Iran – Veruj onome što vidiš i ostavi po strani ono što čuješ
Nišlije Predrag Perunović i Ljubiša Vidanović vratili su se nedavno sa putovanja po Iranu tokom kojeg su za 28 dana motorima prešli čak 11.000 kilometara.
U samom Iranu proveli su 18 dana, dok su ostalo vreme utrošili za odlazak i povratak do te zemlje koja ima 85 miliona stanovnika, a koja je po površini skoro 19 puta veća od Srbije.
Perunović i Vidanović, obojica vlasnici privatnih firmi, kazali su da su se za obilazak zemlje na kojoj se nekada nalazila drevna Persija odlučili zbog toga što je reč o državi koja je jedna od starih civilizacija, a o kojoj se vrlo malo zna.
Sva negativna svetska propaganda nije uspela da nas odvrati od ideje da odemo i sami vidimo kako je tamo i kakav je to narod. Nismo nimalo pogrešili – kazao je Perunović koji je pre Irana motorom obišao više od 30 zemalja, a njegovo najduže putovanje bilo je od Niša do Vladivostoka dugo 16.000 kilometara.
Prema Perunovićevim rečima, Iran je zemlja kontrasta. Možete stotinama kilometara da vozite putevima koji su na 2.200 metara nadmorske, a onda da stotinama kilometara vozite na minus 28 metara nadmorske visine.
Celo Kaspijsko jezero se nalazi ispod površine mora. Kao da ne vozite motor već ronite. Kaspijski zeleni pojas uz obalu je glavna žitnica Irana, svuda su pirinčana polja i temperatura vazduha je vrlo prijatna tokom cele godine. Ostatak Irana je odvojen od Kaspijskog jezera planinskim masivom koji ima preko 3.000 metara i oblaci ne mogu da ga predju i dodju do Teherana pa dalje na jug. Temperature u tom delu zemlje premašivale su za vreme naše posete 40 stepeni Celzijusovih, a vlažnost vazduha bila je ogromna. Za samo par minuta nakon izlaska iz klimatizovane prostorije bili bi potpuno mokri – objasnio je Perunović.
Tokom obilaska Irana, dodao je Perunović, prešli su kilometre i kilometre predela koje neumoljivo podsećaju na predele iz filma „Pobesneli Maks“.
Jednog dana vozili smo 500 kilometara kroz pustinju uz tek po neko manje mesto na putu. Nema vegetacije, planine su gole, ravnice takođe, a prašina se diže svuda naokolo, pri svakom malo jačem vetru. Reka nema i nema ni života. U takvim predelima čim vidite neko zelenilo shvatite da tu mora da ima vode – kazao je Perunović.
Prema njegovim rečima glavni grad Irana Teheran ima najveći broj stanovnika u toj zemlji, čak 15 miliona. Drugi po broju stanovnika je Mashad sa 3,4 miliona dok je Ishan treći po veličini sa 2,2 miliona.
Isfahan je najlepši među njima. Ni jedan drugi grad u Iranu ne može da se pohvali sa toliko zelenila, drvoredima duž celog grada, rekom koja protiče kroz grad i izuzetno velikim parkovima. To su kilometarske pešačke zone gde nema automobila, a koje se prostiru širom grada. Ishan se nalazi na nadmorskoj visini od 1.600 metara nadmorske što ga spasava od nesnosnih vrućina – istakao je Perunović.
Njegov saputnik Ljubiša Vidanović kazao je da su tokom 18 dana provedenih u Iranu obišli mnoge zanimljive i neverovatne gradove, sela i kulturno-istorijske znamenitosti, ali da su najjači utisak na njih ostavili ljudi.
Putovao sam dosta po svetu, ali se nigde nisam susreo sa tolikom željom ljudi da nekome pomognu, a ono što me je posebno oduševilo je to što, ukoliko dobijete njihovu pomoć, nije zbog toga što očekuju da im date neku nadoknadu. Oni uživaju u davanju, u činjenju dobrih stvari. To je neverovatno. Dogodilo se da sam ostao bez benzina u selu koje je na 2.200 metara nadmorske visine. Nekako smo objasnili dečaku kojeg smo sreli da nam je potreban benzin. Odveo nas je do lokalne prodavnice, a čovek koji tamo radi dao nam je poslednja tri litra koja je čuvao za svoj motor. Izvinjavao se što nema više i nije hteo da čuje da mu platimo – istakao je Perunović.
On je kazao da je Iran zemlja sa mnogo obrazovanih ljudi, savremenim gradovima sa odličnom infrastrukturom, sa metroima, višespratnicama i prodavnicama u kojima se prodaju proizvodi iz čitavog sveta.
Postoji islamski kodeks oblačenja i žene su obavezne da nose burku, ali je mnogo mladih žena ne nose i svesno preuzimaju odgovornost da zbog toga budu kažnjene. U kafićima možete da vidite moderno obučene devojke kako opušteno sede i nikada ne bi pomislili da ste u Iranu, već u nekoj zapadnoevropskoj zemlji – rekao je Perunović.
Prema njegovim rečima, veoma mu se dopalo što Iranci i dalje neguju kult porodice. Na svakom koraku tokom popodneva ili večeri možete da vidite čitave porodice, od malog deteta do babe ili dede, kako zajedno, poređani u krug sede na nekoj prostirci u dvorištu ili restoranu i jedu ili samo razgovaraju.
Hrana u Iranu je dobra. Uglavnom jedu piletinu i govedinu, a pirinač je osnova svih obroka. U velikim gradovima ima mnogo lokala u kojima se prodaje brza hrana. Smeštaj i hrana, njihove pijace i taksi ni za nas iz Srbije nisu skupi jer je prosečna plata tamo oko 200 evra. Iranci imaju solidnu ekonomiju, imaju recimo sopstvenu auto-industriju. Podsećaju me na nekadašnju Jugoslaviju, jer proizvode sami sve što im je potrebno – naveo je Perunović.
On je kazao da je Iran prilično zatvorena zemlja, ali da u velikim gradovima ima turista, pre svega iz Kine. Za 18 dana boravka u Iranu, oni nisu sreli nikoga sa Balkana, ali jesu jednog motociklistu sa Novog Zelanda.
Ta zemlja ima prilično dobre puteve i odličnu saobraćajnu infrastrukturu u gradovima, ali to kako se saobraćaj tamo odvija je neverovatno. Pravila postoje, ali ih se malo ko pridržava, a mislim i da bi nastao saobraćajni kolaps kada bi ih se pridržavali. Za divno čudo nema nervoze i nismo videli da je bilo ko povisio ton u tom saobraćajnom haosu – rekao je Vidanović.
Dvojica Nišlija su tokom skoro tronedeljenog boravka u Iranu obišli veliki broj istorijskih lokaliteta i znamenitosti poput Ružičastog jezera, Persepolisa, prestonice Persije kada je bila na vrhuncu moći, Golestan palate u kojoj su živeli kraljevi Irana, sela Kandovan i sela Massula starih 2.500 godinara, “Si o Se Pol” mosta napravljenog pre 420 godina, brojne crkve i džamije.
Prema njihovim rečima Iranci brižljivo čuvaju svoje znamenitosti, tradiciju i kulturu, ali izvan velikih gradova spremnost da ih vidi i dalje ima tek po koji avanturista.
Dnevnik putovanja
8. maj. 2023
Odosmo mi za Iran. Prošle godine Portugalija i Španija. Ove nešto sasvim drugačije… prilično egzotična destinacija. Pa da krenemo… Srećno nam bilo!
…..
Tek je počelo putovanje. Mi smo prešli 650 km. i došli do grada po imenu Silivri u Turskoj. Nalazi se na obali Mramornog mora, 75 km. ispred Istanbula. Tu smo odlučili da prenoćimo. Kroz Istanbul nećemo proći jer taj saobraćajni pakao nikom ne želim. Plus je rizično… Ići ćemo obilaznicom O-7 koja prolazi pored novog aerodroma Istanbul airport i preko novog mosta Yavuz Sultan Salim koji spaja Evropski kontinent sa Azijom. Tako ćemo rešiti problem Istanbula.
Danas solidno vreme uz par pretnji kišom ali smo taktički, uz kafe pauzu, pustili da prođe pljusak ispred nas. A mi onda lagano po mokrom autoputu nastavismo… Mudro!
Silivri nas je prijatno iznenadio kao gradić, prošetali smo malo večeras i pojeli ponešto a nešto i popili.
9. maj. 2023
Napuštamo jutros Silivri oko 09.00h. Kisa je odmah pocela da preti i prska… Obilaznica oko Istanbula je opravdala ocekivanja. Mozda je 30-40-ak km duža nego kroz Istanbul ali garantujem da je 2-3 sata kraća. O energiji koju čovek sačuva ne želim ni da govorim. Vetar je inače konstantan na obilaznici zbog blizine Crnog mora i čistine samih predela. Neprijatno za vožnju motora ali puno prijatnije od zaglavljivanja kroz grad.
