Poslednja ljubav Dositeja Obradovića

Poslednja ljubav Dositeja Obradovića

ili vreme da volimo je kada se desi, ne kad mi biramo

“Dositejstvo”

Ljubav je nebeski dovratnik koji čeka da ljudi prođu kroz njega prethodno otvorivši sopstvena srca. Nekada se dešava kasno, ako neko nije smeo, ili mu nije bilo vreme. Međutim, kasno i rano u večnosti ne postoje, naročito kada je u pitanju tako delikatna i deliciozna pojava kao što je ljubav.

Dositej (Dimitrije) Obradović, reformator najvišeg ranga, bio je viteško-pikarski prosvetitelj – putnik koji je tražio da usvoji što više znanja. Znamenita su i spoznajama ispunjena njegova putešestvija, od napuštanja manastira Hopovo preko Dalmacije, Male Azije, Nemačke do Grčke, Italije, Francuske, Engleske, Austrije i Rusije. Italijanski grad Trst je posebno važan za ovu priču. Bio je to grad njegovog zamišljenog smirivanja, od koga ga je odvojio poziv Karađorđa da dođe u ustaničku Srbiju.

U Trstu se na kratko bio obreo i dvadesetak godina pre 1802., kada je tamo otišao da se skrasi. Oba puta istim povodom. Za vreme prvog boravka bio je učitelj, pored ostale dece srpskih trgovaca, Hristini Kurtović, ćerki Maksima Kurtovića a drugi put je došao na poziv Draga Teodorovića (u pismima Dositej navodi Todorović) da bude tutor njegovoj i ostaloj deci (uglavnom opet trgovačkoj).

Sofiju Teodorović, tada već Dragovu suprugu, video je prvi put kao devojčicu, Hristininu drugaricu.

Drugi dolazak

Te 1802. Dositej već ima preko 60 godina i čini mu se da je umoran. Obećanje tršćanskih Srba da će imati penziju od dve hiljade forinti godišnje “bez ikakvih njegovih obaveza” daje mu nadu da će pronaći mir.

Dolazi u ulicu Ponteroso broj 5. Na ulaznim vratima je gvozdeni monogram GT, jer je Dragovo pravo ime Georgije. Taj čuveni trgovac čija je porodica poreklom iz Trebinja i Dositejev mecena je naslednik četrdeset galija koje plove do Amerike i Istočne Indije i sa Sofijom i troje dece (u braku će mu ona ukupno izroditi četrnaest, osam kćeri i šest sinova) živi u velikoj kući sa fasadom boje različka. Kuća se nalazila u velikom trgovačkom kanalu.

Sofijin otac je bio Hadži-Teodor Mekša, takođe trgovac, “velikokupac” koji je kao i ostali Srbi u Trstu prepoznavao važnost kulture te je štampao žitije srpskog kralja Jovana Vladimira.

Dositej je u Dragovoj kući imao sve uslove da piše i prevodi (radio je i zvanične sudske prevode) a srpska zajednica je očekivala da će završiti drugi deo svog dela Sobranije. Od Sofije je bio stariji skoro četvrt veka a divljenje je počelo oduševljenjem kako je vaspitavala decu, čitajući im na tri jezika. Stalno ju je savetovao šta još da im čita. Sofijinim majčinskim i domaćinskim sposobnostima je, doduše na drugi, zahvalnogostujući način, bio oduševljen i Dositejev mladi prijatelj, saradnik i pesnik Pavle Solarić koji je u svom delu Gozba, u Poslanici Dragi Teodoroviću, napisao:

Sofija je vaša mudrost, što vam domom vlada,

O dostojnom vospitanju rači vaši čada.

Dositej je, pak, počeo da gaji i finija osećanja, koja nisu zaobišla ni mladu ženu. Ko je počeo prvi da voli? Ne zna se. Ko je počeo prvi da posmatra? Ne zna se. Ljubav ne mora ništa da zna, niti da istražuje.

Kratko bi Dositej otišao u Veneciju (gde je, na primer, u Teodosijevoj štampariji blizu grčke crkve štampao svoju Etiku) pa bi se vratio u Trst gde je okupljao viđenije Srbe praveći kulturno-prosvetne planove, misleći da će se planovi proširiti a on ostati tu u Trstu, sa njom. Bar da je posmatra i bude u blizini.

