Sjajan Foknerov roman, koji sam čitala početkom godine, povukao me da mu se ponovo vratim i počnem čitanje otpočetka. Knjiga nije mala obimom – u pitanju je gotovo 400 strana – ali njena filmičnost odagnava svaku pomisao o dosadi. Ponovno čitanje donosi mi obraćanje pažnje na propuštene detalje i dodatno mi približava veoma živo oslikane likove američkog Juga.
U priču uplovljavamo prateći Lenu Grouv, mladu devojku koja u devetom mesecu trudnoće krišom odlazi iz kuće starijeg brata i njegove brojne porodice, u potrazi za nesuđenim mladoženjom. Sa tim mladićem izašla je desetak puta, iskradajući se kroz prozor. Bio je radnik u strugari, kao i svi u tom malom mestu. Jedino što zna o njemu je njegovo ime – Luka Berč – pitanje je samo da li se on zaista tako zove. Ta sumnja ne polazi od nje.
„Nepokolebljiva poput ovce, crpeći snagu iz one strpljive i čvrste odanosti od koje zavise i na koju se oslanjaju ljudi tipa Luke Berča iako ne nameravaju da i sami budu prisutni onda kad treba da dokažu svoju odanost, ona je samo uporno ponavljala: ’On će poslati po mene. Rekao je da će poslati po mene.’“
Lena putuje iz Alabame i za mesec dana stigla je do Misisipija. Usput joj ljudi pomažu. Ona ima samo zavežljaj u maramici, ispranu haljinu na sebi, staru lepezu i šešir, a u rukama nosi cipele koje joj je dao brat, malo nošene. I ona ih obuva samo kad mora; uglavnom ide bosa. Raspitujući se od mesta do mesta, čula je za jednu strugaru u Džefersonu gde radi neko sa sličnim imenom, ali kad tamo stigne – zatiče samo Bajrona Banča.
„- Ne poznajem nikoga ovde pod tim imenom – kaže Bajron. – Ne mogu da se setim nikoga ko se zove Berč osim mene, ali ja se zovem Banč.“
Ona je, uprkos tome što je natečena, spora, umorna – mirna i ljubazna, blaga, zrači spokojstvom i nekom čudnom hrabrošću (ili je to nerazboritost?) koja odmah „kupuje“ Bajrona Banča. On je još mlad čovek, ima oko trideset i nešto, posvećen je svom poslu i ostaje da radi prekovremeno (upravo zato ga je i zatekla u strugari). Jedan detalj govori mnogo o njemu – dok tako sam radi, on sam sebi meri vreme, jer nema nikog drugog ko bi to radio subotom popodne.
„- Subotom uveče sam pazim na svoje radno vreme.– I svaki put kad se zaustavite koji minut, vi to računate? Otkud oni znaju da ste prekidali? Nekoliko minuta ne znači mnogo, zar ne?– Računam da mi ne plaćaju da sedim – kaže on.“
Bajron Banč je naizgled običan momak, ali ima i on svojih tajni. Kad subotom završi posao, on seda na mazgu i jaše do jednog udaljenog mesta da bi u nedelju dirigovao crkvenim horom. Osim toga, potajno se druži sa doživotno diskvalifikovanim sveštenikom Gejlom Hajtauerom, još jednim živopisnim stanovnikom Džefersona.
Gejl Hajtauer nije oduvek živeo u Džefersonu, došao je u taj grad tragom jedne uspomene – tu mu je poginuo deda u borbama Severa i Juga. Ta ga uspomena opseda – Fokner nam sugeriše da on zapravo živi samo u tom jednom danu – danu herojske pogibije svog pretka, o kojoj je nekad u detinjstvu slučajno saznao. Ta se uspomena meša u sav njegov život – njegove propovedi su gotovo bogohulne i ispunjene konjicom u trku.
Zapostavlja i ženu koja počinje da odlazi u višednevne „posete rođacima“, zatim neko vreme poboljeva, boravi u sanatorijumu, i na kraju umire pod nerazjašnjenim okolnostima, skokom ili padom kroz prozor hotela, što izaziva medijsku pažnju, a Hajtauera lišava njegovog svešteničkog posla. On ipak nepokolebljivo, uprkos pritiscima, ostaje u Džefersonu, mestu „konjice u trku“ i pogibije svog dede. Meštani ga posle mnogo maltretiranja, ogovaranja, pa i fizičkog nasilja, na kraju ostavljaju na miru. Jedini koji ga posećuje je Bajron.