Kiša nas je danas tukla nekih 300 km. Na temperaturi od 13-14 stepeni to i nije bas najprijatnije iskustvo. Oblačenje i skidanje kišnih odela je prava mala golgota. Srećom bilo je hladno pa se nismo skuvali u njima već su nam pomogla da nam bude toplije.
Prvu pauzu napravili smo da odmorimo malo na jednoj od brojnih pumpi i obučemo kišna odela, kad tamo sretnemo Patrika iz Britanije koji sa svojim ROYAL ENFIELD-om od 410cc putuje ni manje ni više nego iz Španije i ide za Gruziju i Jermeniju. Pozvali smo ga i častili kafom, razmenili iskustva i savete kako i šta dalje. Kaže da dnevno prelazi po 300-350 km. i trudi se da uvek obiđe nesto. Voli DARK TOURISM i trudi se da poseti što više destinacija iz te oblasti. Za one koji nisu čuli to je vrsta turizma gde se posećuju destinacije koje imaju veze sa smrću i tragedijom. Oduševio se kad je čuo da smo na putu za Iran!
Stigosmo do Merzifona promrzli i blago mokri ali zadovoljni sto je današnji zahtevan i hladan kišni dan protekao bez ijednog problema i rizične situacije.
10. maj 2023
Jutro je počelo sa neočekivanim upoznavanjem za doručkom. Prilazi nam lik koji je sinoć stigao posle nas u hotel motorom i pita jesmo li mi oni čiji su motori ispred. Upoznasmo se i krenu priča. Olaf je iz Nemacke i upravo se vraca iz Irana. Uhhh, kakva sreća da nam se neko takav pojavi. Propade nas plan da krenemo iz hotela u 09:00 h jer priči sa Olafom i našim pitanjima nikad kraja! I na rastanku fotografija za uspomenu i srdacno SREĆNO NA DALJE!
Današnjih 610 km nije bilo nimalo lako. Kiša nas je ubila a temperatura od 12 stepeni na kiši je kao otprilike 8 na suvom. Voda na odeći uz jak vetar pri vožnji motora dodatno rashlađuje telo. Ne baš prijatno iskustvo…
Put nas je vodio na 2100 m nadmorske visine. Okruženi smo bili planinama sa snegom a sam Erzurum – grad gde smo stigli i gde smo sada se nalazi na 1900m. Veliki i vrlo lep grad sa 450.000 stanovnika koji je bio domaćin Zimske univerzijade 2011. godine
Iransku vizu smo organizovali da dobijemo baš ovde u Erzurumu u Iranskom konzulatu. Otvara se sutra u 09.00h i idemo po vizu.
A onda gas za Iran!
12.maj. 2023
Ušli smo u IRAN !
S obzirom da su sve društvene mreže blokirane, WhatsApp takodje, YouTube isto itd…imamo problem u komunikaciji.
Sve je sa nama ok. Nalazimo se u gradu Jolfa na samoj granici sa Azerbejdžanom. Deli nas samo reka Aras.
Javićemo se večeras…
Da…Evo nas u Iranu Ali pođimo redom. I to od juče…
Ujutru smo odmah otišli do iranskog konzulata u Erzurumu gde su nas čekale vize. Proces nije dugo trajao. Sa vizama se vraćamo u hotel i gas ka granici sa Iranom. Neverovatno je da negde oko 400-500 km do granice sa Iranom konstantno vozimo između 1500-1900 m. nadmorske visine. Zato je i hladno. Planine oko nas privlače kišu pa nam konstantno preti.
Dok vozimo prizori su nestvarni. Ogromna nenaseljena prostranstva sa po tek nekim stadom ili konjima i jako malo naselja. Brojni kamioni koji idu ili se vraćaju iz Irana.
Stižemo brzo do granice a onda šokantni granični prelaz Turske ka Iranu. Ogromne čelične kapije sa rešetkama koje se otvaraju i zatvaraju za prolaz vozila, haotična provera dokumenata gde idemo od jedne do druge zgrade, carinika, policajaca, čekanje u redu u čeličnom kavezu koji usmerava ljude ka turskom policajcu i gde ne može da prođe više od jedne osobe. Oko nas brojni Iranci koji vuku crne kese i džakove robe ispred i iza sebe, mi među njima, porodice sa malom decom, svi među rešetkama…užas! Kad nam je policajac lupio pečate reče da se vratimo nazad istim putem – kroz rešetke gurajući i preskačući ljude i robu. Nema gde da nogu staviš. Deca plaču… mi se izvinjavamo a niko te ne razume…
Nekako završismo izlaz iz atomske i otvara se kapija za izlaz iz Turske a nakon par minuta i kapija Irana. Nema vozila osim nas sa dva motora i jos jednih kola. Imali smo ugovorenu pomoć od strane lokalca na granici. Nekoliko sati kasnije nakon brojnih peripetija i nečasnih radnji (nećemo detalje) uđosmo u Iran!
Vec je bilo 19:30 h i nakon zamene para dobijamo nekoliko miliona iranskih riala u pola crne kese, kupujemo i SIM kartice gde je sve živo blokirano i krecemo za Jolfu na granici sa Azerbejdžanom. Nakon 100 km odvajamo se sa glavnog puta i skrećemo na neki regionalni koji vodi ka našem hotelu. Na nekih 30 km u sred noći oko 23:.00 h na sred puta kojim niko ne ide osim nas već poslednjih 40. min nailazima ni manje ni više nego zatvorenu kapiju na sred puta! Kuća sa strane, neki građevinski materijal iza kapije malo desno, izlaze vojnici. Mi u šoku! Oni super ljubazni i uzbuđeni što nas vide u sred noći. Niko ne zna engleski, zovu nas na večeru, izvinjavaju se što nas zadržavaju, slikali bi se ali ne smeju… Pitaju odakle smo, čuli su za Srbiju…Neverovatno je gde se ta tačka nalazi…to je klanac među ogromnim planinama koje se tog trenutka ne vide. Reka Aras protiče na nekih 50m odatle a preko puta je Azerbejdžan. Krajnje neverovatna situacija. Svi se pozdravljaju sa nama a šef ipak odlučuje da se slika. Samo on i to njegovim mobilnim! Mašu nam a mi odlazimo u noć ka našem hotelu.
Stižemo najzad tek u ponoć u prvi grad u Iranu koji sija. Počinje vikend koji je petak i u subotu…
13. maj 2023
Jutro u Jolfi, IRAN je obećavalo. Nakon četiri dana oblaka, kiše, hladnoće svanulo je sunčano jutro. Ljuba je posebno bio srećan. Odmah je spakovao kišno odelo i rekao da mu valjda više neće trebati. Temperatura je bila već u 10:00 h oko 25 stepeni.
Razlog sto smo otišli na krajnji sever Irana, neposredno uz granicu sa Azerbejdžanom, su tri pravoslavna manastira izgrađenih pre 800 godina u nestvarnom ambijentu klisure između crvenih planina bez vegetacije i bilo kakvog života. Reka Aras protiče baš tu i čini prirodnu granicu Irana i Azerbejdžana. Jermeni su ih izgradili a onda su proterani. Pravoslavni manastiri su pod zaštitom UNESCA i Iran ih pažljivo čuva. Otići tako daleko, biti okružen islamskim zemljama a posetiti tako nešto stvara posebna osećanja. Puno ljudi dolazi u obilazak ali iz Irana. Ostalih turista skoro da nema.
Sreli smo jednog starijeg gospodina u obilasku i videh da nije Iranac. Priđoh mu i reče da je sa Novog Zelanda! Uhhh…nisam se nadao. Pitam sta radi ovde a on će:
“Kada sam se obratio svojoj državi i pitao da idem u Iran rekli su mi da to nikako ne činim jer je vrlo opasna situacija. Pošto ih nisam poslušao i došao ovde ponovo sam ih nazvao da se samo javim da bi registrovani moj boravak, kad su mi rekli da odmah napustim Iran! Tada sam shvatio da nas država konstantno laže. Ovde je tako mirno i ljudi su divni i tako prijateljski nastrojeni!”
Po povratku iz obilaska manastira a nakon pređenih 2500 km od kuće, motori su bili spremni za pranje. Prišao je čovek koji stanuje pored hotela i gledao zadivljeno motore. U šali ja mu pružih ključeve od motora i on poče da se smeje, zahvaljuje, vraća unazad i odmahuje rukom. Rekoh da su motori vrlo prljavi i da bih želeo da ih operemo…mislim više pokazah jer se nista ne razumemo a sve razumemo jedan drugog! Kaže: “Moment.” Ode ispred kuće, dođoše njegova žena sa divnim svetlo zelenim očima i maramom na glavi i malo dete, pričaju između sebe i krenuše da mi objašnjavam gde da idemo. A onda preokret… čovek odmahnu rukom, sede u kola i pokaza da ga pratimo. Ni manje ni više nego 7 km kroz gradsku gužvu nas je on vodio do perionice. Izašao je iz kola mahnuo, poklonio se sa rukom na grudima i otišao. Ostadosmo da stojimo bez reči gledajući se međusobno.
