Esej o egzistenciji: Kjerkegor, Jaspers, Sartr – Čovek nije biće nepromenljive i večne suštine, što će reći nema unapred određenu i fiksiranu „prirodu“. Čovek nije „slika božija“, nije (samo) biološko biće… Čovek nije samo jedan predmet među ostalim predmetima u svetu. Postoje određeni mehanizmi kao i karakteristike ljudskog bića koje su manje ili više određene i koje oblikuju čoveka i utiču na njegovo ponašanje (biološke karakteristike, psihološke, kulturalne, antropološke, društvene…). U tom pogledu, čovek je biće koje postoji, kao što postoji jedan kamen, jedna zvezda ili jedan balvan; čovek je ujedno i biće koje živi, ima određene biofiziološke funkcije, nagone, instinkte i potrebe… Ali čovek je i biće koje se ne da svesti (redukovati) na te oblike postojanja i življenja: čovek je biće koje egzistira. Ali šta znači egzistirati, šta se u tom pogledu podrazumeva pod pojmom „egzistencija“?

Termin „egzistencija“ (lat. existentia) koristi se u različitim kontekstima, različiti autori pridaju toj reči različita značenja, pa u zavisnosti od konteksta, situacije ili autora zavisi i kako ćemo pobliže tu reč odrediti. Može se reći, u svakom slučaju, da je to jedan višeznačan termin. U svakodnevnom govoru današnjice ta reč se obično koristi u značenju „postojanja“ ili načina na koji nešto ili neko postoji; na primer često se govori o „ekonomskoj egzistenciji“ individue. U sholastičkoj filozofiji, a na tragu Aristotelovog učenja, pod „egzistencijom“ se podrazumevala tranzicija sa mogućnosti ili suštine na aktualnost odnosno stvarnost – ostvarenje mogućnosti. „Egzistencija“ kao par excellence filozofski termin na velika vrata u povest filozofije ulazi sa danskim misliocem Serenom Kjerkegorom (1813 – 1855), još preciznije – raznim tumačenjima Kjerkegorove misli koja su na koncu dovela i do onoga što je poznato pod imenom filozofija egzistencije ili egzistencijalizam.

Kjerkegor sebe nije smatrao filozofom, već pre „religioznim autorom“. Kopenhagenski Sokrat, kako ga neki nazivaju, okrenuo se protiv Hegela i njegovog apsolutizovanja Znanja koje je apsorbovalo čitavu stvarnost sa sve čovekom u kretanje jednog bezličnog i vanvremenskog Duha. Nasuprot Hegelu, Kjerkegor je verovao da se čovek kao pojedinačna, konkretna i neponovljiva egzistencija sa svim svojim protivrečnostima ne može „objasniti“ i uopštiti naučnim – sistematskim i racionalnim – mišljenjem. Nekada je problem bio napustiti egzistenciju i preći na apstraktno mišljenje, dok je problem modernosti vratiti se iz „sveta ideja“ u konkretnu egzistenciju. Objašnjavati čoveka, kao individualnu egzistenciju, jednim sistemom znanja i metoda znači izbegavati problem i bežati u ugodnu varljivost sistema. Kjerkegor ne polazi od Boga ili prirode, od opštih pojmova bića, sveta, zakona, morala ili sreće da bi preko apstraktnih rezonovanja stigao do čoveka, već on polazi od čoveka kao čoveka, od konretne i individualne egzistencije.

Kjerkegor je jedan od onih koji su najbolje osetili neprolazan jaz koji uvek postoji između izvesnosti što ih pruža određeni sistem i čovekove realnosti. Sistem je uvek samo jedan način da izbegnemo problem. On već unapred sadrži sve odgovore na sva moguća pitanja… Sistem znači da više ništa nije neizvesno… Biti čovek, znači osetiti se u krajnjim dubinama vlastitog bića tragičnom žrtvom jedne mučne ’mogućnosti moći’…

(Žan Bofre, Uvod u filozofije egzistencije, str. 43-44)

 

Zanimljivo je ovde, apropo odnosa između sistema i egzistencije, istaći tendencije savremene psihologije koja se sve više oslanja na statistiku – analizom podataka dolazi se do uvida u ponašanje „subjekta“ koje se onda uopštava i postaje, ako broj slučaja dozvoljava, jedan statistički „zakon“. S obzirom na ovu „matematizaciju“ psihologije – pri čemu se često zaboravlja živa individua od „krvi i mesa“ bačena u psiho-socijalne situacije, a ističe „subjekt“ podložan eksperimentalnom posmatranju i matematičkom računu – ne čudi razvoj i sva veća popularnost egzistencijalne psihoterapije, koja predstavlja pokušaj silaženja iz apstraktnog „sveta ideja i brojeva“ u svet života. (Dok je Platon apelovao na potrebu izlaženja iz pećine i uspon u svet ideja, danas se teži ka [ponovnom?] silaženju u svet života, samo moramo biti oprezni da ne završimo u pećini.)

