема у филозофији, односно, одабир метода за филозофирање о одабирима метода у филозофији; почиње да подлеже само својој критици и заправо се ни од чега не може почети ако се сваки почетак мора оправдати или потпадамо под скептичке тропе и немогућност доказивања: или ћемо један почетак образлагати другим ad infinitum или ћемо узети произвољну претпостакву за почетак.⁶ Проблем самотематизације у филозофији тако долази до изражаја и круг делује нерешиво.⁷

Из мишљења не можемо „изаћи“⁸, но можемо ли једном вештом рокадом избећи овај проблем саморефлексије филозофског мишљења које се осврће ка самоме себи и на себе циља?⁹ Оно што ће овде бити образложено је једна филозофија метода, но која ће се наметнути и као сам метод филозофије. Таква филозофија метода би се приказала као излагање самог метода кроз мишљење – једно Витгенштајново показивање на оно о чему се не може мислити, али што се у мишљењу показује. Указивање, не на један (од) метод мишљења, већ на сам метод мишљења, а тиме и филозофирања, који је онда иза сваког посебног метода и у сваком од њих. Тај метод би онда нужно зависио – не од предмета који је пред нама, био он проблем који желимо да решимо, предмет да сазнамо, пут да стигнемо; дакле, усмерен на оно и неко друго-од-ја – већ као метод самог мишљења, без обзира шта је предмет мишљења или која је мисаона делатност у питању.

II Филозофија метода самог мишљења

1. Не постоји један општеприхваћени филозофски метод. Филозофија и њен предмет су превише широки и универзални за то; она покрива превише поља да би могла да има један јасан метод у сваком свом истраживању и за сваки свој предмет. Различити начини упита и расуђивања не помажу да се ситуација поједностави.¹⁰ Што се тиче мишљења уопште, не неког посебног облика или дисциплине, већ самог процеса мишљења, ствар не стоји ништа једноставније.

Овде ће бити изложена проблематика метода мишљења уопште, не појединачних облика мишљења или појединачних метода у зависности од предмета истраживања. Одабир метода може зависити од различитих варијабли, но те различите варијабле не значе да ћемо одабрати и адекватан метод: за анализу неког скупа бројева користићемо метод анализе; ако желимо утврдити неко опште правило, користићемо индукцију или синтезу; ако желимо спознати неки емпиријски предмет, можемо се прво користити анализом да га разложимо на једноставније делове, те онда те делове поново спојити синтезом и др. Дакле, одабир методе може зависити од (природе) предмета који желимо истражити, од циља истраживања, од ваљане провере хипотезе коју смо поставили и за коју тражимо оправдање и од многих других варијабли. Ипак, као што смо напоменули, то не значи да ћемо одабрати адекватну методу за наше потребе, само у зависности од наше потребе, јер нешто може бити решено на више начина.

Ово важи у случају када је оно за шта нам је потребан метод нешто друго-него-ја, тј. када нам је метод потребан за неки „објект“, који може бити све од горе наведених варијабли, па и више: предмет спознаје, провера хипотезе, доказ. Проблеми се појављују кад тражимо метод субјекта, не више објекта¹¹, односно, кад тражимо метод мишљења, јер мишљење је оно што се уопште користи методом, субјект се користи методом; наша спознаја као мисаони рад се користи методом. У том духу можемо рећи да се објект никада не користи методом, он само следи своју природу, док је субјект – оно што инсистира и настоји да спозна, докаже, образложи, покаже, истражи, открије, пронађе и др. – оно што се користи и што се мора користити ваљаном методом да би у том свом подухвати и успело. Као што смо пре рекли, субјект је оно-што-следи, а објект оно-што-се-следи у слеђењу.¹²

2. Ако се осврнемо на само значење речи, приметићемо да „слеђење“ у себи подразумева дуалитет: нешто следи нешто; не може се следити ништа, тад је само кретање. Исто стоји и са „пратити“: да бисмо могли да пратимо, морамо имати оно што пратимо, био то човек, неки предмет, пут којим ходимо, узор, учитеља којег следимо, путоказе који нас задржавају на правом путу у зависности од наше жељене дестинације и др. У случају нашег истраживања метода, шта је оно што се следи, где би ваљан метод представљао ваљано слеђење, а неваљан метод би значио да смо „залутали“, односно, да нисмо стигли на дестинацију или да смо изгубили неког ко нас је водио, кога смо следили, па смо и тад „скренули с пута“, „за-странили“?

