Prerana smrt V. G. Zebalda od srčanog udara, decembra 2001, kad mu je bilo 57 godina –  nekoliko meseci nakon što je objavio roman Austerlic uznela ga je do vrhunca književne slave – ostavila je čitaoce gladnim još njegovih dela i još od tada njegovi izdavači kopaju sve dublje po njegovom opusu tragajući za nečim što bi mogli posthumno da objave. Šest knjiga u punom obimu pojavilo se na engleskom nakon njegove smrti, a sada, 23 godine nakon piščeve smrti, imamo i sedmu, verovatno poslednju: Bezglasne katastrofe: eseji (Silent Catastrophes: Essays).

Knjiga, na prvi pogled, deluje kao da bi je usputni čitalac ostavio po strani: akademska po tonu, bavi se jednim u Americi često zanemarenim književnim nasleđem i govori o brojnim piscima koji su mahom nepoznati na engleskom govornom području. Ali u središtu joj je Austrija, propalo carstvo koje polako, ali svojevoljno, klizi u fašizam kao način da zadrži nekadašnju slavu, što će reći da Bezglasne katastrofe, nažalost, stižu u pravo vreme. A čitalac, spreman da gaca po akademskom stilu, ubrzo otkriva da se tu pojavljuju ne samo tipično zebaldovska interesovanja, nego i iznenađujuće refleksije o tome kako bismo mogli da se nosimo sa krajem imperije i usponom autoritarizma.

Kroz čitanja pisaca koji su uticali na njega, ovi rani spisi jasno pokazuju etičke principe na kakvima počivaju Zebaldova velika dela: melanholija, ni blizu tome da ispadne defetistička, već je sama po sebi politički otpor, način za odupiranje mahinacijama fašizma sprečavanjem brisanja prošlosti.

***

Najveći početni kamen spoticanja pri čitanju Bezglasnih katastrofa je stil: napisao ih je tada još uglavnom nepoznati univerzitetski profesor 1980-ih godina, pa otud u njoj i obeležja stila nepredviđenog za širu javnost. Tu je i frustrirajuće malo ustupaka čitaocu – pretpostavlja se, na primer, da već znate pisce o kojima govori, iako će, u najboljem slučaju, tek nekolicina (Tomas Bernhard, Franc Kafka, Peter Handke, Elijas Kaneti i Artur Šnicler, čiju Novelu o snu je Stenli Kjubrik adaptirao za film pod naslovom Širom zatvorenih očiju) biti poznata većini nespecijalizovanih čitalaca na engleskom.

Knjiga je kompilacija dve zasebne knjige kritika – Opisa nedaća (The Description of Misfortune,1985) i Čudne domovine (Strange Homeland, 1991) i čita se kao da ste već izverzirani u kritičkim čitanjima i teorijskim proučavanjima ovih pisaca, a povremeno se čak učini kao da ste naleteli na univerzitetski panel namenjen stručnjacima za austrijsku književnost.

Shvatio sam da je bolje da, umesto da Bezglasnim katastrofama priđem kao nizu akademskih eseja, knjigu pročitam kao grupni portret zemlje i carstva u krizi dok pisci pripovedaju o padu i istovremeno nastoje da se, na različite načine i manje ili više uspešno, drže nekakvog smisla. Počele su manje da me zanimaju finese kod ovih pisaca, a sve više sam hteo da razumem šta propast Austrije – prelomljena kroz njene pisce – može da nam kaže o nama danas.

Zebald je rođen u ruralnoj Nemačkoj 1944. godine, ali je kao odrastao čovek veći deo života proveo u Noriču, u Engleskoj, i ove knjige pisao je kao emigrant u Tačerkinoj Britaniji; teško je ne čuti odjeke tih katastrofalnih godina u pozadini knjige. Džo Katling, urednica i dugogodišnja proučavateljka Zebaldovog dela, navodi u predgovoru da eseji u Bezglasnim katastrofama prate put pisaca kojima je Austrija kao domovina postala unheimlich: “ne samo ‘otuđena’ nego i neprijateljski raspoložena i podmukla, tuđa i čudna, u oba smisla”. Neko ko možda oseća, 2025. godine, da je njegova domovina postala neprijateljski raspoložena i podmukla, ovde ima mnogo toga što može da mu pomogne da osvesti to osećanje jeze, kao i ponovnih pokušaja da nekako zacrta neku vrstu smera za dalje.

