„Sreća je u tome da živiš za druge“ (L.N. Tolstoj)
U monogostrukim izrazima i pojavama Lava N. Tolstoja, kao čoveka i kao pisca, dve su posebno upečatljive: Tolstoj kao pesnik životne lepote, prirodne radosti i snage – tj. onoga što Francuzi zovu „elan vital“ – i Tolstoj kao moralizator, mislilac, prorok koji tokom celog života, a posebno u poznije doba, traga za načinom i uputama kako da popravi ljudsko biće – u prvom redu samoga sebe – ali i da utiče na društvo i svet u kome živi. U ogromnom opusu ovog velikog stvaraoca, dva njegova dela mogu da posluže za upečatljive primere ove dve tendencije: s jedne strane u njegovom mladalačkom romanu „Kozaci“, a s druge strane u poznom delu „Vaskresenje“.
Kratki roman „Kozaci“ je objavljeno kada je pisac imao 33 godine i smatra se jednim od njegovih prvih remek dela. Osnovna priča romana – boravak mladog plemića – oficira među Kozacima gde se zaljubljuje u lepu Kozakinju sa kojom želi da se oženi – sadrži autobiografske detalje mladog Lava Nikolajeviča koji je jedno vreme boravio na Kavkazu i kasnije napisao nekoliko priča koje je objedinio u ovom romanu (čiji je prvobitni naslov trebalo da bude „Čovekova mladost“). Plemić Olenjin, zamoren gradskim životom i prezadužen zbog kartanja, uključuje se u vojsku i kao junker boravi u kozačkom selu na granici oblasti gde žive opasni Čerkezi. On mesecima deli jednostavni i vedar život kozačkih seljaka – ratnika, sa kojima druguje, lovi, pije i sluša njihove beskrajne ratničke i lovačke priče, upoznaje njihove vredne, okretne i lepe žene, uči običaje, učestvuje u slavljima sela. Zaljubljuje se u prelepu Marjanu koja je obećana mladom junaku Lukaški, ali koja nije sasvim divlja prema plemitom i bogatom junkeru.
„Olenjin je čitao, ali ništa nije razumevao od onog što je bilo napisano u otvorenoj knjizi pred njim. Neprestano je podizao oči sa nje i gledao u kršnu mladu ženu koja je prolazila kraj njega…Sa zadovoljstvom je gledao kako se slobodno i graciozno izvija u struku, kako joj se ružičasta košulja, jedina njena odeća, nabira na grudima i duž vitkih nogu; kako se ispravlja u struku i kako joj se pod pripijenom košuljom jedro ocrtavaju grudi pri disanju…“
Jednostavno rečeno, ovaj Tolstojev roman predstavlja svojevrsnu himnu lepoti života koja izbija iz slika i zbivanja: iz prizora prirode, snage ljudi, seoskih veselja, iz emocija mladog junkera i radosti devojaka, odnosno iz svakog poglavlja koje piše čarobno autorovo pero. Svaki Tolstojev opis, prizor, zgoda, puni su mladalačke svežine i životnog soka, pout ranog jutra u sunčanom danu.
„Bilo mu je prohladno i ugodno: ni na šta nije mislio, ništa nije želeo. I najednom ga obuze neko tako čudno osećanje bezrazložne sreće i ljubavi prema svemu…Ipak treba živeti, treba biti srećan; jer ja samo jedno želim – sreću…sreća je u tome da živiš za druge. To je očito.“
Tolstojeva priča je puna neke elementarne radosti i vitalnosti koja kao da proizilazi iz dubine bića i pojava – čak i onda kada opisuje prizore ranjavanja ili pogibija. Po tematici i slikama životne snage koja se sreće – ne u gradu, nego među ljudima koji su blisko povezani sa prirodom – Kozaci podsećaju na čuvenu Tolstojevu novelu Hadži Murat (o kojoj sam ranije pisao).
Za razliku od vedrog romana iz mladosti, Toslstojevo „Vaskrsenje“ je mnogo sumornije delo, napisano nakon više od dve decenije stvaralačke pauze. Lav Nikolajevič je svoj poslednji veliki roman pisao desetak godina i objavio na samom kraju XIX veka (1899) kada je imao 72 godine.
Literatura XIX veka se puno bavila analizom i kritikama drušva, kako je to na primer bio slučaj i u slučaju francuskih realista, od Balzaka (Ljudska komedija), preko Igoa (Jadnici) do Zole (ciklus o Rugonovima), a posebno kod Tolstoja. Vaskresenje je roman sa tezom – veliki pamflet u vidu književnog dela, koji sadrži najoštriju kritiku ruskog društva i državnih institucija – posebno onih kaznenih – uključujući i snažnu kritiku crkve.
