Prošle godine navršio se vek od smrti Marsela Prusta, kao i vek od kada je prvi tom njegovog remek-dela U traganju za izgubljenim vremenom objavljen u prevodu na engleski jezik. Virdžinija Vulf se delu, kasnije među kritičarima i izučavaocima književnosti naširoko prihvaćenom kao jedan od najvećih modernističkih romana, divila u vreme kada je objavljeno. “Oh, kada bih ja mogla tako da pišem!”, uzviknula je u pismu Rodžeru Fraju 1922. godine. Poput Vulfove i Džejmsa Džojsa, koji su iste godine objavili svoja prekretnička dela Džejkobova soba i Uliks, Prust je spektakularno raskinuo sa konvencijama realizma 19. veka i sa zasnivanjem dela na radnji i zapletu da bi stvorio nešto sasvim novo. Toliko novo, u stvari, da to ostaje duboko neshvaćeno i dan-danas.

Kao i kad je reč o Džojsovom Uliksu, složenost romana U traganju za izgubljenim vremenom, a i njegova dužina (to je zvanično najduži roman na svetu), znače to da je mnogo više ljudi čulo za klišee koji ga okružuju nego što ima onih koji su ga pročitali. Mislimo na to kako madlen umočen u čaj priziva uspomene, o obeshrabrujuće dugim rečenicama, a i na samog Prusta, sa njegovim malaksalim, napola spuštenim kapcima i dendi brkovima, dok zatvoren u svojoj spavaćoj sobi obloženoj plutom opsednuto piše svoje veliko delo. I sve to može da nas navede da poverujemo da je to delo tek hermetična, razvučena, estetička razonoda u kakvoj uživaju samo malobrojni učeni pojedinci sa željom da demonstriraju koliko su kulturni. A tako bismo mnogo pogrešili.  

Kristofer Prendergast, urednik Pingvinovog izdanja U traganju za izgubljenim vremenom i pisac više knjiga o Prustu, među kojima i nedavno objavljene Živeti i umirati sa Marselom Prustom, priznaje da je teško dati siže tog romana.

“Svet Prustove fikcije je izričito i namerno dat u stanju stalnog gibanja. On sam sebe menja i izmešta, a to ga čini nepodložnim bilo kojoj vrsti kratkog sinopsisa”,

kaže on za kulturnu rubriku BBC-a. Međutim, primoran da pokuša da ga ukratko opiše, on primećuje da je, uprkos eksperimentaloj prirodi dela, ceo roman protkan jednim osnovnim narativom.

“On priča o jednoj osobi, od njegovog dečaštva pa sve negde do zrelog doba, a kulminira otkrićem i prihvatanjem poziva, poziva pisca”, kaže Prendergast.

Ovakav narativ smešta roman u tradiciju evropskog bildungsromana, pričanja o odrastanju i formiranju pojedinca od rane mladosti do zrelosti. 

To formiranje sobom nosi mnoge godine razbijanja iluzija i razočarenja. Kako to Prendergast ističe, “perdu” u originalnom naslovu na francuskom, À la Recherche du Temps Perdu, znači i “minulo” i “protraćeno”, što je jezička nijansa kakvu je nemoguće uhvatiti u prevodu na engleski.

Pripovedač se još od najranijeg doba upinje da uđe u visoko društvo porodice Germant, ali se to, kada konačno bude primljen, ispostavlja površnim i snobovštinom. I njegov ljubavni život pun je razočarenja, on srlja iz jedne propasti u drugu, posebno kad je reč o njegovoj vezi sa Albertinom, osobom slobodnog duha koju prvo susreće kao mladu ženu tokom praznika, a potom završava istinski zarobljen u tragičnom izrazu destruktivne prirode seksualne ljubomore.

Sve to je “praćeno osećajem pripovedača da je protraćio svoje vreme, da negde tamo postoji nešto što ga čeka, što on donekle može da prepozna kao nešto što ima veze sa namerom da postane pisac… Ali on okoliša, tako da traći svoj život sve dok ne dođe do trenutka kada iznenada to shvati i prihvati”, objašnjava Prendergast.

Pripovedač možda smatra svoje doživljeno iskustvo “protraćenim” (naravno da ono to nije, na kraju će poslužiti kao inspiracija za roman), ali čitalac nije sklon da se sa tim saglasi. Rodžer Šatak, stručnjak za Prusta, zapisao je u Prustovom načinu, svom “terenskom priručniku” za U potrazi za izgubljenim vremenom, da ovaj “na površini neprijatan roman” sadrži “čitav svet živih mesta i snažnih ljudskih likova” koji zajedno čine “najveći i najizdašniji roman 20. veka”.

Dok pratimo naratora na njegovom putu, ulazimo u svet u stanju stalne promenljivosti, koji povezuje dekadenciju bel epoka, društvena i politička trvenja izazvana aferom Drajfus i traume Prvog svetskog rata. Srećemo se sa mnogim upečatljivim likovima, uključujući tu prefinjenog Šarla Svana, čija opsesivna ljubav prema Odet zasenjuje pripovedačevu vezu sa Albertinom, te njihovu ćerku Žilbertu, pripovedačevu prvu ljubav. Žilberta će se kasnije udati za poletnog Robera de Sen-Lua, člana čuvenog klana Germantovih, u kom su i glamurozna vojvotkinja De Germant i neotesani, prikriveni homoseksualac baron De Šarlis.

Njihov bleštavi, a ipak plitki svet postepeno se povlači pred filistinskom buržoazijom otelotvorenom u vulgarnoj, licemernoj madam Verdurin i njenom “malom klanu”. Njen šokantni uspon do princeze De Germant u završnom tomu otkrivaju kako ekonomske i društvene promene znače da je samo bogatstvo sada dovoljno da zaseni rođenje kada je reč o statusu.

