Izgubljeni u tragediji. Filozof Ludvig Vitgenštajn nije bio ljubitelj Vilijama Šekspira – poznato je. Godine 1946. napisao je da su „Šekspirove metafore, u običnom smislu, loše“. Ali Vitgenštajnovo mišljenje nije proisteklo samo iz estetskog neslaganja. Profesor filozofije Vilijam Dej tvrdi da Vitgenštajn vidi u Šekspiru istraživača skepticizma, ali jednog koji je bio spreman da kroči u mračne kutke koje je sam Vitgenštajn nastojao da izbegne.

Ludvig Vitgenštajn je možda imao komplikovan odnos prema engleskom, svom usvojenom jeziku. Ali njegova netrpeljivost prema Šekspiru ne može se objasniti nepoznavanjem elizabetanskog engleskog. Njegove primedbe o Šekspiru nisu naročito opširne: zauzimaju dva kratka pasusa u njegovim beležnicama, što je ukupno svega nekoliko stranica koje se mogu pročitati za oko pet minuta. Ipak, fasciniraju jer nude angažman sa Šekspirovim jezikom koji se razlikuje od filozofskih iskušenja i dijagnoza koje čine srž njegove knjige  “Filozofska istraživanja”

Razmotrite sledeći komentar o Šekspiru koji je Vitgenštajn napisao 1950. godine:

„Razlog zbog kojeg ne mogu razumeti Šekspira je taj što želim da pronađem simetriju u svoj toj asimetriji. Čini mi se da su njegova dela, takoreći, ogromne skice, a ne slike; kao da ih je smislio neko ko sebi može priuštiti da učini bilo šta, da tako kažem. I razumem kako neko može ovo da divi i nazove vrhunskom umetnošću, ali meni se to ne dopada. – Tako da mogu razumeti nekoga ko ostaje bez reči pred njegovim delima; ali neko ko mu se divi na način na koji bi se divio Betovenu, recimo, čini mi se da pogrešno razume Šekspira.“

Teško je objasniti drskost ovakve procene. Čak i kada bi bila odbranjiva kao teza o Šekspiru, Vitgenštajn je ne predstavlja kao deo teze. Njegove primedbe ne nude više od pokušaja da artikulišu osećaj ili intuiciju, umesto da iznose zaključak kritike. Smatram da one ne proizilaze iz filozofskog neslaganja sa Šekspirom – niti iz stava da Šekspiru nedostaje filozofska dubina – već iz razlike u filozofskim temperamentima, koja obeležava dve različite mogućnosti suočavanja sa pretnjom skepticizma i prirodnošću i neizbežnošću tragedije.

Najupadljivija tvrdnja u Vitgenštajnovoj kritici Šekspira može se naći u njegovim beleškama iz 1946. godine: „Šekspirove metafore su, u običnom smislu, loše. Pa ako su ipak dobre – a ja ne znam da li jesu ili nisu – onda moraju biti zakon za sebe.“ Šta daje Vitgenštajnu pravo na ovakvu tvrdnju? Deo odgovora možda leži u njegovom izvanrednom talentu za poređenja i figure. Imajući u vidu njihov značaj u njegovom filozofskom radu, ne iznenađuje da je bio vešt u njihovom stvaranju – i bio svestan te veštine.

Jedan primer njegovog talenta nalazi se u pasusu koji je želeo da uključi u predgovor svoje knjige Filozofska istraživanja:

„Samo povremeno neka od rečenica koje ovde pišem napravi korak napred; ostale su poput šišanja brijačevim makazama, koje mora da drži u pokretu kako bi u pravom trenutku mogao da napravi pravi rez.“

Ova zadivljujuća slika, koja otkriva i autora i proces pisanja – često doživljen kao kretanje bez napretka – može se uporediti sa Šekspirovom metaforom iz drame Ričard II, koju je Vitgenštajn pomenuo prijatelju. U tom delu Moubrej kaže: „Unutar mojih usta zatvorio si moj jezik / Duplo zakatančen mojim zubima i usnama.“ Deo Vitgenštajnove kritike Šekspirovih figura možda se odnosi na očiglednost ove slike – zubi i usne kao kapija jezika – čak i kada se prizna da je ovde zatvorena kako bi zadržala nešto unutra, a ne kako bi nešto sprečila da uđe.

