Ispunjenje Starog Zaveta

U hrišćanskoj Bibliji, dakle u Starom i Novom Zavetu zajedno, jevanđelja čine centar idejne strukture – u njima se govori o ispunjenju proročanstava iz Starog Zaveta, tačnije o početku tog ispunjavanja, jer konačna borba između dobra i zla (u kojoj bi se Hrist borio na drugi način – ognjem i mačem) trebalo bi da se dogodi tek na kraju istorije, o čemu govori Otkrovenje Jovanovo, poznatije kao Apokalipsa. Onovremenski Jevreji su ipak očekivali mesiju koji će odmah biti tako strašan, pa su bili vrlo iznenađeni tvrdnjom da je njihov spasitelj čovek koji nudi filozofiju okretanja drugog obraza. Trebalo ih je, dakle ubediti (a znamo da znatan deo njih nikad nije prihvatio tu ideju, pa Hrišćanstvo, iako je danas dominantno, nikada nije postalo jedina svetska religija) da se život i dela Isusa iz Nazareta uklapaju u priče starozavetnih proroka.

Saramagu je, po svoj prilici, bilo jako zanimljivo poigravanje sa Isusovim žitijem kako bi ono, kao i sva druga jevanđelja ikad napisana, bilo u kontinuitetu sa Starim Zavetom kao neprikosnovenim dokumentom (jer kakvo bi to bilo jevanđelje kada ne bi bilo tog kontinuiteta?).

Jevanđelje po Isusu Hristu obiluje detaljima koji mogu da se uklope u starozavetnu priču. Međutim, postoje dva mesta u romanu koja govore o konkretnom ispunjavanju pojedinih tekstova iz Starog Zaveta. Prvo takvo mesto je ono u kom se govori o okolnostima vezanim za Isusovo rođenje u Vitlejemu Judejskom, o čemu je govorio starozavetni prorok Mihej. Njegovo proročanstvo sanjao Irod Antipa, nakon čega je izdao naređenje da se pobiju svi vitlejemski dečaci rođeni u to vreme – sudbina koja je mesiju morala da zaobiđe, kako bi bio ispunjen božiji plan. Pominjanje ovog proročanstva i njegovo ispunjenje je očekivano i sasvim na mestu, kad je u pitanju jedno jevanđelje. Za jedno drugo ispunjenje ne može se reći isto.

Dragi je moj kita smirne koja među dojkama mojim počiva.

Iako skandalozna, moramo reći da je genijalna Saramagova ideja da kao ono najbitnije mesto iz Starog Zaveta izdvoji jednu ljubavnu pesmu, “Solomonovu Pesmu nad pesmama”, a trenutak ispunjenja – trenutak sjedinjavanja (u telesnom, duševnom i duhovnom smislu) Isusa Nazarećanina i Marije iz Magdale.

Prema Saramagovom Jevanđelju, na obrazovanje (u najširem smislu) i životni put mlađanog Isusa uticali su (ovim redom): starci iz sinagoge, koji su ga naučili dogmi, ljudski otac, koji ga je podučavao stolarskom zanatu, koji mu, ako ćemo pravo, nije baš mnogo koristio u životu, (majka baš ničemu, jer kao žena nije imala prava da se meša u obrazovanje jednog muškarca…), mudrac iz Hrama – koji ga je više razočarao nego što mu je otkrio neku veliku istinu, no svejedno je to bio značajan događaj… Slede četiri godine, pune važnih lekcija, sa đavolom u pustinji, pa onda kratki susret s Bogom. I sve je to bilo veoma bitno… A onda je upoznao Mariju iz Magdale i postao čovek. Spoznao je potpuno novu dimenziju postojanja, potpuno predavanje, savršenu ljubav, zajedništvo u kom padaju sve maske koje čoveka kriju od sebe samoga. Konačno je rešio neke od najvećih dilema, napustile su ga noćne more koje su ga pratile godinama. Stekao je potunu svest o sebi. Postao je kompletna ličnost. Onda mu je preostalo samo da do kraja ostvari svoju sudbinu…

Vrhunsko iskustvo koje jedan čovek može da doživi jeste harmonija sa voljenim bićem. To je jedan od zaključaka koji možemo da izvedemo iz Saramagovog tumačenja Isusovog životnog puta, međutim mi smo tek počeli da govorimo o ovom jevanđelju, u sledećim tekstovima biće reči o teološkim temama, krivici i ispaštanju, relativnosti dobra i zla i sataninoj ulozi u svetu.