Шта следи мишљење уоште? Претпоставимо ли да мишљење следи увек свој предмет – био он емпиријски, идеални, општи, посебни, математички – те, циљеве, настојања и др. следи да мишљење као такво може имати онолико метода колико и посебних предмета мишљења. Ипак, мишљење је једно, који год био предмет или циљ; у том смислу свакодневно, здраворазумско, филозофско, научно, уметничко, историјско и др. мишљење је ипак само мишљење. Иако у посебним случајевима и посебним облицима оно има и мора имати посебне методе и предмете и проблеме, иначе не би другачије могло да буде то и такво мишљење, нити да буде раздвојено од било ког другог мишљења. нити да се бави одређеним проблемима. Оно што разликује један вид мишљења од другог су различити методи, карактер, систематичност, проблематика, појмовни инструментариј, и др. али у корену, мишљење опет остаје мишљење.

Погрешно је сматрати да се у трагању за знањем ништа не следи: у трагању за знањем се следи сама ствар. Ако не следимо предмет који желимо спознати, ми то и нећемо успети, него ћемо скренути с пута предмета и нећемо стићи на жељену дестинацију, а она је само сазнање тог предмета. „Сазнавање“ је кретање, пут; „знање“ је циљ, дестинација. Да смо на ваљаном циљу, а не негде залутали, значи да наше знање одговара предмету, да смо „стигли“ на „место“ предмета.¹³ Другим речима, његово биће смо желели да знамо и знањем смо стигли до њега или: „имамо предмет у знању“. То не значи на трагу идеализма да су знање и предмет постали једно, већ да се знање „подудара“ са предметом.¹⁴

Прихватимо ли да метод мишљења посебних предмета следи те исте предмете, те је и ваљан и адекватан само ако може спознати тај предмет, тј. ако му одговара; онда морамо испитати чему треба одговарати и бити прикладан један метод самог мишљења. Ове поставке сада повлаче за собом читаву једну нову проблематику која из њих израста и која је сасвим по својој природи онтолошка(!): ако мисао треба да следи саму ствар, да би сазнање те ствари било ваљано, питамо се откуд то одговарање мишљења и ствари, тј. једна паралелност која нам се указује и која је неопходна да би мисао уопште могла да следи ствар. Односно, шта је то што омогућава да мисао првенствено и може следити ствар; као и које су импликације тога за наше питање о методу самог мишљења чије истраживање представља једно „мишљење мишљења“, где немамо јасно и „пред нама“ објект у смислу ствари коју желимо спознати? Да би одговорили на проблематику метода самог мишљења, приказану на почетку, морамо сад разјаснити шта значи мисао следи ствар.

III Појам логичности

1. Шта нашем мишљењу даје самопоуздање да је нешто такво како га мислимо; да је мисао испратила ствар? Када држимо да је нешто управо такво како га мислимо или да мислимо управо тако какво је то нешто, ми тада имамо одређену убеђеност, тј. „осећај“ да смо у праву. То нешто можемо назвати „логичност“, не у колоквијалном значењу термина, већ у смислу онога чему је супротност нелогичност; нешто такво што је евидентно и саморазумљиво по-себи и у шта би било бесмислено (неразумно и нелогично) сумњати и држати да је другачије. На тај начин покушавамо да попунимо терминолошку празнину која настаје међу тим појмовима: логике као науке о мишљењу и нелогичности у смислу нечега што није-логично.

Логика сама као метод није одговарајућа, јер она подразумева једну науку о мишљењу, а наука као таква не може бити метод, него сама изискује неки. Ипак, не можемо ни тражити даље од логике, јер она као наука о мишљењу, се управо и бави саморефлексијом мишљења, мишљењем о мишљењу, тј. његовим правилностима, законитостима, формама (не у психолошком смислу, већ чисто логичком и формалном); те у коначници мора обрадити и његов метод.

2. Нешто такво може бити сматрано и као „апсолутна сама-по-себи-разумљивост“, како Едмунд Хусерл држи да је по-себи једна иманентна самодатост cogitatio-а, у чију је евидентност бесмислено сумњати.¹⁵ Хусерл ипак сматра да је cogitatio у својој самодатости такав, а питање је шта уопште значи такво нешто као што је апсолутна сама-по-себи-разумљивост; није нам задатак да преиспитујемо Хусерлову феноменологију трансценденталног субјективитета, већ оно на шта се и сам Хусерл позвао. Питамо се зашто је у неке ствари, попут Хусерловог појма cogitatio или неких других тврдњи које држимо као самоевидентне, бесмислено сумњати, тј. сумњом у њих стаје и нестаје свака рационалност и логика? Другим речима, не бавимо се испитивањем садржаја тврдњи ових филозофа, већ се питамо услед чега делује неразумно и бесмислено сумњати у неке тврдње, тј. мислити супротно. Хусерл каже: „[…] у чије биће нема баш никаквог смисла да се сумња.“¹⁶ – нас овде интересује због чега нама нешто може деловати такво да сумњање у то проузрокује губитак смисла, рационалности; без обзира шта је то што нам се тако чини евидентно и јасно, било то cogitatio или постојање материје и др.

