У штампи је објављен занимљив пример из САД о “стварању” бестселера. Неки мало познати писац објавио је књигу. Чим се појавила у књижарама откупио је свих 20.000 примерака и тако се прогурао на све листе најпродаванијих књига. Издавач је одмах објавио ново издање, обезбедио му максималну маркетиншку подршку и продао још 300.000 примерака књиге. Међутим, аутору је то било мало па је, користећи погодности које пружа амерички закон о враћању робе, почео да књижарама враћа онох откупљених 20.000 примерака. Тада је откривен.
Наш пример
Тираж од 500 примерака је данас најчешћи. Цена је оријентационо број страна књиге пута 2 динара. Претпоставимо да је у питању књига од 180-200 страна, значи 400 динара.
Откупим свих 500 примерака = 200.000. За ауторски хонорар добијем 20.000 динара. Пошто је књига бестселер, издавач одмах штампа још 500 у меком и 500 у тврдом повезу са ценом од 600 динара. 10% од тога износи 50.000 и оних 20.000 = 70.000 динара за мене.
Ја на срећу нисам баш толико наиван да књижарама враћам књигу. Договорим се са пријатељем – продавцем књига да он прода оних првооткупљених 500 примерака на “црно” по цени од 300 динара и да то поделимо фифти-фифти. То износи 75.000, од чега ја успем да од њега извучем већину пара, око 50.000 на пример. Са оних 70.000 ауторског хонорара то је око 120.000 зараде, а уложио сам 200.000 динара!
Па, видите, тих 80.000 чисте штете; за то ја немам пара.
Међутим…
Наш пример, реална варијанта
То што сте управо прочитали је бајковита варијанта за неискусне и наивне. Стварност је много другачија.
Прво: књижаре плаћају успорено, а најчешће и не пријављују продате књиге јер им од тада тече обавеза плаћања издавачу. То значи да бих дошао у ситуацију да откупим цео тираж, а како књижаре већином неће пријавити да је књига продата, издавач би моју књигу и даље водио као робу у продаји и “комисион”, уз жалбе да књига не иде. Он једноставно никада не би сазнао да је моја књига “бестселер” или би то сазнао после годину-две па накнадни тиражи не би дошли у обзир.
Е, ту почиње кратки бајковити део стварности, чаролија настојања фантом-тиража. Од укупно 500 примерака тиража свих 500 примерака би било код мене. Међутим, бар 400 примерака не би било пријављено да је продато, па би је издавач водио као робу у продаји. То значи да би, по инвентарским листама, тираж моје књиге чудотворно скочио: 500 + 400 = 900 примерака!
Како већи део књижара никада не плати него се угаси па постане продавница мешовите роба, папирница, сваштарница, галерија и слично, то бих ја добио, после годину дана, у најбољем случају 10.000 динара, што је половина уговореног ауторског хонорара за први и једини тираж.
Од пријатеља – продавца књига “на црно” добио бих оних 50.000, што је укупно 60.000, а уложио сам, сећате се, 200.000 динара у откуп тиража за прављење бестселера.
Е, тих 140.000 чисте штете, то такође немам.
Шта ми преостаје?
Преостаје ми једино да наставим да крадем време од породице, посла, сна и самог себе и да дрчно и самоуверено укуцавам слова у меморије компјутера са надом да ће на крају, уз нешто вештине и искуства, од свега тога моћи да се склопи солидна књига коју ће издавач продати за годину дана и ја, без улагања, добити оних 10.000 динара хонорара и нешто успутне медијске пажње, колико да себи, пријатељима и породици замажем очи да од тога ипак има неке вајде.
Међутим, и ту постоји оно “али” које срећу квари.
Зато што пишем и док пишем пушим бар половину пакла више него обично. Такође, попијем више бар једну флашу оштрог пића недељно, што је доста скромно. Пренето на језик бројки тај вишак креативних трошкова износи најмање 9.000 динара за цигарете и преко 20.000 за пиће током једне године.
А то значи да – ако престанем да пишем – могу себи да исплатим три комплетна ауторска хонорара годишње на име уштеде на креативним трошковима и да ми још остане неки динар да частим пријатеље зато што ми НИЈЕ изашла књига.
Ова варијанта – уздржавање од писања – има и многе друге предности:
– нећу више бити нервозан па еуфоричан, раздражљив па полупијан,
– мање ћу пушити и пити, и нећу бити неиспаван,
– деца ће моћи да попричају са оцем,
– њихови професори ће се са изненађењем уверити да одиста имају оца,
– можда ћу изгладити односе са женом и већим делом родбине,
– обавићу ситне кућне поправке које месецима кукају да се неко заинтересује за њих,
– да и не помињем посете и дружења, филмове, чак и позориште, ТВ такође, па кратка бекства од куће, ух, ух, ух!
А када прође година, а можда и две, таквог много комплетнијег начина живота, стећи ћу такав материјал да нећу издржати да не седнем и почнем да пишем. Шта ће од тога, на крају, испасти? Можда неке приче, записи са тенденцијом да се претворе у есеје, па можда чак и нова, солидна, добра књига.
Једино у шта сам сигуран, оно што никако од мене немојте очекивати, то је да напишем бестселер.
‘ajd, sa srecom, pa da ti knjiga postane bestseller i udje u uzi izbor za NIN-ovu nagradu.
mislim da bolje prolaze oni koji se stalno ‘nominuju’ a nikad ne dobiju glavnu nagradu.
a i korice su ti’malo’surealisticke.
Nije postala bestseler… Revolucija, a ni evolucija, više ne interesuje ni profesionalce. Zar ne živimo u najboljem od svih svetova?
* * *
– Та песма – упитао сам – је ли истинита?
– Она је метафора – одговорила је госпођа Девис – садржи метафоричку истину.
– А крај механичког доба – рекао сам – је ли и то метафора?
– Према мом мишљењу – одговорила је госпођа Девис – крај механичког доба је реалност која се напреже да постане метафора.
Доналд Бартелми: “На крају механичког доба”
Gospodine Andjelkovicu, dobro je sto sam Vas primeran tekst procitao na vreme. Taman sam razmisljao da bih mozda mogao da pisem, ali nisam bio siguran da li pesmice ili pricice… mozda recitacije. Dobar tekst!
Milane, neka ta dilema potraje – da li pisati ili ne, razlozi i primeri za i protiv – i eto vam teksta, priče, drame, kako se opredelite.