Lorens Darel, Justina – san i java Levanta

„Znaš da nikada ne pričam jednu priču na isti način. Znači li to da lažem?“ (L. Darel, Justina)

Ukratko, Darelova Justina je izvanredno delo, roman kakav odavno nisam čitao, u rangu najvećih modernih romana XX veka, pisaca poput Prusta, Džojsa, Foknera ili Tomasa Mana.

Roman je objavljen 1957. godine kao prvi od četiri knjige Aleksandrijskog kvarteta i odmah je bio pozdravljan od strane kritike. Iako je pre par dana Ana Lazarević dala odličan komentar Aleksandrijskog kvarteta kao celine, mislim da je i samo prva knjiga tetralogije – Justina – zaslužila poseban prikaz.

„Svoju bih knjigu oslobodio za snove“, piše na jednom mestu u Darelovoj Justini, pisac koji mašta da roman oslobodi prisile fabule i forme. Pesnik, a to ponekad uspe i romanopiscu, čarobnjak je reči iz kojih se, u nekoj vrsti kovitlaca, rađa novi svet, ponekad stvarniji od onog pred našim očima. Darelova rečenica u Justini je poetizovana proza koja, čas spolja, poput vetrovog daha klizi preko predmeta i slika koje opisuje, čas skoro neosetno tone u dubine ljudskih misli, sećanja, odnosa, osećanja, da bi nam na momenat omogućila da kroz slatko-jezivo prosvećenje naslutimo ono što leži u skrivenoj suštini stvari – života, ljubavi, postojanja.

„Aleksandrijska glavna stanica: ponoć. Smrtno teška rosa. Buka točkova koji tandrču po trotoarima klizavim od vlažnog blata. Žute bare fosforne svetlosti, i mračni hodnici, kao poderotine po nejasnoj fasadi od cigle na spremnoj pozornici. Policajci u senci. Stojim uz prljav zid od cigle da joj poljubcem poželim zbogom. Odlazi na nedelju dana, ali u panici, polusanjivo, shvatam da se možda nikad neće vratiti…“

Roman se u početku sastoji od niza poetskih slika, prizora grada, obrisa likova, stanja i osećanja, koja se postepeno uobličuju u priču o Justini, pripovedaču (Darliju), Nesimu i Melisi, ili o onome što asocira na Frojdov citat iz mota romana: „polni akt gledam kao na proces u kome učestvuju četiri osobe“. Uz ova četiri lika, lebde obrisi mnogih drugih, čiji glasovi, lica ili ljubavi blude životima Justine ili pripovedača, poput konzula Pombala, pisca Persevordena, nastranog policajca Sobija, biseksualne umetnice Klee, bogataog erotomana Kapodistrije, umirućeg zaljubljenika Koena, berberina, lica iz visokog društva…

Ovo je istraživanje o modernoj ljubavi, rekao je Darel. Ljubav u najširem smislu, ljubav kao strast, kao bračna prevara, kao traganje za smislom, kao homoseksualna ljubav, kao ono nešto što menja ljude i njihove živote. Kroz likove ili odnose, u početku samo ovlaš „skicirane“ a zatim prikazane detaljnije i sa većom jasnoćom, kroz priče o muškarcima i ženama i njihovim ljubavima i strastima, pisac gradi svoju pripovest satkanu u nekoj vrsti kolaža, slično impresionističkom platnu. Slike grada, prikazi likova ili opisi se prepliću u kolopletu isto onako kako se u našoj svesti prizori, ideje ili razna sećanja prepliću bez posebnog reda, bezvremeno, da bi u drugom delu romana, pri kraju, priča poprimila delimično svoj konkretniji oblik.

Kao pozadina ili okvir priče stoji Grad – Aleksandrija – grad ljudi svih rasa i boja, raznolika levantska mešavina identiteta i individua, grad mirisa, slatkastih ukusa, morske izmaglice i mekoće ženske kože, pohote i tajne, bludnica, homoseksualaca, prostitutki…grad vode, blata, boja, svetlosti i mraka viđenog u raznim nijansama.

„Sećam se da je Nesim jednom rekao kako je Aleksandrija velika muljača ljubavi; oni koji kroz nju prođu bolesnici su, samotnici i proroci – hoću reći, svi oni koji su, u svojoj polnosti, bili duboko ranjeni“.

„Grad – koji kao da je najzad našao osetljivu ličnost kroz koju bi mogao da izrazi opšte želje, opšte čežnje što su nadhnjivale njegovu kulturu. Budio bi se i gledao kule i minarete otisnute na iscrpenom, naprašenom nebu, i na njima video en montagne (na planini) džinovske otiske stopala istorijskog sećanja koje počiva iza ličnih prisećanja, iza svog učitelja i vodiča: u stvari iza svog pronalazača, pošto je čovek samo produženje duha mesta“.

Kroz grad i priču o njegovim ljudima bludi i daleka silueta „starog pesnika“ – Kavafija – koji je neka vrsta nepriznatoga i maglovitog svedoka u ovoj priči o ljubavima, nesreći i o ponekom zločinu iz strasti. Darel na raznim mestima spominje znamenitog pesnika iz Aleksandrije i njegove stihova. Njegovu poemu „Grad“ navodi i u prilogu romana:

„Toliko sam godina ovde bio/Trošio i rasipao, i ništa nisam stekao./Nema nove zemlje, prijatelju, nema/Novog mora; jer grad će te pratiti/Lutaćeš istim ulicama bez kraja…“

Darel je rođen i odrastao u Indiji, a najmanje vremena je tokom života proveo u Britaniji, boraveći uglavnom po Mediteranu, od Krfa preko Aleksandrije do juga Francuske, gde je i umro. Redak je, mislim, pisac engleskog jezika, koji se do ove mere književno i duhovno „asimilirao“ u poetsku atmosferu boja, mirisa, ukusa, jezika i varljiviih identiteta i mutnih, dubokih strasti čoveka sa Levatna, o kome je tako dobro pisao i naš Andrić (Travnička hronika, Omer paša Latas). Ali dok Adrićevi Levantinci uglavnom žive usred nekog tragičnog fatuma, života punog muke neprevaziđene, Darelovi junaci iz Aleksandrije lebde u eteričnoj atmosferi, pomešanoj od svakodnevnice, skrivene nesreće i erotičnih snoviđenja iz kojih ih naglo, iako samo privremeno, budi poneka opora vest o samoubistvu prijatelja, o ubistvu poznanika, o preranom umiranju ili nestanku voljenog bića.

„Sećam se kako smo se oblačili uz skrivenu malaksalost i tiho kao saučesnici silazili niz mračne stepenice na ulicu. Nismo se usudili da se uhvatimo pod ruku, ali su nam se ruke neprestano nehotično nalazile dok smo koračali, kao da ih nije napustila čarolija tog poslepodneva i nisu mogle da izdrže da budu razdvojene. I rastali smo se bez reči, na malom trgu gde je sunce bojom kafe obojilo umiruće drveće; rastali smo se samo uz jedan pogled – kao da smo želeli da zauvek zadržimo jedno drugo u duši“.

Duško Lopandić

tekst je preuzet sa stranice fejsbuk grupe “Klasici književnosti”

https://pulse.rs/lorens-darel-baltazar-druga-knjiga-aleksandrijskog-kvarteta/

  aleksandrija, Aleksandrijski kvartet, Duško Lopandić, Justina, Književnost, Lorens Darel