Слично Хусерловој евиденцији cogitatio-а, Бертранд Расел говори о „инстинктивним веровањима“ која нисмо стекли аргументацијом, него која су присутна у нама чим почнемо размишљати, његов пример за једно такво веровање је постојање спољашњег света независног од нас. Он даље сматра да би се целокупно наше знање требало изградити на таквим веровањима, јер ако њих одбацимо ништа нам не преостаје.¹⁷ Исто као што код Хусерла почиње да се губи смисао ако сумњамо у нешто што је само по себи евидентно, тако и Расел сматра да ако одбацимо оно у шта инстинктивно верујемо – не остаје нам ништа – подједнако се губи свака рационалност, могућност самог мишљења.

Шта је оно што повезује једног Хусерла са Раселом и овде две, на први поглед, крајње неповезане идеје самоевидентности cogitatio-а и инстинктивног веровања? Оно заједничко јесте форма у којој су нам дате овде две идеје: једном Хусерлу је бесмислено сумњати у самоевидентност cogitatio-а, Раселу пак у инстинктивна веровања.¹⁸ Без обзира која била идеја која се тврди, бесмислено је сумњати у њу и да је она само-евидентна; можемо рећи да Хусерл инстинктивно верује у своју идеју, док је Раселу његова самоевидентна. Апстрахујући од њихових конкретних идеја, ми се бавимо формом те евиденције или инстинкта који нама дају убеђеност и сигурност да је нешто такво како га мислимо.

3. Та евидентност и инстинкт у коначници неће бити ништа друго до један „осећај“ за ваљаност, да ствари међусобно „штимују“, те да у нашој теорији ништа не „звечи“, нити „запиње“, већ је глатко и делови се међусобно тако уклапају да не изазивају никакво застајање и пажњу – једна кохерентност система. У случају инстинктивног веровања је ствар јаснија што се тиче осећаја за ваљаност, јер је оно са истог „ирационалног“ становишта ближе појму осећаја од рационалне аргументације којом се служи Хусерл да би дошао до евидентности. Ипак и у другом случају се ради о осећају, јер нас и аргументовање на крају исто може довести до убеђења у нешто, као и инстинкт. Пут може бити и рационалан и ирационалан, но оно до чега нас увек доводи је убеђеност, која је осећај за ваљаност наше тврдње – сигурност је увек осећај, дошли ми до ње евидентним доказима или инстинктом и интуицијом.¹⁹

Осећај „логичности“ представља одсуство напетости, неспокоја, узнемирености након неке тврдње да је нешто такво, јер немамо осећај да је то погрешно, одакле би изводили рационалне и интелигибилне аргументе против; попут тона у музици који искаче и „штрчи“, нешто што нам улива нелагоду и чега се не можемо решити док то не буде исправљено или уређено. Ми се не питамо о томе да ли су два и два четири или пет, нити зашто су, већ зашто осећамо немир ако тврдимо да су пет, а хармонију ако су четири?

Указују се обриси диференције онога што држимо да је логика као наука, филозофија мишљења и онога што сматрамо под логичношћу, тј. инстинктивном уверењу у исправност властитих мисли у односу на поредак чињеница или ствари природе.

4. Из претходних редова постаје јасно у колике проблеме запада саморефлексивни карактер филозофског мишљења на шта смо указали у уводу, као и примена његових захтева на самог себе, тј. захтев за постављањем ваљаног метода филозофирања о ваљаним филозофским методама. Мишљење о ваљаном методу мишљења које би онда ваљано требало да мисли о ваљаном избору метода за свако мишљење, сада само остаје без метода. Проблематика метода мишљења почиње у себе укључивати појмове попут (природе) самог мишљења, логике и логичности, па и смисла, интелигибилности и спознаје.

Ова проблематика саморефлексивности филозофског мишљења има корен у једном моменту, а то је немогућност да се оно „напусти“, да се „искорачи“ из њега макар на тренутак како би промислили који нам је метод мишљења метода најадекватнији, те да се вратимо натраг и тај метод применимо; или да увидимо шта јесте само мишљење пре него ли се вратимо, ако га већ не можемо сагледати из њега самог. Тај момент условљава да ће свака рефлексија о мишљењу бити саморефлексија, јер ће увек бити у мишљењу.

