Hulio Kortasar: Izgleda kao šala ali besmrtni smo. Znam jer imam negativan dokaz, znam jer poznajem jednog smrtnika. Ispričao mi je svoju priču u bistrou u ulici Kambron, bio je tako pijan da mu uopšte nije bilo teško da govori istinu, premda su se gazda i stare mušterije za šankom smejali toliko da im je vino izlazilo na oči. Mora da je na mom licu video ispisanu nekakvu zaineresovanost, zato što se zalepio za mene, pa smo na kraju sebi pružili luksuz da sednemo za sto u uglu gde se moglo piti i razgovarati na miru. Ispričao mi je da je penzioner opštinske službe i da se njegova žena vratila kod roditelja na neko vreme, što je način kao i bilo koji drugi da prizna da ga je napustila. Bio je to nimalo star čovek, uopšte nije bio neznalica, ispošćenog lica i sušičavih očiju. Zaista je pio da zaboravi i to je izjavljivao počev od pete čaše crnog. Nisam kod njega osetio miris koji je onaj zaštitni znak Pariza ali koji izgleda primećujemo samo mi stranci.

Ispričao mi je kako je u autobusu na liniji 95 video dečaka od nekih trinaest godina, i kako je, čim ga je pogledao, istog trenutka otkrio kako dečko mnogo liči na njega, barem liči na sećanje koje je čuvao na sebe u tim istim godinama. Malo-pomalo počeo je da priznaje kako liči na njega po svemu, po lici i rukama, uvojku koji mu pada na čelo, veoma razdvojenim očima, a najviše po stidljivosti, po načinu na koji se skrivao u časopisu sa stipovima, po pokretu kojim je zabacivao kosu, po nepopravljivoj trapavosti pokreta. Tako je ličio na njega da mu je gotovo bilo smešno, ali kada je dočko sišao kod rue de Rennes, on je sišao za njim i ostavio na cedilu prijatelja koji ga je čekao na Monparnasu. Potražio je neki izgovor da se obrati dečaku, uptao ga je za neku ulicu i sad već bez iznenadjenja čuo glas koji je njegov glas iz detinjstva. Dečak je išao prema toj ulici, stidljivo su koračali zajedno nekoliko blokova. Na tom mestu na njega se sručilo kao neko otkrovenje. Ništa se nije razjasnilo ali to je bilo nešto čemu objašnjenje nije bilo ni potrebno, što je postajalo glupo i mutno kada bi čovek poželeo – kao ovo sad – da ga objasni.

Ukratko, uspeo je da sazna koja je dečakova kuća, i s ugledom koji mu je davala njegova prošlost izviđačkog instruktora, prokrčio je sebi put u tu tvrđavu nad tvrđavama, u neki od francuskih domova. Zatekao je pristojnu bedu i ostarelu majku, penzionisanog ujaka, dve mačke. Posle mu nije bilo previše teško da mu neki njegov brat poveri svog sina koji je imao četrnaesetak godina, i dva dečaka se sprijateljiše. Počeo je da odlazi u Likovu kuću svake nedelje; majka ga je primala sa podgrejanom kafom, razgovarli su o ratu, o okupaciji i o Liku takođe. Ono što je počelo kao otkrovenje raspoređivalo se geometrijski, dobijalo je primerne obrise koje ljudi vole da zovu sudbina. Čak se to moglo i izreći svakodnevnim rečima: Lik je ponovo bio on, nije postojala smrt, svi smo besmrtni.

