Kako je Sveti Nikola postao Deda Mraz – Bliže nam se praznici, a neizostavni deo proslave novogodišnjih i božićnih praznika svakako je Deda Mraz – simpatični, veseli dekica koji deci koja su bila dobra donosi poklone.

Ipak, iako je lik Deda Mraza na neki način vekovima prisutan, njegov lik i sama ideja o Deda Mrazu su se vremenom menjali. Čak se i njegov lik pomalo razlikuje od kulture do kulture. Smatra se da su za sliku koju danas imamo o Deda Mrazu najzaslužnija neka predhrišćanska verovanja germanskih i slovenskih naroda, a koja su nakon pokrštavanja kombinovana sa likom i pričama o jednom od značajnijih hrišćanskih svetitelja – Svetom Nikoli.

Ko je bio Sveti Nikola?

Prema podacima iz žitija, Sveti Nikola se rodio u Patari oko 280. godine. Bio je sin veoma imućnih i pobožnih roditelja, te je stekao osnovno obrazovanje i od detinjstva izučavao Sveto Pismo. Njegov stric bio je episkop Nikola Patarski, kome je pomagao budući da je dobio čin čteca, a zatim i sveštenika.

Početak njegove svešteničke službe se vezuje za vreme vladavine careva Dioklecijana i Maksimijana – dakle u vreme velikog progona hrišćana. Nikola je i sam bio zatočen u vreme Dioklecijanovih progona, a oslobođen je u vreme vladavine cara Konstantina Velikog. Kasnije je postao episkop Mire, malog rimskog mesta u današnjoj Turskoj i bio je poznat i kao prkosni branilac crkvene doktrine.

Jedno od zanimljivih predanja koja se vezuju za Svetog Nikolu je ono po kome je za vreme Vaseljenskog sabora 325. godine „udario u obraz” svog protivnika Arija (Arije je bio sveštenik iz Aleksandrije i osnivač učenja koje je po njemu nazvano arijanstvo; arijanstvo je na Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji proglašeno za jeres i potisnuto je u sledećih nekoliko vekova).

Za život Svetog Nikole se vezuje mnogo lepih priča, u kojima je predstavljen kao veliki dobročnitelj – naime, Nikola je bio veoma mlad kada je izgubio roditelje, te je veliko bogatstvo koje je nasledio koristio da pomogne bolesnima i siromašnima. Priče kažu i da novac nije davao ljudima u ruke, već im je krišom stavljao u džep da bi se iznenadili kada ga nađu.

Jedna od poznatijih priča iz života Svetog Nikole govori o tome kako je spasao tri ćerke jednog čoveka koji je osiromašio, ubacivši tri vreće zlata kroz otvoren prozor. Vreće su upale u čarape ostavljene pored vatre da se osuše.

Postoji više verzija ove priče i obično se razlikuju u nekim detaljima, ali je suština ista – u jednoj verziji, devojke nisu imale novac za miraz; u drugoj, Sveti Nikola poklanja novac kako bi devojke zaštitio od prostitucije – ali  upravo zbog ove priče je nastao običaj kačenja prazničnih čarapa u koje će Sveti Nikola (Deda Mraz) ubaciti poklone.

Takođe, sama legenda ima dve verzije kraja. Jedna verzija priče kaže kako je čovek želeo da sazna ko je njegov dobročinilac i razglasio da je ponovo u mukama ne bi li video ko mu je pomogao, te je vest stigla do Svetog Nikole koji je ponovo krenuo da mu pomogne. Kada je došao da ponovo pomogne, čovek je izašao iz “zasede” i zamolio ga za oproštaj, jer je naprosto želeo da upozna čoveka koji je spasio njegovu prodicu. Druga verzija kaže da se Sveti Nikola, videvši da ga otac devojaka čeka, popeo se na krov i zlatnike ubacio kroz dimnjak da ne bi bio otkriven. Pošto su se čarape sušile na ognjištu, zlatnici su padali pravo u njih. Odatle priča o Deda Mrazu koji poklone ubacije kroz dimnjak.

Praznici i običaji

U germanskoj tradiciji je postojao običaj da se deci na dan Svetog Nikole ostavljaju slatkiši i da im se govori kako je to poklon od ovog svetitelja. Ovaj običaj mnogi i dalje poštuju, ali se ostavljanje poklona počelo sve više vezivati za Božić i Novu godinu.

Reformacija Martina Lutera u 16. veku donela je novine i kada su u pitanju praznici. U protestantizmu se sveci ne obeležavaju kao u katoličkoj ili pravoslavnoj veri – dakle, samim tim, nema ni slavljenja Svetog Nikole koji donosi poklone… Ipak, kako je ovaj običaj mnogma drag, nastala je nova i drugačija božićna tradicija: lik Svetlog Nikole zamenio je Father Christmas (Otac Božić). Father Christmas je tokom sedamnaestog veka postao deo britanskog folklora.

