Opasna zona – Divna Vuksanović
Sumrak se spuštao nad Lozanom. Zapravo, bio je to samo doživljaj jedne ulice što je klizila nizbrdo, gubeći se duž procepa ka jezeru. Već u pet sati popodne, svi restorani su bili zatvoreni. Vetar je duvao pasarelama kao da prelazi preko vrška staklene boce. Bio je to huk praznine koja je vodila do tzv. „opasne zone“. Znak upozorenja, vidno istaknut s obe strane kratkog prolaza, pokazivao je na industrijska postrojenja opkoljena metalnim zidovima. Pešaci su prolazili pored niza trafo-stanica sa oznakama koje su već sutradan, kao nekakvi tajanstveni logoi, osvanule na privatnoj avio-pisti namenjenoj petočlanoj delegaciji pregovarača, kao i pripadnicima bezbednosnih službi i nekolicini članova protokola.
Sastanak sa gospodinom predsednikom bio je planiran za kasno poslepodne, nakon njegovog gostovanja na državnom radiju. Susret je bio zakazan, a potom i simuliran, mesecima unapred, u letnjoj rezidenciji uglednog potpredsednika kompanije za proizvodnju precizne mehanike. Pošto su se dovezli do službenog ulaza, zaustavilo ih je uniformisano lice, zatraživši lična dokumenta. U isto vreme, dok je šef obezbeđenja, specijalnim ogledalima instaliranim na dugačkoj dršci, detaljno pregledao vozilo, na kolovozu se automatski, iz samog asfalta, podigla mala horizontalna rampa, što im je, poput sečiva, preprečila put. Rutinski pregled isprava i vozila potrajao je desetak minuta, a potom je usledilo usmeno uputstvo.
- Vozićete se do prvog skretanja ulevo; tamo ćete ugledati mali parking. Tu se zaustavite, a sve ostalo je naš posao.
Krenuli su dalje, putem što je vodio kroz šumu. Za nekoliko minuta stigli su do useka za parking, gde ih je čekala elegantna limuzina. U najvećoj tišini, kretali su se kroz lovišta, uživajući u proplancima po kojima su iskrsavali zečići, srne i poneka ptica. Na ulazu u rezidenciju, naišli su na blindirana vrata i dve osobe u crnom, odevene kao u lutkarskom pozorištu. Ušli su tiho, gotovo na prstima, osećajući poglede skulptura iz parka na potiljku. Ubrzo zatim, okončano je novo legitimisanje, a onda i prolazak kroz rentgensku kontrolu, te ostavljanje ličnih stvari na upražnjenom pultu u predvorju glavne zgrade. Isprva su osetili nestanak zvuka iz prostora kojim su se kretali. Protokol je, najverovatnije, nalagao prolazak kroz nekoliko gluvih soba, gde su se zadržali tek toliko da poprave kravatu ili bace pogled na satove i umetničke predmete što su se presijavali izloženi u vitrinama ili u slobodnom dvoranskom prostoru. Šefica protokola ih je dočekala na ulazu u jednu od sala za prijem.
Na malenom ekranu njenog lap-topa upravo je bio u toku pregled različitih stilova rukovanja, fotografisanja i rasporeda gostiju u kabinetu. Predsednička ličnost je trebalo da sedi sama u fotelji desno od pozlaćenog sata, dok su se ostali posetioci, ulazeći pojedinačno u dvoranu za pregovore, smeštali na sofu ili u fotelje prekoputa. U nekoliko navrata, ponovili su naglas čitav ovaj ceremonijal, da bi se potom, u pratnji dvojice mladića iz obezbeđenja, prebacili u prijemni hol. Tu su imali mogućnost da se pripreme i koncentrišu na glavne stavke budućeg razgovora. Činilo se da su im biljke, smeštene pokraj stepeništa, kao i pored širokih staklenih vrata što su vodila na balkon rezidencije, pomagale u fokusiranju na svega nekoliko različitih rešenja i opcija. Čekanje se prilično odužilo. Ljudi u crnom oko njih – kako se činilo – ravnodušno su obavljali svoje uobičajene dužnosti.
Stigavši s radija, predsednik je naložio ulazak delegacije u kabinet, što se odigralo prema prethodno utvrđenom protokolu. I dok su se rukovali i pozirali službenom fotografu, prebirajući po mislima ko će gde sa sedne, panično, pri tom, zaobilazeći fotelju desno od sata, šefica protokola je klimnula glavom, i jedan od nevidljivih ljudi u crnom je, unevši servis za čaj, gestom podsetio na satnicu razgovora. A potom se bešumno udaljio s mesta pregovora. U očekivanju početka konverzacije, napetost u vazduhu se podigla toliko da su mladići u crnom pokušali da je zaustave gotovo trenutnim ulaskom u tzv. Theta stanje. Uistinu, već u narednom momentu, predsednička prilika u fotelji, što je sedela nedaleko od sata, kao da je spavala mrtvim snom, nogu opruženih ispod pravougaonog stola. Disala je duboko i ravnomerno. Jedino je pogled bio oštar i budan, pomaljajući se, poput reflektora, iz sumaglice.
