Чукотка је крајњи североисточни регион Русије и Евроазије, једно од најизолованијих подручја на свету. Малобројно локално становништво живи у малим насељима, раштрканим по огромној тундри која лети букти од јарких боја и мириса, а зими тоне у бескрајну ноћ и снег, у страшне арктичке ветрове и мистичну поларну светлост.

Чукотка је најудаљенији, најнеприступачнији, најсуровији и најмање истражени регион Русије. Овде се човек осећа као зрнце песка у ћутљивој снежној пустињи. Можда зато староседеоци Чукотке, Чукче, зову себе „лигуо раветлуан“ („лыгъо равэтлъан“), што у преводу значи „прави људи“, исто као што воле да назив „Чукотка“ интерпретирају као „Земља у којој живе прави људи“ („Мир настоящих людей“).

Ако дођете овамо, моћи ћете да уживате у ветровима који дувају са два океана, да упознате флору и фауну Арктика, да видите загонетне споменике древних житеља Чукотке и да са једног континента посматрате други.

Место где се сусрећу два океана

Чукотски Аутономни Округ је најсевероисточније подручје Русије и Евроазије. Чукотка је већа од било које европске државе – површина јој је 721,5 хиљада квадратних километара. Истовремено је овај регион један од најмање насељених у Русији. На огромним пространствима Чукотског Аутономног Округа живи само 50 хиљада људи, од тога половину чине такозвани малобројни народи Севера.

Када дођете на Чукотку…

• бићете на крајњој североисточној тачки Евроазијског континента;

• моћи ћете да станете на тачку где се укрштају 180. меридијан и Северни поларни круг;

• стојећи на једном континенту видећете други;

• осетићете шта су то поларна ноћ и поларни дан;

• бићете на месту где се сусрећу два океана;

• моћи ћете да посматрате поларну светлост.

Чукотка изгледа као клин забијен између Северног леденог океана и Тихог океана. Када дођете до Рта Дежњова (најисточнија копнена тачка Русије), са леве стране ћете видети море Северног леденог океана, а са десне Тихог океана. Испред вас ће бити други континент – Северна Америка, а иза вас бескрајна тундра североисточне Евроазије.

Свет необичне арктичке природе: чукотска годишња доба

Чукотка је тундра. Огромна брдовита пространства покривена су маховином, патуљастим дрвећем (минијатурним брезама, врбама и другим дрвећем које полеже по земљи) и травом. У току кратког поларног лета тундра се буквално претвара у разнобојни тепих који букти од јарких боја и мириса арктичких јагода, печурака и цвећа. Ипак, на неким местима се чак и преко лета задржава снег.

Арктички биодиверзитет

Велики део територије Чукотке налази се изнад Поларног круга. И поред сурове климе (просечна годишња температура овде варира од -4,1 до -14°С), природа Чукотке плени својом разноврсношћу: око 1300 врста биљака, од арктичких маховина и лишајева до тајге са дрвећем старим и по неколико векова, преко 400 врста рибе и 220 врста птица. Многе животиње које настањују Чукотку налазе се на Црвеној листи Руске Федерације. Међу њима су бели медвед, снежна овца, нарвал, грбави кит, кит перајар, сеј-кит, сиви и плави кит и др. Геотермални извори служе као станишта многих биљака и животиња.

Први снег падне већ крајем октобра, када прође период киша и магле. У то време Чукотка тоне у дугу зимску поларну ноћ, када се сунчева светлост види само пар часова у току дана. Чукотско приморје спада у најветровитија подручја Русије. Рекордни удари ветра овде достижу 80 m/s (288 km/h). Ако дођете овамо зими имаћете довољно утисака. У ово доба године може се посматрати поларна светлост – природна појава непоновљиве лепоте.

Кратко пролеће стиже у ове крајеве тек крајем јуна. Тада наноси снега дебели по неколико метара почињу полако да се топе, пунећи насеља дубоким барама и претварајући тундру у непроходни мокри лавиринт изнад кога се чују хиљаде птица, управо пристиглих са југа. Само у јулу и августу поново буја раскошно и мирисно поларно лето.