IV Напуштање мишљења

1. Један покушај сликара да наслика „сликање“, сликањем (процеса) сликања или је немогуће или би опет, ако могуће, кад се заврши било само још једна слика. Актуалност сликања (као делатности) се не може пренети верно на слику (као производ те делатности). Иако је мишљење другачије, опет је свако мишљење мишљења опет и само мишљење и не уздиже се на неки мета-ниво мета-мишљења; нити мишљење о пореклу мишљења надилази нити има право да захтева већу истинитост и тачност од сваког другог мишљења, јер мишљење-о-пореклу мишљења је поново мишљење у мишљењу, тј. мишљење само. На који начин онда можемо захватити ону логику мишљења која се налази „иза“ мишљења, и усмерава свако мишљење ако је и она сама мишљена?

Витгенштајн је посегао за пресецањем Гордијевог чвора, тиме што је показао да је то неизрециво и не може се мислити, већ само „показати“, те се заправо логика мишљења и законитост већ сама показује на самом мишљењу, док се мисли, али сама по-себи није мишљива, јер и сама тад постаје мисао. Мисао о методи мишљења – је мишљење; као и о пореклу, извору, логици. Сама логичка форма као и метод мишљења се могу само показивати, не и мислити. Ми смо нужно „заробљени“ у мишљењу и једини излаз је не-мишљење и оно не-изрециво: ћутња.²⁰

Смисао као такав важи и увек ће важити у мислима и у уму, јер је увек за-ум, не ван њега. Подцртна правилност која прати издавање и грађење тог смисла за-ум, увек морати следити логику мишљења ако жели полагати право на било какву веродостојност и ваљаност у ономе што тврди. Мисли без логике би биле као физички предмети без било каквог природног закона²¹.

2. Конструкције у мишљењу о нечему – било то о предмету, односу ствари, идејама, мишљењу самоме – имају заједничку особину да следе логику мишљења која је иза тих конструкција, која им даје смисленост, да могу бити аргументоване и брањене, као и прихваћене.²² Нешто се може објашњавати материјалистички, идеалистички, за сам процес мишљења то није од важности, јер и једно и друго је конструкција објашњења у истом, тј. мишљењу. То не оспорава логику као науку о мишљењу у смислу науке која је и сама мишљење у мишљењу и подложна истим тим законитостима и правилима мишљења, методама мишљења које и сама испитује, но оспорава у смислу мета-мишљења које би својим аксиомима и поставкама требало да надилази само мишљење, форма која „споља“ условљава и регулише мишљење. Мисао о мишљењу може полагати право на валидност само ако је узета као мишљење. Логичка форма мишљења се огледа у мишљењу, као и сама актуалност мишљења; као и сликање у делатности сликања, не на слици.

Мишљење о-мишљењу је увек мишљење у-мишљењу и тиме само мишљење: затворени (заробљени) смо у мишљењу, као „ја“ самог тог мишљења и имамо себе једино у том смислу.

3. Логичност, логика мишљења, можда није најбољи метод мишљења, али је једини. Мишљење које изгуби логичност престаје бити рационално, луцидно, интелигибилно; његове идеје, као резултате мишљења друго мишљење не може појмити. Нешто не може бити интелигибилно, а нелогично, јер ако је нелогично ми немамо шта да сазнамо о томе, осим да то пред нама напросто јесте. Ако узмемо речи у реченици, а потом и у тексту ми можемо разумети, јер су оне повезане правилима, уређене у смислене реченице које су уређене у смислено саопштавање аутора у којем служе као средство комуникације; но, ако узмемо насумичну хрпу слова ништа не можемо сазнати, јер хаос у којем су слова нам ништа и не говори, пошто ничега ни нема о чему би говорила, а што је повратно уређује, да се спозна – то чега нема да се спозна је оно што се налази иза тих слова и што их је уредило у систем реченица и текста, ако су слова само набацана нема шта да се спозна, јер нема реда и правила по којим су она постављена. Да бисмо спознали нешто више од тог да нешто јесте (јер и хаос јесте, иако је хаос и није уређен) то нешто мора бити и уређено, у реду или правилима. Начин на који је уређено нешто није пресудан: може бити да се налази у неком систему, задовољава архитектонику, да су му унутрашњи делови кохерентни, може да буде у правилним односима са нечим другим и сл. Нешто што само „јесте“, као и да „није“, већ мора бити уређено. Неинтелигибилно је неспознатљиво, не зато што се не може спознати, већ зато што нема шта да се спозна.²³

V Онтологија logos-а

1. Лудвиг Витгенштајн износи једну занимљиву идеју која на посебан начин уједињује неке наочиглед неспојиве појмове: језик, логику и свет.

