Saramago: Junak je zarobljen u autorovoj ruci

Saramago: Junak je zarobljen u autorovoj ruci ali tako da to ne zna

Nakon što je nekoliko godina bio na nezvaničnom užem spisku, 8. oktobra 1998. Nobelovu nagradu za književnost dobio je Žoze Saramago — prvi portugalski pisac koji je njome odlikovan. Upitan šta misli o tome što je dobio ovu nagradu, rekao je: „Neću preuzeti dužnosti nobelovca kao što bi pobednica na izboru za mis, koja svuda naokolo mora da se pokazuježe… Ne težim da sedim na takvom tronu, niti bih, naravno, to mogao.”

Žoze Saramago je rođen 1922. godine u porodici skromnih seoskih radnika iz centralnog dela Ribatežua u Portugalu. Kada je imao dve godine, porodica se preselila u Lisabon, gde je njegov otac radio kao policajac. U njegovim tinejdžerskim godinama, ekonomske teškoće su učinile neophodnim da Saramago pređe iz redovne srednje škole u stručnu školu – kasnije će raditi razne poslove, uključujući i mehaničarski, pre nego što je puno radno vreme posvetio pisanju.

Sa dvadeset četiri godine, Saramago je 1947. objavio svoj prvi roman Zemlja greha. Prvobitno nazvan Udovica, izdavač ga je preimenovao u nadi da će zvučniji naslov prodati više primeraka. (Saramago je kasnije prokomentarisao da u tom uzrastu nije znao ništa ni o udovicama ni o grehu.) Nije objavio ništa devetnaest godina. Njegova prva zbirka pesama Moguće pesme pojavila se 1966; a 1977. objavio je drugi roman Priručnik o slikanju i pisanju. Tokom šezdesetih i sedamdesetih Saramago je takođe bio aktivan u novinarstvu, radeći kratko kao pomoćnik direktora dnevnih novina Díario de Notícias; u posebno siromašnim vremenima izdržavao se prevodeći sa francuskog. Godine 1969. pridružio se portugalskoj komunističkoj partiji, čiji je i dalje posvećen član – njegovo pisanje je u intrigantnom odnosu prema društvenim komentarima i politici.

Objavljivanjem knjige Stoleće u Alentežu 1980, napisane nakon Karanfilske revolucije 1974. godine, Saramago je konačno uspeo da se etablira kao romanopisac. Priča o tri generacije poljoprivrednika iz portugalske regije Alentežu, dobila je veliku pažnju kao i nagradu Grada Lisabona. Objavljivanje Sedam Sunaca i Sedam Luna 1982. godine lansiralo je njegovu međunarodnu karijeru – 1987. ovo je postao njegov prvi roman koji je objavljen u Sjedinjenim Državama. Njegov sledeći roman Godina smrti Rikarda Reiša dobio je nagradu portugalskog PEN-a i britansku nagradu za Nezavisnu stranu prozu. Njegov uspeh se nastavio sa Kamenim splavom, fantastičkom kritikom evropske borbe da potvrdi svoje evropejstvo, u kojoj se Pirinejsko poluostrvo odvaja od Evrope i plovi niz Atlantski okean u potrazi za svojim latinoameričkim i afričkim korenima. Godine 1989. pojavila se Istorija opsade Lisabona. Saramago je u nedavnom članku priznao da je dosta njega samog utkano u protagonistu tog romana, Rejmunda Silvu, sredovečnog, usamljenog lektora koji se zaljubljuje u svoju šeficu, mladu atraktivnu urednicu koja ga spasava od emotivnog sivila. Roman je posvećen njegovoj supruzi (kao i sve njegove naredne knjige), španskoj novinarki Pilar del Rio, kojom se oženio 1988. godine.