Čovek za Kjerkegora, dakle, jeste konkretna i neponovljiva egzistencija koja se ne da svesti na ono opšte, na sistem – ne da se klasifikovati i do kraja objasniti sredstvima logike i racionalističke epistemologije. Uveren da Bog postoji i da čovek zna da Bog postoji ali da ga ipak ne poznaje, tj. poznaje ga samo kao ono nepoznato, Kjerkegor smatra da je čovekova egzistencija obeležena patnjom. Čovek pati jer razum želi da sazna ono nespoznatljivo, pati jer je grešan, jer je skrivio, jer je njegova egzistencija sačinjena od paradoksa, protivrečnosti između trenutka i večnosti, razuma i vere, života i smrti… Čovek subjektivno proživljava tu patnju, to je ono realno, a što se ne da objasniti niti otkloniti, već se samo može egzistirati. Jedini način na koji se ta patnja može podneti jeste skok vere. Vera nije saznanje, već odluka, voljni čin. Verujem zato što je apsurdno. Moja egzistencija nije određena direktno tom patnjom, to je bitno napomenuti, već načinom na koji tu patnju doživljavam, načinom na koji verujem. Zato je vera čin, odluka, neprestana komunikacija sa samim sobom i Bogom, a ne neko apstraktno stanje duha ili stvar crkve kao institucije koja će mi dati upute kako i u čega da verujem (ovde izranja protestantski teolog Kjerkegor). To su finese koje treba imati na umu kada se govori o Kjerkegorovoj filozofiji.

Spekulacija je objektivna, a za onoga, koji egzistira, nikakva istina ne postoji objektivno nego samo aproksimiranje, jer kad on postane posve objektivan, spriječen je da egzistira… Egzistencija je uvijek ono pojedinačno; apstraktno ne egzistira. Subjektivnost je istina; subjektivnost je stvarnost. Što je apsurdno? Apsurdno je da se vječna istina javlja u vremenu, da je Bog nastao, rodio se itd… Apsurdno je predmet vjere i jedino u što se dade vjerovati…

(Seren Kjerkegor „Philosophischen Brocken“ u Antologija filozofskih tekstova, str 319-320)

Ipak, kao što vidimo, Kjerkegor ostaje u „hermetičkoj“ egzistenciji pojedinca; iako je imao potpuno pravo protiv Hegela kada je istakao konkretnu egzistenciju nasuprot apstraktnom sistemu mišljenja koji je tu egzistenciju pojeo i svario u sebe, za Kjerkegora egzistencija ipak ostaje jedna (ontološki neizbežna) delatnost unutrašnjeg života: patnje, strepnje, krivice, vere… Kada bismo vulgarno pojednostavili stvari označili bismo njegovu misao kao svojevrsnu religioznu iracionalnost, ali bilo bi to površno i nepošteno. Kjerkegor jeste isticao određene „iracionalne“ elemente nasuprot „racionalnim“ i diskurzivnim: njegovo isticanje patnje, vere, unutrašnjeg doživljaja, strepnje, subjektivnosti, osvetljavanja (a ne saznanja!) ljudske egzistencije itd. svi ti elementi čine odlučujući korak u njegovom antihegelijanskom obrtu. U tome on je u pravu: pokušao je da sagleda čoveka polazeći od samog čoveka, da uhvati pojedinca kao pojedinca, onakvog kakav se on pojavljuje u svakodnevnom životu, čovek koji pati, strepi, oseća, želi, zapada u protivrečnosti, čovek koji egzistira. Ali time je i Kjerkegor zapao u jednostranost, jednostranost suprotnu onoj u kojoj završava Hegel. Dok Kjerkegor zapada u religioznu subjektivnost jednog idealističkog tipa (što je pokušao da izbegne), Hegel zapada u jednu „objektivnu“ (ili bolje reći apstraktnu) idealizaciju i apstraktno znanje zapostavljajući ono konkretno egzistirajuće, ističući bezlični Apsolut i njegovo kretanje kao samoispoljavanje, dok egzistencija čini samo jedan momenat tog kretanja koji se prevazilazi i apsorbuje u celinu sistema koji nastaje samim kretanjem Apsoluta.

Kod Kjerkegora čovek ostaje zatvoren u vlastitoj subjektivnosti, u patnji… Jedini „izlaz“ jeste u individualnom činu – odluci da se veruje. To čovek mora učiniti sam, sam doživeti i sam proživeti. Za Kjerkegora svi životni problemi su individualni, pa tako i sva potencijalna razrešenja čovek može tražiti samo u sebi samom, ali ona nikada nisu potpuna – čovek uvek ostaje rascepljen između teze i antiteze, sintezu (spokoj, jedinstvo, celovitost) je nemoguće ostvariti, ona ostaje prisutna samo kao neugasiva žeđ. Vera kao jedan jedini put kojim možemo krenuti ukoliko želimo da živimo sa paradoksom ljudske egzistencije (ne i da ga se rešimo! Jer i sama vera je paradoks) jeste stvar ličnog odnosa između čoveka kao individue i Boga. Svaki čovek mora naći svoj put. Nema opšte sheme. Gomila je laž.

„Gdje dakle postoji gomila, tamo ona dobija presudnu važnost, tu se n

e radi, ne živi se, ne teži se k najuzvišenijem cilju, već isključivo k ovom ili onom zemaljskom cilju; jer za vječno – za presudno – samo ondje može biti rada gdje se nalazi čovjek sam.“ (Seren Kjerkegor, „Osvrt na moje delo“, str. 77)
Zato je Mirko Zurovac, vrsni poznavalac filozofije egzistencije, u pravu kada u uvodu za knjigu Žana Bofrea Uvod u filozofije egzistencije piše: „Kjerkegor nije filozof, već religiozan čovjek koji u samoći vodi dijalog sa Bogom kako bi otkrio fatalni i zatvoreni krug života: krug „egzistencije“ i „transcendencije“.

