Anton Čehov verovatno ima najmanje statua od svih velikih ruskih pisaca njegove generacije. On je radije pisao kratke priče nego romane, živeo je skromno i retko je na sav glas iznosio složene filozofske ideje ispisane u tomovima velikim ko aktovka, kao što su to obično radili njegovi savremenici Tolstoj i Dostojevski. Za razliku od aristokrate Turgenjeva, on je potekao iz klase seljaka, a retko je mešao svoja politička uverenja u svoje priče, kao što je to neretko radio Gorki. Bio je velikodušan, prisan i vredan, a nije bio sklon razmetanju sopstvenom veličinom, niti je patio od uobičajenih ruskih poroka: votke, neverstava i kocke.

A povrh svega, čak ni kada je postigao uspeh kao pripovedač i dramski pisac, Čehov nije napustio svoj lekarski poziv i nastavio je da pomaže prijateljima i porodici dok je i sam patio od svega, od hemoroida i kvarnih zuba do povremenih dubokih depresija, flebitisa i dugogodišnje tuberkuloze, koja ga je na kraju i ubila kad mu je bilo 44 godine.

Rođen u Taganrogu 1860. godine, Čehov je upoznao oba kraja života u Rusiji. Otac mu je, kao oslobođeni kmet, nakratko doživeo uspeh kao vlasnik dve teškom mukom stečene lokalne bakalnice pre nego što je morao da ih obe zatvori. On je Čehovu i njegovoj braći i sestri preneo poštovanje prema silama prirode (povremeno se borio sa njima) i ljubav prema muzici (posvećeno je decu vodio svake nedelje u crkvu da slušaju horove).

Piščeva majka, mnogo nežnije stvorenje, ne pojavljuje se mnogo u Čehovljevoj prepisci, ali se pomalja iz pozadine kao ogromna humanizujuća snaga. Svako od Čehovljevih četvoro braće i sestra, međusobno bliskih, deluje podjednako darovito i raspusno. Njegovog starijeg brata Nikolaja mučili su alkololizam i dugovi, zbog čega se dešavalo da mu povremeno nedeljama nema ni traga, dok je mlađi Aleksandar osramotio roditelje svijajući gnezdo sa udatom ženom.

Čehov je još od detinjstva uživao u društvu prijatelja i porodice i retko bi rekao bilo šta loše o bilo kome. (Pred kraj života je čak sa nežnošću govorio o svom nasilnom ocu, koji se nikada nije potrudio ni da pročita neku njegovu priču, čak ni kada mu je sin postao slavan.) Čehova je, i kao mladića i kao sredovečnog muškarca, odlikovalo to što je uvek bio spreman na intenzivan, svakodnevni, neprekidni rad, bilo da je učio za ispite na medicini, pisao priče i humoreske ili pisma puna dobro promišljenih saveta svojim voljenima.

Često je sastavljao priče uveče kod kuće, okružen članovima porodice i prijateljima, pauzirajući povremeno na par minuta da bi zasvirao klavir ili se pridružio u pevanju pesama. “Blistao je od ushićenosti”, sećao se njegov brat Mihail njihovih prvih meseci kada su živeli zajedno u Moskvi. Jedan prijatelj sećao se i stalnih ljubavnih žamora mladića i devojaka uz reči “bahanalije, dragi moj, prave bahanalije!”

Čak ni usred najgorih perioda depresije, slabog zdravlja i besparice, Čehovu društvo nikada ne bi dojadilo. Jednom rođaku, koji se doselio nedaleko od njega, pisao je: “Bićeš redovan gost, bar jednom nedeljno… Osim utorkom, četvrtkom i ponekad subotom, uveče sam uvek kod kuće. Dođi ranije da bi mogao da ostaneš duže. PS: I utorkom sam kod kuće posle devet, a četvrtkom samo do devet, tako da nijednog dana ne rizikuješ da se ne vidimo”.

Ili, kako je to jednom rekao Ernest Simons, Čehovljev najprilježniji biograf: Čehovu je “sam život bio draži od smisla života”. Često je uživao u malim, ličnim zadovoljstvima. Bio je nenametljivo velikodušan, a privatno nezaboravan, pravi antipod Tolstoju, koji je koračao dugim koracima po svetskoj sceni, a kod kuće je bivao daleka, nepristupačna osoba, posebno ženi i deci.