Da li mislite da je Šekspirov “zatvoreni jezik” upečatljiv kao Vitgenštajnov „similativni jezik“ iz sledećeg, preuzetog iz njegovog takozvanog “Velikog rukopisa”:

„Filozof se trudi da pronađe oslobađajuću reč, i to je reč koja nam konačno omogućava da razumemo ono što nam je do tada stalno i nematerijalno pritiskalo svest. (Kao dlaka na jeziku; osećate je, ali je ne možete uhvatiti i samim tim ne možete je se rešiti.)“

Na osnovu ovih primera može se reći da je Vitgenštajn mogao parirati Šekspiru. Kada Vitgenštajn kaže da su Šekspirove metafore „zakon za sebe“ (jer je bio „stvaralac jezika“ koji je mogao da „dozvoli sebi sve“), on se ne slaže s uobičajenim mišljenjem da Šekspirovo pisanje pokazuje jezičko majstorstvo.

Vitgenštajn ne razume Šekspira pogrešno. Sebe vidi kao onoga koji govori ni iz razumevanja ni iz nerazumevanja, već iz specifične oskudice nekoga ko pokušava da artikuliše razlog odsustva u sebi – nedostatak uvažavanja dela koja su opštepriznata kao najbolja u svojoj vrsti. U opasci iz 1949. on upoređuje efekat Šekspirovog jezika s onim iz sna:

„Šekspir i san. San je potpuno pogrešan, apsurdan, sastavljen iz nepovezanih elemenata, a opet potpuno ispravan: u toj čudnoj mešavini ostavlja utisak. Zašto? Ne znam.“

Smatram da Vitgenštajnova prepreka proizlazi iz anksioznosti ili straha koji Šekspirov jezik u njemu izaziva. Ključni dokaz za ovo je rečenica kojom zaključuje svoju osudu Šekspirovih metafora. Vitgenštajn piše:

„To što ga ne razumem moglo bi se objasniti time da ga ne mogu čitati s lakoćom. Ne onako kako neko posmatra veličanstven pejzaž.“

Ideja nemogućnosti čitanja „s lakoćom“ povezana je s konceptom koji zaokuplja Vitgenštajna tokom njegove kasnije karijere, a koji naziva „viđenje aspekta“. Ikonična ilustracija ovog koncepta je crtež “patka-zec” – linijski crtež koji se može videti kao patka ili kao zec. Vitgenštajn primećuje lakoću s kojom obično menjamo perspektivu s jednog na drugi oblik. Ali osoba koja nije sposobna da upražnjava ovu slobodu naziva se “slepa za aspekte”. Karakteristika ovakvih osoba je nesposobnost da registruju kako nešto poziva na viđenje različitih aspekata.

Vitgenštajn svoj problem s Šekspirom opisuje kao stanje (slepoća za aspekte), a ne kao privremeni estetski izazov. Upoređujući, Vitgenštajn opisuje kako „s lakoćom“ vidimo prikaz:

„Mogao bih poslati nekome važnu poruku tako što bih mu poslao sliku pejzaža. Da li je čita kao nacrt? To jest, da li je dešifruje? [Ne.] On je gleda i postupa u skladu s tim. Vidi stene, drveće, kuću itd.“

Ali Vitgenštajn zamišlja da su njegove teškoće sa Šekspirom nalik teškoćama onih osoba slepih za aspekte, koje sliku pejzaža čitaju kao nacrt – znaju šta predstavlja, ali je ne vide.

Vitgenštajnova averzija prema Šekspiru, smatram, otkriva strah. Strah da ono što Šekspirov tragični junak traži – tišina, praznina – može prerasti u nešto strašno, kao u Kralju Liru: “da iz ničega može proizaći nešto”.

William Day 

Izvor: IaI

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Filozofija, Književnost, Ludvig Vitgenštajn, Šekspir