Иво Андрић – човек и уметник испред свог времена

У једном интервјуу који је Иво Андрић дао главном уреднику Радио Београда, Николи Дреновцу, након уручења Нобелове награде за књижевност 1961. године, између осталог, писац романа На Дрини ћуприја је рекао:

Лично сматрам и увек сам сматрао да писац треба да говори пре свега и више од свега својим делом. Уобичајено је, и ја знам, да се од писца траже интервјуи са појединостима о његовој личности, о његовим плановима, о његовом начину рада, техници и тако даље. Допуштам да то може бити занимљиво.(…) Али ја остајем при свом мишљењу да право значење једног писца и основне тежње његовог духа треба тражити у ономе што је он створио, у његовом делу и утицају тог дела на људе, његовом значењу, а не у ономе што писац може мање или више, тачно о томе да каже. То што он каже, то може бити занимљиво, али није и не може бити главно и пресудно. За писца и о писцу довољно је његово дело и домет тога дела. То је моје схватање (Андрић 1989б: 306-307).

Након 77 година од објављивања романа На Дрини ћуприја и 61 године од добијања Нобелове награде за књижевност за своју епску сагу о Босни, овај наведени фрагмент из интервјуа Радио Београду на један врло имплицитни начин пружа увид у Андрићеву биографију и стваралачку личност. Још као млади прозаист, овај данас највећи српски романописац, изрекао је у приповеци „Мост на Жепи“ (1925) ону добро познату и врхунски сажету (с)мисаону целину која, можемо слободно рећи, представља језгро Андрићеве поетичке мисли и указује на пишчев однос према свету – У ћутању је сигурност. Наиме, везир Јусуф, након бурног и тешког живота, пуног интрига, неизвесности и сам пред близином смрти, сетио се родног краја и одлучио да свом малом селу, покрај валовите и модре Жепе, дарује камени мост. Након што је мост коначно сазидан, а немирна Жепа укроћена, надређени доводе везиру младог песника, муалима, да у његову част састави стихове који ће стајати као натпис у вечну славу ономе који је подигао мост. Похођен мрачним траумама и сећањима из младости на тамновање и мучења у затвору, везир Јусуф временом постаје све осетљивији, суморнији и повученији у себе; одриче се луксуза и матeријалног блага те на крају одбацује и стихове које му је даривао онај млади песник из Босне, оставивши само девизу – у ћутању је сигурност, а затим и њу брише са папира да после ње остане само и једино мост, нем пред својим савременицима, а вечан у својој монументалности и трајању. Оваква одлука везира Јусуфа, а онда и самог приповедача, да иза њега, поред материјалних споменика, остане само ћутање, повезана је са оним врхунским Андрићевим уметничким осећањем, али и иманентном поетичком стратегијом да се у приповедању (за)ћути. А ко је највећи „ћуталац“ у српској, а можда и у светској књижевности него Иво Андрић, песник, прозаист, романописац и дипломата, који је готово све прећутао о себи, али је, како смо то могли видети, ипак истакао у поменутом интервјуу Радио Београду да значење једног писца треба тражити у ономе што је он створио, у његовом делу и утицају тог дела на људе, његовом значењу, а не у ономе што писац може мање или више, тачно о томе да каже. Дакле, на основу оваквог пишчевог става, суочавамо се са једним важним егзистенцијалним, поетичким и културолошким питањем – а то је заправо шта нам Андрићево дело, ако не и његова стваралачка личност у целини, казује односно показује?

Познато је, наиме, да је Андрић још тридесетих година двадесетог века веома темељно промишљао о могућностима приповедања у већим прозним творевинама и о оној модернистичкој идеји да се изрази тоталитет човековог искуства кроз писање као и кроз однос према историји. У програмском есеју „Разговор са Гојом“, објављеним 1935. године у Српском књижевном гласнику, Андрић је заправо први пут формулисао свој интимни и поетички однос према писаној речи и ћутању односно према приповедању као легитимишућем уметничком, али и егзистенцијалном чину његове прозе. Наиме, у разговору са италијанским сликаром Паолом, знаменити шпански сликар Франциско Гоја управо истиче то језгро саме „приповедачеве есететике“:

Ја сам у тешким тренуцима видео сву беду неуких моћника, „људи од дела“, као и неспособност, слабост и збуњеност света од пера и науке. Видео сам принципе и системе који су изгледали чвршћи од гранита како се разилазе као магла пред равнодушним или злурадим очима светине, а до малочас уиситини маглу како се пред тим истим очима крутне и изграђује у неприкосновене и свете принципе, чвршће од гранита. (…) И ма колико да сам гледао, слушао и размишљао, ја нисам нашао ни смисла ни плана ни циља свему томе. Али сам дошао до једног негативног закључка: да наша лична мисао у свом напору не значи много и да не може ништа; и до другог позитивног: да треба ослушкивати легенде, те трагове колективних људских настојања кроз столећа, и из њих одгонетати, колико се може, смисао наше судбине (Андрић 1989б: 108).

