Ulogujte se / Kreirajte profil

Kako je srpski narod zaista živeo pod osmanskom okupacijom?

.

Become a Patron!

.

Šta tačno znamo o periodu pod Turcima? Šta znamo o svakodnevnom životu, političkim i religijskom slobodama “običnog” srpskog življa i njegovog odnosa sa muslimanskim okupatorom, posebno kada i sami istoričari kažu da nedovoljno znamo?

Tih petstotina godina pod Turcima često se poteže kada se govori o srpskom mentalitetu, posledicama, o tome koliko je vremena izgubljeno i je li ovo “istok” ili “zapad”, onda kada se istorijske diskusije o tih pet vekova naše istorije iscrpe i izjalove, pa ponestane argumenata za raspravu. Nekad se govori o pola milenijuma mraka i potlačenosti srpskog naroda, a nekad sa ponosom koji je završio i u narodnim pesmama i predanju, zbog krvavo izvojevane slobode. “Turski jaram”,”turski zulum”, danak u krvi, nabijanje na kolac, nemilosrdne haračlije i “prva bračna noć”. Uboga, potlačena raja i odvažni, robinhudovski odmetnici – hajduci. Sve to je sveprisutni i neizostavni element našeg narodnog samorazumevanja, predstavlja se kao ono je srpskom narodu uskratilo važnije mesto na istorijskoj sceni.

No, ipak, šta mi tačno znamo o periodu pod osmanskom okupacijom? Šta znamo o svakodnevnom životu, političkim i religijskom slobodama “običnog” srpskog življa i njegovog odnosa sa muslimanskim okupatorom, posebno kada i sami istoričari kažu da nedovoljno znamo?

Nedavno je u Arhiv Srbije iz Turske stiglo 20.000 digitalnih snimaka dokumenata iz osmanskog perioda. Oni će, veruje se, omogućiti istraživačima i istoričarima da steknu jasniju sliku o načinu života Srba od 14. do 17. veka. Hoće li oni potvrditi tursku okrutnost o kojoj se ispreda, ili će se pokazati da “nije sve bilo tako crno”. Jedan od problema u tumačenju tih dokumenata biće i to što nedovoljno ljudi govori osmanski jezik na kojem su dokumenta ispisana. Šta je ono što uopšte znamo o tom periodu kada su u pitanju istorijske činjenice?

Istoričar dr Nebojša Šuletić, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu kaže da, kad je reč o istorijskoj nauci, o tom periodu pod Turcima zna više nego što se znalo pre nekoliko decenija, ali da je utisak da se istorijsko znanje prosečnog građanina naše zemlje još uvek sastoji, uglavnom, od uopštenih predstava i nešto stereotipa.

“Mislim da se u tom pogledu ne razlikujemo od drugih evropskih naroda”, ističe dr Šuletić i osvetljava nam jednu od stavki — ropstvo: “U našoj istoriografiji najviše se pisalo o državi. Ako danas uzmete u ruke knjige s naslovom Istorija srpskog naroda, manje ćete čitati o srpskom narodu, a više o državi, vladarima, ministrima, zakonima, vojsci i ratovima koje su vodile srpske i neke druge države. Pošto u razdoblju od početka 16. do kraja 18. veka nije postojala srpska država, u našoj istoriji postoji praznina, koja se ispunjava stereotipnim i sadržajno praznim iskazima o ‘robovanju’. Veoma je teško u srednjoškolskom ili univerzitetskom udžbeniku predstaviti ovo razdoblje, tako da smisleno povežete epohe srednjevekovne i moderne srpske državnosti. Da li je to jedan od razloga zbog kojih ne poznajemo dovoljno osnovne pojmove, pojave i procese koji obeležavaju ovu istorijsku epohu? Svakako.”

