Da biste prešli 10.000 km vozom, potrebno je tačno osam dana. Ako ćemo precizno, Transsibirska železnica je duga tačno 9.288 km i samo za nju je potrebno sedam dana i sedam noći neprestane vožnje.

Putovanje najpoznatijom železnicom na svetu za mnoge putnike (turiste) predstavlja vrhunac ostvarenja želja i sigurno je na tzv. baket listi svakog pravog zaljubljenika u avanturistička i neobična putovanja. Meni je to dugo bila neostvarena želja i konačno mi se prošlog leta ukazala prilika da vidim tu čuvenu prugu, da provedem osam dana u vozu putujući kroz Rusiju od Baltičkog mora i Finskog zaliva do Zlatnog roga na Tihom okeanu!

Taj osmi dan sam ja dodao jer pomenuta železnica ide od Moskve do Vladivostoka, a ja sam dodao još nekih 600 km jer sam krenuo iz carskog grada, sigurno jednog od najlepših gradova na planeti, Sankt Peterburga.

Grad Petra Velikog je dobra polazna stanica, najviše zbog istorijskog dela priče o Carskoj Rusiji a naravno i zbog svoje lepote, Baltičkog mora, kanala, Neve, urbanog i modernog duha grada i verovatno najbogatije kulturne scene u Evropi. Zamislite samo kakav može biti glavni grad Carske Rusije, prestonica Romanovih, sa okolnim dvorcima i rezidencijama Katarine, Pavla I, Petra I grad u kom su živeli i stvarali Puškin, Jesenjin, Šostakovič, Dostojevski, Čehov. U tekstu ću samo usput pomenuti I pričati deliće iz istorije jer želim da fokus bude na železnici. Mislim da mnogo ljudi zaista malo zna o njoj, da ima dosta predrasuda i nerazjašnjenih informacija. Uostalom, takav je slučaj bio i sa mnom kao i sa mojim saputnicima dok nismo otputovali, pa ću se u ovom tekstu potruditi da ispričam kako sve to zaista izgleda. Ako bih uzeo da pričam o istoriji, morao bih da krenem od pravog početka Rusije i od Kijeva, da pričam istorijske činjenice kako pravi Rusi nisu bili slovenskog porekla, već su bili skandinavsko pleme sa severa, Varjazi koji su od Kijevske države učinili najnapredniju u Evropi toga vremena, sa zakonom koji se zvao Ruska Pravda, pa onda dalje da nastavim izlaganje o Novgorodu, pričam o vizantijskom orlu na ruskoj zastavi, pa onda dalje preko Svetog Kneza Nevskog, Kuzme I Požarskog do Ivana Groznog… I naravno, kako da ne pomenem priče grofa Save Vladisavljevića, Hanibala, Raspućina, 900 dana najgore ratne opsade u ljudskoj istoriji i najvećeg stradanja koje je moderna istorija zabeležila… To je sve za jedan ozbiljan roman za koji trenutno nemam vremena. Držaćemo se voza.

Prvi utisak je tačnost i preciznost vozova u Rusiji. Za tih osam dana putovanja, sa preko 150 stanica, nikad se nije desilo da voz zakasni jedan jedini minut! Mi smo ih promenili šest na ovom putovanju i svi su uvek saobraćali na vreme. Sve je savršeno organizovano, mesta su svugde numerisana, voz je čist i uredan, za spavaća kola se dobije čista posteljina, u svakom vagonu postoje jedna ili dve osobe zadužene za putnike, za pomoć, kontrolu karata, prodaju vode, sokova i hrane, čišćenje vagona itd. Dakle zaista, organizacija na jednom veoma visokom nivou. Taj prvi deo pruge od Pitera do Moskve, pređe se za nekih 4-5 sati jer je nova pruga rekonstruisana pre nekoliko godina i tu saobraća voz po imenu SAPSAN, ruski HI-Tech HI-Speed voz koji ide brzinom oko 200-250 km na sat. Izgleda kao vozovi u Japanu i Kini, veoma moderan i komforan. U vozu naravno postoje kafić i restoran, stjuardese se često šetaju kroz voz, sedišta su veoma velika, u pitanju su fotelje gde imate ispred sebe LCD TV, pored sebe sto i priključak za struju kao i mnoge druge pogodnosti – ma, zaista je jedno pravo uživanje voziti se SAPSAN-om. Plan za dalje je da se ta brza pruga Petrovgrad – Moskva, sa vozovima nove generacije, nastavi kroz Kazahstan sve do Pekinga. Kad se to završi, eto mene prvom prilikom opet u SAPSAN-u.

Od Moskve smo dalje išli do Kazanja, prestonice Republike Tatarstan. Opet je dosao novi voz, ovoga puta nije bio SAPSAN, ali je bio voz na dva sprata, tzv. dabldeker sa spavaćim kolima. Mi smo imali kupe druge klase, sa četiri kreveta u svakom kupeu, dva dole i dva gore. Voz je klimatizovan, sve je veoma čisto, iznad svakog kreveta je lampa i utičnica za struju i naravno, svakog putnika čekaju čista posteljina i ćebe.