Neurolingvističko programiranje, metoda koja je neretko korišćena u ovakvim situacijama, pokazala se kao prilično efikasna, pogotovo onda kada je lider, prema najbližem predstavniku delagacije, uperio svoje prste, prepletene u formu dijamanta. Na stolu ispred njega, nalazila se, takođe, dvostruka „zaštita“ – bile su to bele ruže i kristalna čaša ispunjena vodom, koju nonšalantno opruženi predsednik nije ni dotakao, ispijajući, zapravo, mlaki čaj, i to lagano, u malim gutljajima. Razgovor još nije mogao da započne, pri čemu niko od pregovarača uistinu nije uživao u tišini. Kako je vreme odmicalo, senke u crnom su sve češće ulazile i izlazile iz prostorije s grimasom upozorenja na posledice neobjašnjivog kašnjenja. I najzad, predsednik je uzeo reč, dok je usiljena atmosfera i dalje pritiskala njegove sagovornike. Jer niko, u stvari, i dalje nije znao šta je tema razgovora, i o čemu bi, zapravo, trebalo informisati aktuelnog političkog lidera koji je jednostavno leškario za pregovaračkim stolom, formirajući oko sebe lepršavi energetski štit.
Sva je prilika da je valjalo saslušati kako će on formulisati svoju predsedničku poruku, a onda se blago nasmešiti u znak odobravanja ili, pak, podići obrvu povodom sumnje i eventualnog neslaganja. Iako su za razgovor imali na raspolaganju svega petnaestak muinuta, maksimum pola sata, nije se mogla izbeći uvodna nota, koja je bila sasvim retorska i konvencionalna. Na prvo pitanje o vremenskim prilikama na putu, politički lider je dobio lakonski odgovor dame sa svilenkastom maramom oko vrata, koja je, pored toga, i diskretno kašljucnula uz gutljaj čaja od borovnice. Kratka beleška u štampanom obliku, koju je šefica protokola dostavila svakome od članova delegacije na potpisivanje, ticala se izveštaja sa terena. Podrazumeva se da su prethodno lobisti, spin-doktori i odgovarajuće službe mesecima pripremali javnost za ovu značajnu „čajanku“ tj. susret na najvišem nivou. Ipak, o predmetu razgovora saznalio se tek pri kraju sastanka, pošto su se već dovoljno raskomotili po sofama i foteljama.
Naime, dvojica američkih obaveštajaca već su se nalazila u šumama, odnosno u nepristupačnom delu planinskih obronaka obrađivanog regiona, ispitujući konfiguraciju tla, vodotokove i kretanje gmizavaca karakterističnih za zabita planinska područja. Od lokalnog stanovništva, koje je bilo prilično „zatucano“ i nepoverljivo prema strancima, zalutalim u te divlje krajeve Balkana, tačnije, uz samu granicu s Bosnom, nisu imali odviše koristi. Lokalni travari, lovci i preostali gorštaci, uglavnom su naširoko raspredali legende o vernim kobilama, lekovitom bilju i medu, te čistoj izvorskoj vodi, što je izvirala nadomak usamljenih zaselaka. Prirodne i istorijske nepogode, koje su se naizmenično događale u ovim krajevima, učinile su ih nekako tvrdim, turobnim i relativno ćutljivim u odnosu na pitanja od bezbednosnog značaja za NATO, države saveznice, ali i neutralne zemlje poput Švajcarske. Politika je ovde bila granična tema između života i smrti, projektovana na beskonačni horizont istorijskih zbivanja.
Izvesne strukture bliske Vašingtonu, zahtevale su od predsedničke figure direktan odgovor. Administracija je, međutim, bila još konkretnija u traženju promptnih rešenja, koja su tretirana kao prioritetna i od ogromnog značaja ne samo za vazduhoplovne snage alijanse, već i za sam Pentagon. Jer, posredstvom poverljivih kontakata s ruskim obaveštajcima, došlo se do podataka da je u aktivnostima na ovom području uzela učešće i grupa parapsihologa, obučenih za manipulisanje orgonskom energijom. No, veliki problem u radu na terenu predstavljale su divlje životinje – medvedi, vukovi, kao i ptice stanarice, poput orlova, što su se tu gnezdile. Opasnost za službe bile su i zmijske vrste poskoka i šarki, kojima su se rezidenti molili tri puta godišnje, kako bi sačuvali sebe i svoje potomke od nestajanja.