Lakši put bio bi fokusiranje na ona dela koja su već dobro poznata u Americi, među kojima su i Zamak Franca Kafke i Masa i moć Elijasa Kanetija, o kojima Zebald ovde naširoko govori. U oba ta dela – jednom pisanom dosta pre Trećeg rajha, a drugom nastalom u njegov osvit – Zebald prati slične niti funkcionisanja autoritarne moći: rođena iz mržnje prema haosu i neredu, autoritarna moć teži primeni sile širom zemlje nastojeći da nametne sterilni red.

U komentaru na Kanetijevo delo Zebald beleži:

“Čežnji za potpunim redom nije potreban život”. Štaviše, takva čežnja za redom je “ubistvena. Rajh kao pustinja, a počivalište kao mauzolej u kom tvorac poretka može da počiva večno, u pozi po sopstvenom izboru i apsolutno siguran – to su, kako se ispostavlja, krajnji uzori kojima paranoidna imaginacija stremi”.

Patološko u svojoj mržnji prema različitom, čudnom i neurednom, nasilje te vrste veoma ceni egipatske piramide i mauzoleje, blede rimske stubove i antiseptične betonske megastrukture kakve je Albert Šper stvarao za svog firera.

Takva moć, kakvu Zebald prepoznaje u Kafkinom Zamku, “sve je samo ne kreativna; potpuno je sterilna i izgleda da je jedini njen cilj besmisleno samoodržanje”. Despoti u Kafkinim delima, koji besomučno crpu život iz potlačenih, u osnovi nemaju jasno obrazloženje za to što čine takvo nasilje, osim sopstvene vampirske potrebe da se neprestano hrane živima. Kafka, primećuje Zebald, prepoznaje da je ta moć suštinski “pre parazitska nego silna”. Drugim rečima, možemo da prestanemo da pitamo šta je to što milijarderi žele, pošto ne žele ništa osim same moći; uprkos svim njihovim postupcima i nasilju, oni su, paradoksalno, izgubili svaku nameru, nesposobni da rade bilo šta drugo osim da prosto postoje sa jedinim ciljem da stiču više.

***

Ali nije više dovoljno prosto prepoznati kako autokrate funkcionišu i da se u Bezglasnim katastrofama iznosi tek puka dijagnoza bila bi to druga priča. Ono zbog čega je Zebald fascinantan čak i decenijama nakon smrti upravo je način na koji naznačava moguće smerove otpora – ne u uobičajenom smislu protesta, svedočenja i aktivizma (a svi oni, ne treba to ni spominjati, ostaju vitalni i neophodni) nego drugim sredstvima.

Jedno od ključnih zapažanja koje se provlači kroz celokupno njegovo delo, a ovde je eksplicitno iskazano, jeste to kako nas fašizam otuđuje od sveta prirode – neurednog i neuređenog – i to da, prema autoritarnom shvatanju, “popravljanje” prirode “može da se izvede samo upotrebom nasilja”, pošto samo kroz nasilje “haos postaje red; a ta transpozicija opravdava upotrebu nasilja kao kvazibožanskog čina stvaranja”. (Naredba Donalda Trampa da sever Kalifornije bude poplavljen, kolosalno traćenje vode kojim se ništa nije postiglo, samo je najnovija iteracija toga. Otuđen od prirode i prezriv prema njoj, Tramp to vidi samo kao odraz sopstvene moći: on želi da vidi kako voda iz brana nadire jer mu to odražava sopstvenu sposobnost da izobliči pejzaž koji ga plaši i zbunjuje.)

Naša briga o svetu prirode oko nas, dakle, mora da obuhvati ne samo bavljenje klimatskim promenama i potrebu da ih smanjimo, nego i da obnovi strahopoštovanje prema prirodi viđenoj kao haotičnoj i bezobličnoj, nama nedokučivo složenoj. Pokušaj saživljavanja sa svetom prirode, u kakvom god obliku, više je od pukog eskapizma; to je pokušaj, ako i ne ponovnog povezivanja sa njom, da se makar dokumentuje raskol koji je izbio između nas i  nje, jaz koji je svakim danom sve širi.

Naše otuđenje od tog sveta prirode, ubrzanog i pospešenog autoritarizmom i katastrofama modernih vremena, kod Zebalda poprima oblik melanholije, česte teme u njegovim delima. Ali tu melanholiju ne treba shvatiti kao neku vrstu dekadentnog povlačenja ili fatalizma. Zebald u  raspravi o Hermanu Brohu kaže: “Logička funkcija tautologije, na polju estetike, kao i u genetici ili u mašinstvu, jeste da ne sadrži nikakvu informaciju; njen parnjak, na nivou etike, jeste defetizam”. Umesto da melanholiju vidi kao odricanje i poraz, ili kao samo još jedan sinonim za kliničku depresiju, Zebald istražuje politiku melanholije, načine da se ovakva reakcija na sveprožimajuću katastrofu pretvori u oblik aktivizma po sebi.