Nova biografija Biba Blejzdela Čehov postaje Čehov je podjednako zanosna, prijatna i neusiljena kao i ličnost u njoj. Dok približava Čehovljev život kroz pomno čitanje njegovih brojnih priča i prepiske iz dve godine, 1886. i 1887, on ne objašnjava (kako to naslov obećava) prosto samo kako je Čehov postao Čehov, nego kako je bilo nemoguće da on postane bilo ko drugi. Prema onome kako je Blejzdel sažeo te dve burne godine, čini se da je čitanje o Čehovu skoro isto tako iscrpljujuće kao biti Čehov:

Godine 1886. je 26-godišnji moskovski lekar objavio 112 priča, humoreski i članaka. Godinu kasnije je objavio 64 priče… a objavljena su i tri toma njegovih priča. U međuvremenu je, tri sata dnevno, šest dana u nedelji, dr Čehov lečio obolele u porodičnoj kući svojih roditelja, a odlazio je i u vizite; živeo je sa roditeljima i izdržavao ih, kao i svoja dva mlađa brata i sestru. U zimu 1886. godine se verio i raskinuo veridbu. Bio je mentor drugim piscima, pomažući im konkretnim ohrabrivanjima i briljantnim kritikama. Održavao je živahnu, iskrenu, zabavnu prepisku sa urednicima, prijateljima i starijom braćom… Posle tužnog i sumornog leta 1887. napisao je komad u četiri čina u periodu od samo dve nedelje.

Nije njega književnost toliko mamila koliko se on u nju ušunjao na zadnja vrata. Čehovljeve rane humoreske i priče pojaviljivale su se pod pseudonimom u skromnim književnim časopisima poput Odlomaka iz Sankt Peterburga i uglavnom ih je (samo)šaljivo potpisivao kao Antoša Čekonte. I prilično brzo je dospeo do svoje publike, a istovremeno je, kao doktor, lečio neke od najsiromašnijih i najočajnijih Moskovljana.

“Studije medicine”, pisao je on o tim godinama, “ozbiljno su uticale na moj književni rad… i obogatile su me znanjem čiju vrednost za mene kao pisca mogu da prepoznaju samo doktori”. Bolesti i smrti, svakako, ima svuda po Čehovljevom delu, a njegove ljude iscrpla su najrazličitija oboljenja, od tuberkuloze i pleuritisa do anemije i kancera. (Kad god se neki Čehovljev lik zakašlje, to je slutnja neke nevolje.)

I dok su mu priče sa godinama postajale ozbiljnije i emotivnije i počeo je da ih objavljuje u bolje plaćenoj, etabliranijoj periodici (poput desničarskih Novih vremena koje je uređivao Aleksej Suvorin), one su ipak zadržale nijansu komičnog. Njegovi likovi se upinju da nešto ostvare, ljubav, samokontrolu ili finansijski uspeh, ali ti pokušaji ispadaju ironični pred svetom koji, iako nekada naoko lep, ostaje tvrda srca za ljudsku sreću. Iako su Nova vremena Čehovu obezbedila veći uspeh, taj časopis nije odražavao njegove liberalne političke stavove. I to je bio još jedan znak njegove široko pomirljive prirode, pošto, bar je tako on mislio, politika (kao ni religija) ne nudi baš neki antidot za društvenu, ili prosto ljudsku, bedu.

Više je voleo da svoju veru polaže u umetnost i nauku i mogućnosti koje su one pružale da se ljudskim životima pristupi sa smirenim, objektivnim saosećanjem. Sa druge strane, zabrinjavao ga je skoro svaki dašak ideologije ili religije, pa u mnogim pričama, poput “Iskorenjeni: Slučaj sa mog putovanja”, pokazuje simpatije prema mladima koji nalaze načina da se “iskorene” iz religijskih verovanja svojih porodica (posebno očeva). Hrišćanstvu, judaizmu, nihilizmu i sujeverju je, prema njemu, zajedničko bilo to što su duhovno breme u životima ljudi, slično kao što su bolest, alkoholizam, kockanje i očajavanje breme za telo.

Mnoge njegove rane, relativno kratke, priče bolje su nego što bi se očekivalo, a najveći užitak koji ova knjiga donosi je taj što nas poziva da (ponovo) pročitamo njegove “nevažne” priče kao što je “Prosjak”, u kojoj se poslovni čovek iz srednje klase hvali kako je poboljšao život jednom siromahu uskraćivanjem, a ne milostinjom, samo da bi saznao da je on zapravo zahvaljujući pažljivosti kolege službenika vraćen na put boljeg života.

