Čovek je biće koje egzistira – Filozofija egzistencije, ili egzistencijalizam, je pravac u savremenoj filozofiji koji pitanje i problem ljudske egzistencije postavlja u centar pažnje (lat. existentia – postojanje, egzistencija). Pojam egzistencije ovde podrazumeva subjektivnu, čovekovu egzistenciju. Odnosno, lični položaj čoveka, njegovu ličnu situaciju. Ovde se termini “položaj” i “situacija” uzimaju u što širem značenju. Što znači da se filozofija egzistencije ne bavi čovekom, i ovo je zajednička odlika svih egzistencijalista, kao mislećim, logičkim/racionalnim subjektom, već je u centru filozofske refleksije čovek kao delatna, osećajna i živa ljudska individua.

Dakle, egzistencija je specifičan oblik ljudskog postojanja, čovekovo postojanje se od drugih stvari u svetu razlikuje po tome što je čovek jedino biće koje se svesno odnosi prema svom postojanju. Zato, čovek ne može da se spoznaje na isti način kao i ostala stvarnost, niti se naučno i racionalno može razumeti ljudska osobenost. Osnovne odlike ljudske egzistencije bi bile: sloboda, individualnost, konačnost, neponovljivost, paradoksalnost, autentičnost… Ovo su ujedno i osnovni pojmovi na kojima se grade i iz kojih se razvijaju teorije u filozofije egzistencije.

Imena koja se obično vezuju za filozofiju egzistencije, tj. oni koji su na neki način uticali na razvitak ove misaone struje, više posredno, su: Paskal, Šopenhauer, Niče, Diltaj, Dostojevski, Frojd… A među najznačajnijim predstavnicima ove filozofije su: Seren Kjerkegor, Karl Jaspers, Hajdeger i Sartr.

Ovde ćemo u kratkim crtama izneti osnove Kjerkegorove i Sartrove filozofije. Spomenućemo samo ova dva filozofa jer su oni možda najreprezentativniji primerci kada je u pitanju filozofija egzistencije. Prvo jer se Kjerkegor smatra pretečom i pra-ocem ove filozofije, a Sartr je prvi filozof koji se jasno izjasnio kao zastupnik filozofije egzistencije.

Ne postoji jedna opšta, prihvaćena definicija egzistencijalizma kao filozofskog pravca (škole). Ovaj termin je jedna istorijska pogodnost, u smislu da je počeo tek naknadno da se koristi i pripisivao se nekim autorima davno nakon što su oni umrli. Kjerkegor nikada nije za sebe rekao da pripada egzistencijalizmu, to nije učinio ni Jaspers, Hajdeger je odbijao da se svrsta među egzistencijaliste, Kami takođe.

Seren Kjerkegor, danski mislilac koji se smatra pretečom egzistencijalizma. On za sebe nikada nije rekao da je egzistencijalista, čak ni da je filozof, već je o sebi pre govorio kao o religioznom misliocu.

U samom središtu Kjerkegorove filozofije nalazi se lični odnos čoveka prema svetu. Njegovo stanovište i polazište je radikalni individualizam. On odbija i kritikuje svaku filozofiju koja stvarnost predstavlja i tumači kao celovit, racionalno uređen sistem, kao što je npr. Hegelova filozofija. Ono što je opšte nebitno je za egzistenciju, jer, kako smatra Kjerkegor: “egzistencija nema sistema.” Prosto rečeno, ovaj mislilac se suprotstavlja svakoj filozofiji, pa i Hegelovoj, koja teži sistematskim misaonim konstrukcijama, naučnoj objektivnosti… itd. Čitava tradicija filozofije, koja se, manje više, zasniva na takvim sistemima, ne može da shvati ono pojedinačno i neponovljivo u ljudskoj egzistenciji, u njenoj trenutačnosti. Potrebno je shvatiti, ili bolje reći tumačiti i osvetliti, izolovanog pojedinca u njegovim životnim situacijama. Filozofija prestaje da bude sistematsko, apstraktno razumevanje čoveka i sveta, i postaje da bude stvar unutrašnjih doživljaja pojedinca (individue), njene egzistencije.