Saramago je 1991. objavio Jevanđelje po Isusu Hristu, koje je dobilo nagradu Udruženja pisaca Portugala i nominaciju za književno takmičenje Evropske unije “Ariosto”. Međutim, portugalska vlada je, povinujući se njenim konzervativnim elementima i pritiscima katoličke crkve, zabranila da knjiga učestvuje u takmičenju. „Bilo je potpuno neopravdano“, žalio se Saramago, „da se nešto ovakve prirode dogodi u potpuno uspostavljenoj demokratiji u Portugalu. Postoji li vlast koja može opravdati takav varvarski čin? To me je veoma zabolelo.”

Ubrzo nakon ove kontroverze, Saramago i njegova žena napustili su Lisabon, gde je proveo veći deo svog života, i preselili se na ostrvo Lanzarote na španskim Kanarskim ostrvima, gde i dalje žive sa svoja tri psa — terijerom i dve velike pudlice — u kući koju su izgradili pored kuće njegove snahe. Otkako se tamo preselio, Saramago je objavio dva romana: Slepilo, jezivu parabolu o ludosti savremenog čoveka i njegovoj sposobnosti da nanese štetu svojim bližnjima, i Sva imena; kao i pet tomova dnevnika sa Lanzarotea.

Ovaj intervju je održan jednog sunčanog popodneva u martu 1997. godine, u njegovom domu na Lanzaroteu. (On je bio u procesu postajanja usvojenog sina ostrva.) Njegova supruga je kratko obišla kuću, uključujući i njegovu radnu sobu: pravougaonu i urednu prostoriju sa knjigama, sto u centru sa njegovim kompjuterom koji on naziva “izvrsna mašina”. Veća kancelarija — sa staklenim zidom koji pruža pogled na Puerto del Karmen, obližnje ostrvo Fuertaventura, plažu i metalik plavo nebo Lanzarotea — gradi se na drugom spratu. Povremeno prekidan građevinskim zvucima i lavežom pasa, koji su vukli Pilar okolo upletenu u povodce, razgovor je najviše obeležio Saramagov oštar smisao za humor, kao i napori da smiri svog gosta — minha kuerida (draga moja), često me je uveravao dok smo razgovarali.

DONZELINA BAROSO: Da li vam nedostaje Lisabon?

ŽOZE SARAMAGO: Ne rada se baš o tome da li mi Lisabon nedostaje ili ne. Ako je, kao je pesnik rekao, taj osećaj nedostajanja kao da žmarci prolaze niz kičmu, onda ih istini za volju ja ne osećam.

Zaista razmišljam o tome. Imamo mnogo prijatelja tamo i s vremena na vreme odemo, ali osećaj koji sada imam u Lisabonu je da više ne znam gde da idem – ne znam više kako da budem u Lisabonu. Kada sam tamo nekoliko dana, ili nedelju ili dve, naravno da se vraćam starim navikama. Ali uvek razmišljam o tome da se što pre vratim ovde. Sviđa mi se ovo mesto i ovi ljudi. Živim dobro ovde. Ne mislim da ću ikada otići. Pa hoću, ipak svi moramo da odemo jednog dana, ali ću otići samo protiv svoje volje.

BAROSO: Kada ste se preselili na Lanzarote, daleko od sredine u kojoj ste živeli i pisali toliko godina, da li ste se odmah navikli na ovaj, ili vam je nedostajao prethodni radni prostor?

SARAMAGO: Lako sam se prilagodio. Verujem da sam tip čoveka koji sebi ne komplikuje život. Uvek sam ga živeo bez dramatizacije stvari, bilo dobrih koje su mi se desile, bilo loših. Jednostavno živim te trenutke. Naravno, ako osećam tugu, osećam je, ali ne… Dozvolite mi da to kažem drugačije: ne tražim način kako da budem zanimljiv.

Sada pišem knjigu. Bilo bi mi mnogo interesantnije da vam pričam na kakvim sam mukama, kakve teškoće imam u konstruisanju likova, sa nijansama u komplikovanom narativu. Mislim, radim ono što moram najprirodnije što mogu. Za mene je pisanje posao. Ne odvajam rad od čina pisanja kao da su dve stvari među kojima ne postoji nikakava veza. Ređam reči jednu za drugom, ili jednu ispred druge, da bih ispričao priču, da bih rekao nešto što smatram važnim ili korisnim, ili barem važnim ili korisnim za mene. Ništa više od toga. To smatram svojim poslom.