„Границе мога језика значе границе мога свијета. Логика испуњава свијет; границе свијета и њене су границе.“²⁴

Даље, он каже да не можемо тврдити да нешто постоји у свету, јер би то претпостављало да логика може изаћи изван граница света и те границе проматрати са друге стране. Од ове занимљиве идеје ћемо отпочети, но разлика између ње и онога што овде настојимо да образложимо јесте та што Витгенштајнова идеја нагиње ка свету као мом свету:

„Да је свијет мој свијет, показује се у томе што границе језика (оног језика који само ја разумијем) значе границе мога свијета. Свијет и живот су једно. Ја сам свој свијет.“²⁵

Ако се човек развијао у складу са природом;²⁶ заједно са њим се онда развио и његов интелект, а са интелектом и све њему својствене форме, поближе – логичке форме.²⁷ Зар према томе логичке форме и логички закони не изражавају случајну својственост људског мишљења, која би могла бити и другачија? Ова идеја нам може омогућити да горње схватање о границама света и логике, проширимо преко „мог света“, на тоталитет природног света, природу и универзум сам. Ако се у овом облику прихвати идеја, значило би да се своди променљивост логике и њених закона на променљивост људског интелекта, чиме је логика сведена на психологизам. Но, логика није променљива као облици мишљења од којих би у психологизму зависила: акценат се мора ставити на други моменат, а то је развијање људског интелекта у складу са природом и шта би то значило за логику и њене законе.

Такође, природни закони могу бити схваћени или као закони у класичном смислу, човеково тумачење природних сила и др., оно што је битно у томе је да они означавају једну постојећу „правилност“ и „сталност“ у природи која важи у свим случајевима.

2. Чињеница је да је природа пре човека; пре у смислу да се човек затиче у њој која већ постоји. Ако је човек као врста настао према природи, у складу са њом и према њој, еволутивним прилагођавањем, оправдано је претпоставити да се и његов разум, ако ништа друго, онда прилагодио природи и њеним законима.²⁸

Други фактум је да природа као референтни систем за-себе има своје законе, те их тиме имају и ствари, кроз које нам се закони и показују. Не мора бити консензус око тога да ли су они уистину „закони“ који могу важити чак иако нема никог на коме би се применили, али им за реализацију ипак треба примена или су природни закони само човеково тумачење природних сила које постоје на свим нивоима у једном униформисаном универзуму. Оно што овде разумемо под природним законом и што је круцијално од његових особина означићемо као: правилност и сталност.

У универзуму (природи) постоје ова начела и нешто тек њима постоји као нешто одређено. Даље, ако је човеково мишљење (ум) настало, развијало се, обликовало у односу на нешто што је правилно и стално, у чему постоји правилност, оправдано је претпоставити да се и сам тако обликује.²⁹ Мишљење, опет, није ништа без логике и ако његов процес и ток нису вођени и усмерени логиком; без ње није друго од сна или фантазије исто као што и природа без закона не значи да није, већ да није уређено; без logos-а. Можемо поставити питање да ли би у некаквом другом или другачијем универзуму, међу умним бићима која су у њему, вероватно настала и другачија логика, односно, систем закона мишљења?

Указујући на ту паралелност правилности мишљења и природе, те зависности прве од друге, односно, законитост мисли и законитост ствари – морамо и представити на који начин (одсликавајући однос) су они повезани. Витгенштајн и Расел се у својим радовима дотичу те проблематике, тј. односа логичких закона и природе. Они предлажу и узимају за пример три основна закона логике, да су закони логике уствари закони ствари:

3. Постоји извесни број „самоочигледних логичких начела“ и она се морају прихватити да би уопште могли да нешто аргументујемо или доказујемо; традиција је произвољно издвојила три главна начела под називом „Закони мишљења“: закон идентитета, закон противречности и закон искључења трећег. Ипак ови закони нису ништа фундаменталнији или самоочигледнији од неких других, рецимо силогизма:

„Исто тако, назив „закони мишљења“ није добар, јер оно што је важно није чињеница да ми мислимо у складу са овим законима већ чињеница да се ствари понашају у складу са њима; другим речима, кад год мислимо у складу са њима, чињеница је да мислимо истинито.“³⁰

