Свако ко је дуже на Мрежи, на сајтовима и форумима посвећеним књижевности, већ из наслова ће погодити о коме је реч. Један од најчитанијих интернет писаца, са највише коментара и похвала читалаца, аутор који већ годинама објављује веома занимљиве и садржајне песме, понекад и изузетне кратке есеје, а последњих неколико година изврсне кратке приче на, вероватно свим, познатијим књижевним адресама на Мрежи.

Наравно, MC (latinicom), односно Марко Цар. Повод за овај текст је његова књига «Петров архипелаг», роман, «Трећи трг», Београд, 2009. године.

«Марко Цар – пише у белешци о аутору – 1969, Београд. Инжењер електротехнике, десетак година је живео и радио у Холандији… Пише о деградацији свакодневног живота у «цивилизованом друштву». Ова тема је његова животна опсесија…

Роман је састављен од скица-епизода… о животу у мултикултурном окружењу младих урбаних професионалаца, у либералној, капиталистичкој квазиутопији – у свету идеализованог рада, политичке коректности, обожавања ефикасности и профита.»

Нова религија и њени fanovi

Ранијих година снимао сам одабране песме и приче са неком нејасном идејом да се, уз писање, бавим издаваштвом и објавим антологију «Најбоље са Мреже». Каква је ситуација са издаваштвом, сва је срећа да сам од тога одустао. Један од првих кандидата за ту антологију био је Марко Цар, а први његов снимљени текст, по ауторитативном тврђењу мог претраживача, је

«Diva

MC – Jul 23, 2001 07:16 (*.feico.com)

Diva

Njena radoznalost samo ponekad je dečija,

njena visoka kultura služi tek kao paravan.

Čak i kad laže

kako se gadi pečenog mesa,

između regularnih časova violine

sanja o tome

kako je uzima

sirovi varvarin,

dlakav i znojav… «

Може се рећи да се основна Маркова тема назире већ на овом  почетку једне од његових првих песама – раскол између спољне глазуре цивилизације и њене људске суштине. Током каснијих година Марко Цар је ову тему максимално разрадио описујуће конкретне ситуације, догађаје, појаве и личности из живота у високоиндустријализованом и компјутеризованом свету. Мото на почетку «Петровог архипелага» одличан је резиме тих тема:

„Било је то у доба када су богате зем­ље, начичкане индустријама, накрцане радњама, откриле нову религију, пројекат достојан напора које је човек подносио миленијумима: направити од света једно велико предузеће.” Rene Viktor Piles, Proklinjač.

То је свет где је све, од организације рада до понашања и емоција појединца, подређено што ефикаснијем остваривању профита. Проценти повећања или пада профита уздижу фирме и менаџере или их срозавају у непостојање. Огроман технолошки развој, тај «живот у дигиталном дворцу» постао је циљ сам себи по себи, проценат је победио и заменио прогрес друштва.

Личности у «Петровом архипелагу» «нежно додирују лаптоп» и «мазе мобилни» јер он «има срце». Они контролишу емоције јер је њихово исказивање прекршај; боре се против сваког свог непродуктивног размишљања и маштања које није посвећено послу. Крију године и маскирају прави изглед јер се мора бити «млад и здрав, они не постављају сувишна питања». Успех је да те запазе шефови, унапреде и позову на викенд у своју вилу где ће ти, ако имаш среће, успети да седнеш на њихов огромни водени кревет, испуњен загрејаном водом. Питање «Познајете ли породицу Комина?» значи «Да ли користите лекове и стимулансе тог назива?»

Поједине епизоде овог романа – разговор у кревету са девојком која га оставља да би се «даље развијала»  и «зграбила своју шансу»; сусрети са психијатром; сцене са шефом Леоном; Петрово освајање позиције «вође пројекта» и руковођење; тражење музике која стимулише тов кокошака и откривање техно ритма – имају хладну лепоту која подсећа на Кјубрикове филмове, изазивају језу и призивају савремене сценаристе и редитеље филмова.

Главни Марков јунак, Петар, бори се против мучнине коју осећа и покушава да савлада осећај стида који га обузима. Он се налази у савременом кафкијанском процесу, што доводи до побуне и мирења са собом. «Петар није херој, али у односу на Кафкиног јунака направио је корак даље у правцу излаза из тоталитарног дворца – надживео је свој стид…» – записано је на корици романа.

Откривање магије прозе МC-a

Које су то одлике прозе Марка Цара и у чему је тајна његовог успеха код читалаца на Мрежи?

–         Лакоћа, непосредност и једноставност стила,

–    Сликовитост текста, занимљивост приповедања и хладна лепота непознатог и неочекиваног,

–         Писање у трећем лицу, односно позиција приповедача – «тачка гледишта» («Књижевност почиње кад престанеш да пишеш ја» – Кафка). Уместо емотивне загрцнутости других аутора који препричавају своје «ја-емоције», Марко Цар ствара слике и прича догађаје изазивајући емоције код читалаца,

–         Способност уочавања ситуација и детаља који одсликавају суштину односа, појава, личности…

–         Нове теме из «дигиталног дворца» пост-орвеловског света о којима нико не пише јер други писци немају искуство менаџера и «вођа пројекта» на Западу и живота у тим круговима,

–         Прегледност и краткоћа текста, сажетог на неколико екрана, без развлачења, дигресија, поука и стилске поетизације.