„Nikome od prisutnih nije padalo na pamet da je sve što se obavlja ovde (tj. na službi u crkvi) bilo najveće svetogrđe i poruga onom istom Hristu u čije ime se sve to činilo.“
Kada je objavljen, ovaj roman je, i nakon skraćivanja njegovih najosetljivijih delova od strane cenzure, izazvao pravu buru u Rusiji. Tolstoj je bio i ekskomuniciran od strane pravoslavne crkve.
Kozake i Vaskrsenje povezuje tema kritike modernog društva. Međutim dok se Olenjin sklanja od svoje okoline tražeći onaj pravi život među jednostavnim Kozacima, glavni lik Vaskresenja – knez Nehljudov (još jedan Tolstojev autobiografski portret) pokušava da promeni, kako sebe tako i društvo oko sebe. Knez Nehljudov pokušava da iskupi svoj greh prema prostituki Katarini, koju je u mladosti zaveo, tako što će sve uložiti da je oslobodi kazne, a ponuduće i da je oženi i pratiće je, nepozvan, čak i u progonstvo. Veleposednik Nehljudov će takođe nastojati da svoju zemlju razdeli seljacima, što je bila i Tolstojeva životna opsesija (u ovoj nameri su ga sprečavali supruga i porodica).
Pitanje etičnog odnosa prema drugim ljudima u srži je Tolstojeve misle. „Da, treba da se ne osećaš gospodarom, nego slugom“, mislio je (Nehljudov) i radovao se toj misli.“ Nakon velikih promišljanja i duševnih traganja, knez dolazi do nekih jednostavnih istina kako treba živeti i biti sretan- živeti deleći sa drugim ljudima, voleći druge i posvećujući svoj život za druge. Nehljudov je moralista koji pokušava da ispravi društvo ili bar sopstevene greške koje je počinio, često i nehotice, nesvesno.
„A zemlju – koja je tako preko potrebna da ljudi umiru ako je nemaju – obrađuju ti isti ljudi naterani u krajnju bedu zato da bi se žito s nje prodalo u tuđinu i da bi vlasnici zemlje mogli kupovati šešire, palice, kočije, skulpture itd.“
Posebno je snažan prikaz putovanja osuđenih zatvorenika u progonstvo. Nehljudov prati povorku osuđenika među kojima je i ona kojoj se posvetio – osuđenica Maslova. Roman sadrži prikaz cele galerije likova Rusije s kraja XIX veka – visokih činovnika, plemića i plemkinja, oficira, sirotinje, policajaca, seljaka, političkih boraca i revolucionara. Upečatljivi su i vrlo potresni opisi bede na ruskom selu, surovosti kaznionica, nebrige i hipokrizije visokih državnih službenika i bogatih slojeva, u odnosu prema patnjama i stradanjima siromaha i kažnjenika , o čemu je Tolstoj skupljao obimnu dokumentaciju.
„…i Nehljudovu sine neobično jasno misao da sve te ljude nisu hvatali, zatvarali ili slali u zatvor ne zato što su ti ljudi kršili pravdu ili činili bezakonja, nego samo zato što su smetali činovnicima i bogatašima da gospoduju onim bogatstvom koje ubiru od naroda“.
Vaskrsenje je delo dubokog humanizma, svedočanstvo Tolstojevog ličnog gigantskog napora da putem umetnosti ali i svojim društvenim delovanjem i učenjem doprinese stvaranju boljeg čoveka, i uzdizanju zemlje i društva u kome je živeo. Nije u tome uspeo, kako se to pokazalo vrlo brzo nakon njegove smrti. Za razliku od savremenika, revolucionara, komunista, nihilista i drugih boraca za društvene promene, Tolstoj – pobornik nenasilja, ljubavi i poštovanja među ljudima – izlaz za promene nije tražio u klasnoj borbi, već u Isusovim porukama iz Jevađelja sa čijim citatima se i završava ovo upečatljivo delo.
„Peta zapovest (Jevađelja po Mateju) sastojala se u tome da čovek, ne samo što ne sme da mrzi neprijatelje, niti sme da ratuje sa njima, nego mora i da ih voli, pomaže i da im služi“.
Mladi i pozni Lav Tolstoj added by Duško Lopandić on
View all posts by Duško Lopandić →