Mitologija trešnjinog cveta i savremeni Tokio i savremeni Tokio

Lutam, još vitak, sa srebrnim lukom

Rascvetale trešnje iz zasede mamim

Miloš Crnjanski, Stražilovo

Ne znam da li sam Japan zavolela zbog Kavabatine Lepote i tuge ili Okakurine Knjige o čaju? Ili je ponovo, kao što je to bilo u vezi sa Severom, bio ”kriv” Miloš Crnjanski? Njegovi prepevi tradicionalne japanske lirike, nastali 1920. godine u jednoj biblioteci u Parizu, u koji se uputio kako bi se, ”nakon što je prodao kuću i došao do nekog novca, u Francuskoj bavio slobodnim stihom”. Isti onaj Crnjanski, koji u svojim mladićkim pismima, piše budućem Nobelovcu, Ivi Andriću:

”Na jesen daću Vam jednu dramu, pa je prevedite, pa da je daju u Rimu, pa da dobijemo lire, pa da idemo u Japan. Neću Vas zaboraviti.”

Iako je Miloš Crnjanski, kako navodi dr Kajoko Jamasaki, u Pesmama starog Japana ”našoj sredini otkrio japansku poeziju”, nije on, nego je ”upravo Ivo Andrić u Ex Pontu  prvi u srpskoj književnosti pomenuo reč Japan” koji se u našoj kulturi tradicionalno doživljava kao pozitivna stereotipija zasnovana na idejama asketizma i smirenosti, ljubavi prema moralnoj i fizičkoj čistoti, metafori trešnjinog cveta, melanholiji i prolaznosti. Tako, povodom Antologije japanskih pesama Miloša Crnjanskog, Isidora Sekulić, piše:

”Ne samo na Tisi, nekada se, u izvesno doba leta, i na Dunavu pojavljivalo nešto japansko, nešto slično opadanju magličasto lakog trešnjeva cveta: pojavljivalo se padanje u reku, posle prekratkog života, miriada magličasto lakih belih leptirića, vodenog cveta. Kao Japanci, i mi smo tada terali čun, kroz brazde od cveća…”

Valjda je zato o tom trešnjinom cvetu Crnjanski pevao u Stražilovu i Sumatri, kao o lirskoj utehi, spajajući zavičaj sa Istokom, melanholiju sa utopijom.

Mada sam godinama želela da posetim zemlju izlazećeg sunca, realna prilika za odlazak se pojavila tek kada je Novi Sad dobio titulu Evropske prestonice kulture, te se priključio projektu tokijske Fondacije po imenu EU Japan Fest, čiji je cilj jačanje veza između kulturnih prestonica Evrope i Japana.

Na njihov poziv sam, prvoga dana 2018. godine, sletela na aerodrom Narita. Sa svešću o tome da jedan od najmnogoljudnijih gradova na svetu nije isto što i Japan. Da nije ni nalik mojim idealizovanim predstavama o toj zemlji. I da me u njemu neće dočekati ni zen ni gejše ni samuraji. Pre atmosfera iz filma Izgubljeni u prevodu Sofije Kopole ili ona iz romana U miso supi Rjua Murakamija.

Pred put sam ponovo čitala oba Murakamija (i Rjua i Harukija), Mišimu, Carstvo znakova Rolana Barta, raznorazne bedekere o Tokiju, proučavala japansku kuhinju, ikebanu, etikeciju naklona i pozdrava, pozorište lutaka i − ”kratku kao uzdah” haiku poeziju. Saznala sam kako imaju hotele za vođenje ljubavi i hotele-kapsule koji više liče na fioke nego na hotelske sobe. Kako ulicama hodaju sa hirurškim maskama na licu, kako u javnosti ne pokazuju emocije, kako nemaju grejanje, a ljude u metrou guraju u vozove da bi mogli da zatvore vrata. Istraživala sam koliko su američki bombarderi 1945. razorili Tokio, kakve su posledice izazvale atomske bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki, kolika opasnost preti od zemljotresa i cunamija i da li će da proradi Fudži, zašto se milion mladih Japanaca samoizolovalo u sopstvenim sobama i zaglibilo u virtuelnom svetu. Tragala sam za člancima o ritualnom samoubistvu zbog gubitka časti, paktovima za samoubistvo sklopljenim preko interneta, pokušavala da razumem fenomen smrti od prekovremenog rada, Lolite kao fetiš, zašto robotima žele da zamene čoveka. Strahovala sam i kako ću izdržati toliko dugo u avionu, čak sam, nakon tragi-komičnog iskustva jednog svog prijatelja, počela da se brinem da li ću umeti da povučem vodu u toaletu.