Видимо, дакле, да се Андрић као врло млад писац још тридесетих година, како нам то овде саопштава преко свог интимног, фикционалног двојника у лику Франциска Гоје, опредељује за она колективна људска настојања оличена у легендама, предањима и причањима, која по Александру Јеркову представљају ону „дубљу, потајну метафизику“ (Јерков 1999: 190) Андрићевог епског приповедања.

У есеју „Мостови“, који је први пут објављен у листу Политика 1933. године, Андрић као млад прозаист приповеда о својој фасцинацији мостовима и значају који они имају за модерну цивилизацију и културу да својом конструкцијом и текстуром премошћују непремостиво, везују невезиво и што је можда најважније казују оно неисказиво, оно што треба да својим обликом и трајањем посведочи ништавилу и немилосрдном дејству времена пред којима модеран уметник 20. века највише стрепи. Андрић нам о томе овако казује:

Напослетку, све чиме се овај наш живот казује – мисли, напори, погледи, осмеси, речи, уздаси – све то тежи ка другој обали, којој се управља као циљу, и на којој тек добива свој прави смисао. Све то има нешто да савлада и премости: неред, смрт или несмисао. Јер, све је прелаз, мост чији се крајеви губе у бесконачности, а према ком су сви земни мостови само (…) бледи симболи. А све је наша нада с оне стране (Андрић: 1989б: 151-152).

Дакле, тридесетих година пред Андрића се поставило важно поетичко питање – како премостити непремостиво, како из мале форме приповетке, по којој је до тада био познат, створити модерну романескну форму која би у својој средишњој структури приповедања имала тему моста и пратила његову судбину кроз време и историју? Наиме, определивши се врло рано у свом уметничком сазревању за епски доживљај света, Иво Андрић је, како је то Драгиша Живковић врло аргументовано приметио,

несумњиво у епској форми легендарног или митског садржаја нашао онај тип уметничког казивања у коме ће се најпотпуније и најобјективније остварити његова уметничка потенција (Живковић 1962: 85).

На основу оваквог запажања можемо рећи да Андрићева уметничка тенденција да приповедање обликује у епском, објективном тону произилази из пишчевог снажно развијеног историјског осећања света које сеже од косовског завета и епске усмене традиције, па све до Вуковог народног језика и Његошевог песништва. У прилог тези о значају Његошевог епског песништва ослоњеног на косовски завет и о значају Вукове реформе језика на народној основи иде и велики број есеја које је Андрић објавио за живота о Његошу и Вуку – од чувеног есеја „Његош као трагични јунак косовске мисли“, затим есеја „Светлост Његошевог дела“ и „Нешто о Његошу као писцу“, па све до есеја „О Вуку као писцу“, „Вук, реформатор“ и „Вуков пример“. Године 1945. Иво Андрић објављује свој монументални роман, вишеградску хронику, роман На Дрини ћуприја. Овај роман, уз Травничку хронику и кратки роман Проклета авлија, представља сам врхунац Андрићеве приповедачке, језичке, стилске и поетичке виртуозности да на начин хроничарског причања и приповедања утка оне најважније елементе епског осећања света – легенду и усмену предају – у романескну сагу о мосту на Дрини. Одлука коју је приповедач донео још у приповеци „Мост на Жепи“ 1925. године, када је при додиру топлог камена моста пожелео да му напише историју (Андрић 1989а: 199), постаће централна тема у роману На Дрини ћуприја.

Уронивши у историју, причања и легенде о постанку и судбини моста на Дрини, Андрић је митопоетским језиком у приповедању обликовао два паралелна мотивацијска слоја у роману – први, хроничарски, који прати све важније историјске догађаје на простору Вишеграда и околине: од времена малога Соколовића, будућег великог везира, који је у машти видео мост на Дрини док су га Турци одводили за страшни Стамбол 1517. године, затим изградњу моста средином 16. века, па све до Карађорђевог устанка у Србији, Аустроугарске окупације Босне и Херцеговине 1878. године, Анексионе кризе 1908. те убиства надвојводе Фердинанда у Сарајеву и почетка Првог светског рата. Сви ови историјски догађаји послужили су Андрићу да им контрапунктира оне митске, легендарне и неухватљиве приче дуж читаве 23 главе романа које се чувају једино у памћењу народа односно у његовом ћутању и које се могу оживети и реактуелизовати само кроз писање, што представља онај други, митски слој, у приповедању.

