Nekoliko reči o islamu – Muhamed (Muhammad ibn Abdullah – sin Abdulahov), rođen 570. godine, poreklom je iz Meke, tadašnjeg grada-države na Arapskom poluostrvu. Njegova porodica pripadala je arapskom klanu Banu Hašim iz uglednog plemena Kurejš. Pripadnici klana Banu Hašim bili su čuvari važnog arapskog predislamskog hrama Kabe u Meki. Verovalo se da je prvi hram Kabu podigao prvi čovek Adem (hrišćanski: Adam), a posle potopa ponovo ga je izgradio praotac Arapa Ibrahim (hrišćanski: Avram ili Abraham) kome je čuveni crni kamen za temelj hrama dao melek (anđeo) Džibril (hrišćanski: Gavrilo ili Gabrijel).

Postoji mnogo podataka o Muhamedu i njegovom životu pošto je počeo primati objavu (božiju poruku), ali period pre toga relativno je nepoznat. Ono oko čega se biografi uglavnom slažu jeste da je Muhamedov otac Abdulah umro nekoliko dana pre sinovljevog rođenja, tako da je u prvim godinama života o detetu brinuo deda Abdulmutalib. Prema predislamskim arapskim običajima Muhamed, kao maloletnik, nije mogao da nasledi oca. Muhamedova majka Amina, shodno tadašnjim običajima, dala ga je beduinskoj dojilji (Muhamedovoj pomajci Halimi) s kojom je Muhamed proveo nekoliko godina u pustinji. Po povratku kući iz pustinje, kada mu je bilo šest ili sedam godina, Muhamedu je umrla majka, a u osmoj godini života i deda, tako da je praktično ostao siroče već u najranijem detinjstvu. Potom je jedan period živeo kod strica Ebu Taliba s njegovom mnogobrojnom porodicom, i već u tim godinama morao je da radi i zarađuje za život. U većini pisanih izvora najčešće se pominje da je Muhamed putovao s karavanima, brinući o tuđoj trgovačkoj robi, te je bio poznat i kao El-Emin („Poverljivi“). Inače, tradicija pripisuje Muhamedu 200 imena među kojima su, u prevodu s arapskog jezika, i „Božiji miljenik“, „Verovesnik“, „Ključ milosti“, „Duh istine“, „Onaj koji je bio na noćnom putovanju“, „Radost stvorenog“ i mnoga druga. Po verovanju muslimana (u doslovnom prevodu musliman znači „predan Bogu“, od arapske reči aslama, što znači „predati se, tražiti mir“) u Bibliji se Muhamed spominje pod imenom Šiloh. Kada mu je bilo 25 godina, Muhamed se oženio bogatom četrdesetogodišnjom udovicom Hatidžom, kod koje je nekoliko godina bio u službi. S njom je imao dva sina (oba su umrla u detinjstvu) i četiri ćerke. Prema nekim izvorima, Muhamedova ćerka-miljenica bila je Fatima, a ono što je sigurno jeste da se ona udala za Aliju, četvrtog halifu, koji je utemeljitelj jednog od dva velika pravca u islamu – ši’itskog pravca.

Prema većini biografa i istoričara, brak s Hatidžom bio je stabilan i sretan. Iako je poligamija (višeženstvo) bila raširena pojava i u predislamskom periodu na tom području, Muhamed se nije ženio drugim ženama za Hatidžina
života.

Malo toga je poznato o Muhamedovom verskom životu pre njegove četrdesete godine kada je prvi put dobio objavu. Ipak, navodi se da nije posebno poštovao i verovao u idole, u to doba veoma prisutnu praksu među Arapima u Meki. S obzirom da je živeo u području koje je geografski bilo važna raskrsnica trgovačkih puteva, kao i da je često putovao karavanima, bio je upoznat s praksom i verovanjima hrišćana nastanjenim u oazama na jugu Arabije i Jevreja koji su živeli u i oko Medine, uz Meku takođe važnog centra na arapskom poluostrvu. Biografi uglavnom navode da je u periodu pre početka primanja objave Muhamed, poput svog dede, u vreme meseca ramazana (koje je ime devetog meseca u arapskom lunarnom kalendaru) praktikovao da odlazi u osamu radi meditiranja. Najčešće je boravio u pećini poznatoj pod imenom Ghar Hira („Pećina pronalaženja“) pri vrhu planine Džebelunur („Planina svetlosti“). Smatra se da je negde 610. godine, kada mu je bilo četrdeset godina, Muhamed počeo da prima objavu od Boga, upravo u toj pećini, i to preko meleka (anđela) Džibrila. U jednoj od poslednjih noći ramazana (muslimani je nazivaju Lejletul-kadr) melek Džibril obratio se Muhamedu prvom objavom, rekavši mu:

„Čitaj u ime Gospodara tvoga, Koji stvara,
stvara čovjeka od ugruška!
Čitaj, plemenit je Gospodar tvoj,
Koji poučava peru,
Koji čovjeka poučava onome što ne zna.“ (Kur’an, 96: I–5)

Radi se zapravo o prvim rečima jedne od sura (poglavlja) svete knjige muslimana – Kur’ana. Prema izvorima, Muhamed se u prvi tren prestravio i uplašio, misleći da se radi o nekim zlim činima i radnjama, s obrizom na Pećina Hira na vrhu brda to da nije znao ni da čita ni da piše, te se navodno dao u beg, ali mu se Džibril ponovo obratio i rekao mu kako mu se obraća Božiji anđeo, a da je njega Alah odabrao za glasnika i poslanika ljudima. Alah je arapska reč za Boga i sadrži određeni član, tako da u doslovnom prevodu znači „pravi Bog“ (Jevreji i hrišćani koji žive na arapskom poluostrvu tom rečju takođe nazivaju Boga). Prema predanju, Muhamed je izjavio kako je tada imao osećaj kao da je čitava knjiga urezana u njegovo srce u jednom trenu. O svemu ovome Muhamed je pričao samo svojoj ženi Hatidži, koja je ujedno bila prva osoba koja je poverovala da je Muhamed doista poslanik. Interesantno je
da su potom Muhamed i Hatidža o tom prvom događaju razgovarali s njenim rođakom, Varak ibn Navfalom, poznavaocem jevrejskih i hrišćanskih svetih spisa, koji je i sam prihvatio hrišćanstvo. Ibn Navfal je upozorio Muhameda da mu neće biti lako pošto je dotadašnja tradicija naroda na arapskom poluostrvu svedočila kako tamošnji ljudi u početku odbacuju poslanike ili mesije, i da će ga smatrati lažovom. Naredne tri godine Muhamed nije primao objavu, da bi se posle te pauze, desila druga objava koja je bila nalog za propovedanje, a potom se objava nastavila sporadično dajući Muhamedu uputstva kako da deluje i reaguje u veoma složenim društvenim okolnostima. U prvoj fazi saopštavanja i širenja božije poruke, tajno u krugu porodice i najbližih prijatelja i saradnika, Muhamed je naročito oštro napadao idolatriju (obožavanje idola), politeizam (mnogoboštvo) i ateizam, zahtevao strogi monoteizam, ukazivao na potrebu pokoravanja jednom jedinom Bogu, te je pozivao na milosrđe i dobročinstvo. Uz Hatidžu, prvi koji su prihvatili novu veru bili su Muhamedov rođak i kasnije zet Alija (četvrti halifa), te Muhamedov rob Zejd kome je Muhamed poklonio slobodu. Izvan kruga porodice, prvi musliman bio je ugledni trgovac iz Meke Ebu Bekr, kasnije Muhamedov tast i prvi halifa. Objave koje je dobijao Muhamedovi prvi sledbenici učili su napamet i zapisivali, te potom prepisivali jedni od drugih, jer je božija poruka obznanjivana deo po deo predstavljajući odgovore na određena pitanja. U početku su sledbenici (nazivani el-muslimun, tj. „pokorni Bogu“) bili mladi ljudi iz uglednih porodica, te oni iz slabijih i siromašnih porodica – svi koji su se nadali reformi. Bili su malobrojni, ali do kraja postojani i odani novoj veri.