U engleskoj književnosti se u dva vrlo poznata dela umesto Deda Mraza pojavljuje upravo Otac Božić – čuveno Tolkinovo delo koje je kod nas prevedeno kao Pisma od Deda Mraza se zapravo zove Letters from Father Christmas; u knjizi Letopisi Narnije: Lav, Veštica i ormar deci poklone donosi Otac Božić (a s obzirom na to da je u Narniji “uvek zima, ali nikad Božić”, njegova pojava je u ovom delu više nego značajna 🙂 ).

Novi svet i Deda Mraz

Kako su naseljavali prostor Severne Amerike, zapadni doseljenici su sa sobom nosili i svoja verovanja i običaje. Razne varijacije imena Svetog Nikole – Sant Niklaus, Seint Niklaus, Sinterklas – su se vremenom sjedinile, pa je tako i nastalo ime koje se danas često koristi – Santa Claus (Santa Klaus). Ovo ime je prvi put upotrebljeno u američkoj štampi 1773. godine.

Negde u tom period nastao je Deda Mraz kakvog danas znamo, ali zanimljivo je da su crveno odelo, krzneni ogrtač, kočije i irvasi dodati kasnije. Prvobitni Deda Mrazov kostim bio je žuto-zelene boje. Jedan od prvih umetnika koji je “definisao” moderni izgled Deda Mraza bio je Tomas Nast, američki karikaturista iz 19. veka. Njegov crtež Deda Mraza se 1863. godine pojavio u nedeljniku Harper’s Weekly. Priča o Deda Mrazu koji živi na Severnom polu takođe je Nastovo delo.

Odakle Deda Mrazu irvasi?

Pisac Klement Klark Mur je 1822. godine napisao božićnu pesmu Twas the Night Before Christmas (Bila je noć pre Božića). Sletanje sankama koje voze irvasi, penjanje po krovovima i spuštanje niz dimnjak sa vrećom poklona su sve elementi Murove pesme. Smatra se da je ova pesma zaslužna za sliku o Deda Mrazu kao o veselom dekici kakvu imamo danas. Ovde prvi put nailazimo i na Deda Mrazove irvase koji su dobili imena po svojim karakteristikama:

Rudolph – irvas crvenog nosa, Dasher – najbrži irvas, Dancer – irvas koji voli da pleše, Prancer – graciozni irvas sa brzim zadnjim nogama, Vixen – najlepši irvas, Comet – kometa, tvrdoglav, ali najjači irvas, Cupid – kupidon, romantični irvas, Donder – grom, irvas koji brine o drugima i Blitzen – munja, najhrabriji irvas.

Zanimljivo je da je najmlađi irvas Rudolf kasnije je dobio i sopstvenu priču. Njega su drugi irvasi ismevali zbog crvenog nosa, ali na kraju upravo zahvaljujući svetlosti Rudolfovog crvenog nosa je Deda Mraz uspeo da isporuči sve poklone tokom maglovite zimske noći. Ovo je jedna od onih priča koja deci pokazuje da nešto što izgleda kao nedostatak često može da se pretvori u prednost.

A ko je Božić Bata?

Pravoslavni narodi nastavili su da Svetog Nikolu proslavljaju kao jednog od najvećih svetaca, uglavnom potpuno odvojeno od novogodišnjih i božićnih praznika. U ruskim bajkama se za božićne praznike recimo vezuje i Snjeguročka – unuka malo drugačijeg Deda Mraza, koji vodi poreklo iz nekih starih paganskih priča. Kod Srba, Sveti Nikola je najčeša krsna slava, tako da 19. decembra često možemo čuti kako “pola Srbije slavi, a pola ide na slavu”.

Ipak, običaj davanja poklona je itekako prisutan – za Novu godinu i Božić, ali i na praznik Svetog Nikole.

Međutim, znamo da mnogi Deda Mraza zovu i Božić Bata. Postoji i stih jedne pesmice “to je Božić Bata, Deda Mrazov tata” – tako da je to nešto što je mnogima zbunjujuće – jer kako može bata da bude neko ko ima potpuno sedu bradu, a pogotovo neko čiji je sin starac i – ima potpuno sedu bradu…

Rešenje ove nedoumice nam nudi još jedna stara božićna pesmica, koja glasi ovako:

Božić štapom bata,

Nosi suva zlata

Od vrata do vrata.

Božić, Božić bata

Na oboja vrata,

Nosi kitu zlata,

Da pozlati vrata.

Dakle, nije u pitanju bata, dečačić, već Božić (mali bog) bata (lupa, udara), a da je po tome lik i dobio ime. Kako se glagol batati slabo koristi u svakodnevnom govoru, oblik bata je došao u vezu sa ličnim imenom – Božić Bata.

SREĆNI NOVOGODIŠNJI I BOŽIĆNI PRAZNICI! 🙂

Za P.U.L.S.E Bojana Komarica

  Bojana Komarica, Božić, Mitologija, Sveti Nikola