Sličan princip pokreće drugu kratku priču, “Ko je kriv?” u kojoj upravitelj škole kupuje mačka da bi lovio miševe, ali se pokaže da se mačak grozi miševa, što upravitelj onda pokušava da popravi tako što ga tuče. Na kraju upravitelj izbacuje mačka na ulicu, gde on provede ostatak života u većem strahu od miševa nego ikada pre. A upraviteljev saosećajni sestrić se na kraju priče priseća kako je i njega ujak “učio” latinski, pa je kasnije shvatio da ga svaki put kada vidi neko klasično delo proganja vizija ujakovog “pepeljastog lica”. “Prebledim”, priznaje on, “kosa mi se digne na glavi i dam se, kao taj mačak, u sramotni beg”.

Čehovljevi neočekivani obrti na kraju nisu samo šale, nego otkrivaju ironiju života, poput one da surovost i sila ne uče životinje (poput nas) kako da se ponašaju, nego samo čega da se plaše (a to su, naravno, surovost i sila). U “Umetničkom delu” lekar dobija poseban poklon od siromašnog pacijenta: svećnjak ukrašen prizorima orgija, toliko prostim da je doktora sramota da ga pokaže kod kuće, pa ga “ponovo poklanja” nekom drugom. Taj neko poklanja ga dalje, i tako ga poklanjaju dalje i dalje, sve dok se pacijent ne vrati doktoru sa iznenađenjem: našao je još jedan svećnjak koji mu se slaže sa prethodnim!

Za razliku od O’Henrijevog “Poklona Tri kralja”, ova štafeta sa poklonom ne završava se sentimentalnom porukom o nesebičnosti ljubavi; ona otkriva temeljnu sebičnost: da ljudi ne cene čin darežljivosti ako zbog njega izgledaju loše u očima svojih prijatelja.

Čehovljeve rane priče često su bile otpisivane kao nevažna dela ili petparački probni radovi koji su ga vodili ka pisanju većih, boljih priča, ali većina njih nije ništa manje kompleksna ili dirljiva od onih kasnijih. U njima su isti oni tipovi muškaraca i žena koji teže (i uglavnom ne uspevaju) da dođu do istih stvari: ljubavi, znanja, uspeha, slobode i udobnog života. Ali, ako imaju sreće, to što su ostali živi i zdravi jedino je istinsko postignuće do kakvo ikada dobace, a i onda uz saznanje da ono neće potrajati.

Čehov je možda jedan od najrealističnijih velikih pisaca kratkih priča; retko se ogledao u fantastici ili u pričama na ivici da skliznu u natprirodno (za razliku od Mopasana) i kad god bi se pojavio neki “makabristički” događaj (kao u “Noći na groblju”, u kojoj pijanac sanja doživljaj nakon smrti i budi se u sasvim stvarnoj mrtvačnici gde se onesvestio), poenta “šale” je sama realnost, koja se ispostavlja užasnijom od svakog sna. “Čehov je verovao u košmare i halucinacije”, piše Blejzdel, “ali ne i u duhove”.

I dok su Čehovljevi savremenici pisali o temama kakvima odgovaraju gromki i upadljivi naslovi kao što su Rat i mir, Zli dusi ili Zločin i kazna, Čehov je sastavljao najneupadljivije naslovljene priče u savremenoj fikciji: “Dosadna priča”, “Trica”, “Nezgoda”, “Banalan incident” i tome slično. (Njegova druga zbirka nazvana je jednostavno Šarene priče, kao da su čopor nahvatanih šarolikih mešanaca). On sam je svoje priče predstavljao kao male, beznačajne i nepamtljive, dok već u prvih nekoliko rečenica spretno pokazuju ko su glavni likovi i gde su, šta je ono što je značajno u njihovim životima (ne baš mnogo) i kakvo je vreme (kontinuum sila prirode koji mnogo više određuju živote Čehovljevih likova nego njihove lične čežnje i sklonosti).

U jednoj od prvih Čehovljevih priča za Suvorinova Nova vremena, u “Veštici”, crkvenjak iz jedne ruralne crkve sedi i posmatra oluju pred kućom. Uveren je da je da je pokreću strastvene čežnje njegove zabludele žene, koju vidi kao osobu obdarenu snažnim natprirodnim moćima:

Teško je bilo razabrati ko koga goni sa zemlje i radi čije pogibli se u prirodi zakuvala ova kaša, ali sudeći po neumornom i zloslutnom hučanju, neko je bio u žestokoj nevolji. Neka pobedna sila jurila je nekoga preko polja, urlala u šumi i na crkvenom krovu, pakosno udarala pesnicom o prozor, čupala ga i zasipala, a nešto pobeđeno zavijalo je kao vuk i plakalo… Žalosno plakanje čulo se čas pored prozora, čas na krovu, čas u peći. Ne odzvanja nikom za pomoć nego ječi tužno i svesno da je već kasno za spas. (prev. Kosara Cvetković, A. P. Čehov, Izabrane priče, Beograd, 1988.)