To otkrovenje javlja se tokom čuvene scene Bal de Têtes u kojoj pripovedač, pošto je bio godinama odsutan, susreće preživele likove iz romana. Pre nego što im se priključi na tom događaju, niz snažnih uspomena, sličnih onih nadahnutih ukusom madlena, drastično oživljava njegovo osećanje onoga što mu je poziv. On shvata da bi tema njegovog velikog rada trebalo da bude gubljenje sopstvenog poziva i dug put da se on obnovi. Kada otkrije da nije u stanju da prepozna nikoga među pojavama koji će biti likovi u delu, pošto su sada ostarili do neprepoznatljivosti, on se obeshrabri, ali spasava ga upoznavanje sa mladom gospođicom Sen-Lu, ćerkom Žilberte i Robera. Ona ga podseća na njegovu mladost i pomaže mu da obnovi svoju nameru. Pripovedač i pisac sada su jedno te isto.

Njegov “univerzalni zov”

Roman koji smo upravo pročitali, za šta pretpostavljamo da je roman koji je napisao pripovedač, mnogo je više od prikaza odrastanja i sazrevanja jednog čoveka. Šatak primećuje da “roman otkriva iskustva celog životnog veka, što nam povećava razumevanje ljubavi i prirode, sećanja i snobovštine”. Osim toga, nudi i nadu svima onima što misle da su njihovi životi “protraćeni” jer još nisu našli svoju životnu svrhu. Ako ništa drugo, on ističe da nikada nije prekasno da prihvatite svoj istinski poziv.

Ako je sadržina romana često pogrešno shvaćena, isto važi i za prirodu njegovog čitanja. Ideja da roman može da privuče samo odabranu manjinu opovrgnuta je kroz Čitaj Prusta, izvrstan projekat francuske sineastkinje Veronik Oboj.

Ona od 1993. godine snima osobe koje čitaju, otprilike, dve stranice knjige odjednom, sa namerom da tako snimi ceo roman, a ceo proces će, kako pretpostavlja, završiti za 30 godina. Nakon što je na početku sa idejom da čitaju prišla svojim rođacima, prijateljima i kolegama, krug se proširio i na prodavce u marketu, spremačice, Prustove daleke potomke, pa i na glumca Kevina Klajna. Neki od njih, poput sekretarice koja je u slobodno vreme roman prevodila na slovenački, već su veliki ljubitelji. Ostali, kojima je nasumično prilazila sa idejom da čitaju, nastavili su i pročitali su ceo roman.

“Prepoznali su se u knjizi, a to je Prustu oduvek bio cilj. On je rekao: ‘Moji čitaoci neće čitati mene, nego će čitati sami sebe, moja knjiga neće biti ništa drugo do lupa kroz koju će moći da sami sebe čitaju’”, kazala je Oboj za BBC.

Oni koji žele da pročitaju odlomak za film mogu sada da se prijave preko formulara na sajtu, u kom ih ona pita da kažu i zašto žele da učestvuju. Kao najčešće razloge ljudi su navodili da nikada nisu uspeli da počnu sa čitanjem Prusta, pa će to biti razlog da to urade; vole ga i žele da mu time odaju počast; ili prosto žele da budu deo tako velikog projekta. Ali ima tu i mnogo ličnijih razloga, kao što je da je to omiljena knjiga voljenog rođaka ili su je čitali pre 30 godina u čamcu sa svojom ljubavi. “Iz takvih motiva nastaju prave ljubavne pesme Prustu”, dodaje Oboj.

U doba mitova o smanjenoj pažnji bi roman te dužine mogao da deluje odbojno, ali i to je verovatno još jedna zabluda. Ana Laura Sol, kustoskinja Muzeja Karnavale u Parizu, gde je rekonstruisana Prustova spavaća soba, ističe:

“Vreme provedeno u čitanju Prusta, u poređenju sa vremenom koje neki od nas posvećuju gledanju kompletnih TV serija ili pregledanju društvenih mreža, nije toliko dugo, a čini mi se da je i korist drugačija”.

I ona, poput Obojeve, naglašava univerzalnu privlačnost romana. Dok ga čitamo, možemo da zađemo u svet koji nam omogućava da “ispitujemo ulogu umetnosti, doživimo ljubavne užitke i patnje, prijateljstva, kao i da otkrijemo izuzetnu i često komičnu galeriju portreta osoba čije manije i karakteri su manije i karakteri naših savremenika”, navodi Solova.

Prendergast primećuje da je iskustvo čitalaca često takvo da pročitaju prvih 50 ili 60 stranica U traganju za izgubljenim vremenom i onda prosto odustanu, pošto se duge rečenice i razuđeni narativ mnogima pokazuju kao previse za njih. Ali on veruje da se upornost isplati.

“Govorio sam svojim studentima ‘ne radite to, ako istrajete u tome, nešto će vam se dogoditi’. Upravo to se dogodilo meni: navučete se. I to im se zaista i dogodilo”.

Oni koji istraju upoznaće se sa romanom koji, prema Šatakovim rečima, “nastoji da nam prikaže izvorište života, ne u umetničkom delu, nego u nama samima”. U tom smislu, vreme utrošeno na čitanje nikada ne može biti protraćeno.

Piše; Ket Paund
Izvor: BBC Culture
Prevod: Matija Jovandić

Izvor: Glif

Tekstovi o knjževnosti na portalu P.U.L.S.E

  BBC, Francuska književnost, Glif, Književnost, Marsel Prust, U potrazi za izgubljenim vremenom