Antireligijski ideolog, Žoze Saramago

Stigli smo do verovatno najuzbudljivijeg dela priče o Saramagu, onog aspekta romana koji je naročito isprovocirao Vatikan. Sukob između Saramaga i Vatikana, više politički nego teološki, još uvek je aktuelna tema čak i u širim čitalačkim krugovima, naročito nakon Saramagove smrti 18. juna ove godine i teksta Navodna svemoć naratora u kom je pisac nazvan “populističkim ekstremistom” i “antireligijskim ideologom”.  Pomenuti članak vatikanskog kritičara, Klaudija Toskanija, citiran je i kritikovan na webu nebrojeno puta u poslednjih mesec i po dana, međutim ja nisam uspela da dođem do originalnog teksta, odnosno do prevoda na neki od jezika koje koristim, tako da ne mogu da ga komentarišem. Pročitala sam nekoliko “odgovora”, u kojima je u prvom planu staro prepucavanje o tome da li su više žrtava odneli krstaški ratovi i inkvizicija ili gulazi i čistke koje su sprovodili komunisti. Čitajući te tekstove, imala sam utisak da svi oni govore o nekom drugom Saramagu, anarhističkom aktivisti, koji je jednom (ili više puta) izjavio kako narod treba da izađe na ulice i tu ostane dok vlast ne shvati…nešto… Ma da li je moguće da niko nije mogao da izdvoji neki pametniji citat?

Na teološkom planu, Saramagov hibris se sastoji u tome što je, kako piše u pomenutom tekstu, “umislio da može preuzeti teret” odgovora na pitanje postojanja zla u svetu. Saramagov odgovor je naizgled jednostavan – za sve je kriva crkva – a to je teza koja se lako zastupa i podjednako lako opovrgava. Da je, kojim slučajem, zaista reč o populističkom piscu koji ima da saopši samo tu otrcanu misao, koga bi bilo briga? On je bio tvrdoglavi marksista, kažu oni, liberalistički materijalista, ateista bez ikakve sposobnosti za metafiziku. Tvrdim da ovo poslednje nije tačno, mada za Saramaga možemo reći da je neka vrsta “staromodnog” ateiste – od onih što su u stvari strasno čeznuli za bogom (što nije ništa drugo nego metafizička čežnja). Tačnije bi bilo Saramaga nazvati antiteistom, odnosno misliocem koji kritikuje religioznost. Evo lepog primera za razlikovanje pojmova ateizam i antiteizam: u romanu “Braća Karamazovi” Dostojevskog – Fjodor Pavlovič je ateista, dok je Ivan antiteista.

Time što smo određenu ličnost svrstali u jedan tabor nismo još mnogo postigli, jer u svakom taboru postoji hijerarhija. Postoji, prvo, bezoblična masa neosvešćenog, nemislećeg sveta koji se tu zadesio po inerciji. Postoje, zatim, aktivisti na raznim nivoima, reklo bi se da su oni malo više upućeni u prirodu stvari, jer “imaju stav”, međutim praksa pokazuje da ništa nije lakše nego političaru da menja stav. U oba slučaja, izgleda da sasvim spoljašnji faktori (preciznije: novac) određuju u kom će se taboru neko naći. Na kraju, postoje ideolozi, pojedinci koji misle za sve njih. Smatram da je Vatikan na neki način odao počast protivniku Saramagu, nazvavši ga antireligijskim ideologom.

Ovaj ideolog je ipak pre svega pisac. Iako su njegova dela angažovana, moramo razdvojiti umetničku vrednost jednog dela i solidnost ideja u njemu iznesenih. Kada je Saramago u pitanju, najviše pažnje zaslužuje način na koji su ideje uobličene u njegovim romanima.

U sledećem postu ću se baviti idejom koja predstavlja središnju temu ovog romana – relativnost dobra i zla – i načinom na koji su prikazani Isus, Đavo, kao i Gospod Bog. Vraćamo se tekstu.

Bog, Pastir i krivica

Isus nije začet pod praznim nebom. Postoji Bog, a on je Sin Božiji. Jevanđelje po Isusu Hristu nije parodija jevanđelja, mada sadrži neke elemente parodije. Ispripovedani su poznati događaji (istina, u sinoptičkim jevanđeljima, iz razumljivih razloga, nema reči o Isusovom rođenju i detinjstvu; ima u apokrifnim), ali promenjen im je smisao. Međutim, reči naratora ovog jevanđelja nose veliku težinu, jer on poznaje Istoriju.