Kada oluja natera poštara da se skloni u njihovu kuću, crkvenjak pretpostavlja da ga je njegova žena namamila tu zbog seksa. Za Čehova su suviše ljudski bes i strasti otprilike ono natprirodno što postoji na svetu.

Čehov je pisao brzo, vredno i čudesno tokom te tri godine i mahom je to radio za novac. Ali istovremeno nikada nije odstupao od svog viđenja sveta, a čini se i da se i o svojim izmišljenim likovima starao isto onoliko koliko i za svoju porodicu i prijatelje. Pisanje je za njega imalo malo veze sa tehnikom, smišljanjima zapleta, prihvatljivim predstavama o politici i religiji ili sa obrazovanjem čitalaca. Bilo je samo povezano sa tim da se piše što je moguće brže o svetu koji je pozavao. “Šta ima tu da se uči?”, pita jedan od njegovih brojnih književnih likova. “Nema tu šta da se uči. Sedi i piši”. Ne traći život na teoretisanje o tome, govorio je Čehov uvek iznova.

Zbog toga su Čehovljevi najpametniji likovi nesrećni, oni previše razmišljaju o stvarima koje bi trebalo da rade (da nekome izjave ljubav, presele se u Moskvu, prodaju porodično imanje itd.). Ako postoji ikakav univerzalni lek za stres i gorčinu u ljudskom životu, onda je on samo u stišavanju teskobe ili ambicija vrednim radom. A Čehov je retko prestajao da vredno radi sve do smrti.

Te dve burne godine čiju je hroniku ispisao Blejzdel završavaju se produkcijom prvog Čehovljevog dugog dramskog komada, Ivanov. To delo navelo ga je da piše više za pozorište, a manje za časopise, i u tom trenutku prešao je u najsrećnije, najuspešnije godine svog kratkog života. Konačno je imao vremena i prilike da piše priče duge onoliko koliko se njemu sviđa i prokrčio je sebi put do velikih novela kao što su “Paviljon šest”, “Dvoboj”, “Dosadna priča” i “Tri godine”.

“Među svim Rusima koji danas na sreću pišu, ja sam najpovršniji i najneozbiljniji”, napisao je Čehov pri vrhuncu književne slave. A mora da se Čehov, trudeći se oko nečega što je smatrano relativno neozbiljnim kratkim formama, osećao slobodnim da izrazi svoje veličanstvene male vizije života.

Ali “površnost” nije prava reč za misaonost i složenost ćudi njegovih likova koji su obično suviše ozbiljni da bi to bilo dobro za njih. Oni čine užasne stvari kada misle da se ponašaju otmeno ili otmene gestove iz najsebičnijih motiva; oni se varaju u proceni istinskih kvaliteta drugih ljudi, a zauzvrat su često i sami pogrešno shvaćeni; i dok povremeno uživaju u ljubavi, ukusnom jelu ili toplom, sunčanom danu, nikada ne mogu da se otmu utisku da takvi trenuci neće potrajati.

Blejzdel priznaje na kraju knjige Čehov postaje Čehov: “Usred pisanja ove biografije sam ponekad zaticao sam sebe kako beleške o Čehovljevim objavljenim delima čitam kao računovođa”. Ali to skoro sasvim smireno i neustrašivo čitanje svega onoga što je Čehov svakodnevno pisao čini ovu knjigu tako prijatnom.

To je jedna od onih knjiga kakve posvećeni čitaoci retko nalaze, takva da ne pretenduje na to da nas uči o Čehovu nego da u njemu uživamo. Više to liči na zajedničko čitanje sa kolegom ljubiteljem Čehova, pažljivim prema svim nijansama života iza dela, a opet nikad nepreokupiranim ničim drugim do Čehovljevom neiscrpnom sklonošću ka neobičnim, hrabrim, smešnim, grotesknim, otmenim, brutalnim i uvek čudesno razumljivim ljudima koje tako dobro poznaje.

Piše: Skot Bredfild
Izvor: The New Republic
Preveo; Matija Jovandić

Izvor: Glif

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Čehov, Glif, Književnost, Ruska književnost