Ljubaznost ljudi iz perionice, susretljivost kada smo ih pitali za neki restoran gde momak koji pere pešači sa nama do ulaza u restoran koji nije baš u blizini, ljudi iz kola koji nam konstantno sviraju da nas pozdrave, mašu iz kola i snimaju mobilnim, slikanje na svakom koraku, roditelji koji stavljaju malu decu kod mene ili Ljube dok sedimo na motorima da ih slikaju…sve se to dešava u Iranu i sve je to njima normalno i prirodno.
A nama čini neizmerno zadovoljstvo…
14. maj 2023
Stigli smo u Tabriz, grad od skoro 4 miliona stanovnika. Nalazi se na putu za Teheran. I dalje je nadmorska visina jako visoka i grad je na 1350m. U ovom delu Irana živi najviše Azerbejdžanaca a ceo region se naziva Istočna Azerbejdzanska provincija.
Na nekih 50-ak km od Tabriza otišli smo da obiđemo Kandovan selo. Poznato je po tome što ljudi žive u kućama koje su napravljene u stenama. Jako podseća na Kapadokiju… Mnoštvo malih prodavnica sa sitnicama i ručno pravljenim torbicama koje čekaju turiste. Bio je radni dan pa nije bilo gužve pa smo lagano sve obišli. Selo je na 2200 m nadmorske visine.
Kako smo krenuli iz Tabriza Ljuba je rekao da ima jos 70 km goriva i da stanemo na prvu pumpu. Stali smo ali je pumpa prodavala samo plin pa smo vozili dalje. Nakon 50 km nismo naišli ni na jednu. Gorivo nije bilo da se vrati do hotela i upali smo u bizarnu situaciju da na 2200 m nadmorske u nekom selu u Iranu tražimo gorivo. Pitali smo nekog dečka, on bez ikakvog uzbuđenja rece da ga sledimo na njegovom kineskom motoru od 125cc, odvede nas do prodavnice, reče vlasniku šta hoćemo, vlasnik ode iza prodavnice i donese 3 litra benzina. Reče da nema više. Uhhh…neverovatno olakšanje! Nakon što je pomogao da se sipa iako smo više puta nudili da platimo, vadili pare nije hteo da uzme ništa. Šta reći…
Dok smo vozili primećujem da je lanac na Hondi labav i da ga treba zategnuti. Nemamo alat a ispred nas su dani sa puno kilometara. Slučajno prolazimo pri povratku kroz neke ulice i vidimo male moto radionice na samoj ulici za motore od 125cc koje voze Iranci. Objašnjavamo više rukama šta je problem, odmah ukapirali i dadoše se u akciju. Nakon 20-ak min stvar je bila rešena a oni se islikaše sa motorom koji je za njih pojam. Na pitanje koliko košta nisu hteli da uzmu apsolutno ništa! Molimo par puta – ne vredi… izgrlismo se i pozdravismo a oni poželeše srećan put.
Obišli smo i Grand Bazar Tabriza. Hiljade malih prodavnica i hiljade ljudi zuri kroz hodnike bazara i pazari najrazličitije drangulije. A ima svega…apsolutno svega! Na putu do tamo rešimo da se osvežimo pa svratimo u malu kao poslastičaru jer su pravili sokove od ceđenog voća. Naručismo dva, sedosmo i kad nam je doneo krenu da priča sa nama, ko smo, odakle smo, kako smo došli i gde idemo. Toliko smo mu se svideli da je doneo jos dva soka od ceđene dinje koje nismo ni tražili. Na kraju nije želeo ništa da naplati. Ali ništa!
Takvi su to ljudi… Njima je drago sto mogu da pomognu. A mi smo u čudu iz dana u dan…
15. maj 2023
Na putu od Tabriza do Fumie od oko 450 km kiša nije stala. Temperatura je bila od 8-12 stepeni preko celog dana. Sišli smo sa 2100 m nadmorske do -28 m, da dobro sam napisao, minus 28 m nadmorske visine. Celo Kaspijsko jezero se nalazi ispod površine mora i vrlo je interesantno kad vozite a stalno ste ispod nivoa mora. Kao da ne vozimo motore već ronimo!
Svratili smo da jedemo negde pored puta. U kišnim kombinezonima, prljavi, mokri, ružni i nikakvi, sa frizurama šlager pevača (talasaste) formiranih od kaciga, nailazimo na srdačan doček vremešnog domaćina. Odnekud stižu i mlađe snage, rekli bi sin sa ženom a i njegov mlađi bratić je tu. Majka je već u kuhinji sprema i krenuše sa skarom. Kebab, piletina i jagnjeći ražnjići, pečurke na žaru, pečeni paradajz i obavezni iranski nan (hleb) se vrlo brzo stvoriše ispred nas. Ali kao što to uvek biva u Iranu, kreće razgovor ni sam ne znam na kom jeziku. Oni Farsi (persijski) mi srpski i engleski, a onda shvatis da ne znaju engleski pa udri samo srpski… Kolko smo se ispričali ruke nas zaboleše! Momak koji nam je spremao kebab zamoli nas da se slikamo zajedno ali sa motorima. Kaže: “Ako možete da parkirate motore na terasu gde su stolovi?” Kako tako finim , srdačnim, dobrim ljudima reći ne? Kako? Ljuba i ja ne možemo već šta god tražili pa čak i kad nema mnogo smisla, mi uradimo! Mi drugačije ne umemo. Tako je i nastala slika koju ćete prepoznati ispod.
Danas je kiša nastavila da pada. Jutros hladnih 11 stepeni. Ahmad, naš prijatelj iz Teherana koji nam svesrdno pomaže u putovanju, je odlučio da dođe i poseti nas. Ceo dan nam je ulepšao i oplemenio. Odveo nas je u Massula selo poznato u Iranu koje je 2500 god staro a u njemu i danas živi 300 porodica. Iako kišni i hladan dan, nije nas omelo u užitku obilaska. Hodati drevnim uličicama i gledati prodavce raznih ručno pravljenih proizvoda koji ništa ne koštaju premo zapadnim standardima a tako su interesantni je privilegija retkih. Kaze Ahmad da je ovo region sa najukusnijom hranom u celom Iranu i da je treba obavezno probati. Probali smo njihov ovčiji sir koji je jednu godinu star i strasno nam se svideo. Ja rekoh Ljubi na našem jeziku da je odličan uz rakijicu za meze a oni me pogledaše upitno. Ponovih na engleskom i počeše da se smeju a i mi sa njima. U Iranu je alkohol zakonom zabranjen.
Još jednom se pokazalo da obilazak sa lokalcem je neprocenjiv. Jos kad je taj neko kao Ahmed izuzetno obrazovan i predusretljiv, užitak u novom ambijentu je potpun.
Malopre smo ponovo oprali užasno prljave motore. Ovoga puta sami, uz neko crevo i česmu koje smo našli neposredno pored parkiranih motora od sinoć.
Sutra nastavljamo dalje čisti.
16. maj 2023
Kakav dan!
Jutros sunčano, kiše nema i odmah je bolja energija. Osmeh nam se vraća i krećemo lagano ka gradu Chalusu na obali Kaspijskog jezera. Nakon pređenih nekih 70-ak kilometara, odlučismo da svratimo do jednog parka na samoj obali. Hteli smo da najzad dotaknemo najveće jezero na svetu i ovo je bila divna prilika. Prošetasmo se do vode po peščanoj plaži na kojoj nije bilo nikoga. Utorak je i vikendom ali i predveče mnogo više ljudi dolazi.
U povratku rešimo da sednemo u interesantan kafe na samom ulazu u park. I tamo upoznasmo divan par koji njime upravlja – Saru i Mohameda. Ona nam je poslužila kafu i sok kad je i krenula komunikacija. Rekla nam je da tu radi sa verenikom i da su iznajmili taj lokal pre dva meseca. Učinila nam se jako prijatna pa smo ih zamolili da sednu malo sa nama jer gostiju nije bilo. Ćaskali smo i razgovarali o Iranu ali i o njima. Interesovali su se oni za nas, odakle smo, kad smo došli u Iran i gde nameravamo da idemo. Dopali smo im se i bili jako interesantni pa nam ona ponudi da ako želimo spremi ribu za nas za ručak. Bilo nam je jako prijatno na toj malenoj terasi od kafea ali i njihovom društvu pa odlučismo da prihvatimo njen predlog. Lepo je kad putujete pa ne morate da žurite nigde već možete da odlucite da ostanete duže na mestima koja vam se sviđaju. Rekli su nam da treba da odemo zajedno do grada i bazara da kupimo ribu i namirnice. Ostavismo motore i sedosmo u njihova kola. Svi zajedno smo otišli do bazara a mi smo ih gledali kako trguju. Bas smo iznenađeni bili da nista na pijaci nisu platili gotovinom vec sve karticom. Svaki seljak na pijaci je imao POS terminal kroz koji su svi provlačili kartice. Kakav šok da pijaca tako funkcioniše u Iranu!
