„Bebit“ Sinklera Luisa

Piše Mihajlo Ravić, objavljeno 27/10/2012   Književnost, Sinkler Luis  

Kad biste pitali Bebita kakva je njegova religija, on bi odgovorio zvučnom retorikom Buster kluba: — Moja religija je da služim svojim bližnjima, da poštujem svoga brata kao sebe sama, i da radim koliko mogu da bi život bio srećniji za jednog i za sve. – A ako biste tražili da se potpunije izrazi, on bi objavio: — Ja sam član Presbiterijanske crkve, i, naravno, primam njena učenja. – Ako biste bili toliko neuviđavni da i dalje navaljujete, on bi negodovao:– Kakva je korist prepirati se i nadmudrivati o religiji! To samo stvara neprijateljska osećanja. U stvari, suština njegove teologije bila je, da postoji jedno najviše biće koje je želelo da vas stvori savršenim, ali koje, po svojoj prilici, nije u tome uspelo; da će onaj ko je dobar dospeti u mesto koje se zove Nebo (Bebit je nesvesno zamišljao to mesto kao neku vrstu odličnog hotela, sa spostvenim parkom), a onaj ko je rđav, to jest, ko je ubio, harao, upotrebljivao kokain, imao metrese, ili prodavao nepokretna imanja koja ne postoje, taj će biti kažnjen. (…) Suština njegove praktične religije bila je, da je prikladno, i korisno za posao, kad čoveka vide da ide na bogosluženje; da crkva sprečava najgore elemente da postanu još gori; i da pastorova propoved, ma kako bila dosadna u vreme kada se sluša, ipak dejstvuje blagotvorno—čini čoveku dobro, i dovodi ga u dodir sa Višim Stvarima. (Luis, 2004: 201)