(Mirko Zurovac, “Ka filozofiji egzistencije“, u Uvod u filozofije egzistencije, str. 9)

Citat bez sumnje adekvatno izražava Kjerkegorovu filozofsku sudbinu. Ipak, možda čak i protiv svoje volje, Kjerkegor je postupao filozofski u određenoj meri, u meri dovoljnoj da uđe u istoriju filozofije i njene udžbenike.

Slično povodom egzistencije mislio je i Karl Jaspers (1883 – 1969), nemački filozof i psihijatar. Studiranjem i tumačenjem najpre Kjerkegorovih i Hajdegerovih ideja Jaspers je došao do svojevrsne filozofije egzistencije (koju mnogi filozofi ne smatraju naročito originalnom zbog činjenice da je većinu ideja preuzeo od Kjerkegora i Hajdegera dajući im tu i tamo tek po koji drugačiji ton).

Jaspers je, ma šta mislili o (ne)originalnosti njegove filozofske misli, ipak uobličio na jedan prepoznatljiv i „pristupačan“ način jedan deo egzistencijalističke misaone struje 20. veka. Čovek je po sudu ovog nemačkog autora jedan predmet među drugim predmetima ovog sveta. Kao takav on je dostupan izučavanju posebnim naukama (biologiji, fiziologiji, psihologiji, sociologiji); ipak, takva ispitivanja čoveka iako nam pružaju raznovrsna znanja ne pružaju nam znanje o čoveku u celini. Postavlja se pitanje: može li se čovek iscrpeti na temelju onoga što o njemu znamo i možemo znati? Jaspers smatra da je čovek sebi dostupan na dvostruki način: kao objekt istraživanja i kao egzistencija slobode nepristupačne bilo kojem istraživanju.

U prvom slučaju govorimo o čovjeku kao predmetu, u drugom o onom nepredmetnom koje čovjek jeste i čega postaje svjestan kada je doista svjestan samoga sebe. Što čovjek jeste, to ne možemo iscrpiti u nečemu što znamo o njemu, nego samo iskusiti u izvoru našeg mišljenja i djelovanja. Čovjek je načelno više od onoga što može znati o sebi.

(Karl Jaspers, Uvod u filozofiju, str. 43)

To više jeste izraženo kroz slobodu. Kod Jaspersa, kao i kod Kjerkegora, sloboda upućuje na transcendenciju, odnosno na Boga. Kada sam zaista slobodan svestan sam da nisam po sebi samome već po Bogu; samo preko mog ličnog odnosa sa Bogom ja egzistiram kao sloboda, jer se prevazilazim ka nečemu što je apsolutna sloboda. Jaspers, dakle, ne odbacuje naučne spoznaje o čoveku, ali smatra da su one nedovoljne, da su fragmentarne i da rasparčavaju čoveka na deliće, „atome“ – čime on gubi svoj temeljni karakter ljudskosti, a to je egzistiranje kroz slobodu i kroz odnos prema Bogu.

Za razliku od Kjerkegora, Jaspers više naglašava važnost komunikacije. Istina počinje udvoje, kaže Jaspers. Ukoliko radim na samoosvešćivanju, to neće imati nikakvog značaja za mene ukoliko je to samo za mene… Ono što se ne ostvari u komunikaciji ne znači ništa. Ali za Jaspersa, kao i za Kjerkegora, najviša komunikacija jeste komunikacija sa Bogom, sa onim transcendentnim i sveobuhvatnim, koja se postiže kroz filozofsku i religijsku veru. Bez te komunikacije nema druge komunikacije. Naučno znanje jeste samo jedan vredan korak ka spoznaji nas i našeg sveta, ali on mora biti prevaziđen (i sačuvan!) kretanjem naše egzistencije ka Bogu. Kao i kod Danca i ovde se naglašava lični odnos prema Bogu, način na koji ću ja verovati, način na koji ću doživeti Božije zapovesti zavisi od mene, od moje slobode.

Egzistencija je kod ova dva autora, kao što se da videti, određena kao unutrašnji doživljaj (patnja, strepnja, istina, krivica, vera, sve to živi u mojoj subjektivnosti), kao sloboda i kao odnos prema Bogu koji podrazumeva samoodnos prema vlastitoj slobodi. Egzistencija jeste stvar unutrašnjeg doživljaja: strogo govoreći egzistencija jeste subjektivnost slobodne i konkretne individue (jeste sama sloboda!) koja se ne može svesti na razna znanja i značenja (bila ona prirodno naučna ili sociološka) koja joj pripisujemo, značenja koja joj „lepimo“ poput etiketa jednom gotovom proizvodu. Čovek nije jedan „tablet“ sa serijskim brojem proizvodnje, specifikacijama i predodeđenim funkcijama.