Primetili smo da Sara ne nosi hidžab (maramu na glavi) iako je u obavezi. Iran je islamska država i verska policija postoji. Oni su ti koji proveravaju da li se kod oblačenja striktno poštuje. Posebno kod žena. Medjutim primetismo da Sara kao i vise mlađih zenskih osoba nije nosilo maramu. Pitali smo o čemu se radi i Sara nam je objasnila da one svesno prihvataju rizik da budu kažnjene a mozda odvedene i u pritvor ali da one na taj način pokazuju stav da žele da se nose kako one hoće a ne kako im verska policija i država nalaže. Pitali smo i Muhameda, njenog verenika, da li je podržava i on reče da je uz nju. I braća i roditelji je podržavaju u tome. Izgleda da nova mlada generacija polako menja tradicionalne vrednosti i norme i hrabro se bori za njihovu promenu…
Divan je to ručak bio sa svežom belom ribom spremljenom na tradicionalan iranski način, u limenoj posudi u kojoj je poređano kamenje a riba pece na njemu. Sara i Muhamed su se baš potrudili a mi uživali u celodnevnom druženju sa novim prijateljima i upoznavanju sa novim ukusima Irana.
Veliko hvala Sari i Muhamedu! Pozvali smo ih da dođu na medeni mesec u Srbiju i budu naši gosti
18. maj 2023
Dobro veče iz Teherana.
Danas je bio opušten dan. Grad u kome smo noćili zove se Chalus i nalazi se na obali Kaspijskog jezera. Udaljen je 160 km od Teherana i predstavlja najvažnije turističko mesto Irana na obali. Kaspijski zeleni pojas uz obalu je glavna žitnica Irana, svuda su pirinčana polja i temperatura vazduha je vrlo prijatna tokom cele godine jer ga leti Kaspijsko jezero hladi a zimi greje. Interesantno je da je ostatak Irana odvojen od Kaspijskog jezera planinskim masivom koji ima preko 3000 m i oblaci puni kiše ne mogu da ga pređu i dođu do Teherana pa dalje na jug. Zato je ogromna razlika u klimi iako je razdaljina jako mala.
Otisli smo jutros do plaže taksijem. Taksi je jako jeftin i kosta 1$ za 4-5 km. Popili smo neki sveži mix od banane, šargarepe i narandže i prošetali lepim krajem grada pored obale. Krenuli ka Teheranu oko 2 popodne. Svega 160 km ali Google mapa je pokazivala 4h voznje?! Uskoro smo shvatili da mora da pređemo onaj planinski masiv da bi došli do Teherana. S obzirom da je dan bio sunčan i da nas je u Teheranu očekivalo toplih 24 stepeni, reših da se lagano obučem. Kratki rukavi na golo telo i letnja moto jakna koja je cela u rupicama. Nisam ni slutio da cemo sa -20m otici na 2.661 m nadmorske visine za samo 1 sat. Temperatura je pala za 10 stepeni i došla na 14 stepeni. Smrzo sam se!
Stali smo da ručamo u restoran na nekih 2200 m koji ima bukvalno pogled od 1.000.000 $. Suncan dan, mi ogladneli, skara se puši, ljudi ljubazni… ubismo se od klope! A onda nam se prispavalo. Ko će sad na motor…nema šanse. Ajd na sunčanu terasu, kuvaju kafu, ćutimo i gledamo u planine a sunce miluje. Eeee kako bi prilegli… A kreveta nigde! Muka je to…
Uđosmo u Teheran a navigacija kaže hotel jos 30 km. . Sat i po smo mi vozili kroz paklenu gužvu grada od 15 miliona stanovnika!
Mi smo sada i naredna 2 dana u Teheranu.
A vi kako ste?
19. maj 2023
Jutro u Teheranu. Temperatura u 08:00 h oko 22 c. Tokom dana 31 c. Čini mi se da polako počinje klima pravog Irana. Dogovor sa Gazi (Irankom – turističkim vodičem), je da dođe u 10:00 h po nas u hotel. Ulazimo u taksi i krećemo ka teheranskom Grand bazaru. Šokiramo se saobraćajem koji je sve samo ne uređen. Automobili, motori, autobusi i pešaci se kreću po samo njima znanim pravilima. Ulica se peške prelazi svuda, pesački je samo obeležen, najgore je ako se premišljate kada da pređete, prelazi se isključivo najjačom putanjom pa makar to bilo i preko kružnog toka, motori idu u suprotnom pravcu u odnosu na jednosmerni saobracaj, trake za autobus su okupirane motorima a autobusa nigde…sve je to normalno i redovno i nismo čuli ni videli da se neko nervira. Svi potpuno smireno voze i bore se sa haosom i za divno čudo nema nezgoda! Kako – ne znam!!!
Teheranski bazar je ogroman i po prostoru i po dužini ulica od preko 20 km i po neverovatnim broju ljudi. Svi idu, svi žure, svi prodaju, prodavci viču, deca te vuku za neki rial, džeparoši vrebaju žrtve, mi kao razgledamo a čuvaš mobilni negde jer postoji mogućnost da ti ga istrgne iz ruke! Kakav ambijent, kakvo iskustvo, kakvo ludilo…
To nas veoma zamara pa žurimo da se izvučemo iz tog trgovačkog ludila istoka i bežimo ka Golestan palati. To je palata gde su živeli kraljevi Irana. Prepuna istorije, poklona od država koje su posećivali, njihovog sačuvanog načina života, prostorija za sastanke, prijeme, odmor koje obiluju bogatstvom i neverovatnim ručnim radovima na zidovima, pločicama, vratima… Impresivni vrt za šetnju kraljevske dinastije i pregršt istorije koja seže hiljade godina unazad. Iran je prepun istorije toliko da čovek teško da može da pohvata konce porodica, epoha, ratova, svrgnuća i svega ostalog što se dogodilo na ovim prostorima. To me onako posebno frustira ali ne mogu ništa…
Nacionalni muzej smo obišli popodne. Bilo je dosta ljudi i u jednom i drugom ali mislim da smo jedino mi bili stranci.
Nema ovde turista. Tek poneki avanturista dođe i pokušava da oseti energiju ovog naroda i njihovog života. Nekome to i uspe. Ovima što nisu došli sigurno ne.
A mi jos uvek tragamo za tim. Polako se konture stvaraju…
Jos jedan dan u Iranu se završio…
19. maj 2023
Danas nam je bio DRUGI dan u Teheranu. Odlučili smo da ga organizujemo u sopstvenoj režiji. Nismo pogrešili!
Vec smo pohvatali fore sa taksijem. Taksimetra nema. Dogovarate se. Nekad zamolimo recepciju da nam naruči taksi i proveri koliko ce da košta, a kada smo van hotela prilazimo sami i uz laganu gestikulaciju rukama i pokazivanje iznosa na mobilnom dolazimo do dogovora. Nije skup taksi. Za 3$ vozi nas 17 km…
I tako taksijem stigosmo do Milad Tower (kule). To je 6. najveći komunikacioni toranj na svetu – pandan našoj Avali. Visine je 435 m dok je poređenja radi Ajfelova kula 330 m. Izgleda stvarno impozantno i vidi se sa ogromne razdaljine. Popeli smo se gore liftom koji ide 7m u sekundi i popne nas na 280m visine. Odatle smo posmatrali Teheran narednih 45 min. Neverovatno koliko je veliki i prostran ovaj grad. Veći je po broju stanovnika od dve Srbije a nalazi se nadmorskoj visini od 900m do 1500 m. Zavisi u kom delu grada ste…
Obisli smo danas i Tabiat most koji je samo za pešake u više nivoa izuzetno modernog izgleda sa restoranima i cvećem na njemu. Kako se ide na sever Teherana tako se primetno ahitektura i izgled grada popravlja a bogatiji stanovnici grada su se baš ovde nastanili. Jug grada je najsiromasniji.
Prija lagana šetnja bez pritiska bilo koga. Popismo odličnu kafu koju u Teheranu nije problem naći. U ostalim mestima do Teherana nije bilo lako… Vec dva dana pijemo super sveži sok od dinje i narandže, nekad uz mix šargarepe koje ima na tone. Ipak hit nam je onaj iranski sladed sa medom i pistaćima za koji je večeras bila neopisiva gužva. Ipak zamolili smo vlasnika, kome smo bili baš simpatični, da se slikamo pa nastade lepa fotografija-uspomena.
Veceras smo se pozdravili sa Teheranom. Sutra ujutru polazimo dalje u dosta toplije predele. Očekujemo značajan porast temperature. Ući ćemo duboko na jug i spremamo se za prilično teške uslove i velike vrućine. Možda smo malo zakasnili. Videćemo koliko smo spremni za takve izazove…
Doviđenja Teheran! Hvala na gostoprimstvu i lepim uspomenama kojih ćemo se uvek rado sećati!