Као пример мале илустрације ове наше тезе посебно је занимљива и из више поетичких разлога вредна помена прича из 19. главе романа На Дрини ћуприја о Томи Галусу, Андрићевом омиљеном „лутајућем“ јунаку-уметнику. Наиме, у овој глави Андрић је на себи својствен начин можда најбоље посредно проговорио о најделикатнијем питању модерне књижевности – о позицији уметника у свету односно о себи као младом песнику. Наиме, набрајајући у роману све оне младиће, студенте и гимназијалце, који су се тог топлог августа 1913. године поново окупили око варошке капије како би цело вече дискутовали о тадашњим најважнијим темама – савременој литератури, политици, социјалном положају народа и о оном најважнијем – о југословенству и уједињењу свих балкански народа, Андрић на сцену изводи Тому Галуса. Лик Томе Галсуа у роману На Дрини ћуприја, чини се, може најбоље објаснити Андрићеву стваралачку личност. Наиме, представљен као

висок младић румених образа и плавих очију, гимназијалац и песник, приповедач вели да је Галус писао стихове и био активан члан револуционарних и ђачких организација. Поред тога он је пет година учио француски језик као необавезан предмет, бавио се књижевношћу, и нарочито филозофијом. Био је страствен и неуморан у читању (Андрић 1989: 391).

Дакле, све оно што је и млади Андрић као гимназијалац тих година у Сарајеву био, јер се и Галус баш као и Иво Андрић одушевљавао филозофијом Ничеа и Штирнера и

могао је о њима да води, на шетњама поред Миљацке, бескрајне дискусије са неком хладном и веселом страшћу, не везујући ни најмање своја знања са својим личним животом, као што иначе то младићи тако често раде (Андрић 1989: 391-392).

Видимо, дакле, да лик Томе Галуса у роману На Дрини ћуприја, сада као део једне мање целине подређене целокупној епској саги о мосту на Дрини, имплицитно наставља онај (ауто)поетички контиунитет о проблему фигуре уметника и успоставља метапоетички дијалог са неким од пређашњих Андрићевих записа и приповедака попут „Јелене, жене које нема (Галусов запис)“, „Заноса и страдања Томе Галуса“, али са торзоом романа На сунчаној страни (1994).

Овакав мали пример показује нам колико је приповедна и романескна поетика у Андрићевим делима конзистентна и у непрестаном дијалогу, а опет, с друге стране, скривена и симболички затомљена у пишчево епско приповедање односно у ћутање о себи.

Шта за нас данас представља Иво Андрић као писац европских оквира може бити предмет читаве једне студије, али, ако следимо логику приповедања у роману На Дрини ћуприја на основу експлицитно поетичких исказа приповедача у тексту, можемо без много двоумљења закључити да је овај велики писац остао веран идеји о заједништву, толеранцији, љубави и миру, баш као и његов јунак Тома Галус који је веровао и често описивао преимућства и лепоте те нове националне државе која ће око Србије као Пијемонта окупити све Словене на основу потпуне племенске равноправности, верске сношљивости и грађанске једнакости (Андрић 1989: 396).

за П.У.Л.С: Младен Гојковић

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

Литература

Андрић, Иво. (1989). На Дрини ћуприја, Сабрана дела Иве Андрића, књ.1. Београд/Сарајево: Просвета/Свјетлост.

Андрић, Иво. (1989а) „Мост на Жепи“ у Жеђ, Сабрана дела Иве Андрића, књ.6. Београд/Сарајево: Просвета/Свјетлост.

Андрић, Иво. (1989б) „Разговор са Гојом“, „Мостови“ у Стазе, лица, предели, Сабрана дела Иве Андрића, књ. 10. Београд/Сарајево: Просвета/Свјетлост.

Живковић, Драгиша. (1962) „Епски и лирски стил Иве Андрића“, Војислав Ђурић (ур). у: Зборник Иво Андрић. Београд: Институт за теорију књижевности и уметности. стр. 81-103

Јерков, Александар. (1999) „Неизрецива мисао о смрти и неименљиво у Проклетој авлији. Смисао Андрићеве поетике“ у: Свеске Задужбине Иве Андрића, Београд: Задужбина Иве Андрића, год. 18, свеска бр. 15. стр. 185-241

  Ivo Andrić, Jelena, Književnost, Mladen Gojković, Na Drini ćuprija, žena koje nema