Pisao je željeni drugi deo Sobranija, na kome je uporno insistirao Solarić i kada je u Srbjii izbio Prvi srpski ustanak. Organizovali su zajedno finansijsku pomoć ustanicima. Nastavio je da piše još dve godine, ali tu knjigu nije završio (i da je stigao da je završi u Beogradu, nije imao gde da je štampa, a zbog te neostvarenom željom u domovini je bio i razočaran).

A ljubav im je dolazila. Sofji i Dositeju. Bio je svestan – ona se javi kad misliš da više nikad neće doći. Kad svi misle da sve imaš a ti nemaš ništa jer nju nisi imao – bila je svesna Sofija. Ljubav su zvali u tamnim noćima a izgledalo je kao da je nepozvana, jer je nemoguća. I njemu i njoj.

Dositej znači dar od Boga. Njoj je on to zaista i bio – mladoj, nezadovoljnoj nedovoljno nežnim mužem i sputanošću konstantnog rađanja. Bio je i njemu, mnogo starijem, koji je možda znao da ima još samo nekoliko godina života. Dolazila je njoj, sputanoj brakom i njemu, sputanom sopstvenim renomeom i moralom. Razumom? Prosvetiteljstvom? Ulogom?

Šta može ljubav da spreči? Dodire može sprečiti položaj. Vlasništvo tuđe ruke nad našom može sprečiti fizičko, kao Sofiji. Vlasništvo tuđe sudbine nad našom, kao sudbina naroda koji je zvao, može sprečiti Dositeja. Ili je to bilo nešto drugo? Ili je poziv u Srbiju iskoristio da reši svoju rastuću nemoć? Njen muž je bio njegov prijatelj i mecena. Bile su to zadate reči koje su čekale na kraju spusta dolinom nezadatih osećanja. Ali srce ne može sprečiti ništa.

Ona je imala mladost i bogatstvo ali ne i ljubav, imala je priliku da se druži sa njim četiri godine. Šta su četiri godine u odnosu na večnost? Ništa ili sve? Ništa su ako u njima ne voliš, sve ako voliš.

Da li joj je Dositej rekao, na prmer: “Da sam samo pet godina mlađi”? Da li joj je rekao “Sve ti najbolje želim”? Da li joj je rekao: “Ja sam prošlost, ja sam star”? Da li je bio srećan što je već udata, udomljena, što nije sama, što će imati sa kim da podeli patnju kad ode ili je bio nesrećniji ako njena patnja bude veća jer ima onog koga ne želi a nema onog koga želi?

Moguće je da ga je zavodila na ljuljašci u njenoj devojačko porodičnoj kući u okolini Trsta, Dositej je bio svima Učitelj osim njoj, njoj je bio skriveno- neskrivena ljubav.

Moguće je da je ljubav šibala njihova tela kao ludački jugo. Nju, odvojenu od sveta u bajkovitom raju u kome dominira ljuljaška sa dugačkim, belim, konopcima. I njega, u beloj košulji i pantalonama do kolena. Moguće je da je bila vrelija od žarkog letnjeg dana. Moguće je da se ljubav raspetljala i da su oboje postali hrabri. Amor omnia vincit, čak i vreme, koje čas postoji a čas ne postoji. Postoji kad nam posedi kosa ali ne postoji kad nam srce igra.

Bila je svesna da je u lastavičavom momentu života koji može da učini da se lako odleti. Stoga je možda mogla smelo kaže Dositeju: “Ljuljajte me jako”. A on je možda mogao smelo da je zaljulja i da je uhvati za ruku.

U takvim trenucima se i nebo sažima. Moguće je da je bio poluzbunjen i željno svestan, balčak sa mača zarivenog u njegove grudi je otpao. On, taj željnoslovac, velikoslovac, prosvetitelj i ljubitelj znanja, dobrotvor i ona, u vanilastim satenskim čarapama sa pogledom između očaja i nade sa usnama stisnutim ali svakog časa spremnim da se otvore. U njoj se poljuljana nemoć pomešala sa čašom moći.

