Osvajanje „Čarobnog brega“ – Jedno od najčeščih pitanja koja mi postavljaju prijatelji, stari i novi, dugogodišnji znanci, neki potpuno iznebuha, na ulici, čak i bez uvognog predstavljanja, jeste: šta sada čitate? Odgovori su različiti, po prilici, ponekad uz malo premišljanje.

Objašnjavati lične navike čitanja deluje zamorno, zamršeno, i najčešće ne vodi nikuda.

Nije nikakva tajna da mnogi ljudu iz mog okruženja – novinari, kritičari, profesori književnosti – čitaju nekoliko knjiga istovremeno. Tu sam i ja. Nekoliko poglavlja jedne knjige, onda dograbim drugu. Sutradan krenem od treće, sa obeležjem dokle sam stigao. To su najčešće kritičke i teorijske knjige, sa mnogo referenci, koje zahtevaju veliko mentalno ulaganje. Zašto sad nekom objašnjavati da čitam knjigu „Ženski likovi u američkom film noiru“, na koju sam slučajno naleteo u knjižari Delfi (zgrada Studentskog kulturnog centra). I kakva je korist od te informacije za nekoga kojeg ta oblast uopšte ne zanima?

I sada dolazim do mog najčešćeg odgovora – čitam „Čarobni breg“ Tomasa Mana. Slede čudne replike, smešne i otkačene. Ne retko mi prijatelj kaže: pa to si morao da čitaš za vreme studija svetske književnosti. Sledi nešto što sada zvuči kao pravdanje: čitao sam onda, pa povremeno ponovo. A ponekad mi neko kaže: to sam odavno čitao. Kada, pitam ja, – pa ima dvadesetak godina, sledi munjevit odgovor.

I tu se sada prijateljski razgovor prekida. To je kao ono: idem večeras da slušam Petu Betovenovu simfoniju na Kolarcu, a sagovornik ti nadmoćno kaže: to sam već slušao. To nije daleko od one poslovične: Na Drini ćuprija, ne čitao – hodo!

Kad razgovaram sa ljudima koji su strasni čitači, neki od njih i univerzitetski profesori književnosti, primećujem da nisu svesni nečeg što je neophodno za bolje razumevanje nekog velikog dela. Nije posredi samo zamagljivanje strukture dela, fabule i bitnih likova tokom godina neumitnog zaborava. Reč je o nečem mnogo bitnijem: psiholozi i kognitivni analitičari kažu da bi svako (laik i profesor književnosti) morao da pročita neko značajno delo svakih pet godina. To je, znamo svi, praktično nemoguće. Ali otkud taj zahtev? Posle pet godina i mnogih lektira u međuvremenu, novo čitanje donosi nov, celovitiji doživljaj, ponekad baš u zavisnosti od knjiga koje smo u međuvremenu čitali. Ako smo posle prvog čitanja „Zločina i Kazne“ F.Dostojevskog, čitali „Mrtve duše“ Gogoljeve, Tolstojevu „Anu Karenjinu“, ponovno čitanje „Zločina i kazne“ deluje drugačije i raskošnije.

Ali, ako već ne mogu da čitam celovita dela iz istorije književnosti, jer bi mi to zahtevalo tri normalna ljudska veka (jedan sam izgleda već dokusurio), pribegavam čitanju određenih poglavlja radi čistog uživanja. Tako, nasumice, otvorim Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“ u omamljujućem prevodu Stanislava Vinavera – pročitam pedesetak stranica i – dosta za ovaj put. Tako čitam i veliku pomorsku epopeju „Mobi Dik“ Hermana Melvila, bez ikakvog smišljenog izbora poglavlja, već kako mi se knjiga otvori. I osećam se među knjigama kao Sulejman Veličanstveni pred izborom u sopstvenom haremu.

Ipak, nekoliko knjiga čitam maltene svake pete godine, od početka do kraja. Jedna od njih je i pomenuti „Čarobni breg“ Tomasa Mana. I pri tom pratim moju prvu užasavajuću fascinaciju (iz studentskih dana), prijatelj ode u posetu prijatelju u dispanzer u Davosu. I tamo ostane nekoliko godina. Tamo upozna raskošnu, zamamnu Madam Šoša, prati razgovore Setembrinija i gospodina Nafte o sudbini čovečanstva, socijalizma, o vođama i diktatorima.

Svaki put ovo sentimentalno putovanje i sazrevanje glavnog junaka negde prelama i moj skromni život u dvadesetom veku, koji je doživeo napad fašizma i staljinizma mnogo godina kasnije.

Negde otprilike sada, pristiže vreme kad bi valjalo da krenem uz „Čarobni breg“. Ali, kako se izboriti sa bezbrojnim izazovima: upravo je počelo evropsko prvenstvo u futbalu (nisam tu ni za ukućane veći deo dana!), valja ispisati dogovorene tekstove i kolumne (poput ove), svakog dana obiđem Kalenićevu pijacu (počeli su da je temeljno ruše, imam utisak da obilazim rođaka na samrti).

Ali, evo, „Čarobni breg“ me vreba sa police iznad glave. Ne mogu da mu umaknem, to dobro znam.

Milan Vlajčić

All Me

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Čarobni breg, Feljtoni, Književnost, Tomas Man