Kako se povećavao broj Muhamedovih pristalica tako je rastao otpor ostalih, naročito bogatih i uglednih stanovnika Meke. Prvi muslimani, baš kao i prvi hrišćani, neretko su bili mučeni, neki čak i ubijani. Suočeni s problemima i nasiljem u Meki, muslimani su počeli da se iseljavaju u druge gradove i okolne države. Članovi plemena Kurejš sve više su brinuli kako za svoja idolopoklonička verovanja, tako i za prosperitet Meke i profit od hodočašća, naročito iz hrama Kabe koji je u to vreme bio ispunjen različitim idolima. Kao što smo rekli, Muhamed se naročito borio protiv idolopoklonstva, a stanovnike Meke proglašavao je paganima. Svi viđeniji članovi plemena Kurejš zatražili su bojkot članova klana Banu Hašim (poznatim i pod imenom Hašimije) sve dok se ne odreknu Muhameda i ne predaju ga predstavnicima Kurejšija. Hašimije, bilo da su prihvatili islam ili ne, odbili su takav zahtev i našli su se u potpunoj izolaciji. Čak je i trgovina s njima bila zabranjena. Iako je izolacija ukinuta kasnije, oko 620. godine, kada umiru Hatidža i Muhamedov stric Ebu Talib, položaj u kome se našao Muhamed naročito se pogoršao. Iako Ebu Talib nije prihvatio islam, davao je podršku i zaštitu Muhamedu, za razliku od drugog Muhamedovog strica Ebu Leheba, velikog neprijatelja nove vere koji je posle smrti svog brata postao vođa klana. Postalo je jasno da Muhamed više ne uživa podršku porodice Hašimija. U to vreme deo hodočasnika koji su iz Medine dolazili u Meku su, po upoznavanju s Muhamedovim učenjem, prihvatali novu veru i postajali muslimani. Kako se povećavao broj Medinjana koji su prihvatali islam i koji su se zavetovali da će štititi poslanika Muhameda, a istovremeno se povećavao pritisak Kurejšija, u pratnji vernog prijatelja Ebu Bekra Muhamed je napustio Meku i preselio se u Medinu, 622. godine. Taj događaj je poznat pod imenom Hidžra („preseljenje“) i od te godine muslimani računaju vreme. Drugi halifa Omer proglasio ju je prvom godinom islamskog kalendara i početkom „islamske ere“.

U Medini je Muhamed osnovao umu (ili umet), prvu zajednicu muslimana, odeljenu od jevrejske zajednice koja je imala versku i kulturnu autonomiju. Takođe, radio je na organizaciji nove države čiji su stanovnici, uz muslimane, bili i Jevreji, pagani, a najverovatnije i hrišćani. Tu je napisan i „Medinski ustav“, dokument-ugovor između muslimana predvođenih Muhamedom i predstavnika jevrejskih plemena o međusobnim odnosima i zajedničnom radu za dobrobit zajednice. Ovaj dokument smatra se prototipo-modelom kako da muslimani žive i grade multikonfesionalnu državu.

„Medinskim ustavom“ naročito su tretirana pitanja zajedničke odbrane i spoljne politike, sistem osiguranja za slučajeve većih šteta, ukinuta je praksa ličnog pribavljanja pravde, a sloboda veroispovesti bila je priznata. U Medini se Muhamedu ubrzo pridružila i njegova druga supruga Saida, a tu se ubzo oženio i trećom suprugom Ajšom, ćerkom Ebu Bekra. Muhamed se potom ženio još nekoliko puta, po nekim izvorima najmanje još devet puta. Poznato je da je stupao u brakove iz političkih i diplomatskih razloga radi važnih saveza te je, prema tadašnjim običajima, ženio udovice koje su ostajale same i nezaštićene. Imao je i dve robinje, Rejhanu koja je bila zarobljena Jevrejka, i Mariju, hrišćanku, koju je dobio na poklon i s kojom je imao sina Ibrahima, koji je umro u dobi od dve godine. Poslednja Muhamedova žena bila je udovica Mejmuna. Smatra se da je Muhamedu verovatno najdraža supruga bila Ajša, ali se zna da je naročito čuvao uspomenu na svoju prvu suprugu Hatidžu. Sve njegove ćerke bile su udate, ali su ga samo Zejneb i Fatima nadživele.

Sve veći broj stanovnika Meke počeo je da emigrira i da se nastanjuje u Medini. Pored toga naročite probleme stanovnicima Meke pravila su okolna beduinska plemena koja su zaključivala sporazume s Medinom oko prolaska karavana. Mekelije, nezadovoljne situacijom, postavile su ultimatum Medini tražeći da se odraknu Muhameda i da ga proteraju iz grada. Pošto je Medina odbila ultimatum, Mekelije su skupile vojsku i krenule u ratni pohod ka Medini sa ciljem nasilnog svrgavanja režima i namerom da ubiju Muhameda. Muhamed je poveo muslimane iz Medine koji su se suprotstavili tri puta brojnijoj vojsci Meke u mestu Bedr, 623. godine, i trijumfalno odneo pobedu. Uspeh u ovom boju doneo je Muhamedu i muslimanima značajan politički kredibilitet među ostalim plemenima. Međutim, posle bitke na Bedru pogoršali su se odnosi između muslimana i jevrejskih plemena u Medini. Jedno jevrejsko pleme odmah je napustilo Medinu, a pripadnici drugog plemena bili su optuženi da su pokušali da ubiju Muhameda.