Kjerkegor i Jaspers bili su religiozni mislioci i s obzirom na tu pozadinu i svoja prateća uverenja oni su tumačili egzistenciju; i jedan i drugi su živeli u burnim vremenima (Kjerkegor u jeku industrijske revolucije, kao i raznih društveno-političkih promena, a Jaspers u periodu dva svetska rata) i nije iznenađujuće što su se odlučili na svojevrsni „okret ka unutra“, sigurnost i izvesnost nisu se mogli pronaći „napolju“, u društvu, u svetu, pa su vlastita subjektivnost i konekcija prema uzvišenom biću postale sigurne kuće. Taj put odveo ih je do previše „hermetičkog“ shvatanja egzistencije. Kao što je Hegel „zaboravio“ egzistenciju u svetlu nadvremenskog, nadličnog i aistorijskog Apsoluta, tako su Kjerkegor i Jaspers egzistenciju zatvorili u sferu privatnog i ličnog (koje su uzdigli u sferu apstraktnog), osetno zapostavljajući ili skroz zaboravljajući drugu stranu medalje. Naravno, shvatali su oni da egzistencija nije apsolutno zatvorena u sebe, da nije jedan mikrosvet dovoljan samome sebi (poput Lajbnicove monade bez vrata, prozora i dimnjaka), štaviše egzistencija je uvek nedostatna, nepotpuna, protivrečena… Uvek upućuje na nešto Drugo. U slučaju Kjerkegora i Jaspersa to Drugo je Bog. (Slično je i kod ostalih filozofa egzistencije religijske provenijencije, recimo kod Šestova i Berđajeva.) Komunikacija sa Drugim, ukoliko treba da bude „istinska“, moguća je prevashodno putem vere. Vera je, kao što smo videli, izrazito lična stvar (u radikalnom smislu privatnosti) – odluka moje slobodne subjektivnosti na koji način ću doživeti sebe, ovaj svet i moj odnos sa transcendentnim. Mogli bismo ovde reći: kao što Kjerkegor ima pravo kada protiv Hegela naglašava i u prvi plan stavlja konkretnu egzistenciju, individuu i njen doživljaj, tako i Hegel ima pravo protiv Kjerkegora kada želi objektivnost, to će reći perspektivu iz koje može da sagleda totalitet sveta. Kjerkegor (kao i Jaspers) završava u onome od čega beži: on apsolutizuje (religioznu) subjektivnost, sa pravom polazi od egzistirajuće subjektivnosti, a ne od sistema i apstraktnog znanja, ali iz nje ne izlazi, već ostaje zatvoren u tamnici vlastite slobode; jer njegova sloboda nije i moja sloboda, a sloboda uvek podrazumeva konkretnog drugog u vidu druge egzistencije, a ne u vidu Boga kao transegzistentnog bića.

Jaspers je u pravu kada kaže da je čovek više od onoga što o njemu znamo i možemo znati. Čovek postoji, živi i egzistira. Egzistira jer transcendira sva određenja koja mu se pripisuju od strane objektivno-naučnih opservacija, od društva, institucija, kulture… Egzistira ne zbog toga što je kao samosvesno ljudsko biće slobodan, već zbog toga što jeste (ta) sloboda! Šta znači transcendirati sva određenja i samog sebe, šta znači biti slobodan? Kompleksno pitanje na koje se ne može pružiti jednoznačan i definitivan odgovor. Svaka definicija gubitak je slobode. Isto se tako može reći da nas svako određenje egzistencije vodi korak dalje od nje. Kjerkegor bi se sa tim složio. Egzistiram samo dok proživljavam svoje iskustvo, dok sam uronjen u njega, dok jesam samo to iskustvo, onog momenta kada krenem da razmišljam o tom iskustvu, o doživljaju, ja zauzimam objektivnu poziciju (poziciju trećeg lica) i posmatram sebe kao jedan predmet među drugim predmetima, kao jednu stvar. Zbog toga filozofi egzistencije, generalno govoreći, barataju sa pojmovima „strepnje“, „patnje“, „doživljaja“, „vere“ i slično, jer žele da izbegnu upotrebu „racionalističkih“ kategorija poput „saznanja“, „znanja“, „razuma“, „opažaja“, koje postvaraju egzistenciju i time čine da ona nestane, a na njeno mesto stupa mrtva stvar koju možemo secirati, obeležiti i klasifikovati. Govoriti o egzistenciji, misliti o egzistenciji, znači uništiti egzistenciju. Sa ovim bi se složili i Kjerkegor i Jaspers. Međutim, da li je to nužno istinito? Na kraju, sve se svodi na to kako shvatamo pojam „egzistencije“ i šta znači egzistirati. U svakom slučaju, razum i racionalni deo našeg bića nikako ne smemo shvatiti kao “ometajući” faktor koji nas sprečava da živimo autentično u duhu neke istinske vere ili izvornog doživljaja, kao što su smatrali srednjovekovni filozofi. Razum je deo našeg bića, isto koliko i emocije, koliko i doživljaji (religiozni ili nereligiozni), on nije nužno zlo, već deo celine koji mora biti u harmonijskom i uravnoteženom odnosu sa drugim aspektima našeg bića. Poenta je u tome da se ni jedan deo našeg bića ne apsolutizuje na račun drugog dela.

Kjerkegor i Jaspers su egzistenciju zatvorili u sferu privatnog i religioznog. Oni su bili u pravu kada su tvrdili da egzistencija jeste unutrašnji život pojedinca, njegov tok doživljaja, patnja koju doživljavam jeste moja patnja, sreća koju doživljavam jeste moja sreća. Jedini „izlaz“ iz samice moje egzistencije jeste kroz odnos sa bićem koje me transcendira (kod njih to je Bog). Tu gde su bili u pravu tu su i pogrešili. Moja egzistencija nije samo moja, moj unutrašnji život ujedno je i moj spoljašnji život, moj odnos sa transcendentnim bićem nije primarno moj odnos sa Bogom, već odnos sa drugim čovekom, sa drugom egzistencijom.