Gospodin predsednik je na kraju svoje kratke i poverljive besede zastao, brišući graške znoja s vidno orošenog čela. Jer, da nije bilo avaksa i ultra-modernih komunikacionih tehnologija, stvar bi verovatno propala. Ovako, postoje snimci i dokumentacija, sve je to analitički perfektno obrađeno i markirano. Ali, uređaji za navigaciju ne mogu da detektuju ovu lokaciju – dok su iz „opasne zone“ samo tokom ove sezone, nestale sve do jedne, divlje borovnice, kao i nekolicina dobro obučenih specijalaca.
- Sada se postavlja ključno pitanje – rekao je predsednik nešto povišenim tonom, završavajući sa ispijanjem čaja, gde su nestali naši plaćenici, i kako to da uređaji nisu uspeli ništa određeno da registruju?
Momci u crnom su potom čitav pregovarački tim izveli u zadnje dvorište: skinuvši im obuću, doveli su ih do same granice rezidencijalnog kompleksa. Sumrak je obavio šumu. Neko je pao. Srne su se, uznemirene, rastrčale po lovištu.
za P.U.L.S.E: Divna Vuksanović
Mami i tati u spomen
Sve fotografije u ovom tekstu su autorsko delo Divne Vuksanović.
lepa prica, lepa zena, lepe fotografije
Divna Vuksanović je, pored toga što se uspešno bavi književnošću, i naš vrhunski naućnik.
Retka kombinacija talenata i vizija. 🙂
јесте ова жена лепа али то није толико важно за свет књижевних творевина, али је ту,признајем, врстан стилиста
иза сваке мисли ту стоји доста рада
odlicno pise na savremene teme a nije izvikana nit je politicar, pijanac, pozer u knjizevnosti
text ozbiljan
fotke extra!!!
Proza je suhoparna, protokolarno-početnička, apologetizirana posvetom na kraju. Filozofi su vrsni pisci, ali, poprilićno nevešti u književnoj fikciji. Filozofija je već odavno mrtva, jednostavno (i pored nekih endemskih primera)- ona je neprimenjiva na našu stvarnost (ostavite se Marksa i njegove fosilne filozofije koja je podbacila). Zato danas imamo samo duhove filozofske nauke koji, kao utvare, naokolo lebde, svedeni na ogoljene fusnote ionako istrošenih ideja.
meni se ovo dopada, lep nacin ukrstanja zanrova. hvala urednistvu.
@Sava
Postovani Savo, filosofija nije i ne moze biti mrtva dok je duha i knjiga.A filosofirati je teska rabota i, istina, nije za svaciji duh.Mislim da ste nekako iskljucivi i ostrasceni prema filosofiji tek tako.Ja volim i filosofiju i prozu koja se pise u takvom duhu. Prosto,pitanje ukusa. 😀
хмм. ја ово разумем као алузију на савремени политички тренутак и иронизирање бесмислених политичких процедура које као залогу имају људске животе. вешто изведено, нема шта. поздрав ауторици.
избеглица из живота и литературе
Ovde su neki pod uticajem Deride prestali izgleda da citaju,a proza se razvija u raznim pravcima.Vuksanoviceva je intrigantan i vanserijski pisac,ko to ne vidi ima poteskoce u poimanju savremene literature.Ja toliko.PULSE,samo tako,volimo vas jer kod vas nema ni po babu ni po stricevima,ni po Koelju ni po Miki Anticu,nego se istrajno drzite kvaliteta.
fino,fino. jos ima nade za art i anti-vasarsku i anti-folirantsku pricu. mada sve redje.
Lepa i otmena,a takve su joj i misli…
kakav pogled i kakva reč !!! kompletna carica!!!
mogu samo da joj zavide!!!
Fotografije Divne Vuksanovic su izvanredne, je li to iz neke njene privatne kolekcije ili je izlagano negde, i gde?
reciklaža postmodernističkih igri, stilska vježba, raditi marljivo, Divna, truditi se i ne objavljivati dok tekst ne odbaci svoje prenatalne naivnosti i emanira se kao pogodan poligon čitalačke orgije.
auh kolko komentara
pa,lepa gospo, postavili ste im izazov. al jedno da bude jasno,posle ovakve bibliografije ne mozete biti kritikovani za naivnost,apologeze isl.
vi ste punokrvni pisac,drugo je sto filozofi pocetnici vezbaju svoje neuke prigovore na vama.takav je zivot,izlozeni ste. sve najbolje mom omiljenom filozofu 🙂
Ne bih da komentarisem pricu,samo bih primetio da ova zena ima neverovatne duhovne moci!!! 🙂 🙂
Pricha je cool,kafkijanska.
Divna Vuksanovic jeste savrsenstvo koje budi i zastrasuje. Osrednji, ne s…te!