BAROSO: Kako radite? Da li pišete svaki dan?

SARAMAGO: Kada sam zaokupljen radom koji zahteva kontinuitet, romanom, na primer, pišem svaki dan. Naravno, podvrgnut sam svakojakim prekidima kod kuće i prekidima zbog putovanja, ali osim toga, veoma sam dosledan. Veoma disciplinovan. Ne prisiljavam se da radim određeni broj sati dnevno, ali mi je potrebna određena količina pisanja na dnevnom nivou, što obično predstavlja dve stranice. Jutros sam napisao dve stranice novog romana, a sutra ću napisati još dve. Možda mislite da dve stranice dnevno nisu mnogo, ali postoje druge stvari koje moram da radim – da pišem druge tekstove, odgovaram na pisma; s druge strane, dve stranice dnevno su skoro osam stotina godišnje.

Na kraju krajeva, sasvim sam normalan. Nemam čudne navike. nisam dramatičan. Iznad svega, ne romantizujem čin pisanja. Ne pričam o mukama koje trpim stvarajući. Nemam strah od prazne stranice, spisateljske blokade, svih onih stvari koje slušamo o piscima. Nemam nijedan od tih problema, ali imam probleme kao i svaka druga osoba koja radi bilo koju drugu vrstu posla. Ponekad stvari ne ispadnu onako kako ja želim, ili se uopšte ne dogode. Kada stvari ne ispadnu onako kako bih želeo, moram da se pomirim s time, da ih prihvatim takve kakve jesu.

AKO BIH PRISILIO KNJIGU DA POSTOJI PRE NEGO ŠTO NASTANE, ONDA BIH RADIO NEŠTO ŠTO JE U SUPROTNOSTI SA SAMOM PRIRODOM RAZVOJA PRIČE KOJA SE PRIČA.

BAROSO: Da li pišete direktno na računaru?

SARAMAGO: Da, pišem. Poslednja knjiga koju sam napisao na klasičnoj pisaćoj mašini bila je Istorija opsade Lisabona. Istina je da mi uopšte nije bilo teško da se prilagodim tastaturi. Suprotno onome što se često govori o tome da kompjuter ugrožava stil, ne mislim da ugrožava bilo šta, a još manje ako se koristi onako kako ga ja koristim — poput pisaće mašine. Ono što radim na računaru je upravo ono što bih radio na pisaćoj mašini da je još uvek imam, jedino što je ovo čistije, udobnije i brže. Sve je bolje. Kompjuter ne utiče loše na moje pisanje. To bi bilo kao da kažete da bi prelazak sa pisanja rukom na pisanje na pisaćoj mašini takođe izazvao promenu stila. Ne verujem da je to u pitanju. Ako osoba ima svoj stil, svoj vokabular, kako rad na računaru može promeniti te stvari?

Međutim, i dalje imam jaku povezanost – i prirodno je što imam – sa papirom, sa odštampanom stranom. Uvek štampam svaku stranicu koju završim. Bez štampane stranice osećam…

BAROSO: Potreban vam je opipljiv dokaz.

SARAMAGO: Da, to je to.

BAROSO: Nakon što završite te dve stranice dnevno, da li onda unosite izmene u svoj tekst?

SARAMAGO: Kada dođem do kraja nekog dela, ponovo pročitam ceo tekst. Obično u tom trenutku postoje neke izmene – male promene koje se odnose na određene detalje ili stil, ili da bi se tekst učinio preciznijim – ali nikada veće. Oko devedeset posto mog rada je u prvom pisanju, i to ostaje kako jeste. Ne radim ono što neki pisci rade – to jest, ne napišem apstrakt priče od dvadeset stranica, koji se zatim pretvara u osamdeset stranica, a zatim u dvesta pedeset. Ja to ne radim. Moje knjige počinju kao knjige i odatle rastu. Trenutno imam sto trideset i dve stranice novog romana, koje neću pokušavati da pretvorim u sto osamdeset stranica: one su to što jesu. Možda će u njima biti nekih izmena, ali ne one promene koje bi bile neophodne da radim na prvoj ruci nečega što će na kraju dobiti neku drugu formu, bilo u smislu dužine, bilo u smislu sadržaja. Ubačene izmene su one koje su bile neophodne da bi došlo do poboljšanja, ništa više.