20. maj 2023
Krenuli smo jutros iz hotela oko 09.00h. Osećali smo priličnu nelagodu pri samoj pomisli da treba da se guramo bar nekih 25km kroz grad. Ne žalimo se ali ulazak je bio vrlo težak. Kretanje u nenormalnim gužvama, metar po metar sa toliko motora i automobila da je kolona nepregledna, podji-stani sa teškim, napakovanim i velikim motorima kada je i najlakše pasti… Ne vredi, to iscrpljuje a rizik greške je izuzetno veliki… Međutim, ne znam ni sam kako, jutros smo imali sreće. Neko nas je pogledao – ili Bog ili Alah ali hvala im obojici i mi se nekako lagano izvukosmo iz Teherana.
Temperatura je danas tokom putovanja došla do 35 stepeni a čim smo napustili Teheran počela su prostranstva ničega. Isušena zemlja pomešana sa peskom na kojoj ima tek po koji žbun. Kilometri ničega sa planinama u daljini. Tek pokoja plodna njiva u tom ambijentu koja se verovatno navodnjava na neki način.
Auto put je vodio na jug ka Isfahanu, gradu koji nam je bio sledeća destinacija i koji se nalazi 450 km južno od Teherana.
Na pola puta, nekih 250km od Teherana, svraćamo u Persijsku baštu grada Kashana. Mala oaza zelenila u gradu koji se nalazi u neplodno isušenom okruženju. Bašta je pod zaštitom UNESCA I stara je oko 500god a voda je nadjena pre 400 leta. Ceo koncept se bazira na činjenici da je prisustvo vode u takvom okruženju dar od Boga i da se to jako poštuje. Lep vrt koji ubrzo ostavljamo iza sebe i nastavljamo ka Isfahanu
Ulazeći u Isfahan primećujemo puno zelenila, široke bulevare prilicno uredjene, cveće na glavnim ulicama i divnu promenadu po kojoj puno ljudi šeta. Posećujemo je popodne i uživamo u razgledanju prodavnica u toj strogo pešačkoj zoni. Čak i kada pešačimo i ljudi ne znaju da smo motorima primećuju da nismo odavde i srdačno se javljaju ili upute osmeh. Puno ljudi pita odakle smo, odakle mi tu i gde ćemo dalje ali i da li nam se svidja Iran. Odgovaramo da su ljudi Irana najlepsi utisak koji nosimo a oni se smese i zahvaljuju.
A šta moze biti veći utisak od toga…
A šta moze biti veći utisak od toga…
21. maj 2023
Isfahan je treći grad po veličini u Iranu sa 2.2mil stanovnika. Prvi je Teheran sa 15 miliona, a drugi Mashad sa 3.4 miliona stanovnika. Ali, sa ovoliko zelenila, drvoredima duž celog grada, rekom koja protiče kroz grad i izuzetno velikim parkovima verovatno ne može ni jedan grad u Iranu da se pohvali. To su kilometarske pešačke zone gde nema automobila a koje se prostiru širom grada. Izuzetno je prijatno šetati ispod krošnji drveća koje prave prirodnu hladovinu dok je napolju preko 30c. Inace sam grad je na 1.600m nadmorske što ga spasava od nesnosnih vrućina.
Obišli smo danas Jermensku crkvu u južnom delu grada. Jermeni su proterani sa severa Irana i doselili su se ovde. Svake godine njihov broj se smanjuje a trenutno ih ima 4.000 u Isfahanu. Medjutim imaju oko 30-ak crkava a mi smo bili u najpoznatijoj crkvi-muzeju Vank. Porazgovarali smo malo sa osobljem i dobili interesantne informacije.
Dan je bio za lagani obilazak grada, mostova, parkova i bilo je vrlo prijatno biti u tom ambijentu. Po malo me podsetio na Vrnjačku Banju a jasmini su vrlo mirisali dok smo šetali parkovima.
Obišli smo i most koji je izgrađen 1604 god i star je 420 god. Kako to stoji, koji su materijali korišćeni, koji je to fascinatni kvalitet ja zaista ne znam. On čak pravi i akumulaciju vode iznad njega. Ceo grad se zaliva i vidi se da vode ne nedostaje što je izuzetno važno. Da je drugačije zelenila uopšte ne bi ni bilo…
A mi sutra nastavljamo dalje na jug, idemo za istorijsku prestonicu Irana – grad Širaz. Biće jos toplije jer je on 500 km južno od Isfahana…
21. maj 2023
Stigli smo u Širaz, grad od 1,7 miliona stanovnika na 1500 metara nadmorske visine.
Vozili smo danas 500 km kroz jako puste predele uz tek po neko manje mesto na putu. Nema vegetacije, planine su gole, ravnice takođe a prašina se diže svuda naokolo pri malo jačem vetru. Vode nema, reka takođe i zato nema ni života. U takvim predelima čim vidite neko zelenilo shvatite da tu mora da ima vode.
Motori odlično funkcionišu. I Honda i BMW za sada na visini zadatka, bez problema gutaju kilometre. Prešli smo nekih 4.500 km do sada… Temperatura motora raste kako raste i temperatura vazduha pa je uglavnom oko 88-89c. Ventilator se uključuje odmah čim se stane i na jednom i drugom motoru. Malo me brine šta će biti kad se temperatura podigne preko 40 c jer je do sada max bila 35 c. Ostaje da se vidi…
Na nekih 60 km pre Širaza nalazi se verovatno najznačajniji istorijski lokalitet u Iranu – PERSEPOLIS, mesto izgrađeno pre 2.500god. Mi smo ga danas obišli. Bio je prestonica Akaemenidove imperije, ili persijske imperije. Tada je Persija bila na vrhuncu moći i Iranci su jako ponosni na taj deo svoje istorije. Ovaj lokalitet je pod zaštitom UNESCA. Bilo je danas posetilaca i autobusa iako je radni dan. Vidimo da ima dosta Kineza, ali najviše samih Iranaca. Čim udjete na lokalitet nude vam VR uredjaj koji kada pogledate kroz njega pokazuje kako su prostorije izgledale kada je to sve bilo izgrađeno i u funkciji. Baš je dobra fora i prvi put sam se sreo sada sa tim ali sam odusevljen. Gde god stanete vi možete da pogledate kroz njega i vidite nekadašnji izgled prostorija.
Ulazili smo prilično vremena u grad i upali u gužvu do hotela. Baš je bilo naporno na temperaturi od 32 stepeni u koloni automobila koje se ne kreće nekih 30-ak minuta ali na kraju dana nakon 10 sati boravka spolja.
Spava mi se a sutra ustajemo ranije da požurimo za jedan poseban lokalitet. Odoh…Laku noć!
23. maj 2023
Širaz…ehhh…kakvo mesto!
Jutros smo poranili u tzv ružičastu džamiju. Vitraži na prostorijama džamije, okrenuti na istok da bi sunčevi zraci mogli da prođu kroz njih, su stvarali nestvarni igru boja. Prostorija je bila okupana svetlošću gde se prelamala crvena, plava, žuta i zelena i stvarale neponovljiv ambijent. Ne veliki broj posetioca je tražio najbolju poziciju za fotografisanje gde se pritom videlo uzbuđenje na njihovim licima. I mi smo se ubrzo snašli i došli na red pa ovekovečio naše prisustvo na ovom jedinstvenom mestu. Kasnije kad smo izlazili iz džamije, spazili smo da su i autobuska stajališta napravljena u istom maniru što je davalo posebnu lepotu celom kraju grada.
Posetili smo i Qavam house, kuću nekadašnje imućne iranske porodice. Sagrađena je 1302 godine, pre više od 720 god! Kuća sa 20 soba, fontana-bazenom i malim dvorištem predstavlja svedočanstvo vremena, kulture i stila tadašnjeg Irana. Poseban utisak ostavila je soba dekorisana ogledalima u koju u ranim jutarnjim satima ulazi sunčeva svetlost i pravi neverovatne kreacije.
Prostorija koja je na nas ostavila najjači utisak
Nijedan dan nije prošao bez upoznavanja samih Iranaca i uvek je to srdačan prilazak običnih ljudi koji su uzbuđeni što čuju neki drugi jezik u svojoj zemlji. Tri prijatelja iz parka, porodica iz Teherana na proputovanju Iranom, taksisti ispred džamije, mladi par koji studira engleski jezik ili obični prolaznici…svi oni vrlo srdačno prilaze i žele da saznaju sto više o nama. Na nama se vidi da nismo Iranci. Svetle smo puti i prva pretpostavka je da smo Rusi, ali ubrzo ih informišemo zaista odakle smo. Malo je ko bio u Srbiji, malo ko moze da pogodi tačnu lokaciju ali svi pamte Srbiju po dobroj odbojkaškoj reprezentaciji jer sa nama imaju dosta muke kad igraju. Odbojka je jako popularna ovde i većina je prati. S druge strane tenis i nije baš… Za Novaka verovatno preko 50% ljudi nije ni čulo!