Profesor dr Aleksandar Fotić sa katedre za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, autor knjige “U Osmanskom carstvu” i teksta “Između zakona i njegove primene”, koji osvetljavaju ovaj period naše istorije pod Turcima, navodi da je u periodu pre nastanka nacionalne države, verska pripadnost bila je najvažniji označitelj pripadnosti nekoj zajednici. Osnovna karakteristika koju ističe je fleksibilnost Turske sudske i zakonodavne vlasti. Njegov tekst nosi naslov “Između zakona i njegove primene”. Srbi su kao zimije živeli u tom jazu, u proseklini. Sa pravima na papiru obezbeđenim, ali ipak u podređenom položaju.

Osmansko carstvo je, logično, kao islamska teokratska država uređena po šerijatu, ali profesor Fotić posebno naglašava ulogu kanuna, neke vrste svetovnog filtera preko verskog zakona. On je igrao ključnu ulogu u kreiranju jedinstvenog zakonskog okvira koji je morao da obuhvati široko prostranstvo Otomanske imperije, od Kavkaza preko Severne Afrike, do Balkana. Narodi pod kontrolom Turaka bili su razlicitih veroispovesti i na raznim stupnjevima civilizacijskog razvoja. Nemuslimanski podanici Osmanskog carstva nazivani su zimije.

Strogo govoreći, neispravno je nazvati period turske okupacije “tursko ropstvo”. Šuletić kaže da je sintagma “tursko ropstvo” izgubila mesto u naučnoj terminologiji, budući da su u Osmanskom carstvu postojali robovi kao posebna društvena kategorija. “Ova ustanova se dugo održala u osmanskom društvu. Prve zakonske kazne protiv trgovaca robljem uvedene su tek u drugoj polovini 19. veka, a trgovina belim robljem predstavljala je problem i početkom 20. stoleća. Nemuslimanskom stanovništvu je, s druge strane, bio dodeljen status zimija. Osnovno obeležje ove društvene grupe bila je obaveza da svi odrasli, radno sposobni muškarci plaćaju porez koji se zvao džizja. Druga obaveza zimija bila je da žive ponizno i poštuju niz restriktivnih zakona, koji su imali za cilj da ih drže u stanju podređenosti, pa i poniženosti u odnosu na muslimane. Ove norme su nesumnjivo uticale na razvijanje istorijskih stereotipa o ‘ropstvu'”, kaže Šuletić.

Profesor Fotić navodi da su postojali robovi koji su najčešće bili ratni zarobljenici. “Srbi nisu bili robovi. Porobljavalo se samo tokom ratnih dejstava”, navodi profesor Fotić i ističe da je robove držalo i srpsko stanovništvo. Nakon završetka ratnih akcija, jedan narod mogao je da zatraži aman (oproštaj, milost), ali je davanje “oprštaja” ponekad trajalo dugo, pogotovo posle ponovnog osvajanja neke teritorije. Tek kada bi neki narod dobio aman, stanovništvo bi dobijalo status zimije, koji je značio istovremeno i zaštićen i podređen položaj, navodi on.

Osim da plaćaju harač, zimije je trebalo da u svoje kuće do “tri dana dosta” primaju muslimanske putnike, da se sklanjaju Turcima sa puta…Ali, bilo im je dozvoljeno da govore svojim jezikom. Štaviše, oni su bili ohrabrivani da to čine, piše profesor Fotić. Najvažnije je bilo da se nemuslimansko stanovništvo razgraniči od muslimanskog, što se činilo na sijaset načina: od drugačije nošnje, do propisa o visini građevina, koje su morale da budu skromnije od muslimanskih. Nošnja zimija nije smela da bude gizdava i da ističe bogatstvo, sve, od zgrada, preko sahrana, trebalo je da bude skromnije, bez jasno istaknutog krsta, a posmrtne povorke nisu smele da idu kroz glavne ulice, kako ne bi uznemiravale muslimansko stanovništvo.

Bila je dozvoljena trgovina između zimija i muslimana, sve dok su namirnice bile halal. Iako po šerijatu zabranjivana, učestala je bila i trgovina nekretnina između zimija i muslimana. Zimije su smele da žive u gradovima, da otvaraju svoje dućane, da budu članovi zanatskih esnafa. Ipak, ključna strateška mesta, najbolje i najlepše lokacije bile su rezervisane za muslimane.