Žan Pol Sartr (1905 – 1980), francuski filozof kroz čiju delatnost je filozofija egzistencije najsistematskije razvijena, postavio je temelje za jednu moguću nauku o egzistenciji – koju bismo mogli nazvati egzistenciologija. Takve discipline još uvek nema i ovaj termin zahteva dodatna objašnjenja, ali videćemo da pažljivim čitanjem i tumačenjem ključnih dela filozofa egzistencije, prevashodno Sartrovih, možemo naći smernice koje će nas odvesti u pravcu jedne takve filozofske doktrine. Kako to Sartr shvata egzistenciju, šta je to drugačije kod njega u odnosu na Kjerkegora i Jaspersa, ali i svih drugih egzistencijalistički nastrojenih autora, što nam dozvoljava i daje nadu da uopšte mislimo o disciplini koja bi za svoj predmet istraživanja imala egzistenciju? Možemo detektovati nekoliko bitnih momenata kada je reč o poimanju egzistencije kod Sartra. Ograničićemo naše uvide na tri reprezentativna dela: Biće i ništavilo, Egzistencijalizam je humanizam i Pitanja metode.

U Biću i ništavilu (dalje u tekstu BiN) Sartr ispostavlja svoj projekat fenomenološke ontologije, a centralno pitanje tog projekta tiče se odnosa između čoveka i („ostatka“) stvarnosti. Osobenost čoveka, po Sartrovom sudu, jeste svest odnosno samosvest. Nije to „samo još jedno“ svojstvo čoveka, Sartr radikalnije posmatra stvari: svest jeste sam čovek, egzistencijalno govoreći on je samosvesno biće. Dakle, polazi se od samo-svesti kao fundamentalne činjenice čovekovog postojanja. Sa tim bi se složili i mnogi savremeni filozofi i naučnici koji istražuju fenomen svesti – svest i svesno iskustvo jesu nešto nama najbliže i najizvesnije. Da parafraziramo Dekarta: mogu sumnjati da li je ova ili ona stvar koje sam svestan realna, ali ne mogu sumnjati u samu svest koja sumnja. Ali šta je svest, kako je čuveni francuski egzistencijalista shvata? Najpre, Sartr upotrebljava različite termine kada govori o svesti: biće-za-sebe, čovek, ljudska stvarnost, egzistencija… Egzistencija i svest su isto, egzistirati i biti svestan jesu isti procesi. Jedno od prvih određenja svesti koje daje u BiN-u glasi:

Svijest nije način posebnog saznanja, takozvani intiman smisao ili samosaznanje; to je dimenzija transfenomenalnog bivstvovanja subjekta.

(Žan Pol Sart, Biće i ništavilo, str. 12)

Svest nije isto što i (sa)znanje. To je bitna odrednica jer znači da se svest ne može svesti na ono što se u zapadnoj filozofiji tradicionalno naziva „razum“, nije stvar diskurzivnog rezonovanja, već se svest tiče našeg čitavog bića; svest je totalna i puna egzistencija, ta „totalnost“ uključuje u sebe i doživljaje (u užem smislu rekli bismo i emocije i osećanja), situaciju, atmosferu te situaciju… Jednostavno rečeno svest se tiče našeg bića-u-svetu, bića koje nije izolovano od drugih, koje je uvek u nekoj situaciji, uvek u nekom štimungu (raspoloženju). Punina egzistencije podrazumeva prazninu svesti. Jednostavno rečeno, samo ukoliko sam (ontološki govoreći) primarno ništa mogu biti nešto. Ta praznina dolazi od činjenice da je čovek jedino biće koje nije u identitetu sa samim sobom (ne mislimo ovde na nekakva shizofrena cepanja). Šta taj neidentitet znači? Po formalno-logičkom zakonu identiteta sva bića identična su samima sebi, to je prvi zakon mišljenja izražen u formi: A=A, jer neistinito je tvrditi kako jeste ono što nije i kako nije ono što jeste. Međutim, na bazi svojevrsne egzistencijalističko-dijalektičke logike, Sartr tvrdi da postoji jedno biće koje izmiče tom prvom zakonu mišljenja (a time i stvarnosti), a to biće je – čovek. Jedan sto, na primer, je potpuna punina, masivnost kaže Sartr, sto je sto. Svest, međutim, nikada nije u u identitetu sa sobom, ona sebi uvek izmiče. To je zbog toga što je svest uvek svest o nečemu. Intencionalnost je ključna odlika svesti, ona je uvek usmerena ka „spolja“… Stojim na terasi svoje vikendice i posmatram zeleno brdo koje se proteže nekoliko stotina metara udaljeno. Moja svest je usmerena ka tom brdu, na taj predmet; to brdo nije „u svesti“, strogo govoreći ono je van nje, a ona se proteže, zahvata ga isto kao što brdo zahvata svest. Dok je sva moja pažnja usmerena na to brdo, moja egzistencija se „gubi“ u njegovom posmatranju. U jednom trenutku neko nailazi i pita me „šta radiš?“ i dešava se prelaz, menja se struktura moje svesnosti, a time i čitava organizacija mog bića u svetu. Iznenada postajem svestan svog posmatranja, svestan sebe kako stojim na terasi sa rukama na ogradi i gledam u pravcu zelenog brda. Odgovaram bez preteranog razmišljanja: „gledam brdo“. Prosto govoreći: dok sam posmatrao brdo ja nisam mislio o svom posmatranju, jednostavno sam bio „uronjen“ u to brdo, čitavim svojim bićem, moja svest je bila svest o tom brdu. Međutim, s obzirom na to da je svest u stvari samosvest, što će reći da je svest o sebi, da je svesna sebe kao svesti o… (nečemu), to znači da sam ja prerefleksivno bio svestan svog ponašanja, tj. svog posmatranja brda, i zbog toga ko iz topa odgovaram na pitanje „šta radiš?“ – „posmatram brdo“. Taj „prelaz“ sa jedne svesti na drugu omogućen je upravo činjenicom da postoji „pukotina“ koja karakteriše svest o sebi, tj. samosvest. To ne znači da postoje dve svesti „u meni“, svest je jedna i jedinstvena, ali ipak nije identična sa samom sobom. Kada malo bolje razmislimo o ovom primeru to postaje jasno kao dan. Pokušajte da „uhvatite“ vlastitu svest i videćete da je to nemoguće, uvek ćete misliti, osvetliti, neko konkretno mišljenje koje ste imali ili stanje u kojem ste bili, nikada samu tu svest koja osvešćuje. Nemogućnost poklapanja proizlazi iz činjenice da je između reflektujuće svesti i prerefleksivne svesti o sebi jedna pukotina – ništavilo. Zato Sartr, suprotno zakonima formalne logike, može da izjavi: čovek jeste ono što nije i nije ono što jeste. Zato za čoveka možemo reći ne samo da postoji i živi, već i da egzistira. Sartr dalje razvija ovu osnovnu tezu svog rada i iz nje dalje prozlazi da je čovek sloboda. Ništavilo čovekovog bića, koje je posledica neidentiteta svesti sa samom sobom, jeste „pozitivno“ ništavilo jer ono omogućuje slobodu, a sloboda, kao što znamo, jeste uslov slobodnog stvaranja i delanja u najširem smislu te reči. Ovim delom Sartrovog rada se neću baviti u ovom tekstu, zato se vraćamo našoj „egzistenciji“.