Krenuli smo od pravoverne pretpostavke da istorija predstavlja ispunjenje božijeg plana. Morali smo se zapitati kakav je taj plan i kakav je uopšte taj bog. I odakle mu ideja da dobije sina sa jednom smrtnicom. Nije čudna pojava da bogovi seju decu na zemlji, ali to su paganski bogovi sa paganskim osobinama – plodnost i požuda, plodnost i požuda. Jedini istiniti veliki Gospod na nebesima ne pati od te boljke. Njega zanima jedino moć.

Đavolov šegrt

…šta će ti toliko stado, zašto dopuštaš da se toliko množe; ako se ovako nastavi, biće ih toliko da će pokriti sva brda i čitavu zemlju, a Pastir mu odgovori, Stado je već bilo ovde, neko je morao da se brine o njemu, da ga brani od grabljivica, i meni je to palo u zadatak, Gde ovde, Ovde i tamo, svuda, Hoćeš da kažeš, ako se ne varam, da je stado oduvek bilo ovde, Više-manje, Da li si ti kupio prvu ovcu i prvu kozu, Nisam, Pa ko je onda, Našao sam ih, ne znam da li su kupljene, znam samo da je stado već postojalo kada sam ga našao, Znači, ti si vlasnik stada, Nisam, ja nisam vlasnik ničega na ovom svetu.

Od noći kada je začet podmetnutim semenom Boga Savaota, Isusa prate znaci koji potvrđuju njegovu posebnost. Jedan anđeo, prerušen u prosjaka, donosi poruku blagoslovenoj Mariji. Isti anđeo se pojavljuje još nekoliko puta tokom Marijine trudnoće i Isusovog detinjstva, uvek kao zaštitnička figura. A onda nam odjednom postaje jasno da je taj anđeo u stvari Nečastivi glavom i bradom. Sa Đavolom Isus provodi četiri godine svog života.

Do kraja romana saznaćemo da interesi boga i đavola idu ruku pod ruku, da je čak možda onaj prvi poslao ovog drugog da obilazi njegovog sina dok ne dođe vreme da mu se sam prikaže. Međutim, đavo ipak Isusu nameće neke buntovne ideje i napušta ga (tačnije: otera ga) u trenutku kad to buntovništvo nestane. Interesantno je primetiti i da se godine provedene sa Pastirom (kako se đavo predstavlja) i stadom u stvari poklapaju sa Isusovom adolescencijom, koja predstavlja pravo vreme kako za rađanje buntovništva, tako i za sasecanje istog u korenu. Pobune su uvek deo plana – one čine pobedu tako blistavom.

Druga je stvar u čemu se sastoji ta pobuna: reč je o odbijanju prinošenja žrtve. Bog poseduje sve na ovom svetu. On uživa u počastima i mirisu spaljenih žrtava. Pastir ne poseduje ništa, ali brine o stadu koje je našao (to je ono konkretno stado, ali i čitav ljudski rod, uključujući i Sina Božijeg/Sina Čovečijeg). Isus, kao Pastirov šegrt, takođe počinje da brine o stadu. Tokom jedne dramatične epizode, spasava život jagnjetu kome je sudbina namenila da postane pashalna žrtva. Par godina kasnije, sam žrtvuje to jagnje, sada već odraslu ovcu, pokorivši se svome ocu sa nebesa. Pastir ga se odriče, odlazi, kaže, ništa ti nisi naučio.

Krivica, zamena teza

..baš u tom trenu Josif je morao da poviče, Nedužan sam!, ali ne, ćutao je, odustao je. Narednik ga je osmotrio, setio se da bi narušio simetriju ako taj poslednji krst ne bi bio pobijen, jer četrdeset je lep, okrugao broj, te pokretom ruke dade znak, i ekseri su bili zakucani. Josif je urlao, i urlao a onda su ga podigli obešenog o ručne zglobove probijene gvožđem, i potom je, kada mu je drugi klin probijao pete, ponovo putio krik. O Moj Bože, da li je ovo čovek kojega si ti stvorio, blagosloveno bilo ime Tvoje, kad je već zabranjeno proklinjati te.