Наравно, и цареви имају мане, па ни текстови Марка Цара нису савршени. Тежина личног искуства понекад надвлада па прича, исписана искрено и отворено, постаје лични запис; занимљив, интригантан, али не и уметнички довршен. Као роман, «Петров архипелаг» би деловао дорађеније да је четрдесет и неколико «епизода» аутор поделио у три-четири дела – поглавља и ту и тамо дорадио почетке прича са свешћу да су делови веће целине.

У укупном збиру, врлине и вредности ове прозе далеко надилазе њене слабости. «Петров архипелаг» ће бити радо и често читан ако успе да  пробије медијску незаинтересованост и блокаду којој су  књижевност и култура уопште све више изложени.

Вас, који сте као издржљиви читаоци стигли до краја мог текста, наградићу са једном и по причом MC – а. Ево шта дојављује мој претраживач о првој од њих:

Gde stanuje vasa ljubav?

MC__ – 31. mart 2007. u 14.10 (*.versatel.nl)

Текст у наставку је објављен у  «Петровом архипелагу».

Marko Car:

GDE STANUJE VAŠA LJUBAV?

Prostorija je ponovo bila zagušljiva, prepuna, već viđena, projektor je bio upaljen, polaznici kursa su ćutali. Gledali su uglavnom u stolove ili na sat, ili se pretvarali da podešavaju svoje male audio uređaje. Bilo ih je očito sramota, jer biti ovde, na ovom kursu, svakako znači da njihovi životi nisu, da tako kažemo u stopostotnoj formi. Bilo je drugačije nego na ostalim kursevima na kojima je Petar bio do tada, nije bilo onog entuzi­jazma i mladalačkog elana. A i polaznici su bili nekako već u srednjim godinama, pogureni, muškarci sa prvim znacima de­bljine i nervozne, uznemirene žene sa podočnjacima.

Kao i uvek, kurs je sadržavao prezentaciju napravljenu u programu Powerline firme Megasoft. Na prvom slajdu na poza­dini na kojoj su bili nacrtani plamenovi, pisalo je belim slovima

Emocije – upravljanje i kontrola

Petru se, naravno, savet sekretarice Sonje da se upiše na kurs „Emocionalnog management-a” činio u prvom momentu nesuvislim, ali pokušavajući da nabroji emocije koje ga obuz­imaju u toku dana, kao što su savetovali na reklamnom materi­jalu za kurs, nije mogao nijedne da se seti. Da li on to možda nema u sebi nikakve emocije? Ili ih nema niko u firmi? Zašto nikada nema vremena da sedne ispred kuće i sa slučajnim pro­laznicima porazgovara o tome? I oni svakako uvek negde žure…

Predavač se najzad okrenuo publici. Jako je ličio na predavača kursa Time management. Petar nije mogao da veruje, da li je to isti čovek, ili samo njegov brat?

Predavač je podigao ruke, a u prostoriju utrčaše dvo­jica uniformisanih lica. Uniforme im behu identične policijs­kim, samo što su bile bele, a na rukavima behu trake sa velikim crvenim srcima. Iz velikih korpi oni su vadili plastične objekte i delili ih prisutnima. Bilo je samo tri vrste geometrijskih tela u korpama: kocka, piramida i lopta.

„Ovo su emocionalni objekti ili vaši buddy-objekti”, objašnjavao je predavač, „svako od vas dobija po jednog u vlasništvo, to je uključeno u cenu kursa. Koncentrišite se na ove objekte, dajte im sve svoje emocije. Ova naučno zasnovana metoda omogućava vam da postanete svesni svojih emocija, da izvršite njihov transfer. Očekujem da ovi objekti u danima koji dolaze postanu vaši najbolji drugari. Kakve god da su vaše emo­cije, prenesite ih njima, oni će biti tu, uvek će imati vremena za vas i vaše probleme…”

I Petar beše dobio jednu plastičnu loptu. Nije znao šta će sa njom. Pokušao je da se koncentriše, davao je sve od sebe da dozove svoje emocije, ali i pored najbolje volje, nije mu polazilo za rukom. Nikako nije mogao da odagna misao o tome da je lopta iznutra šuplja, da u noj nema ničega. U prostoriji je vladao muk, čulo se samo duboko disanje zanesenih kursista, uzbuđenih što po prvi put komuniciraju sa svojim buddy-objektima. Ali Petru su i ti zvuci smetali, sve je zvučalo tako šuplje…

Onda se seansa sa objektima završila i polaznici su dobi­li formulare, zapravo neku vrstu dnevnika u kojima će upisivati vrste emocija koje ih ophrvaju u toku dana. Sledeće emocije su bile dopuštene i planirane:

-bes

-strah

-osećaj krivice

-tuga

-gorčina

-pomirenost sa sudbinom

-ljubav

-radost

Petar je posmatrao listu bezuspešno pokušavajući da upari svoja stanja sa rečima na papiru. A onda, sasvim nena­dano, predavač podiže ruke i povika iz sveg glasa:

„Pokažite gde stanuje vaša ljubav! Pokažite gde stanuje vaša ljubav!”

Наставак ћете прочитати у књизи Марко Цар: «Петров архипелаг», Трећи трг, Београд, 2009.

Причу «Доње рубље», која је једна од «епизода» књиге, можете прочитати у електронском издању «Књижевних новина»: http://uksrbije.org.rs/knjizevne_novine/Mart08.htm

Миливој Анђелковић – Amika

  Amika, Književnost, Marko Car