BAROSO: Dakle, počinjete da pišete sa konkretnom idejom?

SARAMAGO: Da, imam jasnu predstavu o tome gde želim da idem i gde treba da idem da bih stigao do te tačke. Ali to nikada nije rigidan plan. Na kraju, želim da kažem ono što želim da kažem, ali postoji fleksibilnost u okviru tog cilja. Često koristim ovu analogiju da objasnim šta mislim: znam da želim da putujem od Lisabona do Porta, ali ne znam da li će putovanje biti pravolinijski. Mogao bih čak i da prođem kroz Kastelo Branko, što izgleda smešno jer se Kastelo Branko nalazi u unutrašnjosti zemlje – skoro na španskoj granici – a Lisabon i Porto su i na obali Atlantika.

Ono što hoću da kažem je da linija kojom putujem od jednog mesta do drugog uvek je vijugava, jer mora da prati razvoj narativa, koji tu i tamo može zahtevati nešto što ranije nije bilo potrebno. Narativ mora biti pažljiv prema potrebama određenog trenutka, što će reći da ništa nije unapred određeno. Ako bi priča bila unapred određena – čak i kada bi to bilo moguće, do poslednjeg detalja koji treba da se napiše – onda bi rad na njoj bio neuspešan. Knjiga bi morala da postoji pre nego što je nastala. A knjiga treba da oživi. Ako bih prisilio knjigu da postoji pre nego što nastane, onda bih radio nešto što je u suprotnosti sa samom prirodom razvoja priče koja se priča.

NIJEDAN OD MOJIH LIKOVA NIJE TEK KOPIJA – ILI IMITACIJA – PRAVE INDIVIDUE. SVAKI OD NJIH SEBE DODAJE OVOM SVETU DA BI „ŽIVEO” U NJEMU.

BAROSO: Da li ste uvek pisali na ovaj način?

SARAMAGO: Uvek. Nikada nisam pisao na neki drugi način. Mislim da mi je ovakav način pisanja omogućio – nisam siguran šta bi drugi rekli – da stvaram dela koja imaju čvrstu strukturu. U mojim knjigama svaki tren koji mine uzima u obzir ono što se već dogodilo. Kao neko ko nešto gradi pa mora da uravnoteži jedan element sa drugim da bi sprečio da se celina uruši, tako će se i knjiga razviti – tražeći sopstvenu logiku, a ne strukturu koja je za nju unapred određena.

BAROSO: Šta je sa vašim likovima? Da li vas vaši likovi ikada iznenade?

SARAMAGO: Ne verujem u ideju da neki likovi imaju svoje živote i da ih autor sledi. Autor mora da pazi da ne natera junaka da učini nešto što bi se protivilo logici njegove ličnosti, ali junak nema samostalnost. On je zarobljen u autorovoj ruci, u mojoj ruci, ali je zarobljen tako da ne zna da je zarobljen. Junaci su na strunama, ali ne znaju da su te strune labave; likovi uživaju u iluziji slobode, nezavisnosti, ali ne mogu da odu negde gde ja ne želim da idu. Kada se to desi, autor mora da zategne strune i kaže im “Ja sam ovde glavni.”

