Gledao je kroz prozor svog stana egzaltirane, bučne ljude, nošene elanom kako žure ulicama grada. Imali su cilj i pravac kretanja. A možda mu se samo činilo. Bezvoljan i bled, uputi se u kuhinju da skuva popodnevnu dozu kafe. Želeo je nečim da razbije točak ustaljenosti ali ga odmah uhvati strepnja. Točak se okretao, sve se neumorno vraćalo. Seo je u fotelju i zapalio cigaretu. Otpio je gutljaj kafe i zatvorio oči.  Pomislio je kako bi rešenje bilo kada bi mogao da izvrne sopstvenu kožu i pokaže sebe iznutra. Kosti bi ga branile od eventualnih napada.

– Plašiš se sebe? –upita Život.

– Ne, drugih, drugačijeg. – reče Sveimeni.

– Pa i ti si njima drugi, drugačiji, svoj. Plašeći se drugih, plašiš se sebe.

– Svi su strahovi rezultat spoljašnjih podsticaja. Ne bi bilo strahova da nema realnosti koja ih budi i nadražuje. – bunio se Sveimeni.

– I ti si realan, i kao takav nečiji realan strah. Zavisi kako te posmatraju. Ako te posmatraju kao pretnju, onda u njima budiš strahove. Isto je i sa tobom. Strah urušava stub individualnosti, pothranjuje konformizam.

– Znam da se moja osećanja i misli polako uobličavaju. Neću moći još dugo da ih negiram, potiskujem. Progovoriće sama za sebe, o sebi!

– To te ja podsećam da me živiš, da me ne odbacuješ. Spoznajom sopstvene suštine počinješ da me živiš. Do tada sam samo privid.

– Moja je suština kompromitujuća i nemoralna, okosnica razvrata i destrukcije. Osim toga, apsolutna je negacija tebe, protivi se tvom bivstvu ali i mom. S druge strane, ambivalentnost me koči i parališe, drži me zaglavljenog u procepu. – zavapi Sveimeni.

Obuze ga neugodnost nakon izgovorene rečenice ali i neka lakoća, u isto vreme. Grč je polako nestajao. Lice mu se, bez pritiska volje, razvlačilo u osmeh. Misli i senzacije, davno zarobljene u mračnom nesvesnom, kidale su okove i hitale u predvorje svesti. Posle svake izgovorene rečenice po jedan taoc, godinama utamničen, bivao je puštan na slobodu. Bio je iznenađen brzinom kojom se oslobađanje dešavalo.

– Vidim kako te polako napušta zaposednuti duh zajedništva, opštosti. Postaješ svoj, za sebe. Rećiću ti  nešto o moralu. Moral je neukrotiva, promenljiva kategorija. Dozvoljava modifikovanje i opire se strandardizaciji. Ljudi su često toga nesvesni. Postoji krajnji, ultimativni moral koji u sebi sadrži postulat nečinjenja zla. Dok god ispoljavanjem svoje suštine ne ugrožavaš druge, postulat je ispoštovan.

– Da, ali čovečanstvo, svrha postojanja…

– Ako me nastaviš darivanjem potomaka čovečanstvu, biće to protiv tvoje volje.- prekide ga Život. Znao je šta će reći. Sa svima je isto. Svi su besvesni na isti način. – Time me već sputavaš i ubijaš, gušiš me u sebi. I ti se samnom gasiš. Pa, kakva je onda korist od toga što ćeš formalno postojati a zaista biti mrtav? Meni je potrebno da me neko duhovno nadgrađuje, osim što će mi podariti realan produžetak. I to je jedna od varijanti života, jednako bitna. Mnogi to nikada ne uoče i dožive gašenje, koje i tebi preti.

Sveimeni je upijao svaku reč i konačno, savršeno razumevao.

– Afirmiši život, nemoj ga se odricati. Postani moja potvrda, moja suština! Prepoznaj svoj individualni kod i nosi ga sa ponosom. Realnosti je mnogo a najmanje realnih. Mnogi se od sebe iluzijama brane. Pogledaj se u ogledalo. – reče Život.

Sveimenom se ukaza ogromno ogledalo.

– Šta vidiš? – požurivao ga je Život.

– Muškarca, bez lika.

– Slika u ogledalu nije refleksija tebe, već tvojih misli i osećanja. Na tebi je da tog muškarca uobličiš i da dopustiš sebi da ga upoznaš. To će kroz tebe, biti moja konačna potvrda. Odraz u ogledalu je alter ego tvojih mogućnosti. Paralelni svet, oslobođen svih strahova, sudova, kritika.

– Kako sam dospeo ovamo?- upita Sveimeni, vidno zbunjen.

– Snagom svojih osećanja. Zarobljen si u sopstvenom umu.

Osetio je kako istupa iz međuprostora, njemu se više nije mogao vraćati. Balans je narušen.

– Spreman sam! – reče i krenu u pravcu ogledala.

Otvori oči i osvesti se. Zauvek.

Za P.U.L.S.E:  Tanja Mlađen

BiPolar

  Književnost, Priče, Tanja Mlađen