‘Povezanost slepe sile smrti i seksualne slepe sile ima dvostruki smisao. S jedne strane, grčenje tela utoliko je brže što je bliže umiranju i , s druge strane, umiranje, pod uslovom da je lagano, podstiče čulnu pohotu. Smrtna groza ne naginje nužno sladostrašću. Ali sladostrašće u smrtnoj grozi postaje dublje.’ 

 (Žorž Bataj, ‘Erotizam’)

U gore navedenom citatu Žorža Bataja,  ‘smrtna groza’  predstavlja posebno precizan, a ujedno i zvučno upečatljiv sklop reči koji dočarava jedinstven pojam.

Smrtna groza nije smrt, ali je strašnija.

Ona nije ni jeza, ni grč, a ipak podrazumeva oba pripajajući im odjek uzbudljivog.

Za Bataja, smrtna groza je isprepletena sa erotizmom koji pretpostavlja ‘sukob preobilja čoveka sa preobiljem prirode’, te nosi duboko zadovoljstvo bivajući u centru raskola egzistencijalnog i vanvremenskog. Erotizam, nikako poistovećivan sa animalnim nagonom, a ipak ni rasterećen od istog budući da se služi čulima i egzistira u opipljivoj prirodi, crpi svoju moć kao neumoljiva sila koja remeti ograničenu i zatvorenu stvarnost uma. Kao takav, on je nedokučiv i nesvodiv na racionalnu ravan, potpomognut od strane ‘slepe sile seksualnosti’ a  opet, istančanim nijansama razdvojen od iste.

Kako nam Bataj predočava, erotizam daruje beskonačnost egzistencijalno konačnom biću i, poput smrti, oslobađa svoje podanike od grubosti materije od koje su sazdani, preobražavajući jedno biće u dva, a potom u ništa.

Prvi pesnik čije mi stvaralaštvo neizostavno pada na um dok čitam dela Žorža Bataja, jeste Šarl Bodler. Jedinstvena, revolucionarna zbirka pesama Cveće zla samo je deo mnoštva koje je ostavio za sobom saznavajući o prirodi čoveka kao erotskog bića u realitetu svih užasa i svih nežnosti koje poseduje. Njegova biografija prepuna je beleški o mučnim, krvavim sukobima, podavanju prirodi, otimanju od iste, zatim neprekidnim istraživanjima najnižih i najviših atributa ljudskosti.

Bodler čitavog života koketira sa smrću na sebi svojstven način – kroz čistu čulnost koja je sama po sebi negacija onog ‘hrišćanskog’, a ipak,  baš kao usud ovoga, nastaje posebna težnja ka Raju o kojem nikad ne prestaje da piše. Sklonost ka podavanju tami, paradoksalno, koegzistira sa ovim fantazijama o raju na najčudnije načine. Postoji jedan tantrički obred praktikovan na Tibetu, pod nazivom čoed ili gčod,  gde posvećenici komadaju sopstveno meso i pružaju demonima i divljim zverima kao hranu. Bodler me podseća na takvu vrstu neosvešćenog šamana koji kida delove sebe i posredstvom tog čina kroti sopstveno zversko naličje .

Bodler i dve ‘utvare’: Zadovoljstvo u bolu

Čitajući njegove eseje i pesme, ako se fokusiramo na izdavajanje onog erotskog kao nosioca uzvišenog (uzevši kontekst u koji Bataj smešta erotizam), jasno ćemo uočiti odstupanja u zaključivanju, jer Bodler je ponekad sam sebi protivurečio.

Da bih dočarala ovu podvojenost, izabrala sam dve žene o čijem odnosu sa Bodlerom saznajemo iz pisama, eseja i pesama. Njih dve kao da su manifestacija suprotnih principa koji postoje u samoj ličnosti pesnika.

Žana Dival (Jeanne Duval), poznata pod nekolicinom drugih pseudonima, prethodila je gospođi Sabatije (Appolonia Sabatier). Redovi koji opisuju odnos Bodlera sa ovom razvratnom mulatkinjom punih usana, crne kose i bestijalnog karaktera, daruju  nam jedinstven uvid u ono što Žorž Bataj naziva ‘opasnim preterivanjem’. Ovo preterivanje ispoljeno u erotskom zanosu, preti da dovede same resurse života njegovih poklonika do vrhunca, te da ih satre.

Napajuajući se preobiljem koje ubrzanjem dinamizma bića dovodi do osetnog i mentalnog iščeznuća, javlja se groza, i , naposletku, naličje ili tamna strana ovog procesa.