Već sledeće godine dogodila se druga velika bitka, na Uhudu, gde je četiri puta brojnija vojska porazila muslimane (po nekim izvorima ishod bitke bio je nerešen), ali se ništa značajnije posle ovog krvavog boja nije rešilo. U nadolazećem periodu nastavlja se pogoršavanje političkih odnosa između muslimana i okolnih jevrejskih plemena, a negde u tom periodu Kibla (pravac molitve) menja se od Jerusalima prema Meki.

U narednih desetak godina, sve do 632. godine, Muhamed i muslimani ratovali su mnogo puta, a kada nije bilo sukoba i u periodima primirja Muhamed je slao misionare širom Arabije kao i u susedne države (Abisiniju, Persiju, Vizantiju) da propagiraju i šire veru. Bitna karakteristika tog razdoblja je Muhamedova blagost prema poraženim neprijateljima koju su pristajali da prihvate islam – mogli su čak da zadrže imetak koji su do tada stekli, tako da je otpor prema novoj veri i na ovaj način slabio.

Predvodeći 10.000 muslimana Muhamed je bez većeg otpora osvojio Meku, 630. godine. Hram Kaba očišćen je od idola, a većina Mekelija prihvatili su islam.

Devet godina posle preseljenja, 632. godine, poslanik Muhamed je iz Medine poveo povorku od 30.000 muslimana na tzv. „oprosno hodočašće“ u Meku. Ta deveta godina hidžre poznata je i kao „godina deputacija“, kada je Muhamed u Medini primao veliki broj delegacija iz Arabije koje su dolazile kako bi primile islam. Iste godine, u junu mesecu, Muhamed je umro u Meki i, po vlastitoj želji, sahranjen je u svojoj kući. Prema predanju, Ebu Bekr je vernicima tada rekao:

„O ljudi! Ako bilo ko od vas slavi Muhameda, onda je Muhamed umro, ali ako bilo ko od vas slavi Boga, onda Muhamed nije umro i on je živ“.

U vreme Muhamedova smrti, gotovo čitava Arabija bila je ujedinjena pod zastavom islama.

Muhamed u islamu

Muslimani Muhameda smatraju Božijim poslanikom (a ne prorokom kao što se to često, pogrešno, navodi u literaturi na domaćim jezicima) i svaki put kada ga spominju imenom ili zvanjem dodaju, odnosno izgovaraju, sallallahu alejhi ve sellem (što znači „neka mu je Alahov blagoslov i mir“) ili alejhis-salatu vesselam (što znači „neka mu je blagoslov i mir“). To je ujedno praksa pri pominjanju i svih drugih poslanika koje priznaju poput, recimo, Adema (hrišćanski: Adam), Nuha (hrišćanski: Velika džamija u Medini, Ibrahima (hrišćanski: Avram ili Abraham), Muse (hrišćanski: Mojsije) ili Ise (hrišćanski: Isus). Često se može čuti da uz ime Muhamedovo, i ime drugih poslanika, muslimani izgovaraju samo alejhis-selam što znači „neka je mir na njega“. U pisanim izvorima uz Muhamedovo ime, i ime drugih poslanika, dopisuju se skraćenice s.a.v.s odnosno a.s kao akronimi prethodno objašnjenih značenja.

Za muslimane Muhamed je bio čovek ali smatraju da je, kao što je rečeno, bio „…čovjek, ali ne kao drugi ljudi, nego kao dragulj među kamenjem“. Iako je prvu objavu dobio u snu, smatra se da su sve ostale objave dolazile kada je bio budan. Tradicija beleži da je Muhamed govorio kako mu je nekada objava dolazila od anđela u vidu čoveka, tj. kao „od čovjeka čovjeku“, a ponekad kao zvonjava u glavi, nerazumljiva i njemu i ljudima, da bi potom zvonjavu u potpunosti razumeo. U nekim izvorima navedeno je da se, u vreme primanja objave, znao prekrivačem ili ogrtačem pokriti po glavi, zadrhtati i naježiti se.

Nešto pre hidžre, odnosno oko 620. godine, Muhamed je imao jednu veoma specifičnu viziju, odnosno iskustvo veoma značajno kako za njega, tako i za ispovedanje vere. U izvorima je to označeno kao isra i mi’radž („noćno putovanje“). U toj viziji, Muhamed je bio primljen kod Boga i bio je svedok nebeskih čuda, susreo se s Božijim poslanicima pre njega među kojima su bili i Ibrahim, Musa i Isa (Avram, Mojsije i Isus). Predanja kažu da je Muhamed zaspao u hramu blizu Kabe kada ga je melek Džibril (anđeo Gavrilo) probudio i odveo do belog buraka (krilate životinje za jahanje slične kobili, „manjoj od mule, a većoj od magarca“). Nošen na buraku leteo je do Jerusalima (isra – putovanje), a potom se odatle kroz „sedam nebesa“ uzdigao do Božijeg prisustva (mi’radž – uspinjanje). Na kraju uzašašća (Muhamedovog uznesenja na nebo) bio je sidretul-munteha („granica između Bića i Apsoluta“). Tada je Muhamed primio naredbu o obavezi klanjanja, odnosno o namazu (molitvi). Ipak, muslimani Muhamedu ne pripisuju nikakva božanska svojstva i zaista ga smatraju čovekom, ali i uzorom koga treba slediti. I u Kur’anu je navedeno da Muhamed nije bio izuzetak među poslanicima i da nije bio prvi koji se obraćao ljudima u vezi s objavom, ali se navodi da je poslednji Božiji poslanik. Poznato je da je za života Muhamed bio veoma smeran i skroman čovek koji je do kraja života živeo ne razlikujući se u materijalnom bogatstvu od drugih, a svaki vernik ga je mogao posetiti u bilo koje doba dana ili noći bez prethodne najave. Često su ga viđali kako sam obavlja svakodnevne poslove sve do kraja života. U istoriji čovečanstva zaista su izuzetno retki ljudi koji su ostavili takav utisak i postali ideal koji stotine miliona ljudi pokušava da sledi, oponaša i smatra savršenim uzorom vlastitog učenja.