Расел такође вешто избегава свођење логике на психологију, што и ми овде напомињемо; он оштро разликује појмове емпиријског уопштавања и логичке нужности – прво је увек само вероватно и колико год проверавали и доказивали тврдњу, никад нећемо достићи ниво поузданости; за друго је довољан само један пример да се увиди да ће логичка нужност важити у сваком случају, јер је то закон самих ствари.³¹ Логичка начела су нам знана и она сама се не могу доказати на основу искуства, јер их сваки доказ већ претпоставља; ипак онај део нашег знања који је „логички независан од искуства“, јер га искуство не може доказати, ипак искуство подстиче и узрокује:

„Управо у случају појединачних искустава постајемо свесни општих закона које егзимплификују њихове везе.“³²

Логичка начела нису a priori у смислу да су урођена, јер је целокупно знање проузроковано искуством, но јесте a priori у смислу да је само искуство које нас наводи да о њему мислимо недовољно да га и докаже (!). Искуство нас усмерава на знање логичких закона и њихове истинитости, а да нам притом није потребан никакав доказ.

Логика не зависи од психологије, већ она заједно са психологијом зависи од закона ствари.

3. За Витгенштајна, могућност да уопште мислимо и да мисли могу одговарати стварима, тј. бити истините, лежи у „форми одсликавања“: да би слика уопште била слика нечега (наликовала на то чега је слика), мора имати нешто заједничко са одсликаним, нешто идентично што се налази у оба; мисао као слика може одсликавати стварност, али не може одсликавати саму форму одсликавања која се само показује у одсликавању.

„Оно што свака слика, ма какве форме, мора имати заједничко са стварношћу, да је уопће може – исправно или криво – одсликати, то је логичка форма, то јест форма стварности“.³³

„Свима њима заједничка је логичка структура. […] постоји једно опће правило по којем музичар може из партитуре разабрати симфонију, по којем се из линије на грамофонској плочи може извести симфонија и по првом правилу поново партитура, управо у томе састоји се сличност ових привидно потпуно различитих творевина. И то је правило закон пројекције, који пројицира симфонију у нотни језик.“³⁴ Иста преводивост се налази и између стварности и мисли, јер влада иста законитост која омогућава „превођење“, тј. пројекцију; став је слика стварности, јер приказује стање ствари и ја то разумем. „Став показује логичку форму стварности. Он је демонстрира.“³⁵

Посебно у ставу 6. Витгенштајн упоредо анализира логичке и природне законе:

„Логички ставови описују скеле свијета или, боље, они их приказују.“ (став 6.124); „Логика није теорија, него слика свијета.“ (став. 6.13); „Логичко истраживање значи истраживање све законитости.“ (став 6.3); „Закон каузалитета, то је име за врсту. […] тако у физици има каузалних закона, закона каузалне форме. Људи су слутили да мора постојати један „закон најмањег дјеловања“ прије него што се тачно знало како тај закон гласи.“ (став 6.32-6.3211); можда за наше истраживање најважнији: „Кроз читав логички апарат физикални закони ипак говоре о предметима свијета“ (став 6.3431).

4. Уочена паралелност закона логике и закона природе нас нужно наводи да прве и мисаоно и терминолошки доведемо у везу са другима. Макс Шелер у својој анализи различитих схватања човека кроз повест, долази и до античког појма који приказује у основним цртама и заокружује на специфичан начин.³⁶ Хеленска идеја човека види га као биће које се издиже изнад остале природе и животиња способношћу своје самосвест, која је схваћена као „ум“, logos. Само њиме човек може постојеће, какво је у себи, божанство, свет и себе спознати, обликовати природу и ваљано поступати, те тај његов „специфични агенс“ најсавршеније изградити. Ум је то у стању, јер је онај ум у човеку делимична функција божанског ума, идеје стварајућег ума који овај свет и ред у њему производи вечним кретањем и обликовањем – тај однос је однос „λόγος– νοῦς“. Одлика човека је да у себи поседује божански агенс, који је у њему и са оним што свет обликује (хаос, материју рационализује у космос), чини онтологијски једно те исто. Отуда је само човек једини доиста дорастао задатку спознаје света.³⁷

Искористићемо појмове које нам нуди Шелер да бисмо приказали законе природе и логике у смислу реда, поретка, правилности, уређености; држимо да појам logos-а може на себи носити и у себи обухватити та значења, као и ухватити момент паралелности између њих, а притом не бити оптерећен било каквим теолошким премисама и предрасудама. Овде смерамо на однос логичких и природних закона, не на божанске агенсе.