A kakva je egzistencija te individue? Ona je, kao što smo rekli, slučajna, neponovljiva, konačna, prolazna i neizvesna. Pojedinac je nesiguran u svetu jer ne postoji čvrst oslonac postojanja, ni u čoveku, ni izvan njega, niti postoji jasan, unapred postavljen smisao ili svrha, koju čovek treba da ostvari. Dakle, pošto je ta egzistencijalna istina uvek subjektivna i lična ona se ne može racionalno razumeti. Zato Kjerkegor kaže da kada bi sva metafizička i naučna pitanja bila rešena, time još uvek ne bi bilo rešeno pitanje individualnog životnog smisla.

A kako se otkriva taj životni smisao? Ta lična istina? Pre svega, potraga za smislom i ličnom, subjektivnom istinom u vlastitoj egzistenciji, počinje iz straha. Najpre je tu strah od smrti. Smrtnost rađa osećanje ništavnosti i bezvrednosti, dakle jedno opšte nihilističko stanje. Kjerkegor ističe da postoje dva izlaza iz tog nihilizma. Prvi je očaj, koji vodi u samoubistvo ili ludilo. Drugi je vera. Ali ta vera se ne može racionalno opravdati, ona je jedna slobodna odluka individue koja egzistira. Vera nije apsolutna istina, ona je istina pojedinačne, lične egzistencije. Vera je iznad razuma, počinje tamo gde mišljenje prestaje. Vera prevazilazi istinu, ona je strast, ona je duševni mir.

A duševni nemir stvaraju upravo paradoksi ljudske egzistencije, čovek živi u paradoksima, u nepomirljivm suprotnostima. U ljudskoj egzistenciji, koja je i sama paradoksalna, povezuju se suprotnosti koje se ne mogu izmiriti: konačno i beskonačno, ljudsko i božansko, smisao i besmisao, znanje i vera… itd. Svi ti mometni od kojih je sastavljena egzistencija ne mogu se sistematski uopštavati, oni su neposredno dati, neponovljivi, jedinstveni. Dakle, istina je moguća samo kao subjektivna, kao tumačenje vlastite egzistencije.

Dostići autentičnu egzistenciju, to bi, po danskom misliocu, trebala da bude svrha svakog života svakog pojedinca. On razlikuje tri stadijuma, koja vode do te autentične egzistencije. Prvi stadijum je estetski. Tu se egzistencijalni nihilizam preovladava čulnim zadovoljstvima i mašti. Drugi stadijum je etički. Tu se egzistencijalna nesigurnost preovladava delovanjem iz dužnosti, u skladu sa životnim potrebama i obavezama i odgovornostima prema drugim ljudima u društvu. Treći stadijum je religiozni. U njemu se onaj bazični strah prevazilazi kroz istinsku ličnu veru prema Bogu. U ovom Kjerkegorovom učenju ne treba tražiti nekakvu apologiju hrišćanstva i crkve. Naprotiv, on je smatrao da je crkva sa svojom zvaničnom “politikom” leglo licemerstva i laži.

Žan-Pol Sartr, je najznačajniji predstavnik egzistencijalističke filozofije u Francuskoj i prvi koji se eksplicitno predstavio kao egzistencijalista. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost, pripadnik mnogih društvenih pokreta i društveni kritičar.

Filozofija, po ovom misliocu, treba da bude podsticaj za slobodno delanje, poziv na ispunjenje slobode. U centru njegove filozofije, što odlikuje sve egzistencijaliste, jeste čovek kao biće koje egzistira. Jedino čovek ima neki odnos prema smislu svoje egzistencije (druga bića nemaju svest o tom odnosu). Čovek najpre postoji (egzistira), pojavljuje se i snalazi se u svetu, odnosno dela i angažuje se. Zato i Sartr kaže da je čovek ono što učini svojom delatnošću. Drugim rečima, “egzistencija prethodi esenciji.” Sartr je možda i najpoznatiji po tome što je tu tradicionalnu filozofsku suprotnost egzistencije i esencije, protumačio pretpostavljajući egzistenciju esenciji.