Kur’an

Sveta knjiga islama, Kur’an (arapski Al-Qur’an), doslovno znači „recitovanje“, „čitanje“, „ono što se ponavlja“. Muslimani je smatraju za reč Božiju, savršenu i nepromenjivu. Po muslimanskom verovanju, to je posljednja reč i volja Božija. Za muslimane nema sumnje da je Kur’an Božija objava i da je njegov autor samo i isključivo Bog, bez ljudskog uređivanja. Smatra se da je Kur’an već postojao na nebu u pra-verziji, objavljen na „ploči pomno čuvanoj“, odakle je ploča prvo spu štena na nebesa bliža Zemlji a potom, preko meleka Džibrila, objavljen je Muhamedu. Na zapadu je uvrežen naziv Kuran, Koran, Alkoran, a muslimani je obično nazivaju Mushaf (u prevodu „Sakupljene stranice“, „Sveti tekst“), El-Furkan („Razlučivanje istine od neistine“), El-Kitab („Knjiga“). U formalnom govoru najčešće se naziva El-Kur’anul-kerim („Kur’an časni“). Iako se objava Kur’ana dešavala postepeno (u periodu od oko 23 godine), smatra se da je Kur’an spušten u jednoj noći u dušu Muhameda, a od tada se kroz njega manifestovao u segmentima. Sam pojam objava u arapskom jeziku označava se dvema rečima: wahy (vahj) što dolazi od korena „inspirisati“ (a podrazumeva božanski izvor inspiracije, dakle izvor izvan ovog sveta i izvan primaoca), i rečju tenzil koja označava „spuštanje“ (naročito se koristi za objavu Kur’ana ili druge objave koje se u nekom obliku spuštaju s neba; tako se, na primer, u Kur’anu navodi da je Isus primio tenzil od Boga).

Često se postavljalo pitanje da li je Kur’an Muhamedu dostavljan na nekom univerzalnom jeziku pa ga je on prevodio na arapski jezik, ili je dostavljen na arapskom jeziku. Samim Kur’anom odgovoreno je na to pitanje pošto u njemu stoji zapisano da je Knjiga objavljena na arapskom jeziku, jer je to Božiji govor i po značenju i po izrazu. Radi se o obliku književnog arapskog jezika bliskog aristokratiji, ali su ga lako usvajali svi oni koji govore različitim narečjima arapskog jezika. Ipak, jezik Kur’ana ne može se poistovetiti sa onim što je opšteprihvaćeni jezik Arapa jer, iako je postao standardom književnog i govornog arapskog jezika, većina stručnjaka se slaže da ga je nemoguće imitirati pošto ne podleže pravilima ili standardima. Stoga i muslimani kojima to nije maternji jezik veoma poštuju arapski jezik.

U osnovni Kur’an se sastoji od 114 sura („poglavlja“, „nizova“) koje sadrže ajete („znakove“, „stihove“). Dužina sura varira, tako da najkraća ima tri, a najduža 286 ajeta. Svaka sura nazvana je po nečemu što se u njoj spominje. Sve, osim jedne, počinju Bismillom, odnosno rečima Bismillahir-Rahmanir-Rahim, što u prevodu znači „U ime Boga, Milostivog, Samilosnog“. Deveta sura At-Tewba („Pokajanje“) je jedina u Kur’anu koja ne počinje Bismillom, međutim tu suru komentatori Kur’ana smatraju nastavkom osme sure Al-Anfal („Plen“). Muslimani Bismillu često izgovaraju u svakodnevnom životu, recimo kao posvećivanje nekog započetog posla ili radnje. Nikada se ne izostavlja pre jela gde je ekvivalent blagoslovu. Kur’an je uređen tako da duže sure dolaze isped kraćih a cela knjiga je, u svrhu redovnog čitanja, podeljena na trideset približno jednakih delova koji se nazivaju džuzovi. Tako muslimani jedan džuz prouče svakog dana u mesecu.

Uopšteno gledajući, objave su razvrstane po tome da li su Muhamedu obznanjene u vreme njegovog boravka u Meki ili Medini. Objave u Meki su kraće i prve su u postepenoj objavi, a one objavljene u Medini su duže, i objavljene su u kasnijoj fazi primanja Božije reči. Postoje različita objašnjenja razloga za to, ali praktičan smisao ogleda se u tome da je na taj način objava lakše pamćena i brže prihvatana i praktikovana. Naime, već smo rekli da se objava u prvoj fazi pamtila i usmeno prenosila među prvim muslimanima. Iako je kasnije objava zapisivana (na papirusu, na ravnim kamenim pločama, pločastim kostima i rebrima životinja, komadićima kože, drvenim pločama…), a mnogo kasnije
i štampana, nikada nije prestala potreba da se Kur’an ili njegovi delovi pamte. Danas postoji značajan broj ljudi koji znaju čitav Kur’an napamet (te osobe se nazivaju hafizi) i stotine miliona vernika koji delove Kur’ana izgovaraju u vreme molitve. Po dikciji i tonalitetu, ranije objave su poetskije i s više žara, imperativnije, govore o slikama kraja sveta i povratku Gospodaru, dok su kasnije smirenije i uglavnom se odnose na zakone i društvene odnose. Međutim, neke sure objavljene u Meki sadrže ajete objavljene u Medini, i obrnuto.

Smatra se da je Kur’an objavljivan najviše po pet do deset ajeta odjednom, a nekada se događalo da se objavi samo jedna rečenica. Imajući u vidu da je postepenost objave Kur’ana važna karakteristika, postavlja(lo) se pitanje, odnosno otvara(la) se tema o redosledu objave, odnosno o disproporciji između današnjeg reda sura i redosleda objave Kur’ana. Muslimani smatraju da je današnji red Kur’anskih sura takođe dat upravo od Boga i, s obzirom da je Kur’an za njih večna knjiga, vremenski poredak objavljivanja nije od bitne važnosti za upoznavanje unutarnje povezanosti. Prema tradiciji, konačnu formu Kur’an je dobio u vreme trećeg halife Osmana (vladao od 644. do 656. godine), mada se smatra da su prve zbirke sačinjene još u vreme Ebu Bekra, prvog halife. Iako ne prva po objavi, ime prve sure u Kur’anu je El-Fâtiha, što u prevodu doslovno znači „uvodno“, „pristupno“ ali i „pobedonosno“ poglavlje. Uči se prilikom svakog stajanja u namazu (molitvi) i zajedno s drugih 12 sura i surom El-Ilhas („Iskrenost“) smatra se minimumom koji bi svaki musliman morao znati napamet. El-Fâtiha se smatra za srž Kur’ana, bit islama, i u njoj je sažet odnos prema Bogu. U prevodu glasi:

„U ime Allaha, Milostivog, Samilosnog,
Tebe, Allaha, Gopodara svjetova hvalimo,
Milostivog, Samilosnog,
Vladara Sudnjeg dana,
Tebi se klanjamo i od tebe pomoć tražimo!
Uputi nas na Pravi put,
na put onih kojima si milost svoju darovao,
a ne onih koji su protiv sebe srdžbu izazvali,
niti onih koji su zalutali!