5. Ако се сложимо да мишљење само као такво следи законитост и правилност ствари, уједно следећи и само своје законитости и правилности, којима оно и јесте мишљење, а не нека ирационалност – и ако између тога има суштинских паралела, тј. logos као ред и поредак једног и другог – постаје јасно услед чега је у нешто што мислимо бесмислено сумњати, а у нешто није, услед чега је нешто апсолутно само-по-себи-разумљиво: нешто је такво јер га logos чини таквим; јер је он тај уређујући принцип кроз паралелност закона природе и мишљења. Наше мишљење нам већ придолази структуирано и формирано да може мислити и да мисли природу и ствари; ми када постајемо њега свесни у својој наизглед парадоксалној саморефлексији мишљења, оно је већ такво, „на-штимовано“, синхронизовано са законитостима и правилностима природе и универзума, физике и логике, логичности и евидентности. Оно нема посебан метод, јер нема ни посебан предмет: предмет мишљења је све што је мисливо – било оно идеално, материјално, конкретно, опште, емпиријско, рационално, па чак и интелигибилно или неинтелигибилно и ирационално (немисливо је особина која се даје тек мишљењем).³⁸

Мишљење у својој бесконачној могућности за оним мисливим, да би уопште оправдало ту могућност и да би било мишљење које има ту могућност, мора осциловати у хармонији са logos-ом наштимовано на његову фреквенцију, тј. следити правилности и законитости онога под шта и само потпада и у шта се убраја, оно само и природа у један logos универзума. Оно то и чини, пре сваке саморефлексије.^{39 40}

VI Logos као метод самог мишљења

1. Не настојимо овде да покажемо како су закони мишљења у ствари закони природе, те да је човеков ум савршено „средство“ за спознавање природе, као и да су сви физички закони у њему садржани већ a priori; нити да у коначници логику сводимо на физику. Једино на шта овде указујемо је да форма логичких закона и мишљења долази од природних, да су одсликани како Витгенштајн каже, те да имају нешто заједничко. Логички закон противречности нас може упутити ка природном закону где нека ствар не може и бити и не бити: „Сократ је или жив или мртав“ нам указује и на природни и на логички закон – један биолошки организам не може бити истовремено и жив и мртав, већ може поседовати само једно стање у једном тренутку; исто тврди и закон противречности функцијом „или-или“. Као што је немогуће сумњати у прво, тако је и бесмислено сумњати и у друго – само што оно прво, као изворније, даје снагу оном другом; природна немогућност условљава логичку бесмисленост. На овом примеру уочавамо колико су у ствари испреплетани логички и природни закони да их у мишљењу често узимамо заједно. Можемо навести још један пример: „Узрок претходи последици“, што је опет мешавина и природног и логичког закона; или „Ex nihilo nihil fit“, што је и не-логично и физичка немогућност; „Дрвена вода“ или „Квадратура круга“ и др. Где престају природни закони, престаје и сваки закон логике: хаос одговара бесмислу. Наша очекивања и предвиђања су сразмерна са оним што нам наше искуство говори да је могуће или немогуће у природи.

У овом смислу ред ствари и ред мисли, једно и исто: logos, паралелност правилности која се налази у оба, мишљењу и природи. Филозофирање о методу и филозофски метод су „ред мисли“, односно, логика мисли која одговара „реду ствари“, тј. законитости природе. Оно што та еквиваленција доноси су убеђеност и сигурност као осећаји. Logos је метод мишљења који сваки филозоф прати у свом мисаоном раду; који сваки човек прати ако је рационално биће (он може и не бити рационално и луцидно биће, ако мишљење не следи logos, али тад то и није мишљење у оном ужем смислу). У поузданост неког мишљења се можемо уверити ако је оно у складу са логиком, али она сама није посебна сфера важења, већ јој снагу директно даје законитост самих ствари.

2. Овим није напуштено мишљење – мишљењем о онтологији logos-а ми нисмо учинили један корак изван у мета-мишљење, чиме је захтев у поглављу IV испуњен: проблематика парадокса који настају саморефлексијом мишљења (и филозофије), те применом на само себе, корени се у немогућности постизања мета-мишљења, тј. изласка из њега. Но, ми ни не морамо напустити мишљење да би уочили његов метод, чисти метод чистог мишљења: он нам се витгенштајновски демонстрира у самом мишљењу и на самом мишљењу иако (можда) није мислив (у својој целости) од стране мишљења, тј. у мишљењу, он се показује мишљењем и мишљење га уочава само собом.

