Ulogujte se / Kreirajte profil

Познати и непознати Лујо Давичо

.

Become a Patron!

.

Април месец подсећа на велика страдања у Београду 1941. године.  Четири дана након уласка немачких трупа 12. априла почеле су „специјалне“ мере против Јевреја и Рома: регистрација, обавеза ношења жуте траке (нешто касније Давидове звезде, или назива Цигани), присилни рад на рашчишћавању Београда од рушевина и тела погинулих у бомбардовању, забрана појављиваља у хавним просторима на којима је писало Fur Juden Verboten, сегрегација медицинског особља и пацијената, одузимање имовине, формирање простора за сакупљање талаца и оснивање концентрационих логора.

Такво пролеће у Београду доживео је Лујо Давичо, потомак старе и угледне сефардске породице са Дорћола, која је деценијама уграђивала знање, иметак и храброст у добробит свог града и Србије.

 

Посвећен и промишљен

Родоначелник породице био је Давид Хајим, пословни партнер кнеза Милоша Обреновића. Његов син и унук били су угледни трговци, а праунук Хајим, стриц Луја Давича, био је правник и дипломата Краљевине Србије, преводилац и писац са којим је почела модерна јеврејских књижевника на српском језику. Отац Луја Давича, Бенко, адвокат, књижевник, преводилац, одликован 1903. указом краља Александра Обреновића, страдао је у Другом балканском рату као резервни пешадијски поручник. Бенкова супруја Стреја, из породице Леви, једна је од ретких припадника јеврејске заједнице Београда који су преживели Други светски рат. Њен најстарији син Самуил, звани Бошко, машински инжињер са дипломом славног Политехничког института у Цириху, стрељан је у првој групи Јевреја талаца 28. јула 1941. Средњи син Аврам Арсен, правник, један од пионира који су градили кибуц у Палестини, умро је од тифуса 1934. Стрејина мајка Сола (Солчика) умрла је у концентрационом логору Сајмиште, или у душегупки у пролеће 1942. Стреја Давичо у Холокаусту је изгубила готово све чланове уже и шире породице. Изгубила је и најмлађег сина, Луја.

Лујо (Јуда Леон), балетски играч, кореограф и педагог, антифашиста и учесник Народно-ослободилачког покрета, рођен је 1908. Детињство је провео на Дорћолу и у Женеви, где је био ученик Емила Жак-Делакоза, композитора и педагога, родоначелника еуроритмике, односно модерног плеса. Рану младост провео је у Београду, учећи у Првој мушкој гимназији и у Школи за ритмику и пластику маге Магазиновић. Критика, која је будно пратила наступе ове балетске уметнице, феминисткиње и социјалисткиње, истицала је велики Давичов таленат. Дипломирао је 1930. на Институту Жак.Делакроз у Женеви. Почетком тридесетих година вратио се у Београд и дружио се са сликаром Бором барухом и његовом браћом и сестрама, Рафаилом Бламом, оснивачем првог југословенског џез састава, Розалијом Адањом, првом џез певачицом…Наступао је као самостални уметник, а његов модерни плес похвално је тумачен у београдској штампи. Педагошком раду се посветио 1930. када постаје професор за ритмичју гимнастику у Музичкој академији и средњој Музичкој школи Станковић. Давичов педагошки рас описан је у успоменама Мирјане Коџић, будуће глумице и књижевнице и Јована Путника, каснијег редитеља, позоришног теоретичара и педагога. Сећали су га се као изузетно посвећеног и промишљеног. Онима који су желели да се посвете савременим облицима уметничког плеса, његов течај ритмичке гимнастике био је једино уточиште.

E. Sambmynael, Лујо Давичо, око 1926.

Јавне часове Давичових ученика посебно је ценио Павле Стефановић, музички критичар и писац. На Музичкој академији давичо се сусрео са једном од најмаркантнијих личности интелектуалног живота Београда, Војиславом Вучковићем, музикологом, композитором, писцем, који је у Београду основао студентски говорни хор, израз новог синтетичког театра што спаја аудитивне, вербалне и визуелне изразе. Заједно са Павлом Стефановићем покренуо је говорни хор у Радничком друштву Абрашевић, у којем Давичо постаје кореограф и сценограф. Хор је говорио бзуо и гласно, храбро и тренутно реагујући на све што се дешавало у земљи и свету, уз пратњу музике и покрета. Био је под надзором полиције и забрањен је 1938.

 

Звучи познато

Захваљујући својим пријатељима , члановима тада илегалне Комунистичке партије Југославије Давичо је преживео прве месеце окупације, одмазде и стрељања и успео да напусти Београд. Током зиме и пролећа 1942. налази се у Никшићу. Радио је као конобар у италијанском ресторану при хотелу Никшић. Може се претпоставити да се током тих месеци надао да ће се придружити партизанима. Али након одласка црногорских партизанских бригада у Босну и свакодневних одмазда, нада је нестала. Убрзо, након стрељања партизана под брдом требјесом, о чијем се храбром држању шапутало у Никшићу, 25. јуна  1942. бацио је бомбу на италијанске официре у ресторану, знајући да не може остати жив. Према једном трагу, неколико њих је ранио, а он је одмах убијен. Према другим, стрељан је 27. јуна након суровог мучења.

На згради у којој је био хотел Никшић Савез бораца Никшића 1961. поставио  је спомен-плочу. Давичево име уписано је на споменику стрељаним партизанима под Требјесом 1987. Школа класичног балета у Београду, основана 1948, понела је 1960, име Лујо Давичо. Но, официјелно памћење не подразумева увек незаборав. Давичево име само „звучи“ познато. Назив балетске школе прикрива чињеницу да је он сам остао непознат. Путеви који воде до њега су прекинути, јер су страдали сви који су га познавали. Остале су неке опште мисли и фразе, а у штурим подацима увек је нешто погрешно записано.

Балетска школа “Лујо Давичо” у Београду

Припадник угледне породице, давичо је могао изабрати удобан животни пут. Упркос могућности одабира конвенционалнијег уметничког израза или исплатљивијих друштвених усмерења које су му се пружале током школобања у Швајцарској, он се посветио модерном плесу и вратио у своју земљу. И поред тога што су његову изузетност препознали неки композитори и музички педагози, није био припадник друштвене елите. Оданост и храброст су га повезали са симпатизерима и припадницима тада забрањене КПЈ. У Црној Гори је поново начинио избор, најтежи. Није се притајио у ресторану у којем је радио и настојао да преживи. У име антифашизма и борбе за слободу извршио је атентат на окупатора. Изданак породице и народа који су му пренели таленат, могућност да стекне образовање, али и храброст и патриотизам, изабрао је авангардни облик уметничког и друштвеног изражавања и спремност да се жртвује за слободу.

Саша Брајовић

Текст је објављен у Културном додатку дневног листа „Политика“ 27. априла 2019 године

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.