U centru „levog kruga“ je figura Predsednika, velikih vizija doba kada su svi imali san i verovali u stalni napredak zemlje u kojoj svi imaju pravo na „život, slobodu i potragu za srećom“, inspirisana likom i delom Džona F. Kenedija u godinama kada je Amerika živela najveće i najdemokratskije snove. „Desnim krugom“ dominira Predsednik umorne, sumorne i zabrinute Amerike ophrvane traumama, korupcijom, ratovima za demokratiju, ali u zemljama trećeg sveta, čiji je prototip Ričard Nikson sa svim frustracijama, pogrešnim procenama, etičkim prekršajima i senkom Votergejta, baš onako kako je viđeno u filmovima „Svi predsednikovi ljudi“ (1976), „Nikson“ (1995) i „Nikson/Frost“ (2006).

No bez obzira na prividne razlike, svi holivudski naslovi slede i nastavljaju isti ideal utemeljen još u doba očeva osnivača – američki predsednik je mitska institucija vanvremenske vrednosti i neokrnjene časti. To je načelo koje i danas vodi različite medijske kampanje čineći da, u ovom slučaju, filmovi tvore ideale stvarnosti i održavaju veru i želje koje možda nikada ne budu ispunjeni.

Neka pobedi najbolji!

Na početku najznamenitijih holivudskih storija o trci za Belu kuću nalazi se film „Najbolji čovek“, o zbivanjima iza kulisa i naličju borbe kandidata neimenovane političke partije za predsedničku nominaciju, snimljen prema nagrađivanom i izvođenom dramskim tekstu Gora Vidala (1960). Vilijam Rasel, misleći i analitički intelektualac neodlučan da dela, i pragmatični Džo Kantvel, sa očiglednim manjkom skrupula, sukobljeni su junaci sa manama i nedostacima u Aristotelovom smislu. Stoga, u finišu glasanja, pregovora, trgovine elektorskim glasovima, a imajući na umu kredo da pobedi najbolji, Rasel predaje pobedničke glasove trećem kandidatu, Džonu Mervinu, gospodinu običnom, ko je niko koji „postaje neko dobivši nominaciju“.

Raselov argument da „bezlični ljudi uglavnom postaju predsednici, a onda moć ili odgovornost ili lična čast popune crte njihovih lica“ potvrda su tvrdnje još od Linkolnovih vremena o „čoveku iz naroda, izabranom voljom naroda da vodi narod“, koji prelazi pobednički put od „brvnare do Bele kuće“. Mešanje različitih vrsta filmskih snimaka kao ubacivanje igranih prizora naspram dokumentarne pozadine konvencije najavljuje Altmanov izvrstan prototipski mockumentary Taner 88 (1988) koji, na ovaj način, sistemski uokviruje fikciju fakcijom.

Pobediti krizu

Film „Svi kraljevi ljudi“, nagrađen Oskarom za najbolji film, i prva adaptacija (druga je iz 2006. godine) istoimenog romana (1946) Roberta Pena Vorena, ovenčanog Pulicerovom nagradom, na suprotnom su polu od obuhvatne moralne superiornosti „Najboljeg čoveka“. Životopis Vilija Starka, guvernera Luizijane, počinje dugotrajnim usponom čoveka (iz naroda) „koji je sam sebe stvorio“ vođen ambicijom i čvrstim moralnim principima. Završava se padom otelovljenim u ucenama, korupciji, dubiozom i učinkovitom populizmu i nasilju koji mu obezbeđuju opstanak na vlasti do trenutka kada umire pogođen hicima na stepenicama Senata. Kazna za moralno posrnuće i politički preobražaj iz Mesije u apsolutistu je, istovremeno, i potvrda nužnosti u želji za povratkom pravim vrednostima i mitski besprekornoj etici američke politike. Na tragu potonjeg, Džek Burden, kroz čije novinske članke i istraživački rad pratimo priču, zaklinje se da će razotkriti Starkovo pravo lice, uništiti njegovu političku zaostavštinu i spasti državu. Amerika u krizi u koju pada posle Drugog svetskog rata, povratka ranjenih i potresenih heroja pobednika, gubitka predratne nacionalne idile, želi da se vrati velikim rečima i još većim delima proklamujući i u filmovima nadu da će je nove generacije „ponovo učiniti velikom“.

Jasno naravoučenije postaje još efektnije imajući na umu osobenu sudbinu režisera i producenta Roberta Rosena, levičara, člana Komunističke partije, koju je napustio baš pre snimanja „Svih kraljevih ljudi“ i jednog od onih koji su svedočili pred HUAC u doba Makartijeve crne liste. Stvarnost i fikcija o iskupljenju i povratku sjaju mita su se još jednom preplele u velikoj političkoj priči i besedi o moralnim uzorima države i naroda.

Pobedili smo, a šta sad?

A šta se dešava u recentnoj produkciji koja je sumnjivo utihnula tokom Trampovih i Bajdenovih mandata (uz donekle izuzetak „The Apprentice“, 2024, o Trampovim mladalačkim danima) baveći se njima pre u dokumentarnom no fikcionom formatu i ne koristeći ih u jasno aluzivnim fikcijama tipičnim za Klintonovo doba? Pa ništa bitno, osim što večna načela nastavljaju da traju u novim krizama uz sve manju izvesnost da će opstati. U „Martovskim idama“ (2011) ne pobeđuje najbolji čovek, korupcija se podrazumeva, a konstatacija čoveka iz kampanje da se predsedniku može sve oprostiti – rat, bankrot zemlje, politički kolaps, nemiri, cepanje nacije – osim seksualne afere sa stažistkinjom, očigledna je referenca na skandal Klinton-Levinski (1998). Veliki principi blede, prilagođavaju se iako ih svi ponavljaju, ali čini se sa sve manje entuzijazma. Menja se i ideal predsednika kada prednost „imaju novi klinci iz susedstva“, neiskorišćena i nepoznata lica za koja svi znamo da, za razliku od 1964, možda i nisu najbolja, a sigurno nisu moralno superiorna.

Ironično, na kraju stoji diskretna upitanost Roberta Redforda posle izborne pobede u filmu „Kandidat“ (1972): „ A šta sad da radimo?“. Izvesno samo da pripremamo narednu kampanju i dajemo obećanja čije se ispunjenje stalno odlaže držeći birače u napetom melodramskom iščekivanju happy enda. Do daljeg, filmske i druge medijske fikcije (p)određuju prizore realnog sveta američke politike i izbora.