На крају моје патње била су врата

На крају моје патње била су врата

Импресије о поезији Луизе Глик

Овогодишња Нобелова награда, најпрестижнија од свих за књижевност, додељена је песникињи Луизи Глик, цењеној од критичара, много пута награђиваној у САД (укључујући и Пулицерову награду), али слабије познатој широј публици и осталом делу света. Комисија за доделу тако наставља да изненађује четири године за редом, откада је награду доделила Бобу Дилану, који је ипак пре (сјајан) кантаутор, који је своју поезију исказивао певањем уз музику, него класични песник, да је представља путем одштампаних књига. Времена се мењају, поезија се све мање чита, али зато текстови песама, какви год да били, улазе у ухо сваког дана, најчешће да то и не примећујемо. Збирки песама готово да нема у преосталим књижарама, а и простор за прозу се смањује, да би га преузели предмети, који служе једино као пригодни поклони. Комисија није под толиким притиском дневне политике, као она за Нобелову награду за мир, али није ни потпуно имуна. Ту је још и потреба, свесана или не, да се направи равнотежа између поезије и прозе, традиционалног и модерног, различитих делова света, култура, полова… Тако су награде у односу 2:2 додељене женама и мушкарцима, модерним и више традиционалним ствараоцима, за поезију и за прозу.

Пошто је, убрзо после Дилана, награда опет дата за америчку поезију — уз то су оба добитника јеврејског пoрекла — код нас се већ чују питања зашто је онда заобиђен Чарлс Симић, амерички песник српског порекла, којем су даване исто тако мале шансе као и Луизи. Награда је једна, а добрих књижевника више. Тако је некоћ и мајстор магичних реченица и чаробних прича, Милорад Павић, пар година заобилажен. То га, међутим, није спречило да остави дубок траг на многе значајне светске писце, нити да пронађе бројне читаоце широм света. Да је комисија била бржа од смрти, то би можда само спречило да нека београдска професорка пронађе издавача за књижицу у којој, по свим правилима заната, доказује да је Павић био тек просечан писац. Нешто слично се догађало и великом Данилу Кишу, којег је давно заборављени критичар секао речима, к’о мачем, и оптуживао за плагијат. Киша је та (не)згода приволела да напише још једну добру књигу (Час анатомије), али Павићу тако нешто више није могуће.

Стваралаштво Луизе Глик представљено је у четрнаест збирки песама и две књиге есеја о поезији. Оно је уроњено у свет у којем готово стално промичу тешки призори психичке трауме, осаме, немогућности присности, пребољевaња које оставља емотивну празнину, чак равнодушност; често помиње преживљено насиље и тражи мир у медитативности, у пририди или магичним дијалозима изниклим из грчке митологије. Посебно је испирише мит о Персефони(Кори), богињи вегетације, коју је бог Хад отео и присилом одвео у своју ложницу у туробном подземном свету мртвих. Персефона је тамо постала неумољива, немилосрдна и сурова, као и сам Хад. Она и њена мајка Деметра биле су централне личности елеусинских мистерија — ноћних култних обреда иницијације, којима су верујућима откриване тајне спајања с овим богињама, да би тако и сами овладали божанским моћима и били награђени лагоднијим загробним животом.

Луиза често истражује и мисао о раздвојености тела и душе, те о расцепу у самој души, па се пита — како душа може преживети недаће кроз које неизбежно пролази у својој телесној егзистенцији и пронаћи мир и утеху, када ретке и краткотрајне лепоте живота одлазе заувек? Могло би се помислити да су сва ова тешка осећања нека врста Weltschmertz-a, меланхолије, која је код ње проистекла из колективне трауме Јевреја. Луиза, међутим, не само да нема никакве сличности са ортодоксним Јеврејима, који практикују свету дужност попуњавања трагичне празнине у популацији, настале због нечувеног насиља над тим напаћеним народом, него чак одбија да буде означена као америчко-јеврејски песник. Стављање целокупног стваралаштва у неку од пред-класификованих фиока не прихвата ни један аутор који држи до себе.

Други извор за овакву свеопшту не-веселост могао би да буде, на жалост, не тако ретка збиља жене повређене насиљем у суровом мушком свету. У тежим случајевима насиље доводи до одбацивања животне радости, која долази од либида или чак до одбацивања везе са мушкарцима уопште. Луиза се, међутим, два пут удавала (додуше и оба пута разводила), а такође одбија да буде класификована као феминистичка поетеса. Није јој по вољи чак ни одредба о песникињи природе, него сама себе одређује као борца против иконопоклонства и поетесу “онога између”. У једној од њених најбољих песама — с називом “Срећа” — нема ни трага страсти, непосредне и бучне чулне радости, него она са дистанце замишља призор тихе јутарње нежности између ње и Њега. Свако, наравно, може да пронађе свој угао тумачења њене поезије, али две ствари се чине сигурним: прва, да јој је лирика изузетно искрена — што је редак квалитет по себи — друга, да су плетисанке биле у саркастичном расположењу када су јој одредиле породично име Glück (срећа).

