Муке с латиницом

Не, није реч о данашњем повлачењу ћирилице пред латиницом у Србији, мада то јесте крајњи повод овог писања. Већина данашњих европских језика има правопис сасвим неприлагођен говору, па с њиховом ортографијом и домаћи ђаци муче муку, нарочито у француском и енглеском. Разлог је у томе што су своје писмо наследили од латинског, а класични латински имао је врло оскудну фонетику: само пет вокала (истих као код нас: А, Е, И, О, У), два полувокала и тринаест сугласника. Зато им је био довољан алфабет од само 21 слова (не рачунајући X, Y и Z, које су без стварне потребе позајмили из грчког), и већ су тада „писали као што говоре“. Слово C увек се читало К, S је увек било безвучно, T је увек било Т, па се „Caesar scripsit de natione gallica“ читало „Каесар скрипсит де натионе галика“. Ми тога нисмо свесни, јер смо у настави латинског усвојили школски изговор, примљен преко Немаца („Цезар скрипсит де национе галика“).

Новији европски народи имали су мноштво гласова који у латинском нису постојали: мутне и прелазне вокале, шуштаве, палаталне и сложене консонанте. Зато су латинским словима почели да додају дијакритичке знаке: кукице и цртице као у нашем č, ć, š, ž, đ, акценте над вокалским словима као у француском, две тачке изнад o, u као у немачком и мађарском, кружић изнад a као у данском и шведском, косу црту преко o као у данском или преко l као у пољском, таласасту црту („тилде“) која у шпанском изнад n означава глас „њ“ а у португалском назалне вокале, и тако даље. Све то није било довољно, па су почели навелико да користе диграме, триграме и тетраграме, то јест спојеве два, три или четири слова са вредношћу једног гласа. Тако ch означава глас „ч“ у енглеском и шпанском, „ш“ у француском, „х“ у немачком и у чешком. Глас „ш“ у енглеском и албанском пише се sh, у немачком мора да се пише са три слова, sch, а у мађарском му је довољно једно слово, s, али зато „с“ мора да се пише sz… У презимену немачког филозофа, Nietzsche, чак пет узастопних слова означава један једини глас – „ч“… Ту су, наравно, и наши диграми lj, nj dž.

Видели смо  да је латиница, створена за латински и названа по њему, морала на безброј начина да се прилагођава како би означила разне нове самогласнике и сугласнике у језицима који су је прихватили широм Европе. Отуда сви они дијакритички знаци, отуда употреба двословних и трословних комбинација са гласовном вредношћу коју та слова сама по себи немају. У рационалном 18. веку стручњаци су први пут увидели да би између писања и говора морала да постоји много већа подударност. Посебно је то истакао Јохан Кристоф Аделунг (1732–1806), немачки лексикограф и граматичар. Он је први смислио правило „Пиши као што говориш, читај као што је написано“, које ће, посредством Копитара, преузети и наш Вук Караџић.

У западним језицима, с обзиром на снагу традиције, мало се шта могло променити у пракси. Вук је, међутим, у својој Писменици (граматици) из 1814. а затим и у Српском рјечнику, успео да створи потпуно нову српску ћирилицу. Уместо руске грађанске азбуке, која се дотле користила у ретким књигама штампаним у Србији, доследно је спровео принцип „један глас – једно слово“. Знак умекшавања, „танки јер“, елиминисао је спајајући га са Л и Н у Љ и Њ. Из старе ћирилице преузео је слово ћ, Лукијан Мушицки му је начинио ђ, од Румуна је позајмио џ, па се чак усудио да из латинице преузме ј, што су му традиционалисти љуто замерали, али што је омогућило одбацивање како руског „и краткоје“, с дијакритичким знаком, тако и руских слова „ја“, „ју“ и „јо“, са двогласном вредношћу.

Тако се, после скоро две хиљаде година, затворио круг. У доба старих Римљана латиница је била потпуно фонетско писмо, а онда се током средњег и новог века проширила на десетине других језика, постајући све недоследнија, јер су ови имали друкчије гласовне системе. И са словенском ћирилицом било је слично, мада у мањој мери. И гле чуда, почетком 19. века, на брдовитом Балкану, један човек успео је за свој народ да створи фонетско писмо, први пут од старог века до данас. Макар и због тога, треба настојати да ћирилицу одржимо у животу (и у свакодневним забелешкама, не само у званичној, службеној и јавној употреби), да не би цео његов велики труд испао узалудан.

Иван Клајн

НИН

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

  Ćirilica, Društvo, Jezik, Latinica