Svest je puna egzistencija… Svest egzistira spontano… Svest nema ničega supstancijalnog u sebi, ona postoji samo u onoj meri u kojoj se pojavljuje, zato je svest totalna praznina (jer je čitav svet izvan nje) i zbog tog identiteta pojavnosti i egzistencije ona može da bude smatrana (ne-supstancijalnim) apsolutom.

(BiN, str. 16-17)

Videli smo, dakle, da je čovek u krajnjoj svojoj instanci – svest. Dalje, da ta svet podrazumeva potpunu egzistenciju čoveka, ne samo njegov razum, njegove emocije, već čitavo biće, biće-u-svetu, još konkrentije – telo kao biće-u-svetu. A ta egzistencija nije određena ničim do samom slobodom, odnosno samom sobom. Egzistencija prethodi esenciji. Ništa ne određuje mene kao čoveka sem moje slobodne delatnosti i mog delanja. Čovek je ono što od sebe čini. Kroz svoje odluke i izbore, akcije i delanja čovek sebe stvara, a sve prema izvornom egzistencijalnom projektu koji je sam osmislio. (To je ono što se smatra autentičnom egzistencijom).

Kratak spis Egzistencijalizam je humanizam ispunjava dve svrhe: odgovara na kritike upućene egzistencijalizmu (od strane marksista, hrišćanskih filozofa…) i pored toga u njemu Sartr proširuje i produbljuje svoju egzistencijalističku teoriju iznetu u BiN-u. Dakle, imamo destruktivni deo, gde opovrgava kritike, i konstruktivni deo koji služi kao temelj za dalju izgradnju i nadogradnju filozofije egzistencije (koju sprovodi primarno u Pitanjima metode i Kritici dijalektičkog uma).

Sartr u gore spomenutom eseju razlikuje dve vrste egzistencijalista: hrišćanske (Jaspers, Gabrijel Marsel) i ateističke. Religiozni egzistencijalisti takođe polaze od čoveka i njegove konkretne i subjektivne egzistencije, kao što sam već izložio u ovom radu. Međutim, kod čoveka egzistencija prethodi esenciji. Ali ukoliko je Bog, kao vrhovni princip stvarnosti, krajnja instanca na koju se čovek odnosi i oslanja, onda čovek strogo govoreći ne može biti slobodan. Ovde se to ne odnosi samo na moralnost, već i na ontološku dimenziju čovekovog opstojanja. Ukoliko želimo da budemo istinski egzistencijalisti moramo odbaciti kako „prirodu“ čoveka (u biološkom smislu nagona i mehanizama) tako i Boga kao čovekovog stvoritelja i pokretača. Ukoliko nečim definišemo i odredimo čoveka onda on gubi svoj smisao i prestaje biti čovek, jer gubi svoju osnovu – slobodu. To ne znači da ne možemo biti religiozni ili da napustimo uverenje u biologiju kao nauku i da je smatramo skupom neistina. Biti egzistencijalista u tom smislu jednostavno znači, između ostalog, ne prihvatati nikakva „spoljašnja“ i kanonizovana određena (biološka, religijska, politička…), već se oslanjati samo na svoja vlastita dela i odluke. Kao što kaže sam Sartr, egzistencijaliste ne interesuje da dokazuju Božije nepostojanje, jer čak i ukoliko Bog postoji nama će biti isto, to jest – čovekova situacija se ne menja pretpostavkom jednog vrhovnog transegzistentnog bića, jer i dalje će čovek biti upućen na samog sebe, tj. najpre na drugog čoveka.