– Svi smo besmrtni, stari moj. Pogledajte, niko to nije mogao da dokaže, a meni je zapalo, i to u autobusu 95. Mala greška u mehanizmu, nabor u vremenu, istovremeni pojavni oblici umesto uzastopnih, Lik je trebalo da se rodi posle moje smrti, a naprotiv… Da i ne računamo čudesnu slučajnost što sam ga sreo u autobusu. Mislim da sam vam to već rekao, bila je to neka vrsta potpune ubeđenosti, bez reči. To je bilo to i tačka. Ali potom su počele sumnje, jer u tim slučajevima čovek ili sam sebi kaže da je imbecil ili uzima sredstva za smirenje. I zajedno sa sumnjama, ubijajći ih jednu za drugom, dokazi da nije pogrešno, da za sumnju nema razloga. Ovo što ću vam reći izaziva najviše smeha kod onih budala, kad mi ponekad dođe da im to ispričam. Lik ne samo što je bio ponovo ja, nego je trebalo i da postane ja, kao ovaj bedni nesrećnik koji vam sve ovo priča. Samo je trebalo da ga vidite kao se igra, kako uvek nezgodno padne, iskrivi nogu ili iščaši rame, taj osećaj po površini kože, to crvenilo koje mu se penje u lice čim ga neko nešto pita. Naprotiv, majka, pošto one vole da pričaju, pošto umeju da ispričaju čoveku svakojake stvari iako dečko stoji tu i umire od stida, najverovatnije intimne stvari, anegdote, prvi zub, crteži u osmoj godini, bolesti…Dobra gospođa ništa nije sumnjala, razume se, ujak je sa mnom igrao šah, bio sam kao član porodice, čak sam pozajmio novac da doguraju do kraja meseca. Uopšte mi nije bilo teško da saznam Likovu prošlost, bilo je dovoljno da ubacim poneko pitanje u teme koje su zanimale starce: ujakova reuma, bezobrazluci portirke, politika. Tako sam upoznao Likovo detinjstvo između šahiranja kralja i razmišljanja o cenama mesa, tako sam dobijao nepogrešiv dokaz. Ali, shvatite – dok smo naručivali još jednu čašu – Lik je bio ja, ono što sam ja bio kao mali ali nemojte ga zamišljati kao nekakvu kopiju. Pre je to analogan oblik, razumete, odnosno, u sedmoj godini ja sam iščašio zglob na ruci, a Lik ključnu kost, u devetoj je neko od nas imao šarlah a drugi boginje, i osim toga, umešala se i istorija, stari moj, meni su boginje trajale petnaest dana a Lik je ozdravio za četiri, napredak medicine i slične stvari. Sve je bilo analogno, i zato, da vam dam primer, lako bi se moglo dogoditi da pekar na ćošku bude dvojnik Napoleona, a ne zna to zato što poredak nije poremetio, zato što čovek nikada ne može da se sretne sa istinom u autobusu; ali ako bi neko shavtio tu istinu, mogao bi razumeti da je ponovio i ponavlja Napoleona, da je to što perač sudova postaje vlasnik dobre pekare u Monparnasu, ista putanja kao i skok s Korzike na francuski presto, i da bi, ako bi polako čeprkao po istoriji svog života, pronašao trenutke koji odgovaraju pohodu na Egipat, konzulstvu i Austerlicu, pa bi čak primetio i da će mu se sa pekarom kroz koju godinu nešto dogoditi, da će završiti na Svetoj Jeleni koja je možda samo sobičak na šestom spratu, ali isto onako poražen, isto onako okružen vodom samoće, isto onako ponosan na svoju pekaru koja je bila kao orlovski let. Shvatate, zar ne?

Shvatao sam ja, ali sam pomislio kako u detinjstvu svi preležimo tipične bolesti u određenom roku, i da gotovo svako od nas polomi nešto dok igra fudbal.