Brojne su specifičnosti Irana ali jedno je sigurno – ovako ljubazne ljude još nisam sreo!
24. maj 2023
Stigli smo u Bandar Abas, grad na krajnjem jugu Irana na Persijskom zalivu. Nekih 5.000 km od Srbije a odmah preko puta Dubaija koji je 200 km daleko od nas. Sirija, Irak, Jordan, Izrael, Kuvajt, sve su to države koje su severno od nas. Temperatura je dostigla danas 43 c i nije bilo ni malo jednostavno voziti. Popili smo litre i litre tečnosti tokom dana a tek večeras shvatili da smo i dalje neverovatno žedni. Čovek prosto nije ni svestan količine izgubljene tečnosti u tako ekstremnim uslovima. Da li je potrebno pomenuti da vec danima ne viđamo nikoga na motoru da putuje kao mi ili se vraća odnekud. Nema ih!
Na nekih 40-ak kilometara od Širaza nalazi se Ružičasto jezero. To je prirodni fenomen koji se javlja baš u ovo doba godine gde jezero postane roze ili crvenkasto zbog nekih elemenata koji se nalaze u sastavu soli. Svratili smo i oduševili se koliko nestvarno izgleda. Mislio sam da je to samo priča i deo turističkog marketinga, međutim jezero je toliko roze da je to neverovatno!
Sinoć nam se desio jako lep susret i druženje. Imali smo zadovoljstvo da se upoznamo sa mladim parom iz Irana, Mohamad i Kovsar, koji su u Širaz došli da studiraju. Prišli su našem stolu i ljubazno pitali koji je to jezik kojim pričamo da bi mogli da zaključe odakle smo. Tako simpatične i mlade, oboje po 20 god, zamolismo ih da nam se pridruže i sednu za naš sto. Ostatak večeri smo odgovarali na njihova brojna pitanja ali i puno saznali o njima. Njih dvoje studiraju engleski jezik, na prvoj su godini, nikad nigde nisu izašli iz Irana a to im je i san, da jednog dana budu mogli da otputuju i vide druge zemlje, narode i kulture. Mohamad je rekao da kada su nas videli i čuli shvatili su da je to jedinstvena prilika da popričaju živim engleskim jezikom. Kaže da ima samo Kineza koji non stop viču Hi I Goodbye! Izmedju nema ništa! Oboje žive u studentskom domu ali u odvojenim zgradama za devojke i momke. Rekoše da postoji vreme povratka u dom a da se nakon toga dom zakljucava – 21:30h. S obzirom da je to vreme već prošlo Kovsar je rekla da postoji način kako da se vrati a da joj se ne ljute . Mohamad živi u sobi sa 3 kolega a Kovsar sa njih 20. Nisu laki uslovi ali se trude i bore. Rekoše da kad zavrse faks da ce mozda doći do nas i posete Srbiju.
Mi im od srca ponudismo naše gostoprimstvo…
25. maj 2023
Kad smo nakon doručka oko 10:00h izašli na ulicu, već je bilo 37 c. Svi planovi padaju u vodu kad je vreme loše. Retko kada u životu mi se dešavalo da divan sunčan dan nazivam elementarnom nepogodom. Vlažnost ogromna. Hodam sa šeširom na glavi i osećam kako mi nesto curi niz ledja. Pipnem nogu oko gleznja a ona mokra. Sinoć nakon što smo doputovali po takvom vremenu ne znam šta i koliko nismo popili. U hotelu vodu, u gradu sokove, ponovo vodu u sobi… Čovek nije svestan koliko dehidrira u ovakvim uslovima bez obzira na činjenicu da koliko god puta da smo stali uvek smo popili min po pola litra vode.
Ne može se ovde u Bandar Abasu, koji je zbog svog strateškog položaja u Persijskom zalivu glavna luka iranske mornarice, normalno šetati i razgledati zbog užasnih temperatura i izuzetno jakog sunca. Ovaj grad kažu Iranci ima istu klimu kao i Dubai. Zbog toga smo rešili da dan učinimo nama interesantnim i odemo na plažu. Da se okupamo u Persijskom zalivu i vidimo kakva je voda i more…
Na plaži nije bilo 10 ljudi u 16:00h. Prazno… Poneki dečaci koji nude konje i kamile, par trgovaca koji polako pristižu na plažu i montiraju tezge i to je to. Odmah odosmo u vodu a onda šok – temp vode je min 31-32 c. Plaza je peščana a ulazi se u vodu ne znam koliko daleko a ona je konstantno plitka i vruća. Pesak vreo, voda vruća, otrčah na tuš kad i tamo izlazi samo vruća voda…Rekoh da pustim da isteče. Nakon 3 minuta strpljivog čekanja isto. Sve je ovde vruće. Ali sve!
Naš neki plan je bio da ispitamo mogućnosti prelaza Persijskog zaliva i ako je moguće odemo u Emirate. Dubai, Oman… Postoje neke prilično kompleksne varijante, katamarani, agencije, luke, dokumenti, ali imajući u vidu neverovatne vrućine i izuzetno visoke temperature smatramo da nema smisla voziti po noću, spavati i zatvarati se danju jer je ideja nešto videti i obići a ne tek simbolično pipnuti neke zemlje i gradove bez njihovog stvarnog upoznavanja. Odlučili smo da ovo bude najdalja tačka našeg putovanja i od sutra počinjemo povratak. Naravno ne istim putem.
Iran je i bio glavni cilj i taj cilj će biti u potpunosti ostvaren.
26. maj 2023
Jutros u 09:00h u Bandar Abbasu je vec bilo 37 c. Nije problem toliko temperatura koliko vlažnost vazduha koja je neverovatno visoka. Dok sam silazio do parkinga koji je ispod nivoa zemlje, nosio sam navigaciju u ruci. Kako sam izašao iz lifta ona se cela orosila…stvorila se kondenzacija! To još nisam imao prilike da doživim!
Danas smo vozili prilično. Nekih 660 km smo prešli a početak dana je obeležio dogovor da nećemo stati dokle god nadmorska visina bude ispod 1000 m. Trazili smo spas u planinama od ogromne vreline. Ali, kako smo se mi jutros peli tako se i Sunce dizalo pa je to poništavalo nižu temperaturu na većoj visini. Na 1200 m u 10.00h je bilo 39 c.
Vozili smo kroz predele koji me jako podsećaju na film “Pobesneli Max”. Pustinjski ambijent, put, ništa ispred niti sa strane, ogoljene planine u daljini… Baš su ekstremni uslovi ovde i nema ni mnogo naselja. Velika je ovo zemlja i ima 84 mil stanovnika ali i ogromna nenaseljena prostranstva. U njima svakako je jako teško zamisliti život.
Iako smo rešili da se ne vraćamo istim putem ne mogu da kažem da smo videli nešto novo. Pustinje su to, između većih mesta, gde podsećaju jedna na drugu. Ovde ne želite da vam se bilo šta desi. Dok vozim posmatram kako nema gde da se čovek sakrije od sunca ako mu se ne daj Bože nešto desi. Baš neprijatno i trudim se da ne razmišljam o tome… Pravci su po 30-40 km bez igde ičega. Konstantna buka vetra u kacigi a zbog jake svetlosti ja stavim i naočare za sunce i spustim sunčani vizir da bi zatamnio ambijent što je više moguće.
Yazd se zove mesto gde večeras noćimo. Kratka šetnja po mestu i povratak u hotel. Sutra ranije polazimo i nastavljamo dalje ka Turskoj.
27. maj 2023
Vrlo interesantan tradicionalan iranski hotel je bio mesto gde smo prespavali u gradu Yazd. Vrlo unikatni ambijent. Čini mi se da je jedna imućna porodica ovde nekad živela. Vrata od naše sobe se zaključavaju katancem. Hehe…
Danas smo odvezli nekih 500 km. Sve kroz pustinju…nikad kraja. Života nema. Tek tu i tamo po koja pumpa i restoran od kojih pola ne radi. Sunce ubija. Interesantno mi je koliko se temp povećala samo za 10 dana od kada smo ovde prošli. Danas je bila čak 38 c. Ne pomaže više ni nadmorska visina. Idu ozbiljne vrućine a mi bežimo odavde. Možda smo malo zakasnili sa posetom Iranu. Sećam se da smo videli 6-7 motora kad smo pre nedelju dana krenuli na jug iz Teherana. Svi su išli na sever i ka izlazu iz Irana… Samo mi na jug.
Ma šta ima veze…krećemo se ka pitomijim krajevima i sve za sada besprekorno funkcioniše. Mada…Ljuba se žali da je smršao. Da se meni to desilo ja bi se hvalio!