Šta to znači u praksi? Za početak, to u sebi nosi obnovljeni poziv na učenje, koje je, tvrdi Zebald, u austrijskoj književnoj tradiciji (“nasuprot imperijalnoj Nemačkoj”) uvek bilo veoma živo. Mi smo, možda, suviše naviknuti na to da o učenju razmišljamo u zaokruženim vidovima: sticanje diplome, ovladavanje specifičnim veštinama itd. Pošto je znanje sada sve više na udaru, možda bi trebalo da izgradimo alternativne mreže podučavanja i učenja, izvan univerziteta i akreditacija; difuzne mreže učitelja i učenika mogu da budu daleko žilavije i proaktivnije.

Isticanjem ovih austrijskih pisaca, Zebald ovde, što je jednako važno, zagovara neku vrstu umetnosti koja se opire tome da bude završena, da bude savršena, idealna, jer u tome leži, kako ukazuje, impuls sličan fašizmu.

“Nepromenljivost umetnosti je pokazatelj da je ona sopstveni zatvoreni sistem koji, kao i sistem moći, projektuje strah od sopstvene entropije na zamišljene afirmativne ili destruktivne krajeve”, napominje on i dodaje da se “već u velikim simfonijama čuje, u završnim notama, žudnja za razaranjem”.

Upravo u toj potrebi dolazi do izražaja nedovršenost Zebaldovih velikih dela: način na koji se privodi kraju njegov poslednji roman, Austerlic, manje-više samo se utišavajući, i način na koji su njegova ranija dela formirana, kroz kolaž i asemblaž, umesto ujednačenog i koherentnog plana. To takođe doprinosi shvatanju njegove karakteristične upotrebe fotografija i drugih slika koje mu lome i prekidaju tekst, a to rade ne toliko kao ilustracije koliko kao vid kakofonije. Za razliku od “velike umetnosti”, koja je “uvek usmerena ka večnim vrednostima”, sve će nam biti potrebniji “brikolaži, sastavljeni od ostataka i krhotina” koji “već u sebi nose nadolazeće uništenje”.

Melanholija, kontemplacija o propasti u nadolasku, međutim, nema ničeg zajedničkog sa žudnjom za smrću. Ona je oblik otpora

Krucijalniji je Zebaldov pokušaj, izložen u uvodu u Opisa nedaća, da ponudi drugačiji način promišljanja melanholije, ne kao depresije nego kao prakse. “Melanholija, kontemplacija o propasti u nadolasku, međutim, nema ničeg zajedničkog sa žudnjom za smrću. Ona je oblik otpora”. Melanholija je, prema Zebaldu, neka vrsta zaštitne sile, sredstvo za održavanje prošlosti u životu, prošlosti možda oronule i razrušene, ali i dalje u pročelju svesti. “Na polju umetnosti, konkretno, njena funkcija je sve samo ne reaktivna ili reakcionarna”, jer čuvajući mogućnosti sadržane u prošlosti štiti i nadu za budućnost.

Moguće je da nam je takva budućnost trenutno van domašaja, ali melaholik se ionako čvrsto drži toga, poput arhivara koji zna da njegovo znanje i resursi moraju u svakom trenutku da budu spremni da odgovore na poziv.

“Kada, fiksiranog pogleda, Melanholik još jednom razmotri kako su stvari ispale ovakve, postaje jasno da su mehanike beznađa identične onima koje pokreću naše znanje i spoznaje”.

Opis nedaće u sebi nosi i mogućnost njenog prevazilaženja. Prema Frojdu, žalovanje je normalan, zdrav proces prolaženja kroz gubitak, dok je melanholija patološka nesposobnost da se krene dalje. Zebald ovo potpuno obrće, navodeći da melanholija ne samo što nije patološka, nego se upravo u odbijanju da se krene dalje može naći politički otpor.

Tolika Zebaldova dela ukorenjena su u shvatanje da su sećanje i istorija, iako varljivi, često kontradiktorni i nemoguće ih je trajno fiksirati, ipak ključni za to da sve bude dokumentovano i sačuvano, čak i kontradikcije i zablude. I u tome je posao umetnika, iako možda melanholičnog, da prosejava te kontradiktorne prošlosti u potrazi za potencijalnim budućnostima koje ipak mogu da nam se otvore.

Piše: Kolin Diki
Izvor: The New Republican
Preveo: Matija Jovandić

Izvor: Glif

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Glif, Književnost, melanholija, Vinfrid Georg Zebald