„Ispovesti“ Aurelijana Avgustina, biskupa iz grada Hipo u severnoj Africi (danas Alžir) s kraja IV veka, predstavljaju jednu od onih knjiga koje bih mogao nazvati „totalnim“ delom (svaka velika literatura je na neki način totalno delo) jer sadrže razmatranja o bitnim temama ljudske egzistencije i sveta oko nas, od priče o Avgustinovom odrastanju, prikaza intelektualnog sazrevanja jednog čoveka s kraja antike, i koje uključuje ponošto od psihologije, antropologije, fenomena razumevanja (kognitivna nauka), do razmišljanja o funkcionisanju ljudskog „ja“ (duše), odnosa čoveka i čula prema okolini, odnosa memorije i svesti i naravno najvažnijeg – odnosa čoveka i ideje Boga, pitanja o suštini bića i stvari, pojma vremena i pokušaj razumevanja univerzuma koji nas okružuje, a ima tu i mističnih pasaža. Čovek i svet. Vernik i Bog.

 

 

Ispovesti su istovremeno i autobiografija i filozofsko – teološki traktat, kao i duboko humano samoispitivanje jedinke o tome ko je i šta je i na koji način je postala ono što jeste.  Ovo je u suštini, kako neko napisa, knjiga sa teškim temama ali ipak ne suviše teška za čitanje jer elegantan stil i polet i energija autora, nose i čitaoca i daju mu podstrek da prođe i kroz delove teksta koji su na prvi pogled manje zanimljivi. Ono što je hrišćanstvo donelo i pružalo, a što nisu imala (ili su u klasično doba izgubila) paganska verovanja, to je ta nemerljiva ljudska emocija, taj „plamen u srcu“, koji se jasno čita i oseća iz Aurelijanovih spisa, a koji je, plamen, u stvari „zapaljen“ u dušama ljudi, odnosno Isusovih pratilaca i nastavljača još sa pojavom „Blage vesti“ (što je značenje reč Jevanđelje).

 

 

Avgustin spaja hrišćansku misao sa monumentalnim kosmološkim vizijama poznih antičkih pisaca, poput neoplatoniste Plotina (a ima kod njega i podosta od klasičnih Grka, doduše uz posredovanje Cicerona, čija su dela Avgustina u mladosti podstakla „da voli mudrost“). Aurelijanovo delo je delo za sva vremena. Inspirisao je mnoge, od Tome Akvinskog do Dekarta i Rusoa, koristio ga je Frojd u svojim psiho-analizama (libido i Edipov kompleks –Ispovesti sadrže neke od najlepsih i najtoplijih stranica koje je neko ikada posvetio majci, posebno takvih tekstova nije bilo u antici) bio je inspiracija između mnogih, poput Hajdegarevog „Biće i vreme“ (uzgred, Hajdegareve teške tekstove, za razliku od Avgustina jedva mogu da čitaju i stručnjaci). A iznova je aktuelan i kod postmodernista, od Deride do filozofa Liotara.

 

 

Ispovesti su knjiga koja se, možda ne mora hitno pa ni obavezno pročitati, jer nije tek literatura, nego misaono traženje – ali to je veliko i inspirativno delo koje se uvek može isčitavati. Sveobuhvatno delo – poput Biblije, Platona, velikih epova, “Hiljadu i jedne noći”, Don Kihota, Dostojevskog ili Šekspirovih dela – knjiga od onih biranih, koje se nose na pusto ostrvo.