Možda ga je prekorila što okleva? Ako jeste, nije joj oponirao jer je bio prema svakom blagonaklon i srdačan. Čak i kada je bivao lično oštećen, on se klonio rasprave.

Ljubav, kada dođe, a ne može biti fizički ostvarena, razara i daje. Da li je bila, posle, nekada? Ne znamo. Možda, požudno, kao da je dan poslednji, kao da je čas sudnji. Možda ne stvarno ali u mašti sigurno. Je li mašta manje vredna od ovog što zovemo stvarnošću? Je li damar srca prolazan kao kazaljka sata koja ide i ide u krug, ili postoje oni posebni, koji odzvanjaju zauvek? Postoje.

Ona mu je možda već tada rekla da ga voli, možda i pre, verovatno je ponavljala kao uporni talas, a on joj je to kasnije, pred odlazak, i priznao:

“Zašto sam svaki dan vas i sve što je vami milo i ljubazno viditi i gledati želio? Za koji li bi uzrok svakog praznika volio i ružno vreme da bude, da nikud iz kuće izljesti ne možete ili ako čitati volje ne bi imali… A meni bi tako milo bilo s vama… Koliko se više od vas udaljavam, toliko mi više s vami srce priteže”

Odlazak

Karađorđev poziv je bio glasan. Možda spasonosan. Dositej se odlučuje da napusti Trst i ode u pomoć Srbiji. 13. juna 1806. godine prijatelji su mu organizovali ispraćaj u kafani Stella polare a u julu je krenuo sa svojim knjigama. Već 24. jula piše Sofji iz Siska, oslovljava je sa “ljubve dostojna gospođo” i kaže:

“O, spravedljivo je nebo, kako i zašto ljudima svegda kasno i u nevreme bolja pamet u glavu dolazi!”

Hvali je, jer o njoj ima visoko mišljenje, te kaže da je njena dobrota “prirodna, nesravnjena i neiskazana” nadajući se da će razumeti zašto je otišao. Da li se kaje?

Piše: “Zamrsio sam se i s puta sam zašao! Ko će mi sad pomoći da se raspletem i na put iziđem!” … “O, svi ljudi mužeskoga i ženskoga roda i pelemena na svetu! Pomagaj! Pomozite kazati šta bi to bilo, šta se ni izreći ne da!”

O, teško jeste. Lomiti glavu zbog srca, otići jer želiš jedno ali ne želiš drugo. Teško je kada neko nedostaje i kada odeš tako naglo.

Da li je nedeljno jutro 16. avgusta, kada je na beogradsko savsko pristanište došlo mnogo ljudi da dočeka svog Dositeja donelo olakšanje? Verovatno. Doplovio je iz Zemuna na omanjoj lađi jednog beogradskog voskara. Kad je stupio na beogradsko tlo sa tvrđave su se oglasili počasni topovski plotuni.

Beograd

Iz Beograda joj piše: “Verujte mi, dosta mi je plašnje i užasa, rad bih već mirno spavati. Zasad se radujem gledajući da u njemu (Beogradu) ne vlada Turčin. Kad se lepo uredi i utvrdi, biće slava gradova.” Obuzima ga entuzijazam, toliko toga ima da se uradi.

Prvo je stanovao u konaku proteranog beogradskog paše, kada je na nozi dobio “crveni vetar”, odneli su ga kod prijatelja Petra Novakovića Čardaklije a kasnije su mu Karađorđe i Sovjet poklonili kuću sa baštom (kuću je renovirao o svom trošku i poklonio je Sovjetu živeći skromno u samo dve male sobe). Dok Dragu piše da ga je spopala “ljuta nogobolja” i da određuje gde će se sahraniti ako dođe do “preseljenja sa ovogo sveta” ipak ne zaboravlja Sofiju i piše joj, navodeći muke Diogena koji je zaljubljen u mladu ženu:

“Ali bih ja rad znati, što je siroma Diogen kriv, što se je na mladu namerio?” i uzdiše: “Lasno je komu reći: ne idi onamo kud te želja vuče! Ali može li se to?!”