– Znam samo sam govorio o vidljivim podudarnostima. Na primer, to što je Lik ličio na mene nije bilo važno, iako je bilo važno za otkrovenje u autobusu. Ono što je zaista važno bili su sledovi, a to je teško objasniti jer se tiču karaktera, nejasnih sećanja, bajki iz detinjstva. U to vreme, hoću da kažem, kada sam bio u Likovim godinama, prošao sam kroz gorak period koji je počeo nekom beskrajnom bolešću, posle sam usled oporavka otišao da se igram s drugovima pa sam slomio ruku, a čim sam se iz toga izvukao, zaljubio sam se u sestru školskog druga i patio onako kako se pati kada čovek nije kadar da pogleda u oči devojci koja mu se podsmevala. Lik se takođe razboleo, čim se oporavio, pozvali su ga u cirkus, i dok je silazio niz tribine, sapleo se i iščašio skočni zglob. Ubrzo zatim majka ga je zatekla kako jedne večeri plače pored prozora, stežući plavu maramicu u ruci, maramicu koja nije bila iz kuće.

Pošto neko mora i da protivreči u ovom životu, rekoh kako su dečije ljubavi neizbežan dodatak uz modrice i zapaljenja plućne maramice. Ali priznao sam da je ono sa avionom već bila druga stvar. Avion sa propelerima na oprugu, koji je on doneo na njegov rođendan.

– Kada sam mu ga dao, još jednom se setio igračke na sklapanje koju mi ja majka poklonila kada sam imao četrnaest godina., i onoga što se deselio. A desilo se to da sam bio u vrtu, ikao se spremala letnja oluja i već se čula grmljavina, počeo sam da pravim dizalicu na stolu u senjku, blizu kapije koja je vodila na ulicu. Neko me je pozvao iz kuće, pa sam na trenutak morao da uđem. Kada sam se vratio, kutija sa igračkama je bila nestala, a vrata su bila otvorena. Vukući očajnički potrčao sam na ulicu, gde nisam video nikoga, a u tom trenutku udario je grom u kuću preko puta. Sve se to desilo u jedan mah, i ja sam se toga sećao dok sam Liku davao avion a on se zagledao u njega s onom istom srećom sa kavom sam ja gledao svoje igračke na sklapanje. Majka je došla da mi donese šolju kafe, i razmenjivali smo uobičajne rečenice kada se začuo krik. Lik je potrčao do prozora kao da hoće da se baci. Lice mu je bilo bledo kao krpa a oči pune suza, uspeo je da promuca da je avion skrenuo s puta i prošao baš kroz otvor na odškrinutom prozoru. „Ne vidi se više, ne vidi se više“, ponavljao je plačući. Čuli smo viku odozgo, ujak je uleto da javi da je požar u kući preko puta. Shvatate li sada? Da, bolje da popijemo još po jednu.

Potom, kako sam ja ćutao, čovek je rekao je kako je počeo samo na Lika da misli i Likovu sudbinu. Majka je htela da upiše u zanatsku školu, kako bi sebi skromno otvorio ono što je ona zvala životni put, ali taj put je već bio otvoren i samo on, koji nije mogao ništa da kaže osim ako nije želeo da pomisle da je lud i zauvek ga odvoje od Lika, samo je on mogao reću majci i ujaku da je sve to uzalud, šta god činili, ishod će biti isti, poniženja, žalosna rutina, jednolične godina, neuspesi koji nagrizaju i odeću i dušu, povlačenje u samoću i nezadovoljstvo, u bistro u kraju. Ali najgore u svemu tome nije bila Likova sudbina; najgore je to što će i Lik umreti, pa će neki drugi čovek ponoviti Likov lik i njegov sopstveni, sve dok ne bude umro kako bi sledeći čovek bio uvučen u kolo. Lik mu maltene više ništa značio; noću je njegova nesanica odlazila dalje, do sledećeg Lika, do drugih koji će se zvati Rober ili Klod ili Mišel, teorija o beskrajnim ubogim đavolima koji beskrajno ponavljaju isti lik a da to i ne znaju, ubeđeni da je njihova volja slobodna. Ovaj čovek bi se od vina rastužio, ništa se tu nije moglo.