Priča je neodvojiva od likova koji se u njoj pojavljuju. Likovi su tu da služe strukturi koju autor želi da stvori. Kada predstavim junaka, znam da mi je potreban i znam šta želim od njega; ali on još nije razvijen – tek se razvija. Ja sam taj koji ga razvija, ali u izvesnom smislu to je neka samokonstrukcija tog junaka, koju ja pratim. Odnosno, ne mogu da razvijam junaka protiv njega samog. Moram da poštujem tog junaka ili će početi da radi stvari za koje nije sposoban. Na primer, ne mogu da ga nateram da počini zločin ako to ne spada u logiku njegovog lika – bez te motivacije, koja je neophodna da bi se neko delanje opravdalo čitaocu, to ne bi imalo smisla.

Daću vam primer. Sedam Sunaca i Sedam Luna je ljubavna priča. U stvari, ako mogu tako da kažem, to je prelepa ljubavna priča. Ali tek na kraju knjige sam shvatio da sam napisao ljubavnu priču bez ljubavnih reči. Ni Baltasar ni Blimunda ne izgovaraju jedno drugom nijednu od reči koje smatramo rečima ljubavi. Čitalac može misliti da je to bilo planirano, ali nije. Ja sam se prvi iznenadio. Pomislio sam, kako je ovo moguće? Napisao sam ljubavnu priču bez ijedne ljubavne reči u dijalogu.

Zamislimo sada da mi u nekom trenutku u budućnosti, u nekom reizdanju, padne na pamet da izmenim dijalog između njih dvoje i tu i tamo ubacim poneku reč – to bi potpuno izneverilo te likove. Mislim da bi čitalac, čak i bez poznavanja knjige u njenom sadašnjem obliku, primetio da nešto u vezi sa ovim nije funkcionisalo. Kako su ovi junaci, koji su jedno kraj drugog od prve stranice, odjednom mogli da kažu „Volim te“ na strani dvesta pedeset?

To je ono što mislim pod poštovanjem integriteta junaka – ne terati ga da radi stvari koje bi bile izvan njegove ličnosti, njegove unutrašnje psihologije, onoga što ta osoba jeste. Jer lik u romanu je još jedna osoba — Nataša u Ratu i miru je jedna osoba; Raskoljnikov u Zločinu i kazni je još jedna osoba; Žilijen u Crvenom i crnom je još jedna osoba — književnost uvećava svetsko stanovništvo. O ova tri lika ne razmišljamo kao o bićima koja ne postoje, kao o pukim konstrukcijama od reči na nizu listova papira koje nazivamo knjigama. Smatramo ih stvarnim ljudima. To je, pretpostavljam, san svih romanopisaca — da će jedan od njihovih likova postati „neko“.

BAROSO: Koga od svojih junaka biste voleli da vidite da je postao „neko“?

SARAMAGO: Verovatno činim greh umišljenosti, ali da budem iskren, osećam da su svi moji junaci – od slikara H. u Priručniku o slikanju i pisanju, do senjora Hozea u Sva imena – zaista “neko”. Pretpostavljam da je to zbog činjenice da nijedan od mojih likova nije tek kopija – ili imitacija – prave individue. Svaki od njih sebe dodaje ovom svetu da bi „živeo” u njemu. Oni su izmišljena bića kojima jedino nedostaje fizičko telo. Ja ih tako vidim, ali znamo da se sumnja da su autori pristrasni…

BAROSO: Za mene je doktorova žena u Slepilu vrlo specifična osoba. Takođe imam specifičnu vizuelnu sliku o njoj, kao i o svim likovima u Slepilu, uprkos tome što nema detaljnih opisa.

SARAMAGO: Raduje me što imate veoma tačnu vizuelnu sliku o njoj, što svakako nije rezultat njenih fizičkih opisa, jer ih u romanu nema. Mislim da ne vredi objašnjavati kako izgleda nos ili brada nekog junaka. Osećam da će čitaoci radije da konstruišu, malo po malo, sopstveni lik — autor će ispravno postupiti ako čitaocu poveri ovaj deo dela.

Pitanja: Donzelina Barroso
Izvor: theparisreview.org
Prevod: Danilo Lučić

Izvor: Glif

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

Glif, Hispano-američka književnost, Književnost, Žoze Saramago