Milina je spavati u vozu, to je pravi hedonizam! Inače, gotovo svi vozovi u Rusiji na ovim dugim relacijama nemaju klasična sedišta i fotelje već su sve spavaća kola sa krevetima. Postoje tri klase, najjeftinije karte su za treću klasu I tamo nema kupea već je ceo vagon sa krevetima potpuno otvoren. Liči na veliku hostelsku sobu sa 50 kreveta. Nema diskrecije i rekao bih da zaista treba puno tolerancije i razumevanja kako bi se čovek vozio svakodnevno ovom klasom po nekoliko dana. Druga klasa je već mnogo bolja, kao što sam već pomenuo, svaki kupe ima četiri kreveta i mnoge druge sadržaje koji ne postoje u trećoj klasi a naravno najbolja i najskuplja je prva klasa gde svaki kupe ima dva kreveta i gde putnici imaju uračunatu hranu kao i mnoge druge pogodnosti. Da pomenem samo i to da je Kazanj jedan predivan grad gde bih sutra odmah bez razmislanja otišao da živim. Grad se nalazi na dve velike reke Kazanka i Volga, ima predivan Kremlj I istorijski centar, veoma je živ i urban a nigde nema gužve; ljudi (Tatari) su predivni, sve je podređeno stanovnicima grada i neverovatno se gaji kult porodice, sadržaji za najmlađe i porodična šetališta su na sve strane; mnogo se ulaže u kulturu i sport; svugde su sportski tereni i novi moderni objekti, igrališta za decu. Zaista, Kazanj je jedno veoma lepo i prijatno iznenađenje.

Nakon Petrovgrada, Moskve I Kazanja, prvi veliki grad na Transibirskoj železnici je Ekaterinburg, ili Sverdlovsk kako se ranije zvao. Nov, veliki, moderan grad je poznat kao granica Evrope i Azije jer leži na planini Ural, zatim, poznat je kao grad bivšeg predsednika Rusije Borisa Jeljcina i grad koji je imao tragediju da u njemu bude zatočen car Nikolaj II sa svojom porodicom i da se kraju u njegovoj okolini na najgori mogući način završi sa carskom dinastojom Romanov. Dakle, turističkih atrakcija i istorijske price ne manjka, a kada se popnete na najvišu zgradu u centru posvećenu Vladimiru Visotskom, videćete pogled i panoramu kakva se retko gde viđa. Ovde smo i prvi put videli da se, kao i u skoro svakoj zemlji, unutrašnjost razlikuje od prestonica i bogatih gradskih centara, pa je tako naš voz do Ekaterinburga bio skroman, bez klime i bez restorana, ali opet je bio uredan i, naravno, polazio je na vreme. I da, to nije bio voz koji je dalje nastavljao kroz Sibir već je išao gore na sam sever, prema Severnom Ledenom okeanu. Pomislih, to bi bila takođe dobra avantura. Neki drugi put.

Prva zaista duga vožnja, bez stajanja I izlazaka je bila od Urala do najvećeg prirodnog blaga na svetu, “Sibirskog oka”, jezera dubokog 1.642 metara. Vožnja do Irkutska je trajala tri dana i tri noći. Voz je bio dobar, čist, uredan, imao je restoran i veliki deo putovanja smo proveli uz meze i pivo, gledajući nepregledne šume Sibira. Ima tu nekih malih sela, stanica gde voz na kratko stane ali niko ne izlazi, a od većih gradova usput, videli smo Novosibirsk i Krasnojarsk. Nastvarno mi je bilo da vidim reke Ob I Jenisej. Ta vožnja, bez obzira što je toliko duga, takođe predstavlja uživanje. Uvek ide pitanje, šta ljudi rade za to vreme u vozu. Odogvor je da rade sve ono što bi trebalo u stvarnom životu, a što inače ne rade i za šta nemaju vremena a to su odmor, normalan san, obroci bez jurnjave i žurbe, upoznavanje sa drugim ljudima i putnicima iz celog sveta, čitanje knjiga i obrazovanje, gledanje filmova, širenje kulture i informacija, istraživanje nepoznatog i beskrajno gledanje u prirodu i njene lepote. To je ono što ćete naći u vozu, što dobijate besplatno i što svima sigurno nedostaje.

Irkutsk je relativno mali grad, ali ima veoma lep centar, zanimljiv noćni život i prelepo šetalište uz reku Angaru, jedinu reku koja otiče Iz Bajkalskog jezera, do kog je inače veoma lako stići. A Bajkal je svakako najvrednija i najlepša stvar na ovom putovanju. Ta bistra, modro plava boja vode ima toliko toga da ispriča. A taj deo puta uz Bajkalsko jezero koji smo mi prešli za osam sati, od Irkutska do Ulan Udea, je najlepši deo Transsibirske železnice i tu su prirodne lepote neopisive.