Možda i jesmo malo, jer apetit je smanjen i samo pijemo. I stalno pijemo…
Zadnjih par dana sam često pratio temperaturu motora jer sam bio zabrinut kako će funkcionisati u uslovima ekstremnih vrućina. U našem regionu radna temperatura na mom motoru se kreće od 83 do 86c. Ovde je to bio slučaj dok temp vazduha nije prešla 32c. A onda kako je rasla temp vazduha tako se povećavala radna temperatura motora. Na temperaturi vazduha od 41-44c radna temp je došla na 93-96c. Čim se uspori poveća se blago jer nema vetra mada je vazduh vreo, ukoliko se zaustavimo ventilator momentalno kreće da radi a temp ide i na 100-101c. Iznad toga nije išla. Obori je ventilator na 96c. I tako u krug. Bilo mi je malo nelagodno ali je sve prošlo ok. Eto malo vozačkih utisaka za one koje to više zanima.
A sutra dalje na sever. Uskoro ulazimo u Tursku i nećemo se sigurno vraćati istim putem.
28. maj 2023
Večeras nam je poslednja noć u Iranu. Stigli smo u Tabriz iz koga ćemo sutra ujutru otići na granicu sa Turskom. Prešli smo danas oko 700km…
Sinoć, dok smo šetali gradom Qom-om, uđosmo u hotel u kome se nalazi restoran koji smo tražili. Na recepciji nikog a onda odnekud se pojavljuje gospodin i pita na persijskom kako može da nam pomogne. Vidi se da se oseća vrlo komforno u tom ambijentu i pretpostavih da tu radi. Kada sam mu se obratio na engleskom njegovo lice se ozari. Bio je vrlo uzbuđen što je naišao neko sa kim može da porazgovara. Govorio je neobično čistim engleskim. S obzirom da je u Iranu retkost da naiđete na nekoga ko zaista lepo govori jezik, ne odoleh da ga ne pitam gde ga je tako naučio. Kaže:
“Ja sam bio profesor engleskog jezika 20 godina u srednjoj školi. Sada sam u penziji ali je vrlo važno da čovek i u ovim godinama radi i bude koristan. Manje zbog para a više zbog sebe samog.”
S obzirom da nije bilo nikoga na recepciji upitah ga da li ovde radi na šta mi on potvrdi da radi kao recepcioner. Objasni nam da će se restoran nešto kasnije otvoriti i krenusmo da pričamo.
Ima dva sina, jedan je u Australiji vec 13 godina a mlađi u Italiji. On je ovde sa ženom. Reče da su obojica neoženjeni i da im on govori da bi to trebalo da reše. Kaže da imaju devojke ali se nešto premišljaju. “Voleo bih kad bi dobili unuke”, govori i smeši se. Upitah ga da li je bio da obiđe sina u Australiji a on reče da nije i da je preskupo. Nema uslova za to. Ove godine će sin doći da ih obidje.
Mlađi sin studira filmsku režiju u Italiji i lepo mu ide. Oseća se da mu je s jedne strane milo što su se snašli i idu putem koji je san prosečnog Iranca ali i da duboko pati što su daleko i što su on i žena ostali sami. Kaže:
“Sin nam je rekao da će on da nam plati put za Australiju da bar jednom odemo i vidimo gde i kako živi. Meni je najveća religija ljudska dobrota. Nije važno koje će mu vere biti žena, važno je da je dobar čovek.”
A profesor je, vidi se, dobar mali čovek koji ne traži puno. Samo ono malo što bi mu život učinilo srećnijim. Reče nam da je pre dve godine svraćao jedan Italijan sa motorom. Malo stranaca dodje u taj grad jer nije na turističkoj mapi. “Ima interesantnijih mesta”, kaže on.
“Ulepšali ste mi današnji dan. Odavno nije bio neko da mogu da lepo porazgovaram na Engleskom. Uglavnom dolaze Kinezi i Arapi. Drugih nema.”, reče profesor Reza.
29. maj 2023
Nakon punih 18 dana u Iranu danas smo ga konačno napustili i ušli u Tursku. Baš smo konstatovali kako nam je vreme proletelo i da zvuči zaista nestvarno da smo tako dugo boravili. Jolfa sa pravoslavnim crkvama, Tabriz sa svojim Grand Bazarom, Bandar Anzali i divan ručak na obali Kaspijskog jezera kod ljubaznog iranskog para, Chalus kao turistički centar na Kaspijskom jezeru, Teheran sa Nacionalnim muzejom, Golestan palatom i Milad kulom, Esfahan sa svojim prelepim parkovima, Jermenskog crkvom i čuvenim mostom 720god starim, fenomenalni Persepolis star 2500god, Širaz sa ružičastom džamijom i Quvam kućom imucnog Iranca iz 13 veka, Bandar Abbas sa svojom nenormalno visokom temperaturom i vlažnošću itd itd. Toliko toga a kao da se dogodilo u jednom trenu!
Ipak, ako bih trebao da izdvojim samo jedan najjači utisak onda bi to bila dobrota i prirodna, nenametljiva i iskrena gostoljubivost samih Iranaca. Nešto što u drugim državama postoji ali u daleko manjoj meri.
Utisak neće pokvariti ni potpuno suluda organizacija ulaza i izlaza iz Irana na graničnim prelazima koja je danas trajala preko 3 sata. Da me covek pita sta toliko rade ne bi znao da kazem. Od jednog do drugog šaltera, kancelarije, pregleda dokumenata, carine, policije, opet nekih vojnika… Jednom rečju haos! Ukoliko nema čovek nekog da ga sprovede kroz taj “uredjeni” haos, neće se dobro provesti. Nije ovo za svakog, ne uživa se uopšte u tome, već svakog časa očekujete da vas neko prevari i naravno odere. A primeri su brojni…
Ko zna da li ćemo se ikada ponovo vratiti u Iran, ali jedno je sigurno – Iran i ti divni ljudi će zauvek ostati u našem sećanju.
P.S. Veceras noćimo u gradu Sirnak koji se nalazi neposredno pored iračke i sirijske granice.
30. maj 2023
Danas smo vozili pravo. Da, baš pravo. 450km sve vreme pravo Neposredno uz Sirijsku granicu…
Turci su napravili zid koji razdvaja Tursku od Sirije da bi sprečili ilegalne prelaske i krijumčarenje i koji je dugačak oko 800km. To je treći najduži zid na svetu posle Kineskog i Americko-Meksickog. Mi smo bili na 50m od zida, tako blizu Sirije.
Ono sto je obeležilo danasnji dan je mesto gde smo odlučili da noćimo. Zove se Halveti i nalazi se na reci Eufrat, tačnije akumulacionom jezeru koje je Turska napravila 1999 godine potopivsi 8 sela i iselila oko 6000 ljudi. Čitava naselja ostala su pod vodom a jedan od kuriozitet je minaret džamije koji je jedini ostao da viri iz vode.
Pravi relaksirajuci ambijent nakon teškog jučerašnjeg dana kada smo vozili kroz impresivan kanjon i planine po kiši i 11c. Danas divan sunčan dan i temp do 30c. Prolazili smo kroz žitna polja gde je žetva upravo u toku. Puno ranije nego kod nas ali zbog tople klime u ovom delu Turske.
Lepa večera na terasi restorana na vidi i krstarenje brodićem su obeležili dan. Riba iz jezera je bila vrhunski spremljena a nakon večere ukrcali smo se na brod zajedno sa delegacijom Malezije koja je donela humanitarnu pomoć povodom zemljotresa u Turskoj početkom ove godine. Fenomenalno iskustvo vožnje Eufratom u predvečerje i zalazak sunca jezerom koje je dubine oko 100m i vrlo hladno. Kupanja nema verovatno zbog toga a i zabranjeno je.
Pravi mali oporavak nakon pustinja Irana, ogromnih vrućina prethodnih dana i jucerasnjeg smrzavanja uz konstantnu kišu na 1700-2200 m nadmorske.
Posle kiše dolazi Sunce, koje se posebno ceni i uživa u njemu ali tek kada prodjete kroz kišu
31. maj 2023
Doručkovati na terasi na reci Eufrat u sunčano jutro sa pogledom na jezero, palme i planine iza je nešto zaista lepo doživeti. Tako je počeo današnji dan…
To je predeo koji je poznat po gajenju pistaća. Svuda naokolo su plantaže voća i neko drveće koje je mozda pistaćo ali ga mi ne prepoznajemo jer ne znamo kako izgleda. Temperatura je bila jako prijatnih 24 c kada smo pošli…
Vozili smo pored Gaziantepa, Adane i Mersina. Prešli oko 500 km, spustili se najzad sa velikih nadmorskim visina izašli na Sredozemno more. Nije sezona i nema turista ali se primećuju dvojezični nazivi pa skoro svega. Pored turskog drugi je ruski. Izgleda da ih ovde leti bude baš dosta.
Predveče prošetasmo malo i sedosmo u neku baštu. Nema ljudi…još nije krenulo…bar nije ovde.