Amin“ (Kur’an, 1: I–7)

Nadalje, Kur’an na specifičan način potvrđuje istinu prethodnih objava (Tore, Evanđelja), tako da mnoge pripovesti u Kur’anu liče na one biblijske događaje zapisane u Svetom pismu. Međutim, neki Biblijski likovi ponekad su u Kur’anu prikazani u iznenađujućoj različitosti, ili se na neke događaje gleda sa različitog stanovišta. Takođe, prethodni poslanici se imenom spominju i u Kur’anu (npr. Adam, Noa, Avram/Abraham, Mojsije, Isus) kao što se pominje i Muhamed kao poslednji poslanik. Veoma značajna karakteristika Kur’anskog učenja je, uz strogi monoteizam, insistiranje na moralnom ponašanju i zalaganje za socijalnu pravdu. Kao i sve druge religijske doktrine, i islamska ima veoma razvijen sistem moralnih definicija, sačinjenih od propisa, dozvoljenog i zabranjenog, onog što se preporučuje i tome slično. Za muslimane, Kur’an je nepogrešivi izvor autoriteta za sva pitanja doktrine (učenja), prakse i zakona.

Osnova i primarni izvor islamske doktrine je Kur’an, a posle njega dolaze sunnet (doslovno „običaj“, „navika“, „upotreba“) i hadis (u doslovnom prevodu „govor“, „događaj“, „vest“). Iako se to ponekad misli, ova dva pojma nisu sinonimi i predstavljaju dve etape u istorijskom razvoju Muhamedove predaje. Funkcija Muhamedova nije bila samo u verbalnom prenošenju objave već i u praktičnoj demonstraciji same poruke. Bio je primer za konkretne modalitete ponašanja ljudi koji su ga sledili. Prema značajnom broju učenjaka, sunnet predstavlja merodavni obrazac i smernice za izvorno tumačenje i praktično življenje islama. Postoje razmimoilaženja u definisanju sunneta – po jednima on obuhvata celokupni Muhamedov život, i pre i posle poslanja (npr. ono što je odobrio, dozvolio ili oprostio), a po drugima sunnet je sve ono što se odnosi na Muhamedova kazivanja, postupke i prećutne saglasnosti, a što ne ulazi u Kur’an. Međutim, svi učenjaci smatraju da pojam obuhvata Muhamedov život kao poslanički život u celini. Dakle, posle Kur’ana, sunnet je najkompetentniji izvor islamskog učenja i prakse, tj. njegova suštinska dopuna.

Iako se u literaturi često ne pravi razlika, odnosno hadis se smatra verbalnim sunnetom (tj. sunnet se smatra opštijim pojmom od hadisa), većina islamskih učenjaka pravi razliku između ova dva pojma. Prema njima, pod pojmom sunneta treba podrazumevati naročito uspostavljen život poslanika Muhameda, dok je hadis izvod ili pisana informacija koja se odnosi na posebne fragmente tog života. Hadisi se načelno dele u dve grupe, sveti hadis u kojima sam Bog govori kroz poslanika, i poštovani hadis što su Muhamedove vlastite reči. Najčešće se hadisom pojašnjava verovanje ili se verovanje komentariše. Uglavnom se bave sadržajem Kur’ana, društvenim i verskim životom, pa i svakodnevnim životom. Postoji šest kanonski priznatnih zbirki pisanih hadisa, a dve najpoznatije i najcenjenije su zbirka nazvana Sahihajn, od el-Buharija (preko sedam hiljada hadisa), i zbirka nazvana Muslima, od el-Hadžadža (preko četiri hiljade hadisa). Muslimani ši’itskog pravca hadise nazivaju haber („vest“). Ukoliko bi se morala pronaći
jedna reč za koju se može smatrati da je primarni teološki, sociološki i politički impuls islama, doktrina koja zauzima centralno mesto u islamu, onda je to tevhid (tawhad; „učiniti jednim“, „proglasiti ili priznati jedinstvo ili jednost“, „svedočenje jednog“, „jedinost“). Tako pripadnici islama veruju da nema Boga osim Alaha i da je Muhamed njegov poslanik. Vera u Alaha osnova je islamskog učenja kroz koju se izražava beskompromisni i strogi monoteizam. Pripadnici islama veruju u besmrtnost duše, u kijamet („sudnji dan“), uskrsnuće mrtvih i ahiret („zagrobni život“), strašni sud, džennet („raj“) i džehennem („pakao“), meleke („anđele“) i šejtane („đavole“). Jedna od najstrožijih zabrana u islamu je širk (zabrana obožavanja idola) i smatra se najvećim grehom, izvorom svih grehova. Između ostalog širk se odnosi i na „pridruživanje“ Bogu onoga što Bog sam nije. Pripisati bilo čemu, osim Bogu, epitet realiteta znači počiniti greh i taj greh Bog ne može oprostiti pošto se „pridruživanjem“ negira sam Bog. Stoga je šehadet (izjava vere) naročito bitan element učenja. Svaki musliman je obavezan da poštuje i praktikuje osnovne verske dužnosti, odnosno ibadete („obredne dužnosti“) preko pet osnovnih načela (islamski: šarti), poznatih i kao pet stubova islama.

Pet stubova islama su:

1. izjava vere (šehadet, od glagola šehade „svedočiti“, „biti svedok“)
2. klanjanje namaza, tj. obredna molitva (salat)
3. milodar, tj. obavezna milostinja (zekat)
4. post tokom meseca ramazana (saum)
5. i hodočašće u Meku (hadž).
Izjava vere je čin svedočenja (izgovaranjem pred svedocima

Izjava vere je čin svedočenja (izgovaranjem pred svedocima) da nema Boga osim Alaha i da je Muhamed njegov poslanik.

Obredna molitva, ili namaz, je forma ritualnog klanjanja u kojem su telesni pokreti važni koliko i duhovna aktivnost koja ih prati. Muslimani su dužni da obavljaju molitvu pet puta dnevno (u zoru, u podne, poslepodne, na zalasku sunca i uveče). Tačno vreme molitve (vakat) zavisi od položaja sunca na nebu, i to vreme je naznačeno u religijskom kalendaru (takvim). Vreme za molitvu takođe se označava ezanom, koji daje mujezin (osoba koja poziva na molitvu), najčešće sa džamijskog minareta/munare (visoki cilindrični ili četvorougaoni tornjevi uz džamiju). Učenje ezana naziva se okuisanje. Smatra se da je prvi mujezin bio Bilal, abisinski crnac, jedan od prvih muslimana koji su se pridružili Muhamedu, a koji je bio poznat po svom zvonkom glasu. Pre pristupanja molitvi vernici su dužni da se ritualno očiste što se postiže velikim i malim pranjima (tzv. uzimanje abdesta, najčešće vodom, a ako nema vode može i peskom), zavisno od stepena onečišćenja do kojeg dolazi telesnim izlučevinama, seksualnom aktivnošću, dodirivanjem životinja, itd. Molitva se može obaviti praktično na svakom mestu ali se osoba koja klanja mora okrenuti prema Kibli – smer Kabe u Meki. Zajednička molitva obavlja se petkom u podne (naziva se džuma-namaz). Tada se skupe svi odrasli muškarci članovi zajednice, a žene klanjaju iza muškaraca ili u pregrađenom delu džamije. Posle molitve besedu okupljenim vernicima drži imam (muslimanski učenjak) ili vođa molitve.