– Sada mi se smeju kada kažem da je Lik umro nekoliko meseci kasnije, suviše su glupi da bi shvatili kako… Jeste, nemojte i vi sada tako da me gledate. Umro je nekoliko meseci kasnije, sve je počelo bronhitisom, baš kao što sam i ja u tim godinama imao žuticu. Mene su odveli u bolnicu, ali Likova majka uporno je htela da ga neguje kod kuće, i ja sam odlazio gotovo svakodnevno, ponekad sam vodio i sinovca sa se igra sa Likom. Tolika je beda vladala u kući da su moje posete bile uteha u svakom smislu, društvo za Lika, paket s harnigama i kolač od kajsija. Navikli su da ja kupujem lekove, pošto sam im pomenuo apoteku u kojoj imam specijalni popust. Na kraju su na mene gledali kao na Likovog bolničara, a već možete i zamisliti kako u takvoj kući, u koju lekar uđe i izađe bez prevelikog zadržavanja, niko neće primetiti da li se simptomi na kraju sasvim poklapaju s pravom dijagnozom… Zašto me tako gledate? Jesam li rekao nešto pogrešno?

Ne, nije rekao ništa pogrešno, naročito kada smo ovoliko vina popili. Baš naprotiv, osim ako ne bismo zamislili nešto užasno; Likova smrt dokazivala je da svako ko ima mašte može početi neku fantaziju u autobusu 95, a završiti je pored kreveta u kojem ćutke umire neki dečak. Ne bi li ga umirio, rekoh mu to. Zagledao se na trenutak u vazduh, pre nego što je progovorio.

– Dobro, kako hoćete. Istina je da sam tokom nedelje posle sahrane osetio nešto što je moglo bili nalik sreći. Još sam sa vremena na vreme odlazio u posetu Likovoj majci, odneo bih joj kutiju keksa, ali više me nisu mnogo zanimali ni ona ni kuća, kao da me je preplavila čudna ubeđenost da sam ja prvi smrtnik, da se moj život troši iz dana u dan, od vina do vina, i da će na kraju skončati u bilo kom trenutku, ponavljajući do poslednje sitnice sudbinu nekog neznanca koji je umro ko zna kad i kako, ali ja ću svakako istinski biti mrtav, bez nekog Lika koji bi bio uvučen u kolo kako bi glupavo ponovio glupavi život. Shvatite, kakva je to ispunjenost, stari moj, zavidite mi na toliko sreći dok je trajala.

– Nalazio se na rubu nekog ivičnjaka, sasvim običan žuti cvet. Zastao sam da upalim cigaretu i zagledao se u njega. Donekle, kao da je i cvet gledao u mene, takvi susreti, ponekad… Znate, svako oseti nešto takvo, ono što zovu lepota. Baš tako, cvet je bio lep, bio je divan cvet. A ja sam bio uklet, jednoga dana umreću zauvek. Cvet je bio lep, uvek je bilo cveća za buduće ljude. Odjednom, shvatih ništavilo, ono za šta sam verovao da je mir, kraj lanca. Ja ću umreti a Lik je već mrtav, nikad više neće biti cveća za nekoga kao što smo mi, neće biti ničega, neće biti baš ničega, i ništavilo je bilo to, da nikada više ne bude cveta. Upaljena šibica oprljala mi je prste. Na trgu sam uskočio u autobus koji je išao bilo kuda i besmisleno sam počeo da pretražujem, da gledam sve što se vidi na ulici i sve što je bilo u autobusu koji je vodio u predgrađe. Čitave večeri, sve do kasno u noć, ulazio sam u autobuse i izlazio iz njih misleći na cvet i na Lika, nekoga ko liči na mene ili na Lika, nekoga ko bi ponovo mogao biti ja, a zatim ga pustiti da ode a da mu se ne obratim, gotovo štiteći ga kako bi nastavio svoj bedni, glupi život, svoj sumanuti propali život do sledećeg propalog života do sledećeg propalog života do sledećeg…

Platio sam.

Iz zbirke priča “Vrata neba”, Hulio Kortasar

  Hulio Kortasar, Književnost, Priče, Žuti cvet