Uvek su mi ove stvari bile interesantne. Kod nas, recimo, NIN-ove naslovne strane pricaju svojevrsnu istoriju proteklih nekoliko decenija (stariji ce me ispraviti, oni su taj Tajmov oblik uzeli kad, sedamdesetih?). I generalno, posto novine kao takve umiru – sto mozda i nije toliko lose – ove naslovne strane su stvarno XXvekovni artefakt znacajan koliko i filmski zapisi.

Ko je ovu listu pravio, ako nije tajna? Globalno relevantnih stvari ima, ostale su mahom americke aktuelnosti. Od globalno vaznih, nedostaje prvi zvucni film (ne znam da li se Al Dzolson probio do naslovnih strana tad). Gagarinov let (mada tu, hehe, mogu da shvatim zasto se Njujork Tajmsu nije zurilo da udari u sva zvona :)). Sarajevski atentat, ulazak SAD u rat na strani Saveznika, revolucija u Rusiji, Staljinova industrijalizacija tridesetih, Ruzveltove pobede (cetiri), Jalta, Haldejeva fotka kao simbol saveznicke pobede:
http://www.lesliesacks.com/gallery/artistPages/khaldei/600/tn_kha901a_email.htm

Maov trijumf u Kini 1948 se, na duze staze, pokazuje kao mozda i najznacajniji dogadjaj po covecanstvo jer ta (najmnogoljudnija) zemlja je tada postala fakticki nezavisna a od tada se razvija u silu prvog reda. Kako, uopste, na naslovnoj strani pokazati nesto sto karakterise PROCES? Recimo, cinjenicu da vek u kojem zivimo postaje vek azijskih divova, Kine a verovatno i Indije? Svakako fali i prica o Indiji.

I rode a tank, held a general’s rank, when the blitzkrieg raged and the bodies stank…

Da i ja posegnem u Stounse kad je tema vec.

@ Boban

Nema se sta dodati ovome. Lepota tumacenja sa istorijske distance (“naknadna pamet”, kako precesto dezavuisu tu ljudsku potrebu) je u tome sto, eto, mozemo dati i naknadni smisao onome sto u trenutku stvaranja nije bilo ni na vidiku. Konkretno: sumnjam da je ijedan od dizajnera tih naslovnih strana mogao i da pomisli da ce njegov rezultat za potrebe TRENUTKA (dakle, sklapanje naslovne strane za novi broj lista), moci da se tumaci decenijama kasnije na sajtu na stranom jeziku kao svojevrsni simbol vremena u kojem je nastao :).

Oko Bitlsa/Dilana/Stounsa, nema spora da zasluga (ili odgovornost :D) za pretvaranje rokenrola iz dotadasnje sezonske zanimacije ruralnih SAD u nesto globalno i opste, pripada najpre cetvorci iz Liverpula. Da nije bilo njih, Dilan bi verovatno ostao na folku (i citava protestna scena u SAD bi verovatno i dalje bila iskljucivo folkerski orijentisana… eto dobre podloge za alternativnu istoriju popularne kulture) a Stounsi bi svirali bluz-obrade po londonskim mod-klubovima, eventualno u Cikagu.

@ Moca

Ne smeta ni meni sto je izbor “americki”, daleko od toga. Mislim: nisam dao tu primedbu u smislu zamerke. Da su u pitanju pariske, londonske ili moskovske naslovne strane, svakako da bi dominirali pre svega tamosnji heroji i antiheroji. Verovatno bismo dosli do slicnih zakljucaka i u tom slucaju.

@ klofuta

Seceroski je, nazalost, umro pre neku godinu, makar sam tako cuo/procitao.

Ne, ne. Mozda nisam bio precizan dovoljno ako je ispalo da je u Americi pre Bitlsa postojao SAMO folk: naprotiv, ovaj ANGAZOVANI folk (scena iz koje je izrastao Dilan) je JEDINI bio aktivisticki u social commentary-smislu i, kao takav, ogranicen na intelektualne pobunjenike pedesetih, dakle, najpre scena u Vilidzu, San Francisko i to. Vise neki trend medju “burzoa boemijom” i likovima iz Keruaka.

Daleko od bilo kakvog masovnog uticaja, dakle. Osim sto ce gomila trendsetera iz 1960ih nasla medju hipsterima deceniju ranije (evo u literaturi recimo, Mejler i mozda jos vise Pincon su se formirali intelektualno u tom nekom svetu kosmpolitskog egzila o kojem pricam… treba pomenuti i Filipa Rota u tom delu, Wolfe je recimo isto izrastao kao tumac scene koja ima korene u pedesetim i outcast-ovima).

Dakle citava ta infrastruktura koje je dala oblik sezdesetima, nastala je na toj fuziji folka, dzeza i intelektualnog anti-aparthejda koji ce postati masovan tek dekadu posle. C. Wright Mills zasluzuje studiju u nastavcima u toj prici :).

Znaci 1960s bi se dogodile i bez Bitlsa, i zanimljivo je razmisljati na temu (evo jos jedne alternativne istorije) KAKO bi izgledalo etabliranje r ‘n r-a kao protestne forme, da nije bilo Brit Invasion. Cenim da bi Beach Boys postali The Doors ili nesto slicno.

Rokenrol pedesetih ja jako volim, Boban zna – i ne slaze se sa mnom 🙂 – da Bitlse smatram najvrednijima upravo u tim prepevima i nadgradnji rokenrol-korena.

Ali je u toj svojoj primarnoj varijanti rokenrol ipak dostigao neki zenit vec krajem pedesetih. Dzeri Li Luis jeste bio protopunk, Cak Beri i Litl Ricard (i Rici Valens u nekom kontekstu drugom) jesu odskrinuli vrata segregacije (Alen Frid nije bez zasluga u tom smislu, i slicni entuzijasti) ali je citav taj pokret, cini se, vec krajem pedesetih uspesno ukalupljen u folder “mladalacke zabave” i to je bilo to. Rekao bih da najdirektniju najavu nekog socijalnog angazmana imamo u muzici Edija Kokrana kad je rnr u pitanju, i tuzno je sto je Edi gotovo zaboravljen. Dzin Vinsent i Karl Perkins su dali vec gotovu formu onome sto ce biti brandmark Bitlsa godinama kasnije.

Dobro je sto si pomenula ratpack. Nije li (u pred-Bitls godinama) JEDINA inovacija nakon posustajanja generacije pedesetih, bio Fil Spektorov Wall of Sound? Bez narocite argumentacije, ali uvek sam to dozivljavao kao fuziju ratpack-forme i rokenrola.

Eto raspisah se a da Elvisa nisam ni pomenuo :). Jer je on posebna liga za posebnu pricu.

Uh, bre, nesto nam ne ide komunikacija na ovom tredu:)

Rekoh da urednici NISU znali da prave istoriju. A “naknadnu pamet” sam pomenuo BAS u ODBRANU te pameti,tojest protiv dezavuisanja zakljucaka o proslosti koje dezurni pametnjakovici uglabnom otkacinju kao naknadnu pamet..

Jer ustvari i nema druge pameti do te, je li, ‘naknadne’, i proslost je zapravo sve sto imamo, kazu pametniji od mene
🙂