Sartr je anti-soba. Sartr odbija dom, stalan smeštaj, brak, stabilan partnerski odnos, zajednicu. Sartr se oseća dobro jedino u kafeu:

„U kafeu, ja radim […]. Zašto me kafe privlači? To je mesto ravnodušnosti gde drugi postoje ne interesujući se za mene, i ja postojim, ne interesujući se za njih […]. Teret jedne porodice, za mene, bio bi nepodnošljiv”

napisao je 1945. godine Rodžer Troafontenu. I skoro trideset godina kasnije, Džonu Gerasiju:

“Sve do sada, ja sam uvek živeo u hotelu, radio u kafeu, jeo u restoranu i oduvek mi je bilo važno da ništa ne posedujem. Bio je to jedan način očuvanja ličnog zdravlja; osećao bih se izgubljeno da posedujem svoj stan, sa nameštajem i stvarima koji mi pripadaju.”

Privatni prostor, za Sartra, bio je sinonim buržoaskog života. On je odbacivao tajnovitost i isticao transparentnost. Napuljska ulica u Parizu, privlačila ga je kao model transparetnosti, sa svojim neskrivenim enterijerima bez zidova. “Cela ulica prolazi kroz moju sobu i klizi ka meni”, kaže njegov alter ego, Rokanten u Mučnini. Junak Mučnine je istoričar koji priprema tezu o markizu de Rolebanu, provodi svoj život između biblioteke, nekoliko kafea, kafe RENDEZ-VOUS, u kome obitava svakodnevno, kafe Mabli, u koji navraća samo nedeljom i svoje sobe u hotelu Pritania, ispod ulice Mutil i gradilišta nove stanice. Gradilište, ograda, stara želežnička stanica, buka vozova, onih trgovačkih, koji su odjekivali u ovoj kući od cigala, gde se ”i najmanji zvuk prenosi s jednog sprata na drugi”, čini ovaj svet ponekad sivim a ponekad obojenim, ujednačenim i monotonim. Rokanten proučava ove zvučne repeticije, gvozdeni put tramvaja, korake iz sobe broj 2, one koja ima bide, pranje i hrkanje devojaka iz kuhinje, potom zvuci njihovih komšinica, koji se smenjuju i nadovezuju uvek prema istom redosledu. “Čega se čovek ima bojati, u jednom tako pravilnom svetu ? ”

Rokanten bi mogao živeti na drugom mestu. U drugim poetskim, mirnim četvrtima posetio je nameštene sobe u buržujskim kućama, odakle se videlo more. Opisuje naročito jednu, možda sobu sina koji koji se oženio i skućio. Gazdarica kuće hvali svoj dom.

„Znate, to je pravi mali dom,  petite home. Vama bi se sigurno dopao. Noću se ni zvuk ne čuje, neko može pomisliti da je na selu. Veoma je prijatno raditi tamo, leti, možete otvoriti prozore, a lipa iz bašte skoro da ulazi u sobu.”

Ali Rokanten odbija “dobru, malu sobu, dragu sobicu”, “koja, “postoji sasvim sama” i “samo pomalo škripi”. To je upravo ono čemu želi da izmakne, ovaj nestašan spokoj, ova poljska mirnoća. Njegova hotelska soba nema kapke te se boje i buka probijaju sa ulice. “Čujem, sve što noću dopire sa ulice.” Najzad, ova soba je prazna kao dno rešeta, bezlična jama:

“U ovom stanu se ne oseća čovek, ne čuva njegove otiske, mogao bih ovde živeti i deset godina, u sred ovog nameštaja koji ne služi ničemu drugome sem svrsi: ne bih joj nikad nedostajao, uvek bih bio u prolazu[…] I drugi koji bi došli u posetu, ne bi pronašli ništa moje u ovoj sobi bez sećanja. “Pišem… Osećam se slobodno. Ja sam ova laka kuća od crvenih ciglica, okrenuta severoistoku[…]” Šta imam da izgubim, bez žene, bez dece, niti specijalne misije na ovom svetu. Ja nisam ni šef, ni odgovoran za bilo koga, niti neka druga vrsta idiota.”

Hotelska soba, etički i egzistencijalni izbor, stanje slobode koje se osvaja pisanjem, takva je Sartrova filozofija sobe, pozajmljena iz asketskog hrišćanstva, ali takođe i od kućevnih fobija i separatističkog elitizma. Ništa, u svakom slučaju, nije dovelo toliko daleko ideju o upotrebi sobe.

To je bila, inicijalno, njegova praksa. Taj hotelski život, koji mu je godio, vodio je od 1931 do 1946, u Avru, potom u Parizu, u različitim hotelima na levoj obali Sene (6. i 14. arondisman). U oktobru 1946. smestio se u stanu koji je kupila njegova majka, ulica Bonaparta br. 42, gde je boravio sve do 1962, kada je postao žrtva represalija zbog svog angažovanja u Alžirskom ratu. Potom se preselio u jedan studio na bulevaru Raspel, gde je ostao sve do 1973. godine, kada se pogođen slepilom, preselio na bulevar Edgar-Kvinet, nedaleko od Simon de Bovar.

Ona je samo delimično delila njegove izbore. Simon de Bovar je takođe posećivala mnogo kafea, restorana i hotela. U svojim sećanjima je dala čitavu hroniku njihovog putničkog života, najpre o hotelu Lujzijana, mesta koje je bilo istinska kolonija pisaca i umetnika, gde je Sartr došao i gde je umro sa 94 godine, kao poslednji svedok jednog nepovratno izgubljenog vremena. Ni Alber Kosri, čuveni egipatski pisac, nije napuštao hotel još od 1945, sve do juna 2008. godine kada je pronađen mrtav.

odlomak knjige “Istorija sobe”, autora Mišel Peroa

prevod Nikolija Grozdanović

  egzistencijalizam, Filozofija, francuski egzistencijalizam, Istorija sobe, kafe, Književnost, Mučnina, Žan Pol Sartr