Zimijama je uvek stavljano do znanja da je da je njihova vera “lažna”. Ipak, navodi profesor Fotić, ta distinkcija postojala je samo na papiru jer su hrišćani mogli da organizuju svoj verski život. Takve verske slobode nisu bile dozvoljene u većem delu Zapadne Evrope u 16. veku.

“Kuga je bila najopasnija bolest, a mnogo se umiralo i od tuberkuloze i malarije. Interesantan podatak je da je već početkom 18. veka u Osmanskom carstvu bila poznata vakcinacija protiv velikih boginja, nazvana “kalemljenje”, kojim je savladana nekada opaka bolest”

Dr Šuletić kaže da je osmansko društvo po pitanju verskih sloboda bilo tolerantnije od većine društava u hrišćanskoj Evropi, ali prema merilima našeg vremena i ono je bilo verski isključivo, dodaje on.

“Hrišćanstvo je moglo slobodno da se ispoveda, ali na način koji nije remetio mir muslimana. To je uslovilo fizičko razdvajanje hrišćanskih i muslimanskih četvrti u gradovima i postupno iseljavanje hrišćana iz urbanih sredina. Srpsko društvo nije imalo toliko ruralna obeležja u srednjem veku, koliko je bio slučaj u Osmanskom carstvu. Obnavljanjem Srpske patrijaršije nisu bitno proširene verske slobode Srba, ali su stvoreni povoljniji uslovi za održavanje srpskog etničkog identiteta. Bogoslužbena praksa Srpske crkve nametnula je Srbima potrebu da čitaju i pišu na srpskom jeziku, da prepisuju stare rukopise i žitija srednjevekovnih srpskih vladara, da izgovaraju srpsko ime. Značaj ove okolnosti nemoguće je preceniti.”

Uslovi za razvoj srpske pismenosti i kulture u Osmanskom carstvu bili su izrazito loši, navodi dr Šuletić. “Da bi se čovek u to doba opismenio, trebalo je da uloži veliki napor, a potom je na srpskom jeziku mogao da čita samo crkvenu književnost”, kaže Šuletić. On navodi da su te knjige bile retke i skupe, a druge literature skoro da i nije bilo, ali da su se i u takvim uslovima pojavljivali nadahnuti ljudi. “Kulturne prilike kod Srba u Osmanskom carstvu uzev u celini bile su loše, ali bilo je i tu anonimnih heroja, kojima u srpskoj istoriji pripada značajnije mesto od mnogih hajduka, knezova i vladika čija se imena sreću u istorijskim knjigama.”

Najveći broj prelazaka u muslimansku veru dešavao se iz pragmatičnih razloga, radi uspona na društvenoj lestvici ili osiguravanja osnovnih egzistencijalnih potreba u doba krize. Nije dozvoljena nasilna islamizacija podanika. “Đaurin”, nemusliman, postajao je muslimanom ako pred dva muslimanska svedoka izgovori šehadu: “Nema drugog Boga osim Alaha, Muhamed je Božiji poslanik”. Izgovaranje ove rečenice smatralo se nepovratnim svedočanstvom vere, makar ono bilo izgovoreno u šali ili “sa rukama oko vrata”, kako piše profesor Fotić. A jednom prihvaćen islam odbacivao se jedino smrću.

Nemusliman nije mogao da svedoči na sudu protiv muslimana ali se dešavalo da se takvo svedočenje u nekim očiglednim slučajevima prihvati, zarad očuvanja socijalnog mira. Profesor Fotić takode ističe da je kao kriterijum verodostojnosti svedoka uzimana moralnost i duhovna čistota, kako muslimana tako i nemuslimana.