Pre nego što nam predoči susret Bajrona i Lene Grouv, Fokner nas upoznaje sa još nekim likovima, koji su nosioci glavne radnje. U strugaru je pre Lene stigao Džo Kristmas, a nedugo za njim i Džo Braun. Kristmas:
„Ličio je na skitnicu, a opet, i nije ličio na skitnicu. Cipele su mu bile prašnjave, a čakšire i prljave. No, one su bile od pristojnog serža, dobro ispeglane, i košulja mu je bila prljava, ali to je bila bela košulja, i imao je kravatu, a slamni šešir krutog oboda bio mu je sasvim nov, drsko i izazivački nakrivljen nad njegovim spokojnim licem.On nije ličio na profesionalnog probisveta u svojim profesionalnim ritama, ali u njemu je bilo nečeg apsolutno nikogovićkog, kao da ne pripada nijednom gradu ili ulici, kao da nema te ulice, zidova, nema tog parčeta zemlje koje on može nazvati svojim domom i da svoje znanje uvek nosi sa sobom kao zastavu, nekako bezobzirno, usamljenički, gotovo ponosno.On je – kako su docnije govorili ljudi – kao čovek koga je sreća izdala, ali koji nema nameru da se s tim pomiri, i ne daje ni pet para na to kako će se iz toga izvući. (…) – Ići po svetu sa takvim izrazom lica, prilično je opasno – rekao je jedan od radnika. – Mogao bi se zaboraviti pa zadržati takav izraz lica i negde gde se nekome ne bude sviđao.“
Džo Kristmas dolazi u strugaru u potrazi za poslom, i on svoj posao dobro odrađuje, mada se ni sa kim ne združuje. Ubrzo se pročuje da osim toga zarađuje novac i nelegalnom prodajom viskija. Pridružuje mu se Braun, koji dolazi u strugaru posle njega, i koji je u nekom smislu njegova suprotnost – brbljiv je, razmetljiv, loš radnik.
„I on je bio mlad, visok, već u radnom kombinezonu koji kao da je poduže vremena neprestano nosio, a izgledalo je da i on putuje bez prtljaga. Imao je živahno, slabašno, lepuškasto lice s malim belim ožiljkom kraj usta, koja su izgleda dosta vremena provodila pred ogledalom, i imao je običaj da glavu naglo digne i pogleda preko ramena, kao što rade mazge na drumu pred automobilom, pomisli Bajron.No, to nije bilo samo zbog obaziranja, straha; Bajronu se činilo da u tome ima neke sigurnosti i drskosti, kao da čovek time stalno ističe i naglašava da se ne boji ničega što bi mu eventualno moglo doći s leđa.“
Džo Braun se smešta kod Kristmasa, u kolibu na imanju gospođice Berden. Ta neudata dama koja je zašla u srednje godine nije omiljena u gradu – poznata je po tome što se druži sa crncima. Ova dvojica, iako nisu prijatelji, iz te kolibe odlaze na posao, odatle sprovode i svoje nelegalne radnje, a ubrzo i napuštaju strugaru, vozikaju se novim automobilom i privlače pažnju male sredine.
U trenutku kad Lena stiže u Džeferson, kuća gospođice Berden gori. Svi su likovi međusobno povezani, iako dolaze iz različitih mesta – povezuju ih jedno ubistvo, jedna trudnoća, jedna novorođena ljubav, dva pokušaja bekstva i iznenadni rasplet… (Neću dalje o sadržaju, koji je zaista nalik na odličan, napet film, u kome nas određene scene vraćaju u prošlost nekih od junaka, a način života koji vode u trenutku Leninog dolaska u Džeferson pokazuje nam njihovu neizlečivu usamljenost, uronjenost u sopstveni svet opsednutnosti i zabluda, njihovu nemogućnost da napuste tu stazu i načine neku odlučujuću promenu…)
Džo Kristmas je lik o čijem detinjstvu najviše saznajemo. On je siroče, i donet je u sirotište gde živi pod budnim okom jednog starijeg čuvara (koji se tu pojavio u isto vreme). Sve bi možda izašlo na dobro, da se jednom nije, zbog gladi, ili u potrazi za nečim slatkim, ušunjao u prostoriju gde je bila pasta za zube. Sakriven iza zavese, prisustvovao je sceni zabranjene ljubavi. Mlada žena koja ga je otkrila, pokušala je prvo da podmiti petogodišnjeg dečaka. On ne razume ni šta je video ni šta ona od njega očekuje. Onda kreće njena hajka protiv njega, koja je samo početak…
Ceo njegov naredni život je produžetak te hajke, u kojoj glavnu ulogu ima sumnja da u njemu ima i crnačke krvi. Ta sumnja ga razdire. Njegova koža je sasvim bela; ali vreme u kome živi i prostor američkog Juga nisu naklonjeni crncima, i nije nimalo svejedno da li si crn ili beo. Postoji jedna crta, jasna i očigledna, koja odvaja ta dva sveta. Može se živeti s jedne ili s druge strane te crte; naravno, ti su životi međusobno drastično različiti, ali čovek se na svašta navikne i prihvati svoju sudbinu. Ali ne i ako ne znaš s koje strane crte se nalaziš. Džo Kristmas pokušava da živi čas s jedne, čas s druge strane te crte, i ne nalazi svoje mesto ni na jednoj. Gospođica Berden kod koje stanuje takođe pokušava da izbriše tu crtu. To im nikako neće uspeti.
