Огромна већина припадника такозване западне цивилизације проживи највећи део својих живота савршено укалупљени у матрицу оне отрцане мелодраме испуњене углавном баналностима и бесмислицама, да би се при самом крају прикачили на процедуру за вештачко одржавање живота, како би га уз помоћ лекара и лекова очајнички продужили за још коју годину, верујући до краја у обману да се, како рече Шопенхауер, својим рођењем први пута појављују као телесно биће на овоме свету, и да се на њему више никада неће појавити. Међутим, има на том Западу и оних које још увек прогони црв сумње да, што се тих људских живота тиче, није све тако једноставно и обесхрабрујуће, а сходно томе прожима и слутња да тај живот ипак има неку дубљу сврху и значење које превазилази пуко једнократно трајање, а којима се не чини довољним чак и утешно охрабрење монотеистичких религијских система да после тог једнократног трајања долази сједињење са творцем и вечни живот.

Одговоре на своје сумње  они би можда могли да нађу у књизи Путовање у хипердимензију (издање Порталибрис 2022.), у којој је наговештена могућност да се стварност, чији су протагонисти, може тумачити и схватити на сасвим другачији начин, али исто тако и могућност да иза те стварности, постоји још једна стварност која функционише на сасвим другим принципима, а која итекако утиче на ону у чијем окриљу се осећају несигурним, ускраћеним и недореченим. Оно што ће се читајући ту књигу учинити још интригантнијим је и могућност да се из те стварности утиче не само на живот који тренутно живе, него се утицало и на све оне претходне животе које су већ проживели, али ће се утицати и на оне будуће.

У тој књизи се пркоси не само поједностављеном схватању живота, него и самој смрти, које заправо и нема, што је наговештено у посвети:

Ову књигу посвећујем мојој вољеној супрузи

са којом сам, за време док сам је писао, заједнички

прошао тежак пут од њене смрти до новог

венчања, којем се, ја чврсто верујем, обоје

радујемо.

А касније разјашњено на самом почетку предговора, у којем се наводи шта је славни Карл Густав Јунг  рекао, инспирисан оним што је доживео када је 1944. претрпео срчани удар и био на граници смрти:

 „Смрт је најтежа могућа ствар када се посматра

 извана. Али једном када је доживите и крочите у њу

 осетићете такву комплетност, мир и испуњење да

сигурно нећете пожелети да се вратите.”

Уколико је претходно пажљиво прочитао посвету, онда вероватно будућем читаоцу неће бити тешко да докучи барем један од разлога зашто је аутор на самом почетку кратког предговора цитирао славног Карла Густава Јунга. Тај разлог би могла бити смрт, која се помиње у оба кратка текста. А ако се тај исти читалац заинтригира и прочита књигу до краја онда би могао да открије да је ипак можда могуће, заобишавши ту исту смрт, или је схвативши онако како ју је доживео Карл Јунг, помирити два наизглед непомирљива догађаја у људском животу, као што су сахрана и свадба, а самим тим и кориговати своју личну предоџбу о том озлоглашеном феномену о којем је Јунг стекао тако узвишено мишљење.

Јер, читајући књигу приметиће сигурно да се његово име и све оно чиме се током своје плодне научничке вишедеценијске мисије бавио веома често помињало, и да су га цитирали скоро сви аутори који су у књизи представљени. Тако да ће бити више него очигледно да мисао Карла Густава Јунга чини суштину не само онога што се овом књигом хтело представити и открити, него и напора који се већ више од једног века улажу како би се у потпуности уобличила алтернатива већ одавно превазиђеном картезијанском дуализму, то јест оној дихотомији између ума и материје. Те ће сходно томе морати такођер бити очигледно да смрт не може ни у ком случају бити тако страшна као што су је „навикали”, ако о њој на тако узвишен начин говори један такав ауторитет.

А да би стигао до оне поменуте свадбе  главни јунак у улози наратора се након сахране отиснуо на путовање које ће га стицајем околности, које је својом радозналошћу само делимично сам испровоцирао, одвести до циља о којем на самом почетку није могао ни сањати, а поготову што на том почетку није уопште имао никаквог циља. На том циљу ће се ипак наћи, како ће му се учинити, углавном захваљујући оним околностима које припадају домену Јунговог концепта синхроницитета као  коинциденција које одражавају дубинске везе између смислено повезаних догађаја  иза којих стоје потпуно нови закони универзума, чије се дејство пружа изван простора, времена и физичких узрочности.

Слутећи да му, у суочењу са таквим противником као што је смрт, која у свету утемељеном на материјалистичкој парадигми представља још увек непремостиви баук, може  највише помоћи реинкарнацијски модел тумачења стварности, аутор је на самом почетку окупио око себе пробрано друштво аутора који ће му својом експертизом у тој области помоћи не само да покуша пронаћи одговоре на нека питања која су га након сахране мучила, него да коначно направи у својој глави дуго одлагану смену парадигми. Да ону по којој душа након краја оног јединог телесног живота одлази у Царство божије, које није унутра у нама, како рече Свети Лука, него негде на небесима, смени оном реинкарнацијском, према којој душа пре него што се споји са својим творцем, то јест Богом, којег је и сама део, има на раполагању много живота, то јест много тела, на свом дугом, узбудљивом и изнад свега креативном путу ка просветлењу и сједињењу са творцем.