Pored onoga sa nebesa, Isus je imao i jednog ljudskog, zakonitog oca, drvodelju Josifa. On je prilično dominatna figura u prvoj trećini romana, ali čitalac ni ne sluti koliko je on važan sve dok, pokusavajući da ucini nešto veoma plemenito, ne umre na krstu i narator nam saopšti da je to bio mlad čovek, koji tek što je napunio trideset i tri. Mi iz drugih izvora znamo da je Isus iz Nazareta umro na taj način i u tim godinama. Ovakvo pripisivanje poznatog dogadaja drugom liku moramo da shvatimo kao signal da će takvih zamena biti još, kao i da one označavaju posebne veze među likovima u romanu čije se sudbina prepliću. Izmedju Isusa i onoga koji je do kraja zivota verovao da mu je otac postojala je jaka, mada veoma čudna veza. Dok dalje pratimo radnju romana, vidimo da Isus uspostavlja druge, veoma značajne, sudbinske kontakte. Josifa ostavljamo, jer on je mrtav i više se o njemu ne govori, ali setimo li se da – iz prespektive svega onoga sto do kraja saznajemo (da je Bogu Isus potreban da ostvari svoj veliki plan) – ponovo razmislimo o Josifovoj ulozi, videćemo da i izmedju njega i Boga postoji jako velika i suštinski bitna veza, čak neka vrsta dvojništva, iako Josif ništa od svega toga nije ni naslućivao.

Ideja o mešanju semena u ovom romanu nema svrhu samo da opovrgne mogućnost bezgrešnog začeća. Josifu je Isus podmetnut. Sa detetom, podmetnuta mu je i krivica za sve grehe koje je Bog tek nameravao da počini. Menja se premisa da Isus umire kako bi sprao greh s ljudi. Ovde jedan čovek umire kako bi sprao greh sa Boga. Isusu je to na umu u trenutku kada, na kraju romana, umirući, izgovara: Ljudi, oprostite mu, on ne zna šta je učinio.

Vratimo se Josifu; nakon što se dogodio pokolj Vitlejemske dece po Irodovom naredjenju, počele su noćne more – on je Irodov vojnik i ide da ubije svog sina Isusa. Snovi su opterećeni nepodnosljivim osećajem krivice. Međutim, mi znamo da Josif nikad nije želeo smrt svome sinu; tog sina će ubiti onaj drugi otac. Pošto je drugi otac Bog i pošto je on svetlo, istina, zivot i tome slično, te na njemu ne sme biti greha ni griže savesti, on je svoju krivicu vezanu za žrtvovanje sina prebacio na savest čoveka koji se tu zadesio.

Poraz

Nakon Josifove smrti, Isusa je počela da prati nasleđena mora. Zbog toga je napustio porodicu, trazio savet od mudraca iz hrama i proveo onoliko vreme sa đavolom. More su prestale nakon susreta sa Marijom Magdalenom. Jedino je njena ljubav mogla da ga spase od strašne sudbine koja mu je pretila. Međutim, on je tada još verovao da je pred njim nešto veliko i dobro. Iluzija je nestala kada je Bog konačno izložio Isusu svoj plan: treba da žrtvuje sina kako bi postao Bog celog sveta, a ne samo jednog naroda – Jevreja. To će za posledicu imati velike ratove i nebrojene žrtve. Isus nije želeo da učestvuje u tako monstruoznom planu. Ne mareći vise za sopstveni život, poželeo je da spasi čovecanstvo – ne pred Bogom nego od Boga. Došao je na ideju da, umesto da nastavi da obznanjuje da je sin božiji, počne da se predstavlja kao politički buntovnik, kako bi vernici prestali da ga slede: počeo je da govori da je on kralj Jevreja (mala digresija: i za ovu tvrdnju Saramago je mogao da nadje osnova u istorijskim dokumentima, jedna ateistička struja istoričara tvrdi da je Isus sin Josifov u stvari imao političku misiju i da je govorio o oslobođenju od rimske vlasti), provocirajući i jevrejsku, i rimsku vlast. Hteo je da umre pre vremena i spreči širenje virusa hriscanstva. Tek je na krstu shvatio da je svaki otpor uzaludan, božija je poslednja. Pokosile su ga licemerne reči sa nebesa: Ti si sin moj ljubljeni i u tebe položih svu svoju milost. O vaskrsenju nema ni govora; krv iz Isusovih rana (a znamo da se, prema judeohrišćanskom verovanju, upravo u krvi nalazi duša) slila se u crni, zemljani čanak koji ga je kao usud pratio od rođenja i koji u stvari pripada đavolu.

Valentina Đorđević

Interpretacije.com

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E