Što ovdje znači da egzistencija prethodi esenciji? To znači da čovjek najprije egzistira, da sebe susreće, iskrsava u svijetu i da zatim sebe definira. Ako se čovjek, kakvog ga poima egzistencijalista, ne može definirati, to je zato što on najprije nije ništa. On će tek poslije biti, i bit će takav kakvim će sebe učiniti. Tako nema ljudske prirode, jer nema boga da je pojmi. Čovjek je ne samo takav kakvim sebe pojmi nego i takav kakav sebe hoće, i kako sebe pojmi nakon egzistencije, kako sebe hoće nakon tog poleta spram egzistencije; čovjek nije ništa drugo nego ono što od sebe čini. Takvo je prvo načelo egzistencijalizma.

(“Egzistencijalizam je humanizam“, u Filozofski spisi, str. 263)

Ovo je ujedno i osnova egzistencijalističke misli, počevši od Kjerkegora, ali i tačka preloma na kojoj se završava sa subjektivizmom te misli. Prigovara se da ovo vodi u praznu subjektivnost, u solipsizam ili kvijetizam, u samovolju. Postojim samo ja kao individua u društvu i moje veze sa drugima samo su nužno zlo, štaviše nisu mi neophodne da bih opstao niti da bih bio srećan, moralan ili spokojan. „Pakao to su drugi“, rekao je Sartr u jednoj svojoj drami. Takvo razmišljanje karakteristično je za liberalnu ideologiju i naročito za savremeni svet u kojem „svako treba da gleda sebe“. Sartr je uvideo nedostatke takvog mišljenja, ne samo moralne već i ontološke. Što se moralnog tiče, to stanovište i takav način rezonovanja zatvaraju čoveka u vlastiti mikrosvet, koji je izgradio pod iluzijom da može podići jedan bedem i biti mirno ušuškan i bezbedan od zlokobnog sveta, to zatvaranje je pretvaranje, „loša vera“, laž koju pričamo sebi da bismo se oslobodili odgovornosti i mirno spavali. Ontološki gledano nije moguće da čovek „gleda samo sebe“ jer čovek nije samo on sam, nije jedan grašak u konzervi praktički nezavisan od drugih zrna, nije bilijarska kugla koja po inerciji stupa u kontakt sa drugim kuglama, nije biće koje je apsolutno određeno svojim ličnim i privatnim odnosom sa Bogom, niti svojom privatnom svojinom (onim što „ima“ i poseduje). Čovek je biće društva, ne zato što živi u društvu, već zato što je po svojoj egzistencijalno-ontološkoj strukturi biće-u-svetu. Sartr je ovo shvatio.

Ali, ako egzistencija doista prethodi esenciji, čovjek je odgovoran za ono što jeste. Tako je prvi korak egzistencijalizma da svakog čovjeka stavi u posjed onoga što jeste i da na njega položi totalnu odgovornost za njegovu egzistenciju. Pa kad smo rekli da je čovjek odgovoran za sebe samog, nismo htjeli reći da je čovjek odgovoran za svoju striktnu individualnost, nego da je odgovoran za sve ljude… Kad kažemo da čovjek sebe izabire, razumijemo pod tim da svaki između nas sebe izabire, ali time hoćemo reći da izabirući sebe on izabire sve ljude… A hoću li individualnu činjenicu, da se ženim, da imam djecu, čak ako ta ženidba zavisi jedino od moje situacije ili od moje strasti, ili od moje želje, obavezujem time na put monogamije ne samo sebe nego čitavo čovečanstvo. Tako sam odgovoran za sebe samog i za sve i stvaram izvjesnu sliku čovjeka kojeg izabirem; izabirući sebe izabirem čovjeka.

(Egzistencijalizam je humanizam, str. 263-264)

Egzistencija, kao što se da videti iz Sartrovih analiza, nije samo moja lična stvar, to će reći nešto što se tiče samo mene i moje zatvorene subjektivnosti. Svest, videli smo, jeste moja svest, moje svesno iskustvo, ali ono upućuje na nešto van mene, na nešto drugo… Patnja jeste moja patnja, sreća jeste moja vlastita sreća… Ali to su ujedno patnja i sreća mene kao bića-u-svetu, mene među konkretnim drugima (ne samo mene kao izolovanog pojedinca ili bića koje je u odnosu prema transegzistentnom Bogu).

Za početak ako se držimo samog značenja termina „existentia“ videćemo da je takvo tumačenje egzistencije najispravnije. Od glagola existere, što smo već napomenuli, koji znači: izaći, biti izvan, pojaviti se – egzistencija jeste upravo to: biti na način bića-u-svetu, otvoren i slobodan ali ne kao sam, već sam zajedno sa drugima. Egzistirati znači pojaviti se „tamo“, „napolju“, biti to što od sebe stvaram u realnom svetu, projekat koji se ostvaruje među drugima, u realnim i konkretnim uslovima mog sveta, moje zajednice. Čovek se tako mora posmatrati u svom totalitetu. Ja nisam „filozof“, nisam „student“, nisam „radnik“, nisam „kapitalista“, nisam „suprug“, nisam „supruga“… Sve su to dobro određene uloge koje igramo manje ili više uverljivo, ali one me ne određuju do kraja. Ja sam najpre egzistirajući čovek među drugim egzistencijama; a to znači ja sam sloboda određena drugim slobodama i nužnim uslovima koji mi se nameću, ali koje ja ipak mogu (do određene mere) da prevaziđem. Zato jer Sartr redigovao svoju prvobitnu izjavu „čovek je ono što od sebe čini“ u „čovek je slobodan da učini nešto od onoga što su drugi od njega napravili“.

