Lorens Darel – "Baltazar" (druga knjiga Aleksandrijskog kvarteta)

Ulogujte se / Kreirajte profil

Lorens Darel – “Baltazar” (druga knjiga Aleksandrijskog kvarteta)

.

Become a Patron!

.

Napustivši delimično stil eksperimentalnog romana koji čini Justinu, prvu knjigu tetralogije tako originalnom, u drugom delu Aleksandrijskog kvarteta nazvanom Baltazar, Darel se približava stilu dobro pisanog trilera – priče više posvećene opisu zagonetnih smrti i ubistava, nego ljubavnih zgoda Justine, pripovedača Darlija i ostalih junaka koje smo prethodno upoznali. Takođe za razliku od Justine koja može da se čita i kao knjiga za sebe (iako bez pravog kraja), Baltazar je nesumnjivo samo deo pripovedačeve slagalice (puzzle) jedna od tri „knjige-sestre“ kako ih Darel naziva, koje iz različitih prostorno-vremenskih uglova, odnosno putem različitih pripovedača, prikazuju priblićno istu priču. U Baltazaru pripovedači su učitelj engleskog Darli – Justinin ljubavnik (jedan od…) kao i lekar-homoseksualac Beltazar, odnosno njegova beležnica putem koje čujemo i neke druge glasove – priče poput slikarke Kleu i pisca Persvordena. Ovaj metod Darel poredi sa srednjovekovnim psalimpsetom – tim zapisima preko kojih su nekada zbog nedostatka materijala (podloge za pisanje), prepisivani drugi zapisi, pa su se tako dva rukopisa preplitala jedan preko drugoga, u neobičnom spletu.


U Baltazaru se između ostalog, susrećemo se (u detalje priče neću ulaziti) sa detaljnijim opisima jednog samoubistva, jedne pogibije i jednog zagonetnog ubistva usred karnevala pod maskama. Centralno mesto u priči pomalo neosetno i neočekivano zauzima Justinin dever Naruz. Uz mnoštvo rečenica- mudrih aforizama i uz stalne prizore grada Aleksandrije, Darelovi dugački opisi porodičnog imanja braće Naruza i Nasima na ivici pustinje, u delti Nila, neobične slike sa aleksandrijskog narodnog slavlja, kao i sa karnevala pod maskama, potvrđuju mastorstvo i bravuroznost stila ovog pisca, koji nam, između ostalog, na vrlo neobičan način otkriva sudbinu Justinine nestale kćerke, za kojom ova godinama traga. Ili je ovo otkriće samo još jedna od varki kojima nas zavarava koloplet od stvarnost koja se pretvara u priču? – ili obrnuto priča koja možda pokušava da se pretvori u stvarnost?

+++++


Iz Baltazara :

„Stvarnost, verovao je, uvek je pokušavala da podrazava ljudskoj mašti, iz koje je potekla »

“Mislim da vrlo malo ljudi shvata da je seks psihički a ne telesni čin. Nezgrapno parenje ljudskih bića je prosto biološka parafraza ove istine – primitivan način da se duše predstave jedna drugoj, da se obavezuju. Ali ljudi se većinom zaglibe u fizički aspekt, nesvesni pesničkog rapport – a (odnosa) kome on tako nezgrapno pokušava da ih nauči”.

“Jer niko u Aleksandriji ne može da bude duboko potresen; među nama tragedija postoji samo da začini razgovor. I smrt i život su prosto igra slučaja koji ne može da se otkloni, i zaslužuje samo osmehe i razgovore, jos više nadahnute svešću o njihovoj nametljivosti. Tek što ste rekli nekom stanovniku Aleksandrije lošu vest, njemu izlaze na usta reči: Znao sam. Ovako nešto je moralo da se desi. Uvek se dešava”

“Čovekovo sećanje je staro kao nesreća”

+++

Da iskoristim ovu priliku da povodom povremene priče po internetu o Darelovom (ne) mišljenju o Srbima, ubacim i ovaj (moj) prevod njegovog putopisnog eseja o Jugoslaviji pod nazivom „Porodični portret“ 1952 godine, objavljenog u zbirci putopisa i eseja „Sa slonovih leđa“, University of Alberta Press, Kanada 2015:

„Između Zagreba i Beograda treba preći još jednu nevidljivu granicu, kako bismo razumeli srpski karakter, sa svojom neobičnom ali privlačnom mešavinom ponosa i ljubaznosti. Srbin se još uvek drži onih pastoralnih vrlina bratsva i porodice koja ga okružuje – što podseća na one seljake koje je opisivao još Hesiod. Njegova vizija života je jednostavna, neposredna i aristokratska u svom najboljem smislu. Njegov karakter ne sadrži nikakvu lažnu sofisticiranost; teško da bismo mogli da zamislimo boljeg prijatelja ili opasnijeg neprijatelja. On ne pokazuje brzo svoju naklonost, ponekad je malo sitničav, ali njegova toplina i širokogrudost žive duže nego kod drugih naroda.

Ali uz ovo, postoji i čudna, neočekivano irska sklonost ka neredu. Srbin je sklon da se olako odnosi prema životu. On je jedna vrsta bezbrižnjakovića. Daje sve sa obe ruke, ne samo zato što je širokogrud, već i zato što posedovanje ne znači puno za njega. On ima karakter koji je stvoren za široka prostranstva, za pentranje po oštrim planinama i jurcanje po travnatim pašnjacima svoje zemlje ili za plivanje po brzacima Dunava i Save. Ako Hrvat može da provede po ceo dan uz kafu raspravljajući o idejama, Srbin je skloniji istraživanju prirode. Više je orijentisan ka fizičkoj nego duhovnoj aktivnosti. On manje sumnja, a više uživa. Ali nikada nije brbljiv ili histeričan. Temperament mu je više zasnovan na uzdržanosti nego na uznemirenoj rezervisanosti. Ali ako mu se pokažete i dokažete svoju vrednost kao pratilac, Srbin se otvara (ili „otčepi“ – ovaj izraz koristim jer je srpsko gostoprimstvo u mojoj svesti uvek povezano sa pomisli na šljivovicu). U početku izgleda preoizbiljan , ali u dubini svakog Srbina leži duh Falstafa (komično-složeni lik iz Šekspirovih drama – napomena prevodioca). To je ono što od njega čini tako dobrog prijatelja”.

Duško Lopandić

Tekst je preuzet sa fejsbuk stranice “Klasici književnosti”

Lorens Darel, Justina – san i java Levanta

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



2 komentara na tekst Lorens Darel – “Baltazar” (druga knjiga Aleksandrijskog kvarteta)

  1. Pingback: Lorens Darel, Justina – san i java Levanta

Ostavite Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.