U pesmi Sed Non Satiata, nalazimo zanimljivo poređenje Žane Dival sa jednom istorijskom ličnošću. Fraza  -lassata, sed non satiata-  potiče iz poema Juvenala, rimskog pesnika iz prve ili druge godine nove ere. Odnosi se na Mesalinu (Messalina), ženu Klaudija, a u prevdu znači ‘Umorna, ali još nezadovoljena’. Zapisano je da se Messalina iskradala iz svojih odaja kako bi tajno posećivala bordel. Ona se ‘sa strašću što još u njoj bukti i besni, iscrpljena, ali nezadovoljena’, vraćala poslednja iz bordela u svoju dvorsku postelju. Pretpostavimo da naziv pesme ‘Umorna, ali nezadovoljena’ koji Bodler koristi ovde mislivši na Žanu,  označava klonuće svake vrste, vrtlog jednog odnosa koji podrazumeva psihičko potonuće oba učesnika, ali ne lišava ih želje.

Ponor koji prati  široki spektar Bodlerovih iskustava nastaje nakon vrhunca – osetnog, telesnog, intelektualnog, a ono što potpiruje taj ponor ujedno pečatirajući suštinu ove erotske ljubavi, jeste aktivan bol:

“Jedno i jedino zadovoljstvo u ljubavi počiva u sigurnosti da pričinjavate ‘bol’. I muškarac i žena od rođenja znaju da je u boli sazdana sva slast’  

(Bleskovi, 1855-1862) 

‘Zastrašujuća igra u kojoj jedan od igrača gubi vlast nad samim sobom.’ 

(Bleskovi, 1855-1862)

‘A ljudsko lice, za koje Ovidije veruje da je oblikovano kako bi dalo odsjaj zvezdama, sada odaje samo bezumno divljaštvo ili se zateže u nekoj vrsti smrti. Naravno da bih smatrao svetogrđem ukoliko takvoj izobličenosti dam naziv ‘ekstaza’.

(Bleskovi, 1855-1862)

Upravo taj bol, ili možda neka vrsta otvorene rane, paradoksalno, pruža obnavljanje i regeneraciju ekstaze. Možda u samom odsustvu balansiranog pulsiranja duha i tela, kada siline želje i potreba koje potvrđuju telesni život bivaju nadigrane samo silinom težnje ka prepuknuću, svršetku i smrti,  čovek nalazi poseban  vid arhajskog rituala čiji su deo nekada bile obredne orgije. Može li se uopšte ovde spomenuti taj sakralni aspekt ili bi to bilo samo fantaziranje ? Nadilaženje smrtne groze uveličavanjem bića kroz bezumno podavanje rasterećeno suda i emocija, i naposletku, poništenje tog bića kao ličnosti.

‘Pohota i smrt dva su stvorenja vedra’

(iz pesme Dve dobre sestre)

 U ovom periodu, održavajući neprekidu napetost između pohotnog i težnje ka idealizaciji istog, Bodler kazuje kako erotska ljubav po sebi ne treba da teži  ‘davanju’, već je u osnovi predodređena  da bude grešna, odnosno prirodna, te prirodna mora i da ostane – nemilosrdno se pokoravajući zakonima sopstvenog postojanja.

‘Vrlina i ponos vam govore: Beži od nje. Priroda vam šapuće na uvo: A gde bi pobegao?’

(Bodler o Žani Dival)

 ‘Megero bludnih tmina,

da bih skrotio požar kojim si opsednuta,

U paklu tvoga odra postati Prozerpina!’ 

(Sed non satiata, prev.Branimir Živojinović)

Jasno je da pesnik zapada u konflikt duha i čula, pišući o tome kako Žanina moralna rugoba sadrži ‘tiransku privlačnost’, a vreme će pokazati da za života nije uspeo da se otme fascinacije ovom ženom. Osvrnuću se ovde na kontroverznog autora, Oto Vajningera, čija knjiga ‘Pol i karakter’ sadrži brojne, većinom esktremne teorije o erotizmu žene. On predočava kako je žena uglavnom etički indiferentna, te nas ne treba iznenaditi da postoji suprotnost između spoljašnjeg izgleda i unutrašnjih, (ne)moralnih  htenja. Lepota ne pretpostavlja vrlinu. Prema njemu, čulno posedovanje žene svakako uništava eteričnu komponentu lepote, a polni nagon kao takav malo veze ima sa sa erotskom ljubavlju. Ovo nas vodi do gospođe Sabatije, Bodlerove ljubavi.

Bodlerova pisma upućena Apoloniji Sabatje pristizala su anonimno, u njima su uvek bile pesme koje veličaju njenu skladnost i lepotu koju su joj mnogi savremenici pripisavli. Odnos prema gospođi Sabatije na početku gotovo da sadrži strahopoštovanje, iako nije lišen one sirove čulnosti svojstvene Bodlerovoj prirodi. On joj prilazi stidljivo i sa zadrškom, ponegde je smatra svojom ‘sestrom’ usled fascinacije intimnom sponom koju doživljava skoro familijarno u kontekstu duha.