Животна филозофија локалног становништва

На пример, сва врата се отварају на унутрашњу, а не на спољашњу страну. Овде зима траје 9 месеци и често су куће покривене снегом до самог крова. Због тога се врата морају отварати на унутрашњу страну, како би житељи могли ујутру изаћи из куће и прокопати тунел у снегу. Ако би се врата отварала на спољашњу страну, онда се не би могло изаћи из куће.

Карактеристично је и то да приликом сусрета на вратима овде увек има предност онај ко улази. Напољу је увек хладно, и зато најпре треба пропустити човека споља да уђе у загрејану просторију, па тек онда изаћи напоље.

Острво Врангеља

На територији Чукотског Аутономног Округа налази сеОстрво Врангеља – прави бисер Арктика и природни резерват који се још зове и „породилиште“ белих медведа. Ниједна острвска територија Арктика не може се поредити са Острвом Врангеља по нивоу биодиверзитета. Оно је у том смислу богатије од читавог Канадског арктичког архипелага.

Чукче и Ескими су аутохтони становници Чукотке. То су људи веома веселог духа и радују се сваком празнику. Сваке зиме се овде одржавају трке на псећим и јеленским запрегама. Лети се на обали Беринговог мореуза одржава фестивал „Берингија“. На тој манифестацији наступају фолклорни ансамбли из разних крајева Чукотке, мајстори народних заната показују своје производе, а спортске екипе се такмиче у националним спортовима. Крајем лета се у Анадиру, престоници Чукотке, одржава фолклорни фестивал аутохтоног становништва „Ергав“.

Током целог лета овде имате јединствену могућност да видите прави лов на китове. Староседеоци Чукотке се са нарочитим поштовањем односе према свету који их окружује. Када извуку убијеног кита на обалу, они обавезно одсеку један део и баце га назад у море, са надом да ће се кит поново родити и вратити људима.

Загонетке древне Чукотке: храм од китових костију и људи-печурке

На југоистоку Чукотке, на острву Итигран (Ыттыгран), налази се Китова алеја, један од најзагонетнијих споменика арктичке културе. На острву где нико никада није живео, око 500 m се протежу два реда огромних ребара и лобања гренландских китова, укопаних у земљу. Висина ребара достиже готово 5 m.

Необично је што су кости специјално допремљене са других места. Од алеје се одваја „пут“ поплочан каменом. Он води према малом округлом тргу који чине прстенови од камења и у чијем центру се налази древно огњиште са пепелом. Научници сматрају да је то светилиште древних Ескима. Занимљиво је да савремени Ескими не знају чему служе ти стубови, иако се са великом пажњом и поштовањем односе према гробовима и остацима обиталишта својих предака. Китова алеја се не помиње ни у њиховом усменом предању.

Како доћи

Из Москве се до града Анадира, престонице Чукотке, може доћи само авионом. Путовање по Чукотки је отежано, јер нема путева, тако да се од једног до другог насеља може путовати само авионом или хеликоптером. Лети се до другог села може доћи морским путем.

Да бисте обишли сва насеља Чукотке потребна вам је специјална дозвола Федералне службе безбедности, с обзиром на близину руско-америчке границе.

Ако одлучите да дођете на Чукотку, препоручујемо вам да користите услуге неке туристичке агенције и да путујете са организованом групом.

Пегтимељски петроглифи су још један сачувани споменик древних Ескима. То су цртежи урезани у литице на висини од 20-30 m. Стари су око 2 хиљаде година. На њима су приказане сцене лова древних људи као и несхватљива човеколика створења са главом у облику печурке. Нучници још увек покушавају да одгонетну шта су древни Ескими тиме хтели да прикажу: неки пореде цртеже са приказима древних Маја и везују их за коришћење халуциногених печурака. Други, пак, у томе виде одраз контаката древних Ескима са ванземаљским цивилизацијама.

Ирина Решетова

Фотографије: Андреј Степанов / stan-d-art.ru.

Руска реч

Putopisi na portalu P.U.L.S.E

  Čukotka, Daleki Istok, Društvo, Priče, Priče poezija putopisi, putopisi, Rusija