Da bi istakao posebnost egzistencije, Žan-Pol razlikuje dva područja stvarnosti: materiju i svest, tj. biće po sebi (materija) i biće za sebe (svest). Biće po sebi je izvan čoveka, materija, ono što je determinisano. Kao takvo, čovek to tumači kao nešto teško i masivno, nešto što pruža otpor, i kao takav, biće za sebe, se suprotstavlja i stoji naspram toga. Čovek, kao biće koje egzistira, se trudi da to prevaziđe, nadiđe, i zato putem svesti razvija svoj svet, imaginarno projektuje stvarnosti koje ne postoje u fizičkom svetu. Egzistencija se potvrđuje tim imaginarnim projektovanjem, stvaranjem budućnosti i praktikovanjem slobode kroz individualne izbore između različitih mogućnosti.

Međutim, pošto u životu ne ide sve glatko, ostvarivanje slobode je uvek neizvesno. Niko nam ne garantuje da ćemo aktualizovati te slobodno izabrane mogućnosti. I zato se javlja mučnina. Jer sloboda nije apsolutna sloboda. Sloboda je uvek određena nekom konkretnom situacijom, situacijama u kojima se nalaze i druge egzistencije.

Ali pošto je sloboda moć, moć da biramo, da ostvarimo svoje ciljeve i mogućnosti, a videli smo da je to često i mučno, odnosno da dovodi to teskobe, sloboda – pored te teskobne strane – nosi sa sobom i odgovornost. Mi i samo mi moramo biti odgovorni za naše izbore koje smo napravili u ostvarenju našeg egzistencijalnog projekta. Zato Sartr svojom filozofijom apeluje i poziva čoveka da izađe iz prosečnosti, da ostvari svoje ciljeve i mogućnosti i da realizuje svoj egzistencijalni projekat, ali da to uradi na jedan odgovoran i human način. I zato on kaže: “egzistencijalizam je humanizam”.

Razlika između bića po sebi i bića za sebe, jeste glavna tačka na osnovu koje se razume čovekova egzistencija kod Sartra. Biće po sebi, tj. materija, je uvek to što jeste, apsolutna konstantnost, identitet sa sobom. Dok, sa druge strane, biće za sebe nije identitet sa sobom, njegovo “jeste” nije to da ono “jeste”, već se ono sastoji da nije to “jeste”, u stvari, on jeste time što nije, nema identiteta sa samim sobom. Materija jeste jedna stalna vremenska konstanta, uvek je prezentna, uvek je “sada”. Svest, odnosno biće za sebe, nije ono što jeste, nije ona određena onim što jeste, već onim što nije, tačnije, onim što bi mogla biti. Čovek je određen iz mogućnosti. A to je, po Sartru, u krajnjoj liniji, Ništa. Čovek je ništavan zato što nije ono što jeste. Ništa je ono što (tek, u budućnosti) može biti. Ali pored svesti, čovek poseduje i telo, tako da je ambivalentno biće, izložen i biću po sebi i biću za sebe. On je razapet između Sve i Ništa. Ali upravo takav položaj čoveku omogućava da bude slobodan. On se oslobađa bića po sebi, oslobađa se i boga, i traži svoj smisao u sebi samom, iz sebe porađa smisao vlastite egzistencije. Čovek može da realizuje svoj egzistencijalni projekat, svojom delatnošću čovek pravi samog sebe. Kao što smo već rekli, stvaranjem budućnosti i praktikovanjem slobode kroz individualne izbore između različitih mogućnosti, čovek traži svoje mesto u svetu, ali, Sartr apeluje, to mora da se radi na jedan odgovoran i human način. Ako je čovek već osuđen na slobodu, samom svojom ontološkom situacijom, on mora biti odgovoran za vlastita dela i život, za svoju egzistenciju, a time i za druge egzistencije.

Nikola Ačanski

Umnjak

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

  egzistencijalizam, Filozofija, Hajdeger, Jaspers, Nikola Ačanski, Seren Kjerkegor, Žan Pol Sartr