 ’Gospođo, ljubim Vam ruke pobožno.’  (Pisma Apoloniji Sebatje)

Ovaj odnos sa Apolonijom propraćen je očiglednom velikom nežnošću. Žorž Bataj piše kako nežnost preuzima utemeljen, dosledan oblik koji sam od sebe stoga nije kadar da biće obdaruje burnim zanosima, ali  usađena slepa sila žestine uvek potpiruje putenost i neprikosoveno teži da povrati taj zanos – te i da povrati onu ‘smrtnu grozu’. Desilo se upravo to da je pesnik, prema zapisima, ostvario emotivni i telesni kontakt za gospođom Sabatje, nakon kojeg je jasno progovorila njegova prava priroda zgrožena ekvilibrijumom.

‘…uostalom, desiće se ono što se mora desiti. Pomalo sam fatalista. Ali ono što znam. Jeste da se grozim strasti – zato što je poznajem u svoj njenoj rugobi – a evo gde voljena slika koja je suvereno vladala svim avanturama postaje suviše zavodljiva.

 (…)

 Ukratko, nemam vere. Imate lepu dušu, ali to je ipak ženska duša. I , konačno, pre samo nekoliko dana bila si božanstvo, a sada si žena’  (Pisma Apoloniji Sabatje) 

Bodler i Anima

Naposletku, ako sagledamo ličnost Šarla Bodlera kroz sve njegove beleške, uočavamo da njegov erotizam potpiruje ono što oduvek naglašava kao svoju zlu kob: sudbinsku usamljenost.

 Žene o kojima piše više su principi nego žene, upoređivane sa prirodnim silama, boginjama i utvarama, one u njegovom životu služe kao svojevrsno ovaploćenje apstraktnih načela.Njihova uloga postaje deo zamišljene obredne drame u kojoj on, inicijant i tragač, sagleda i kroti sopstvene aspekte.

U studijama o animusu i animi, Karl Jung piše kako imago žene neretko pruža muškarcu hraniteljsku komponentu gde on svojevoljno pristaje da bude usisan, obmotan, omađijan, te i da nagonski teži begu od  ‘hladnog’ sveta ka toplom krilu Majke. Mislim da ovaj postulat može vrlo lako da se primeni i na  Bodlera čije detinjstvo, kako i sam piše, determiniše njegov odnos prema ženama. Nakon rane smrti oca koga je veličao, Bodler se sa svojom majkom i služavkom povlači u kućicu na nekoj velikoj poljani blizu Bolonje i tu provodi najbezbrižnije dane, u toplini doma koji čine ove dve žene. Ubrzo potom, majka se preudaje – gotovo prvom prilikom. Bodler ovo doživljava kao izdajstvo i smatra se odbačenim, te period udovištva nastavlja da neguje u sećanju kao najnežnije isprepleten period bola i sreće. U pismima joj godinama kasnije piše o ovom razočarenju:

 ‘Znači, niste primetili da u Cveću zla postoje dve pesme koje se odnose ili makar aludiraju na Vas  i na intimne detalje našeg nekadašnjeg života koje mi je ostavilo jedinstvena i tužna sećanja ?’ 

(Pismo majci, januar 1858.)

‘Ko zna da li ću opet moći da otvorim svoju dušu koju nikada nisi ni cenila ni upoznala.’

Očigledno je da ljubav prema majci i istovremeni bol stoje u pozadini  svih kasnijih doživljaja, te da je potraga za okriljem mnogo puta spominjana u pesmama, upravo deo ovog usuda.

Postoje  izvesni nagoni koju su tu kao apsolutne datosti, te je na nama samo način na koji ćemo se ophoditi prema onome što u sebi sadržimo. ‘Eros je veliki dajmon’, ukoliko gledamo na to kao na silu koja nam dolazi nepozvana, takoreći sa -one strane-, i sa kojom samo moramo da se nosimo, a ne možemo da je neutrališemo. Šarl Bodler je svakako bio savršeno svestan sopstvenog dajmona, te njegova moć kao pesnika i čoveka može da se pripiše neprekidnom osvešćivanju vlastitih unutarnjih zbivanja.

Mehanizam obožavanja i proklinjanja žene, čini mi se, obnavlja se sve do same smrti u četrdeset i šestoj godini. Njegovi zamišljeni rajevi poprimaju mnogobrojne oblike i boje, da li su to ‘zelene livade koje vaskrsavaju ljubavi iz detinjstva’, da li su to opijati poput hašiša i opijuma koji pobuđuju veštačke rajeve, ‘bela’ lepota gospođe Sabatje ili ‘modre, tamne posteljine’ ljubavnica, na kraju, slivaju se u isto – želju za iščeznućem jednog vida postojanja i preobražajem kroz smrt.

Za P.U.L.S.E: Luna Jovanović

LunaO

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E