Scene koje najjasnije govore o ovom važnom pitanju predstavljaju i najintenzivnije scene u romanu. U jednoj – policajac ispituje Brauna. Braun se upliće u nelogičnosti i laži, i onda, kad shvati da je priteran uza zid, poteže neoboriv argument – kaže kako oni njega, belca, okrivljuju, dok im crnac za to vreme izmiče. Ta izjava automatski skida sumnju sa njega i prebacuje na „crnca“, jer je on već kriv, time što je crnac. Prestaje da bude važno ko je zaista izvršio ubistvo. Ako krivac mora da se nađe, onda bolje da to bude crnac.
Ova dva muškarca, upetljana u nelegalnu trgovinu alkoholom, i u jedno ubistvo za koje ne znamo ko ga je stvarno izvršio, podsećaju na tolike druge junake književnosti i filma. Jedna od asocijacija u ovom trenutku mi je roman „Zli dusi“ Fjodora Dostojevskog, u kome postoji slična razlika između Stavrogina i Petra Verhovenskog. I jedan i drugi su sposobni za nepodopštine i nedela, za ubistvo i huljenje, samo što prvi ne želi da ima ikakvu korist od toga i gonjen je nekim svojim demonom koji ga razdire, dok drugog ne razdire ništa, on živi veoma komotno u svojoj koži, a sve što čini izazvano je njegovom pohlepnom i ljigavom prirodom.
Možda je nebitno, kad se stvari već dese, govoriti o pobudama koje do njih dovode, ali možda ipak postoji neka bleda nada da se i razgovorom o tome u nekoj idealnoj budućnosti može pomoći ljudima kao što su Kristmas ili Stavrogin, ako verujemo da zlo nije ono što ih nagoni na lutanja i prestupe. Fokner majstorski opisuje svoje likove, i lik Kristmasa u nama neće izazvati odvratnost koju ćemo osetiti prema Braunu. Braun je i jedini lik u knjizi koji će nas nagnati na takva osećanja.
Veoma mi se dopada Foknerov odnos prema ženskim likovima. Žene u romanu su samosvojne i jake, bez obzira na boju kože, godine, nezavisno i od toga da li su „zgrešile“ kao Lena Grouv koja nosi nepobitan dokaz da je zanela mimo udaje. Sve one se bolje snalaze u svetu od muškaraca, a pritom nisu bezlične, nisu lišene dubine, razmišljanja, individualne potrage za smislom koja se u literaturi tako često pripisuje isključivo muškarcima. U nekom smislu – vuku svoje muškarce kroz život, ili su bar sposobne za to, ako su oni spremni da im u zajednici prepuste njihov deo kočijaških uzdi. U nekoliko nevelikih scena vidimo da muškarci – farmeri, običan svet – itekako drže do mišljenja svojih žena. Ono što ih održava u životu je suživot, samo se tako može opstati u uslovima surovog Juga.
Foknerov stil je besprekoran: dijalozi su živi i nimalo izveštačeni, opisi sjajno predočavaju i ljude i predele i to čini filmičnost ovog romana. Ni na jednom mestu čovek neće biti obuzet dosadom; nijedan opis nije tu samo da popuni prostor. Jedna veoma intenzivna scena prikazuje Kristmasa kako luta ulicama i nesvesno zalazi u jamu koja predstavlja crnački deo grada. Brzo se iz nje izvlači, a zatim je posmatra iz viših ulica. Što se više penje, ima bolji pogled. Svetlost se prostire po celom mestu, i po obodima jame, ali u jamu ne prodire. Ta avgustovska svetlost, najjača svetlost u godini, kad ljudi, beli ljudi, sede u svojim dvorištima i uživaju u porodičnom miru (jedino je taj mir želeo u životu) ipak nije dovoljno jaka da osvetli crnu jamu. Jamu u kojoj žive odbačeni, jamu u kojoj unutar njegove duše čami njegov ubijeni život. I njegovo čudno ime – Kristmas – ukazuje na sudbinu koja mu je namenjena, iako on nije hristolik lik. Zajednica ga stavlja sebi nasuprot i ne dozvoljava mu da postane njen deo. Zajednica ga žrtvuje.
Mogao je da vidi tu misao u obliku štampane rečenice, zdravorođenu i već mrtvu „I mene Bog voli“, u obliku izbledelih i izlizanih slova na prošlogodišnjoj oglasnoj tabli „I mene Bog voli“.
Vilijam Fokner – Svetlost u avgustu napisao/la Jadranka Milenković dana
Pregled tekstova autora – Jadranka Milenković →