Obavezna milostinja, odnosno porez za opšte dobro, je vrsta poreza koji jednom godišnje plaćaju svi odrasli muslimani. Procenjuje se na oko 2,5 odsto ukupnog bogatstva koje prelazi preko minimuma poznatog kao nisab. Porez se plaća na bankovne depozite, plemenite metale, trgovačku robu koja se koristi za trgovinu, stoku i useve s obrađene zemlje. Prikupljena sredstva moraju se davati siromašnima i ubogima. U ranija vremena muslimanska vlast je prikupljala zekat, a danas je deljenje milodara obično ostavljeno na savest vernika. Ovu vrstu obavezne milostinje treba razlikovati od sadake. Sadaka je neobavezna, ali preporučljiva, milostinja koja se praktikuje kao milosrdni čin tokom cele godine. Sadaka podrazumeva ne samo davanja u materijalnom smislu već i činjenje dobrog dela, govorenje lepe i istinite reči, širenje znanja.

Post u mesecu ramazanu traje tokom dnevnih sati, od izlaska do zalaska sunca, i podrazumeva uzdržavanje od jela, pića, pušenja i seksualnih aktivnosti. Post je zabranjen ženama kada imaju mesečni ciklus ili krvare posle porođaja, dok dojilje, trudnice, bolesnici i putnici mogu da ne po ste, ali su u obavezi da nadoknade propuštene dane naknadnim postom u toku iste godine. Tradicionalno, period ramazana koristi se kao prilika za porodične susrete, okupljanja pri jatelja i saradnika kako bi se dodatno razmišljalo o veri, naročito u vreme iftara, odnosno zajedničkog obroka po zalasku sunca.

Hodočašće u Meku je peti stub islama tako da su svaki odrasli musliman i muslimanka dužni da, bar jednom u životu, izvrše ovu zahtevnu versku obavezu. Hadž, tj. hodočašće se održava svake godine tokom poslednjih deset dana dvanaestog lunarnog meseca, pred Praznik žrtve. Mali hadž ili ‘umra može da se obavi u bilo koje doba godine. Obred se sastoji od hoda oko hrama Kabe, brežuljaka Safe i Merve, stajanja na visoravni Arefat, prolaska kroz uski klanac Muzdelife, „kamenovanja“ tri kamena stuba koji predstavljaju šejtana (đavola) i žrtvovanja životinje (najčešće ovce ili kamile) na Mini. Tek po obavljanju svih obrednih radnji vernici dobijaju naziv hadžija ili hadžinica. U slučaju da, iz zdravstvenih razloga, vernici nisu u mogućnosti da obave hadž, oni tu dužnost mogu preneti na drugu osobu. Osoba koja obavlja hadž za drugog zove se bedel i najčešće obavlja dužnost za bolesnu ili umrlu osobu koja se zavetovala da će ići na hodočašće. Treba pomenuti da je obred hadža obavezan za one pripadnike islama koji poseduju ne samo dovoljno sredstava za odlazak na putovanje, već i sredstva koja su dovoljna da porodica živi bezbrižan život u vreme njihovog odsustva, dakle ne smeju biti u dugovima.

Neki od običaja i obreda u islamu; šerijat; etičko učenje u islamu

Pored obaveznih pet stubova islama, jedan od najrasprostranjenijih obreda i običaja među muslimanima je obrezivanje muške dece. Obred obrezivanja (uklanjanja prepuciuma, krajnje kožice s polnog organa muškog deteta) obavlja se u dobi od rođenja do trinaeste godine starosti deteta i smatra se savezom s Bogom.

Postoje specifični i raznoliki običaji i obredi koji prate čin venčanja, a prava i obaveze supružnika regulisana su verskim zakonom. Po pitanju međureligijskih, odnosno bikonfesionalnih, brakova islam dozvoljava muškarcima muslimanima da mogu ženiti nemuslimanke (ukoliko su pripadnice religije koja ima pisani sveti spis, tj. ukoliko su „sledbenice Knjige“), ali je uslov da se deca iz tog braka odgajaju kao muslimani, odnosno u duhu islama. Muslimankama nije dozvoljeno da se udaju za nemuslimana, a jedan od razloga su upravo deca, jer se smatra da ne postoje garancije da bi deca iz takvog braka bila pripadnici islama. U nekim muslimanskim zajednicama dozvoljena je poligamija, ili višeženstvo, ali pod specifičnim uslovima koje supružnik mora da ispuni (jedan od uslova je i pristanak prethodne supruge ili supruga ukoliko ih je više). Međutim, u savremenom svetu to e sve ređa praksa.

Pogrebni obred u islamu naziva se dženaza. Telo pokojnika ritualno se opere i zamota u beli čaršav, ne zatvara se u kovčeg već se stavlja na drvenu ploču koja se naziva tabut. Bez obzira da li se radi o bogatoj ili siromašnoj osobi procedura je ista i nema razlike u pogrebnoj opremi. Tabut pri pogrebu nose samo muškarci. Telo pokojnika polaže se u mezar (grobnu raku) tako da je glava okrenuta u pravcu Kible.Vreme žalosti za umrlim može trajati sto dana. Nadgrobni kamen na grobu muslimana naziva se bašluk ili nišan. Nišan nad grobom ima isklesano turbe ili fes. Za razliku od muškog, nišan na groblju muslimanke nema fes, deblji je i širi pri dnu. Grobnica u vidu mauzoleja uz džamiju ili na nekim islamskim grobljima takođe se naziva turbe, a ukrašena je reljefima i natkrivena je kupolom.

Islam zahteva revnosno obavljanje verskih dužnosti i drugih tradicionalnih običaja vezanih za islamsku religijsku praksu. S obzirom na reformatorski karakter islama, naročito u vreme nastanka ali i u kasnijim epohama, posebno se ističe etička dimenzija kao bitna karakteristika ove religije. U tom smislu bitno je ukazati na verski zakon u islamu, formulisanom u Kur’anu i sunnetu – šerijat (od arapske reči shari’ah, izvedene od glagola „uvesti“, „sprovesti“, „propisati“, ali i „obznanjeni verski zakon“). Šerijat je obrađen u četiri sunitske škole (mezheba): šafijskoj, hanbelijskoj, hanefijskoj i malikijskoj, zajedno sa ši’itskom, koja ima vlastitu pravnu školu. Njime se utvrđuju propisi i obaveze, verske, porodične i društvene kojih se svaki pripadnik islama mora pridržavati tokom čitavog života. Tradicionalno govoreći, šerijat se sastoji iz dva dela: ‘ibadat (bogoštovana dela) i mu’amalat (vršenje tih dela). Neki autori delom šerijata smatraju i ukubat, odnosno sistem kažnjavanja. U etičkom usvajanju islama načelno se razlikuje ono što je zahtevano ili obavezno (farz), ono što je proskribovano ili zabranjeno (haram), ono što je preporučeno (mendub), ono što je pokuđeno ili mrsko ali nije zabranjeno (mekruh), i ono dopušteno ali moralno indifirentno (mubah). Kur’anom i sunnetom naglašena je velikodušnost i poštenje, solidarnost i bratstvo među pripadnicima zajednice ali ne po srodstvu već po veri. U islamu nailazimo i na konkretne zabrane u jelu (ne sme se jesti strvina i svinjsko meso) i piću (stroga zabrana konzumiranja alkoholnih pića). Strogo je zabranjeno kockanje kao i uzimanje kamate (lihvarstvo). Takođe je zabranjena prostitucija, narkomanija, gatanje i vračanje.