Њена поезија је најчешће интимна, критичари кажу аутобиографска, а њени есеји се баве анализом стварних личних догађаја, тако да је за боље разумевање песама упутно упознати се с доступним подацима о њеном животу. Луиза Глик је рођена у Њујорку 1943. после смрти своје старије сестре. Мајка јој је била домаћица пореклом из породице руских Јевреја, а отац из јеврејске породице, која се доселила из Мађарске. Он је желео да буде књижевник, али се посветио трговини и производњи ножева. У средњошколском добу Луиза је развила тежак облик анорексије (поремећај у исхрани и перцепцији сопственог тела), који је претио њеном преживљавању. Због тога је исписана из школе и подврнута психоаналитичком лечењу, које је потрајало пуних седам година. У својим есејима она ову болест доводи у везу са утицајем њене мајке, која је патила због губитка првог детета и са својм жељом да се осамостали. Психоанализа ју је, каже, научила да ју је болест водила ка смрти, а да је ипак желела да живи.

Те тешке године су дубоко утицале на њену свеукупну поезију; тако у песми “Дивља перуника” из истоимене збирке пише и следеће стихове (препев с енглеског је мој):

На крају моје патње

била су врата

Страшно је преживети

као свест

закопана у тами земље

из средишта мојег живота

изашао је велики студенац, дубоко плавих

сенки на азуру морске воде

Луиза нигде јасно не наводи какво је то насиље — стварно или од недовољно вештог психоаналитичара сугерисано, свеједно, јер за њу јесте стварно — и чиме је узрокована психичка траума, која је покренула њену девојачку болест. Но, то је тема за њен разговор са неким крајње присним или са добрим психоаналитичаром. Нека то остане рашомон свим осталима. И ови подаци су довољни за боље разумевање њених песама. За нас, читаоце, важно је да је иза тих врата на крају патње Луиза Глик пронашла сопствену поезију. Изузетну поезију, без обзира да ли нам се допала, или не.

Ево трагова загонетке које она оставља у својим стиховима:

Из песме “Октобар”, збирка “Аверно”

(Аверно је име вулканског језера испод Везува, које је, према веровању античких Римљана, крило улаз у подземни свет мртвих)

Поново је зима, опет је хладно

зар се Френк није опет оклизнуо на леду,

зар није преболео, зар пролећно семе није засађено

Лето за летом се окончало

мелем после насиља

не помаже ми

бити добар према мени сада;

насиље ме је променило.

Чујеш ли овај глас? То је мој глас;

сада не можеш да додирнеш моје тело.

Променило се једном, стврднуло се

Не тражи да опет одговара.

Што су други нашли у уметности,

ја сам нашла у природи. Што су други нашли

у људској љубави, ја сам нашла у природи.

Врло једноставно. Али тамо није било гласа.

Лепота

та исцелитељка, та учитељица —

смрт не може да ме повреди

више него што ти јеси,

мој вољени животе.

Ово је јесења светлост, не светлост пролећа.

Светло јесени: нећеш бити поштеђено.

Не пролећни извор: напрезала сам се, патила, била сам рођена.

Ово је садашњост, алегорија пустошења

Ово је јесења светлост; окомила се на нас.

Сигурно да је преимућство ближити се крају

још верујући у нешто.

Истина је да нема довољно лепоте у свету.

Такође је истина да нисам способна да је обновим.

Нема ни искрености, но ту могу да будем од неке користи.

Иза дрвећа, гвоздене

капије приватних кућа,

затворене собе

некако опустеле, напуштене,

као да је дужност уметника

да ствара

наду, али из чега? из чега?

Била сам млада овде. Возећи се

подземном са својом малом књигом

као да се брани од

тог истог света:

ниси сама,

песма рече,

у мрачном тунелу.

Изнад поља,

понад кровова сеоских кућа,

сјај што је учинио живот могућим

постаје — хладне звезде

Лези мирно и посматрај:

оне не пружају ништа али ни не траже ништа

Из песме “Персефона луталица”, збирка “Аверно”

људска бића налазе дубоко задовољство

у повређивању других, нарочито

у несвесном повређивњу

можемо то назвати

негативним стварањем.

Персефонин почетни

боравак у паклу наставља да буде

черечен од учених који поричу

осетљивост девице:

да ли је сарађивала у свом силовању,

или је била дрогирна, обешчашћена против своје воље

као што се то тако често догађа савременим девојкама.

Као што се добро зна, повратак вољеног

не исправља

губитак вољеног

Кажу

има раздор у људској души

који није направљен да у потпуности

припада животу

Песма “Лажна поморанџа”, збирка ”Прве четири књиге песама Луизе Глик”

(Лажна поморанџа је колоквијални назив за врсту грмља из породице јасмина, које је у америчке баште доспело, преко Европе, из старих отоманских башчи. Цветови овог грма миришу опојно као поморанџини, али не доносе јестиви плод.)

Није то месец, кажем ти.

То ови цветови

обасјавају двориште..

Мрзим их.

Мрзим их као што мрзим секс,

мушкa уста

зачепљују моја, мушко

тело које паралише —

и плач који увек измакне,

ниска, понижавајућа

претпоставка о сједињењу —

Ноћас у мојој свести