Теоријски део путовања на које се наратор отиснуо почео је са Амитом Госвамијем, квантним физичарем и његовом књигом „Физика душе” (Physics of the Soul), затим славном америчком новинарком Рут Монтгомери и њеном књигом „Овде и у наставку “ (Here and Hereafter), па легендарним спавајућем пророком Едгаром Кејсом, затим чувеним психијатром, специјалистом за хипнотичку регресију, Мајклом Њутном, чије су чак три књиге: Путовање душа, Судбина душа и Сећања на живот после живота ушле у ужи избор литературе за тај кратки курс из реинкарнације, те његовим колегом Јаном Стивенсоном, који се прославио проучавањем и научном верификацијим спонтаних дечијих сећања на претходне инкарнације. Да би се на крају као шлаг на торту том друштву придружила францускиња Крис Харди, психолог преобраћен у квантног физичара и космолога, са књигом Living Souls in the Spirit Dimension (Живе душе у спиритуалној димензији). 

Тако се при крају тог путовања, које је трајало тачно два месеца, уз помоћ квантне механике, сведочанстава о ономе што су доживели пацијенти током сеанси дубоке хипнозе, читања онога што је спавајући пророк говорио у стању самоиндукованог транса, дечијих спонтаних сећања на прошле животе, те оних бајколиких прича Крис Харди о својим бројним сусретима са духовима мртвих и живих, али и славних, главни јунак ове књиге не само и сам преобратио у поклоника традиција чије порекло сеже хиљадама година дубоко у  људску прошлост, него и нашао у хипердимензији, коју је патентирала управо Крис Харди. А то је она димензија у којој обитавају душе и која прожима читав универзум, укључујући и материјалну стварност у коју оне само повремено навраћају.

На почетку треће етапе тог путовања неки глас, који није дошао изнутра, већ однекуда одозго, је главном јунаку сугерисао да би требало да почне да пише и записује све оно што се догодило, као и оно што још треба да се догоди. Тако ће наредних пет недеља у неком необјашњивом списатељском трансу бити написана ова књига. На читаоцу је да, након што је прочита, процени да ли је такав текст било могуће за тако кратко време написати без помоћи из хипердимензије, а у ту помоћ аутор уопште не сумња и што сматра једним од елегантних доказа да та хипердимензија заиста постоји и да се из ње на суптилан начин руководи и управља са свим оним што се догађа са ове стране оног „нелокалног прозора” како га је назвао Амит Госвами, или „врата перцепције” Олдоса Хакслија, кроз које се врши међудимензионална комуникација  . Због тога, али и због већ поменуте околности да је осетио да се и сам у њој нашао, књигу је насловио: Путовање у хипердимензију.

Можда ће се чинити чудним зашто се аутор у овом предговору не обраћа у првом лицу, него говори у трећем лицу о главном јунаку. Разлог је управо хипердимензија, која је по својој природи и устројству ван простора и времена, тако да је особи која је у њој практично немогуће разлучити оно што се наводно стварно догодило, од  оних хипотетичких могућности које чекају да их свест изабере и уз помоћ колапса таласне функције претвори у стварност, или да се испуне сви потребни услови сврховитости и значења, па да се према Јунговом закону синхроницитета догоде. Другим речима, живећи у стварности која је контролисана из подручја хипердимензије, а која је и сама на неки недокучив начин њен део, није лако доказати да ли се све оно што у тој стварности доживљавамо, стварно догађа, или су то тек делови оних силних могућности које тек треба да се догоде, а у којима ми као статисти играмо фиктивне улоге. Након пажљивог читања књиге неће бити тешко доћи до таквог закључка.

Узимајући то у обзир аутор је жанровски књигу прогласио романом, а себе и супругу, са којом је читаво време водио дијалог, претворио у главне јунаке тог романа. А успут још и приметио да га његов први роман неодољиво подсећа на оне прве романе написане у античкој Грчкој. Шема је готово идентична. Двоје заљубљених бивају стицајем околности растављени, да би се након силних авантура и преокрета поново састали и проживели остатак живота у срећи и љубави. Једина разлика је да ће се у његовом роману главни јунаци састати тек у следећем животу, са могућношћу да растанака и састанака, те сахрана и свадби, буде још ко зна колико. Јер, као што је неко једном давно рекао: „Није тешко умрети, већ је тешко остати мртав.” 

Уколико желите да прочитате књигу можете је наћи на штанду Порталибриса на Београдском сајму књига, који се управо оржава.

За ПУЛС Милован Шавија

  Društvo, duhovnost, Ezoterija, hiperdimenzija, Književnost, Milovan Šavija, Portalibris, Psihologija, Sociologija