Već u ranoj fazi nastanka bilo je jasno da islam među ljudima ne pravi razliku na osnovu klasne, kastinske ili rasne pripadnosti, tako da je moralni sistem islama nediskriminatorski, tj. nosi ideju jednakosti svih ljudi pred Bogom. Stoga se islam, uz budizam i hrišćanstvo, ubraja u svetske religije.

Islam – kratak istorijat razvoja; pravci u islamu

Posle smrti Muhameda, za vođu zajednice i halifu („onaj koji je ostavljen iza“, „poverenik“ ili „naslednik“) izabran je Ebu Bekr (vladao od 632. do 634. godine), pod čijim vođstvom je nastavljena ekspanzija islama. Već za života Muhameda gotovo čitava Arabija prihvatila je islam, a u narednih sto godina, u dramatično različitim okolnostima od onih u kojima je živeo Muhamed, arapska plemena su pod zastavom islama osvojila glavninu tadašnjeg civilizovanog sveta, uključujući Egipat, Palestinu, Siriju, Mesopotamiju i visoravni Persije. Međutim, uporedo sa širenjem, sami muslimani su kompromitovali zemaljsko jedinstvo, tako da se slobodno može reći da je smrt Muhameda stvorila krizu vlasti na zemlji koja ni do danas nije rešena. Naime, radilo se o pitanju Muhamedovog nasledstva. Shodno arapskim običajima, za prvog naslednika tj. halifu, izabran je Ebu Bekr, verni Muhamedov prijatelj i tast, što je pokušao da ospori Muhamedov rođak Alija, koji je ujedno bio oženjen Muhamedovom ćerkom Fatimom. Ipak, ovom i u naredne dve prilike Alijine primedbe da bi nasledstvo trebalo da pripadne njemu kao srodniku i zetu zaobiđene su, tako da su drugi i treći halifa bili Muhamedovi prijatelji Omer (vladao od 634. do 644. godine) i Osman (vladao od 644. do 656. godine).

I u vreme drugog i treće halifata nastavlja se širenje islama, preko Egipta u pravcu severne Afrike. Posle Osmanove smrti Alija je izabran za halifu (vladao od 656. do 661. godine) kako su od početka zahtevale njegove pristalice (na arapskom ši’ije, u prevodu „frakcija“, „partija“, „stranka“, „pristaše“). Međutim, već je bilo kasno i tada je Alijino vođstvo bivalo snažno osporeno, tako da on nije uspeo da nametne vođstvo celoj zajednici. Deo vojnih trupa, naročito one stacionirane u Iraku, podržavale su Aliju, ali vojne trupe u Siriji, pod vođstvom Mu’avije, koji je pripadao dinastiji Omajada, opirale su se Alijinom vođstvu. Ove unutrašnje razmirice, koje će kasnije prerasti u otvoreni rat, privremeno su zaustavile ekspanziju i teritorijalna osvajanja. Kako Alija nije uspeo da postigne kompromis, deo njegovih pristalica ga je napustio. Oni su nazvani haridžije, ili „otcepljeni“, što je bila prva frakcija unutar ši’itskog pravca u islamu. Jedan pripadnik haridžija ubio je Aliju, i tada počinje teška istorija ši’itskog pravca u islamu. Alijin najstariji sin Hasan, biran za halifu, sklopio je potom primirje s Mu’avijom i prepustio mu halifat,
i tada je carska prestonica iz Medine premeštena u Damask, u Siriji, gde je kao namesnik stolovao Mu’avija. Drugi Alijin sin Husein diže ustanak posle Mu’avijine smrti, ali biva pobeđen od Mu’avijinog sina Jezida. Posle ovog poraza Huseina, Alijinog sina, kontrolu nad halifatom u potpunosti preuzima dinastija Omajada koja se suočava i s unutrašnjim problemima moćnog carstva koje je tada obuhvatalo veliki dio Srednjeg istoka i severne Afrike. Bez obzira na nerešen problem sa ši’itima, dinastija Omajada vladala je narednih sto godina i islamsko carstvo se u tom peridu povećalo i osnažilo. Međutim, raslo je i nezadovoljstvo vladavinom dinastije, naročito oko raspodele bogatstva i Velika džamija Omajada, privilegija, tako da su protivnici Omajada, oko 750. godine, uspeli da ih svrgnu s vlasti i od tada počinje doba vladavine dinastije Abasida. Abasidi su vladali sve do 1258. godine i u tom dugotrajnom periodu carstvo je osnažilo, obilovalo bogatstvom i prosperitetom. Razvili su poseban administrativni sistem upravljanja, a sedište carstva premešteno je u Bagdad. Nova prestonica postala je i najveći urbani centar, centar političke i ekonomske aktivnosti čitave imperije. Period vladavine abasidskih kalifa obeležen je i snažnim razvojem nauke, školstva, prava, ali i procvatom umetnosti. Ipak, tokom 10. veka, dolazi do krize abasidske dinastije, i stvara se novo carstvo predvođeno ši’itskom dinastijom Fatmida, koje su pokorile Bagdad i osnovale novi centar u Kairu. Iako su narednih 200 godina nominalno vladali Abasidi, stvarna vlast bila je u rukama dinastije Fatmida koji su Kairo pretvorili u novu prestonicu. Iz ovog perioda datira i izgradnja al-Azhara, najuticajnijeg islamskog obrazovnog centra. Vladavinu Fatmida okončao je Saladin koji je, 1171. godine, osvojio Kairo. Time je okončana i vladavina ši’ita na zadovoljstvo većine stanovništva carstva. U međuvremenu su hrišćanske krstaške vojske osvojile Jerusalim, što je Saladina nagnalo da skupi vojsku i povrati grad, 1187. godine. Tako je uz Egipat, Siriju i Mesopotamiju zavladao i Jerusalimom. U to vreme, abasidske kalife nominalno su vladale iz Bagdada, ali je carstvo već bilo podeljeno u nekoliko delova. Prodor Mongola preko Kine i Rusije, krajem 12. veka, i njihovo osvajanje Bagdada, označilo je definitivni kraj i faktičke i nominalne vladavine dinastije Abasida. Posle pada abasidskog halifata, nikada više nijedna dinastija neće vladati čitavim islamskim carstvom. Iako su mongolski prodori u 13. veku opustošili velike delove carstva, već u 15. veku dolazi do konsolidacije imperije i javljaju se tri nova islamska carstva: jednog Mogulskog sa sedištem u Delhiju, drugog ši’itskog, pod vladavinom dinastije Sefevida iz Isfahana u Iranu, i trećeg Osmanlijskog carstva u Anadoliji.