Bračna institucija je u to doba bila potpuno kodifikivana i kontrolisana od strane crkve, a srpskom sveštvenstvu dozvoljeno je da uređuje i sklapa bračne ugovore svojim podanicima, piše profesor Fotić. Ipak, Srbi su neretko išli kod kadije kako bi završavali poslove te vrste. Kod kadije je Srbin mogao da sklopi i četvrti brak po redu, mogao je da se oženi rođakom bližeg stepena srodstva, da se oženi pripadnicom druge nemuslimanske zajednice. Iako je poligamija bila dozvoljena, jako mali broj porodica je bilo tako uređeno, pre svega jer je takav način života bio veoma skup.

“Zanimljivo je da se danak u krvi nigde ne pominje u narodnim pesmama. U većini slučajeva se, naravno, otimanje deteta iz porodice doživljavalo kao ogromna tragedija. Ipak, ponekad je to bila prilika da zajednica dobije svog “čoveka iznutra””

“Među onima koji su imali više žena ili neskrivenih naložnica bile su i neke vođe Prvog i Drugog ustanka, Milenko Stojković, Jovan Mićić, Knez Miloš…”, navodi Fotić.

Postojale su stroge kazne za blud. Iako Kuran propisuje smrtne kazne “kamenovanjem i bičevanjem” za nedolično ponašanje ove vrste, u Osmanskom carstvu kazne su bile novčane. Zanimljivo, kazne su bile oštrije za muslimane, jer se od njih očekivala veća moralna čistota. Neprijatno je bilo to što je u Osmanskom carstvu bilo dovoljno dokazati nameru. Sud je optuženike za blud kažnjavao ako svedoci dokažu da su se našli sami na skrovitom mestu, nezavisno od toga da li su imali odnos ili ne.

Institucionalizovana islamizacija stanovništva, iako šerijatom zabranjena, se u Osmanskom carstvu dešavala devširmom, zloglasnim dankom u krvi. Zanimljivo je, kako primećuje profesor Fotić, da se danak u krvi nigde ne pominje u narodnim pesmama. U većini slučajeva se, naravno, otimanje deteta iz porodice doživljavalo kao ogromna tragedija. Ipak, ponekad je to bila prilika da zajednica dobije svog “čoveka iznutra”. Kada bi se desilo da neki zemljak “dogura daleko”, on bi ekspedicije za devširmu slao na određeno područje. Tako su se u Porti pravile uticajne poluge moći. Najčuveniji primer janičara koji nije zaboravio svoje korene bio je Mehmed Paša Sokolović koji se popeo sve do pozicije Velikog Vezira, Sultanove “desne ruke”. Sa druge strane, spahije su u nekim situacijama svoju raju sakrivale od danka u krvi jer im nije bilo u interesu da im se oduzima radna snaga, objašnjava profesor. U doba velikih gladi, mnogi su i dobrovoljno slali svoju decu jer je život u janičarskim redovima garantovao uhlebljenje, pa čak i penziju, ako vojnik preživi. Institucija danka u krvi trajala je do početka 18. veka.

Profesor Fotić kaže da su se usmeni pripovedači postarali da se poezija prenosi, ali ne vodeći previše računa o istorijskom razdoblju u koje su tema i junak smeštani. Otuda ulepšane slike prošlosti, mitovi i legende. “Ipak, one govore o narodnom razumevanju te prošlosti”, navodi profesor. Tu dolazimo do hajduka, reči koja na turskom znači razbojnik. Mnogi hajduci, kako je zapisao profesor, zaista su bili pravi razbojnici koji su pljačkali i Turke i hrišćane, ali je narod, nezadovoljan i preopterećen, posebno u 18. veku, slavio hajduke pesmom, njihovu hrabrost i otpor vlastima. Tu su nalazili utehu za svoju nemoć, siromaštvo i muku. “Tako je nastajao mit o hajducima kao borcima za slobodu i pravdu, dok su se pljačke i ubistva uglavnom zaboravljali.”