Ulan Ude je grad u kome se odvaja železnica u tri pravca – za Vladivostok, za Mongoliju i za Kinu i to je najvažnije železničko čvorište u Rusiji. Ja sam tu imao priliku da učim o Starovjernicima, da posetim rusku porodicu i da uživam u kulturi i tradiciji naroda sa ovog prostora. Rusi su generalno veoma povučeni, retko kada će na ulici ili u vozu oni započeti razgovor i na početku su dosta uzdržani i rezervisani, pogotovo prema strancima, ali kako vreme odmiče, postaju sve srdačniji i na kraju dođete do toga da vam spremaju hranu u vozu, kuvaju kafu, nude kolače i slatkiše… Zaključak je da su gostoljubivi. U Ulan Udeu se može videti ono što krasi i odlikuje celu Rusiju i što se, bez obzira na siromaštvo i brutalističku arhitekturu svakog grada, može naći u svakom većem gradu i to je nešto što zaista ima ogroman značaj, a to je velelepna zgrada opere i pozorišta. To je meni bilo fascinantno. Nekako, tu sam spoznao da se u Rusiji mnogo baš potencira kultura, počevši od tog čitanja knjiga u vozu, pa do svakodnevnih odlazaka u operu i pozorište svih slojeva stanovništva, što nije slučaj na zapadu i u drugim državama.

Još jednu stvar moram da pomenem koja mi je tamo non-stop prolazila kroz glavu, a to je činjenica da su Rusi veoma ponosni na svoju burnu istoriju i da u svakom mestu može da se vidi spomenik najčešće iz Drugog svetskog rata. U početku mi je to malo smetalo i smatrao sam to delom komunističke propagande i zaostavštine, ali onda kad sam se zamislio u sebi i dobro razmislio, kada sam drhtao dok sam slušao Šostakovičevu Petrovgradsku simfoniju nastalu za vreme trogodišnje opsade grada, tokom koje shvatite da je poginulo 25 miliona Rusa, da su oni podneli preko 50 odsto ukupnih žrtava nastradalih u tom ratu, da su oni oslobodili celu Evropu i da su zaslužni za slobodu stotina miliona ljudi, onda zapravo shvatite kolika je veličina te žrtve i počnete da se divite tim spomenicima i tom delu. To je gotovo sve suprotno od onoga što mi radimo ovde kod nas. Oni zaista znaju ko su i šta su, znaju da poštuju svoje pretke i da se dive svojoj herojskoj istoriji. Mnogo toga se nauči putujući vozom toliko dugo. To i jeste pravo bogatstvo Transsibirske pruge.

Pričajući o svemu što sam video, dolazim do zadnje vožnje na ovoj turi, ujedno i najduže vožnje koja je trajala preko 70 sati, od Ulan Udea do čuvenog Vladivostoka, poslednje stanice Transsibirske železnice, kosmopolitskog grada nedaleko od granice sa Severnom Korejom. Nikad neću zaboraviti osećaj kada sam izašao iz voza i kročio na tlo. Osećao sam se kao da sam kročio na drugu planetu, kao da je ta vožnja vozom trajala beskrajno dugo i kao da sam došao na pravi kraj sveta. A to je stvarno kraj sveta, ako gledamo u kartu Zemlje. I stvarno je tako. Odmah tu na stanici ima spomenik i obeležje sa natpisom “9.288” da vas podseti na broj pređenih kilometara od Moskve do najistočnije tačke železnice. A sam grad je pravi biser, njegov položaj na okeanu u startu mu daje neodoljivu energiju i čar, a sama železnica sa putnicima iz celog sveta I blizina Hokaida (Japana), Kine i Koreje mu daje pravi kosmopolitski duh. Iako je veoma mlad grad, ima znamenitosti, dosta je bogat i sređen, pun je staza za šetnju, restorana i kafića, a zalazak Sunca iza Pacifika sa plaže iz centra grada je nestvaran! Čudno je gledati zalazak Sunca na Pacifiku i na istoku, ali dok ne odete, nećete verovati šta sve može da se vidi na Transsibirskoj železnici!

Na kraju, kada treba da zaključim priču, ostao sam bez teksta. Isto kao i kada sam putovao železnicom (često sam ostajao bez reči), isto kada sam nakon osam dana vožnje i pređenih skoro 10.000 km stigao na svoje odredište. Bogatstvo samog putovanja Transsibirskom železnicom se ne može izmeriti, stvari koje sam video i naučio se ne mogu platiti nikakvim novcem, to je jedno neponovljivo i autentično iskustvo, priča za čitav život i najlepša avantura koja se prepričava godinama. I da, još jedna informacija za kraj, ono što je svima nama priča i avantura života, Rusima je to svakodnevnica i normalan život – oni se svako malo voze ovom prugom po nekoliko dana i svaki dan iznova proživljavaju sve te divne stvari. I voleo bih da mi date odgovor na pitanje, ko je onda bogat, a ko siromašan u celoj toj priči?

tekst i foto: Miloš Janković

B92

Putopisi na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi, Sibir, Transsibirska železnica