Метод мишљења као слеђење закона мишљења, није нешто што се одабира. У посебним случајевима и кад се тиче предмета и циљева других-од-ја ми бирамо адекватни метод који би одговарао више том предмету, него неком другом; но у случају самог и чистог мишљења он се не одабире, већ мишљење само већ долази са методом: његов метод јесте и живи кроз њега, док мишљење да би уопште било мишљење (рационално, логично, луцидно, интелигибилно), мора да се већ јавља заједно са својим законима и методом.⁴¹ Метод је увек средство за решавање неког проблема – прави метод је неопходан и део решавања проблема исто као што су и инструменти, експерименти, аргументи, докази, увиди, открића и све друго што је неопходно за решавање проблема – осим када се ради о методу самог мишљења: тада метод више није средство, већ живот самог мишљења; оно што мишљење чини мишљењем. То се постиже логиком, тј. логичношћу, односно законима мишљења, јер без њих мишљење није оно што јесте. Метод тад није инструмент, није чак ни структурни део саме ствари, нити ваљана стратегија; већ је одлика мишљења, његова основна карактеристика.⁴²

3. Метод мишљења је саставни део живота самог мишљења, од њега неодвојив и нешто о чему се ни не може мислити као „о нечему“ (у смислу предмета мишљења), а да се само мишљење и сам метод мишљења већ не примењују на то мишљење о њему. Насилни покушај да се мисли на такав начин нас неминовно гура у парадоксе које смо навели у уводу. Природа самог мишљења је таква да оно може бити саморефлексивно, тј. мислити само себе и у том мишљењу не бити само себи бесконачна антиномија, већ основ и покретачка снага: то што се мишљење не може напустити није његова мана, није оно што онемогућава (ваљану) саморефлексију и што производи парадоксе, већ је то уопште услов могућности саме саморефлексивности мишљења уопште! У својој немогућности да само себе напусти, оно је сигурно да себе никада неће мислити као објект, као предмет мишљења који се мисли у мишљењу (неко не-мишљење), већ увек као субјект мишљења: оно-што-мисли у сопственом мишљењу, а не оно-што-се-мисли у свом мишљењу. Ако би мишљење могло само себе потпуно и у целости саморефлектовати, оно би себе могло мислити као објект, а тиме више ни не би мислило само себе, као субјекта мишљења и „убило“ би своју актуалност и живост – оно би мислило само бледу копију, слику или сенку себе, mimesis самог себе.

Парадокс саморефлексивности мишљења није да оно мисли своју актуалност (ваљано мисли само себе), већ је парадокс настојање мишљења да себе не мисли тако, да је убеђено како мисли своју актуалност и своју живост док себе мисли као убијени објект и предмет мишљења – статични, беживотни, хладни и крути. Оно да би себе мислило ваљано, мора мислити како оно заиста и увек јесте, а оно је увек процес, кретање и делатност – мишљење.

За ПУЛС Андрија Јурић.

ЛИТЕРАТУРА:

Примарна:

1. Дамир Смиљанић, Апоретика, Академска књига, Нови Сад 2016.
2. Бертранд Расл, Проблеми филозофије, Нолит, Београд 1980.
3. Едмунд Хусерл, Идеја феноменологије, БИГЗ, Београд 1975.
4. Лудвиг Витгенштајн, Tractatus logico-philosophicus, Свијетлост, Сарајево 1987.
5. Max Scheler, Положај човјека у козмосу, Свијетлост, Сарајево 1987.

Секундарна:

1. Ф. Кирхнер и К. Михаелис, Речник филозофских појмова, БИГЗ Publishing, Београд 2004.
2. Х. Г. Гадамер, Истина и метода, Веселин Маслеша, Сарајево 1978.
3. Секст Емпирик, Основе пиронизма у Скептички приручник и антички скептицизам, Плато, Београд 2007.
4. Nicholas Rescher, The Strife of Systems, University of Pittsburgh Press, Pittsburgh 1985.
5. Карл Јасперс, Ум и егзистенција, Плато, Београд 2000.
6. Мирко Аћимовић, Онтологија природе, Академска књига, Нови Сад 2009.
7. Мирко Аћимовић, Филозофија мишљења, Футура публикације, Нови Сад 2007.
8. William S. Cooper, The Evolution of Reason: Logic as a Branch of Biology, Cambridge University Press, Cambridge 2003.

Коришћене интернет странице:

1. https://www.etymonline.com/word/method
2. http://www.dictionary.com/browse/method

  Bertrand Rasel, Dekart, Filozofija, Huserl, Logika, Ludvig Vitgenštajn, misao, um