Nakon svega sam u Japan stigla ”spremna” na kulturni šok, otuđenje, hirurške maske, harači i hikikomori kao svakodnevicu. No, japanski megalopolis me je iznenadio licem u kojem, na prvi pogled, nisam mogla da prepoznam opise globtrotera i putopisaca. Mada, u pravu su bili kada su tvrdili da će me, nakon gotovo jedanaest sati leta i preletanje više vremenskih zona, savladati glavobolja i umor jer kada smo sleteli u Tokio bilo je devet ujutru dok je u Novom Sadu uveliko prošla ponoć. Tako da sam doručkovala kada je trebalo da legnem, a otišla na počinak u vreme kada je moje telo naviklo da ostane budno.

No, u Tokiju je bilo previše izazova da bih dozvolila da me savlada džet leg. A stalno prisutan osećaj dobrodošlice učinio je da zaboravim na sve ono od čega sam strepela.

Istina je da je Tokio grad kontrasta. Spoj Istoka i Zapada. Da su uprkos uplivu savremenih inostranih brendova i trendova i primeni vrhunske napredne tehnologije, Japanci odani viševekovnim običajima i ritualima. Da je japansko društvo kompaktno, precizno organizovano i da vode računa o hijerarhiji.

Tačno je i da im vozovi ne kasne, a ljudi se ne mršte. Japanci pre svega imaju razvijen osećaj dužnosti i neguju vrlinu zahvalnosti. Decu vaspitavaju da budu pažljiva i tolerantna. Cene privatnost, a intimna, pogotovo negativna, osećanja ne odaju u javnosti. U metrou mobilne telefone ne ispuštaju iz ruku, iako njima ne razgovaraju, kao što ni ne puše na ulici. Izbegavaju konflikte, strpljivo stoje u redu, ne guraju se, ne viču, ne rukuju se, ne grle se, a dubinom naklona pokazuju međusoban odnos i poštovanje.

Istina je i da u izlozima tokijskih restorana stoje modeli hrane od plastike i voska. Da Japanci jedu suši i jakitori, udon i ramen i piju pivo i sake. Da vole mange, paćinko flipere, automate za hranu i piće i karaoke barove. Da školarci nose uniforme i da se vozi levom stranom. Da devojke imaju porcelansku put, da su žene su vitke i teško im je odrediti godine. Da je čitav grad čist uprkos tome što se na ulici gotovo ne može pronaći kanta za đubre. Da u cipelama ne ulaze u kuću i greju daske na wc šoljama, koje za mnoge turiste predstavljaju kulturološki šok.

Nije teško bilo primetiti da je Tokio preskup grad, sa prevelikim brojem trgovina, tržnih centara i restorana. Ali i da se, uprkos mnogoljudnosti, u tom gradu čovek oseća sigurno.

Bar sam se ja tako osećala.

Zato Japan neću pamtiti po tokijskim knjižarama ili po Umetničkom muzeju Mori smeštenom na 53. spratu oblakodera u četvrti Ropongi, niti po hramu Sensođi u Asakusi, čime sam zapravo bila oduševljena, već po − obrazovanim, učtivim i nenametljivim Japancima sa kojima sam sarađivala u projektu, ali i po svim onim nepoznatim, bezimenim ljudima koji su mi u metrou i na ulici, spremno, priticali u pomoć. Što je u meni, vrlo brzo, stvorilo potrebu da im uzvratim istom merom. Da prestanem da poredim, procenjujem i odmeravam snage. Da, jednostavno, i sama, budem skromna i zahvalna, dobronamerna i ljubazna i da mi to pričinjava zadovoljstvo.

Možda moj doživljaj Tokija nije ni nalik istini. Možda ga je projektovala moja žudnja da postanem neko drugi, da pobegnem od vlastite kulture, i od Balkana i od Zapada?

Jer, ako bismo o Drugom svi svedočili na isti način ne bi bilo razloga za kretanjem.

Niti promene.

Privilegije dekodiranja Drugačijeg. Semiološke avanture i traganje za smislom.

Tekst i fotografije: Ljiljana Maletin – Vojvodić

www. ljiljanamaletin.com

  Društvo, Japan, Ljiljana Maletin Vojvodić, Priče poezija putopisi