Egzistenciju ne treba shvatiti kao hermetičku unutrašnjost mojih doživljaja (kao kod Kjerkegora), niti kao odnos prema transcendentnom biću koje stoji van svake konkretne egzistencije, egzistencija nije ni apsolutna sloboda u radikalnom smislu subjektivnosti koja posmatra svet iz svoje ušuškane unutrašnjosti i odlučuje na koji će način i šta da primi unutra… Egzistencija znači postojati napolju, tamo u svetu, surovom i lepom, toplom i hladnom, prljavom i čistom, siromašnom i bogatom… Čovek je projekat, on sebe stvara u tom svetu, pro-jektuje se. Dakle, egzistirati ne znači lebdeti u nekakvom vakuumu apsolutne slobode, već projektovati se slobodno među nužnostima. Te nužnosti jesu određene strukture: društvene, ekonomske, političke, kulturalne… Svi smo rođeni u nekoj sredini, sa nekim imenom, sa nekim „stvarima“, među nekim ljudima. To su naši fakticiteti. Egzistirati zato ne znači samo slobodno lepršati tamo-vamo, već uhvatiti se u koštac sa tim stvarima, sa tim uslovima koji su nas oblikovali i koji nas određuju. Sloboda je određena nužnostima, fakticitetima, strukturama, materijalnim uslovima, ali ona nije uništena sa njima, naprotiv – samo uz te nužnosti i nad njima moja sloboda dobija punu vrednost, nad njima se dokazuje i postoji kao sloboda realne i konkretne angažovane egzistencije. Jednom kada se angažujemo, kada se „osvestimo“ i postanemo svesni tih struktura, sloboda je ponovo tu u svojoj aktualnosti. Angažovati se znači biti slobodan.

Kada se sloboda, poput eksplozije, javi u duši čovekovoj bogovi više ne mogu ništa protiv tog čoveka.

(Sartr, Muve)

Stvar je u tome da u istu igru uključimo i Kjerkegora i Hegela, ali i još jednog velikog igrača – Marksa. Moramo posmatrati konkretnu egzistenciju, vlastitost i osobenost jednog projekta, ne smemo apsorbovati čoveka u sistem, ali sa druge strane, moramo uzeti u obzir i odlike sistema, strukture u kojima pliva taj čovek, prepreke sa kojima se bori, na kojima se njegova sloboda potvrđuje ali i lomi. Jer te strukture – govorimo najpre o društvenim uslovima, tek onda o nekim prirodnim – nisu ništa drugo do proizvodi čoveka. Strukture nisu stvorile čoveka, već je čovek stvorio strukture –   svojim radom i praxisom, slobodnom stvaralačkom delatnošću. Ali taj odnos, kao što se do sada da videti, između struktura, fakticiteta sa jedne i čoveka/egzistencije sa druge strane nije jednosmeran, to je dijalektički odnos. Ovde na scenu stupa i Marks. Čovek stvara vlastitu istoriju, ali i istorija stvara čoveka. Čovek pod određenim uslovima proizvodi svojim radom materijalnu stvarnost svog života, ali time proizvodi i samog sebe. Egzistencija jeste to proizvođenje i zato mora biti svesno proizvođenje. A svesno proizvođenje jeste praxis – slobodna stvaralačka delatnost.

Zato u Pitanjima metode i Kritici dijalektičkog uma Sartr pokušava da „pomiri“ te dve strane iste medalje: egzistenciju i materijalne strukture (društvene, političke, ekonomske).

Dakle, čovek se definiše svojim projektom. To materijalno biće neprestano prevazilazi položaj u koji je stavljeno; čovek otkriva i određuje svoju situaciju time što je transcendira, da bi se objektivisao, radom, delom, gestom. Ta neposredna veza, sa one strane datih i ustanovljenih elemenata, sa onim Drugim koji nije ja, neprestana proizvodnja sebe sama radom i praxis – to je naša vlastita struktura… Naše potrebe i naše strasti, kao i najapstraktnija naša misao učestvuje u toj strukturi; oni su uvek van-sebe-samih-usmereni-ka… To je ono što nazivamo egzistencijom. Pod tim imenom ne podrazumevamo neku postojanu supstancu koja počiva u sebi samoj, već neprestanu poremećenost ravnoteže, otkidanje celog tela od sebe samog. Kako taj polet ka objektivaciji uzima razne oblike od jednog čoveka do drugog, kako nas baca kroz polje mogućnosti, od kojih neke ostvarujemo dok druge zato ostaju neostvarljive, nazivamo ga isto tako: izbor ili sloboda.

(Pitanja metode, str. 89)

Za P.U.L.S.E:  Nikola Ačanski

  čovek, egzistencija, egzistencijalizam, Filozofija, filozofija egzistencije, Karl Jaspers, Kjerkegor, Žan Pol Sartr, Život