Gledam danas gde smo jeli… otac za roštiljem u kuhinji, majka služi, dva sina imaju gde stariji (15-ak god) pomaže majci u služenju gostiju a mladji (8 god) čisti ispred radnje. Mala sestrica (5 god) trčkara po radnji i smeje se. Cela porodica na okupu, svi rade i doprinose koliko mogu. Deca nisu u obdaništu. Ono što je mnogo važnije jeste da ova deca stiču radne navike, znanje o poslu koji rade, roditelji ih uče i ispravljaju da rade pravilno itd itd. Ne igraju se igrice na kompjuteru, ne kucka po mobilnom, ne gubi vreme na Instagramu… Njima se daje praktično znanje koje će moći da koriste u životu. E sad… to bi zapad nazvao “zloupotreba dece u komercijalne svrhe”. Da li je to zaista zloupotreba ili roditelji svoju decu spremaju za život?
Sutra idemo za Antaliju…
Ubaciti fotke
1. jun 2023
Stajemo danas na pumpu da se odmorimo malo. Pored nas parkiran Maserati džip. Vrhunski! Prilazi mu lik i ja mu pokazujem da mu je auto extra. Kaze da je stvarno super. Krećemo u lagano ćaskanje i pitam ga čime se bavi. Kaže da je vlasnik hotela…ima hotel u Alanji, ima u Antaliji, Beleku.
“Ha! Pa nama treba hotel za večeras”, rekoh mu. “Hoćete u moj hotel u Belek?”, reče.
“Pa ne znam, kakve su mogućnosti?”, rekoh.
On reče da će da pozove menadžera hotela i pita da li ima slobodnu sobu. Poziva odmah i posle 30 sekundi kaže:
“Ima soba. Kosta 8000 lira. To je 400eur. Jel ok? Da mu kazem da bukira?”
“Hvala ali to je preko našeg budžeta”, kazem ja. On nastavlja da objasnjava kako je cena 500eur za noc ali ce nam dati jeftinije…
“Ma pusti…ne vredi. Dodji da se slikamo.”, rekoh i smejem se. Tako je nastala zajednička fotografija ispod. Objasnjava kako njegov hotel ima 2.000 soba, jako je luksuzan i reklamu na beogradskom aerodromu.
Što sam vam to ispričao? Vrlo mi je interesantno kako ljudi u određenom trenutku pogube konce i mogućnost racionalnog rasuđivanja. Žive u nekom paralelnom svetu i mere stvari u odnosu na sebe same. Ima jedna narodna koja kaze: “Sit gladnom ne veruje!”
Svratili smo na putu u Alanju. Osvežavamo se u plažnom baru. Pitam konobara ko su glavni gosti i koga ima najviše. Kaže Norvežani i Rusi! Pre 20-ak godina Norvežani su kupili veliki broj apartmana koje zadnjih par godina prodaju a Rusi ih kupuju. Zanimljivo jer vidimo da je sve podređeno Rusima. Vidimo na kafiću zalepljenu reklamu gde piše da dolazi predstava sa tri Rusa za 7 dana. Ništa se ovde ne preputa slučaju…
Ideju da noćimo u Antaliji smo promenili usput. Gužve su počele nekih 50-ak km pre Antalije. Kolone autobusa i vozila su se slivale ka gradu. Još jednom se ideja ulaska u veliki grad pokazala kao loša. Pohitali smo na obilaznicu i završili nekih 100 km iza Antalije u mestu Finike. Ulazimo u hotel, pored puta, nalazimo odmah vrhunsku sobu po pristojnoj ceni, gleda u more… Idemo na večeru i nalazimo super restoran na preporuku recepcionara. Šetamo plažom i kuliramo nakon 500km danas. Pun pogodak i izbegnuta greška velikog grada.
Imamo i terasu!
2. jun 2023
Jutros smo vozili najlepši i za vožnju najatraktivniji deo obale, od Antalije preko Kasa do Fetija. Nažalost to se desilo po najgorem vremenu: kiša, hladno, crni oblaci, talasi…A vozi se neposredno uz more. Put je pun ozbiljnih krivina jer prati obalu a po kiši se presijava i prilično je klizav. Sav fokus je preusmeren sa lepote oko nas na borbu da se ne okliznemo i padnemo. I tako 50-ak km.
A onda se blago razvedrilo pa je bilo nesto lakše i lepše. Naiđosmo na divnu malu plažu koja je bila kao sa slike. Uvala, plaža od 30-ak metara, ležaljke i suncobrani i plavo more. Na njoj nikog. Samo jedan kucov maše repom i prilazi nam. Vrlo umiljat i druželjubiv. Dok smo sedeli na ležaljkama i gledali u more igramo se sa njim. Vidi se da je nečiji jer ima ogrlicu a i sveže je ošišan. I sve je bilo u redu dok nismo krenuli motorima. A onda prava mala drama. Ja krećem prvi. Nakon 15-ak metara gledam u retrovizor i vidim kako pas trči za Ljubom i laje. Ali vrlo uporno i jako brzo. I tada Uni manje ni više nego ujeda Ljubu za nogu! Ali zar nakon svega!? Stadosmo nakon par stotina metara i imali smo šta da vidimo – jasan ugriz i razderotina. Ahhh…koja bizarna situacija. Šta ćemo…nastavljamo dalje.
Pored puta, u blizini Marmarisa, su često bile tezge sa voćem. Narandže, kajsije, grejfrut, limun… izgledaju tako privlačno. Stadosmo na kratko da se osvežimo super svežim sokom cedjenim ispred nas. Gledam ženu koja radi. Tezga pored puta, struja postoji, umesto kantara digitalna vaga, umesto prese za ceđenje voca cedilica na struju, zamrzivač iza voća, na moje pitanje dal ima ceđeni nar kaže da nije sezona ali da ima spremljen u flašici u zamrzivaču. Eeee, i u Turskoj stvari postaju bitno drugačije…
Mi smo stigli u Kušadasi. I kiša sa nama. Izgleda da ćemo se i narednih dana družiti
3. jun 2023
Samo da se javimo i pozdravimo vas iz živopisnog Canakala, sa Dardaneli moreuza. Inace, Ljuba počeo da voli mačke!
5. jun 2023
Ukrcali smo se na trajekt u Canakaleu odmah posle doručka. Trebalo je danas preci nekih 560 km uz prelazak tursko-grčke granice. Sinoć smo se još dogovorili da ćemo ići preko Makedonije i posetiti prijatelje iz đ. Dan je obećavao a i vreme.
Uvek se nanovo oduševim vožnjom trajektom preko Dardanela. Znamo da je napravljen most ali ovo ima neku posebnu draž. Lepo je kad razgledate unaokolo dok trajekt lagano plovi…
Svratismo do Kavale. Sezona jos nije počela. Relativno prazne ulice grada i malo ljudi. Prošetasmo centrom grada, pojedosmo giros i gas dalje. Sa Krstetom iz Đevđelije sam se dogovorio da svratimo do njih ali ko bi se nadao da će on i Miroslav (njegov drug) doći u Grčku, preći 120km da bi nas presreli i sproveli nas u Makedoniju preko Dojranskog jezera. Pravi VIP tretman! Na granici oni nose nase pasoše, ono obezbeđuju prolaz, oni sve. Smeštaj unapred nam obezbedili, restoran za večeru rezervisan…Sve unapred definisano. Učinilo mi se da su i lokacije gde ćemo se slikati unapred određene. Stvarno impresivna organizacije kojoj se pridružio i Angel.
Uveče organizovani odlazak na večeru, srdačna i prijateljski opuštena atmosfera a pre svega razgovori puni pozitivne energije i želje da se čuje iz prve ruke šta smo to doživeli “tamo”.
Veče sa našim prijateljima za dugo sećanje.
Hvala Prodanov Krste Miroslav Zafirov i Angel Pandov na divnim trenucima i toplom dočeku. Jedva čekamo da vam se odužimo a poziv je otvoren!
5. jun 2023
Vratili smo se živi i zdravi svojim kućama!
Uspešno je završeno naše putovanje za Iran. Trajalo je 28 dana, prešli smo 11.000 km, Honda NT1100 i BMW R1250 GS Adventure su besprekorno odradili posao.
Na kraju želim da se zahvalim svima vama na konstantnoj podršci i praćenju ovog putovanja koje nije bilo baš kratko. Doduše kraće i nije moglo. Ostvarili smo postavljeni cilj a to je da obiđemo i upoznamo Iran i Irance. Ostavili su neizbrisiv trag ljudskosti u nama. Sve loše stvari koje smo sreli i videli padaju u vodu pred velikom dušom Iranaca i dobrotom tih ljudi.
Sva negativna svetska propaganda nije uspela da nas odvrati od ideje da odemo i sami vidimo kako je tamo i kakav je to narod. Nismo nimalo pogrešili.
Stara arapska poslovica kaže:
“Veruj onome što vidiš, i ostavi po strani ono što čuješ.”
Predrag Perunović i Ljubiša Vidanović
Iran – dnevnik jednog putovanja napisao/la Predrag Perunović dana
Pregled tekstova autora – Predrag Perunović →