Osim da plaćaju harač, zimije je trebalo da u svoje kuće do “tri dana dosta” primaju muslimanske putnike, da se sklanjaju Turcima sa puta…Ali, bilo im je dozvoljeno da govore svojim jezikom. Štaviše, oni su bili ohrabrivani da to čine

Siromaštvo i glad bili su podjednak protivnik i čini se da je taj strah bio jači od svih ostalih, a Fotić smatra da je islamizacije najviše bilo u Bosni upravo zbog teškog života. Kuga je bila najopasnija bolest, a mnogo se umiralo i od tuberkuloze i malarije. Interesantan podatak je da je već početkom 18. veka u Osmanskom carstvu bila poznata vakcinacija protiv velikih boginja, nazvana “kalemljenje”, kojim je savladana nekada opaka bolest.

Pravi period turskog zuluma na ovim prostorima počinje sredinom 18. i početkom 19. veka. To je doba opadanja Osmanske imperije, period u kojem Turska više nije mogla da isprati vrtoglavi industrijalni razvoj zapadnoevropskih sila. Primera radi, turskim podanicima bilo je dozvoljeno da štampaju svoje knjige, jer je turska vlast štampariju smatrala “nekorisnom novotarijom”. “Taj brzi ritam evropske industrijalizacije Osmansko carstvo nije bilo spremno da prati. Razlike su postajale sve veće, nerazumevanjnje sve dublje, kriza žešća, a elita nespremna da se suoči sa stvarnošću, niti da pripremi državu na radikalne promene. One su došle sa velikim zakašnjenjem, tek sa Mahmudom drugim, od 20tih i tridesetih godina 19. veka.”, ističe profesor Fotić i navodi da u oovo doba, centralna vlast u Istanbulu slabi i više ne može da kontroliše lokalne moćnike u dalekim krajevima imperije, koji ispoljavalju svoju samovolju.

“Obnavljanjem Srpske patrijaršije nisu bitno proširene verske slobode Srba, ali su stvoreni povoljniji uslovi za održavanje srpskog etničkog identiteta. Bogoslužbena praksa Srpske crkve nametnula je Srbima potrebu da čitaju i pišu na srpskom jeziku, da prepisuju stare rukopise i žitija srednjevekovnih srpskih vladara, da izgovaraju srpsko ime. Značaj ove okolnosti nemoguće je preceniti”

Istoričar Nebojša Šuletić kaže da je nasilje nesumnjivo bitno obeležje ove epohe i u Osmanskom carstvu i izvan njega i na bojnom polju i u miru porodičnog doma. “Ipak, kroz svoja istraživanja istorijskih izvora uverio sam se da se do mnogo sadržajnijih, dramatičnijih i dubljih zaključaka dolazi izučavanjem ekonomskih i demografskih struktura prošlosti, nego izučavanjem istorije nasilja”, ističe dr Šuletić.

“Osnovne teškoće s kojima se u razdoblju 17-19. stoleća suočavala vladajuća elita u Osmanskom carstvu bile ekonomske prirode. Verski, etnički i drugi antagonizmi koji se manifestuju u istoriji nasilja, generisani su ekonomskim problemima i budžetskim deficitom u Osmanskom carstvu. Osim toga, naše predstave o životu pod Turcima ne sežu do 16. i 17. veka, već se pretežno zasnivaju na iskustvima generacija koje su tokom 19. i početkom 20. veka svedočile vojnim uspesima mladih srpskih država i jačanju represije prema srpskom stanovništvu u Osmanskom carstvu.”

Ovaj mračan period razlog je za crnu sliku turske vladavine koja je sada sveprisutna u svesti srpskog naroda. A kakva je slika sada, kada imamo modernu naučnu istorijsku metodu? Profesor Fotić smatra da je veoma lako opravdati raznorazne, ponekad i opasne, zaključke o “srpskom karakteru” na osnovu slike koja postoji o turskoj vladavini na ovim prostorima. Po njegovom mišljenju, takvi zaključci se najčešće donose neispravnim metodama, koristeći pogrešno protumačene činjenice.

Autori: Luka Arežina i Zorica Marković

National Geographic Serbia

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.