Na vrhuncu svoje moći Osmanlijsko carstvo kontrolisaće oblasti većeg dela severne Afrike, čitavu Anadoliju, i veći deo jugoistočne Evrope. Osmanlijski vladar Mehmed II je, 1453. godine, osvojio i vizantijsku prestonicu Konstantinopolj, te je preimenovao u Istanbul, novu prestonicu carstva i sedište sultanata. U periodu od 15. do 19. veka islam se širio među nemuslimanskim stanovništvom, naročito u novoosvojenim državama i teritorijama, stvarale su se trgovačke i političke veze, razvijala se nauka i umetnost. U tom periodu su verski učenjaci – uleme, imali značajnu ulogu u sva tri carstva što je vladarima u Delhiju, Isfahanu i Istanbulu na izvestan način odgovaralo u cilju kontrole stanovništva. Veliki deo njih bili su i formalni članovi vladajućeg aparata. Ipak, i među ulemama je došlo do razdvajanja po hijerarhijskoj liniji – višim slojevima ulema odgovao je položaj u kojem su se nalazili, a niži slojevi ulema počeli su da se distanciraju od vladara i pristaju uz nezadovoljno stanovištvo. Kao i mnoga druga carstva okoštala u sopstvenim strukturama, Mogulsko i Sefevidsko carstvo raspalo se u 19. veku, a Otomansko u 20. veku. Iz ovog kratkog prikaza razvoja tadašnjeg islamskog sveta vidljivo je da su ovozemaljske razmirice među muslimanima bile trajna karakteristika još od smrti poslanika Muhameda. Naročito je pomenuta smrt Huseina, sina četvrtog halife Alije, u bici na Kerbeli bila bitan događaj za pripadnike ši’itskog pravca u islamu. Taj događaj se u ši’itskom svetu obeležava do današnjih dana kao znak mučeništva i patnje.

Za razliku od sunitskog pravca (suniti, pridevski oblik od sunnet, u prevodu „običaj Poslanika“), kome pripada blizu 90 odsto muslimana sveta, ši’itski pravac u islamu obuhvata manjiski deo populacije (oko 10 odsto ukupnog broja muslimana). Među njima daleko najveću grupu čine „ši’iti dvanaest imama“ ili duodecimalisti, zvanična religija Persije (današnjeg Irana) još od 1501. godine. Najveći broj duodecimalista živi u Iranu, Iraku i Libanu, a kao manjina nalaze se i u Avganistanu, Pakistanu i Siriji, kao i u jednoj provinciji Saudijske Arabije. Duodecimalisti priznaju dvanaest imama, od kojih se naročito ističu prvi – Alija, i dvanaesti, Mehdi, koji je misteriozno nestao i još se očekuje njegov povratak. Ši’iti veruju da će se on vratiti na kraju vremena kao mesija, da donese mir, pravdu i jedinstvo čitavom svetu. Sledeća velika grupa u ši’itskom pravcu su zejdije, koje nazivaju i „ši’iti pet imama“, koji uglavnom nastanjuju današnji Jemen, te treća grupa po brojnosti „ši’iti sedam imama“ koji su koncentrisani u Indiji, i raštrkani
po centralnoj Aziji, Iranu, Siriji i istočnoj Africi.

Pripadnici sunitskog pravca u islamu priznaju prve četiri halife i nepriznaju nikakvu posebnu versku ili političku funkciju potomcima Muhamedovog zeta Alije. Ši’iti, međutim, drže da je Alija imao specifičnu duhovnu funkciju, koja mu je davala apsolutno pravo na duhovno vođstvo poznato pod imenom imamet. Ova funkcija se, u tom tumačenju, prenosila po imenovanju na njegove potomke koji su zajedno s Alijom imami. Za sunite, imam je samo onaj koji predvodi molitvu – namaz, a prvo značenje iz kojeg se izvode ostala jeste „primer“ ili „model“.

Nezavisno od pitanja nasleđivanja, usled problema doslednosti u pristupu praksi, tj. prihvatanja odnosno odbacivanja doslovnog tumačenja svetog teksta, u islamu se razvilo i značajno mistično (ezoterično) učenje poznato pod imenom sufizam. Naziv dolazi od arapske reči suf (u prevodu „vuna“, „gruba tkanina“) koju su nosile rane askete, sledbenici ovakvog pristupa i učenja. I njihova praksa i učenja bazirani su na Kur’anu, ali su u počecima bili pod uticajem drugih mističnih učenja, poput ranih istočnih hrišćana, severoazijskih šamana i hinduističkih jogija. U ranom periodu sufije su odbacivale, ili su manje naglašavale, spoljne ili formalističke oblike poštovanja Boga u korist pobožnosti kojom su nastojali da shvate Božiju jedinost ličnim iskustvom.

Često se u literaturi može pronaći odrednica da je sufizam unutrašnja dimenzija islama, te da je čista, bezinteresna ljubav prema Bogu, bez nade u nagradu i bez straha od kazne vekovima bila glavni motiv sufija. Istorijski gledano, sufije su se grupisale u organizacije zvane tawaif (u prevodu „staza“). Jednina te reči je tarikat, tako da se ovaj izraz i danas koristi kao termin za ovu vrstu ezoteričnog učenja. Tarikat je vrsta okupljanja oko duhovnog učitelja, sastanak radi duhovnih sesija, najčešće u tekijama, što je naziv za mesta gde se ti skupovi održavaju. Sufizam poprima mnoge oblike ali uvek sadrži dva pola: doktrinu (razdvajanje stvarnog i nestvarnog kroz ispovedanje islamske vere) i metod, što je koncentracija na stvarno putem spominjanja Božijeg imena (zikr; u prevodu „pominjanje“, „prizivanje“).

Derviši su jedni od pripadnika sufizma. Sufijska doktrina poredi se i s neoplatonizmom, Vedantom, mističnom teologijom istočnog hrišćanstva, pa čak i s taoizmom.  Uz sunitski i ši’itski pravac u islamu, postoje i malobrojne sledbe kao što su haridžije (ili ibadije) i ahmedije, te pokreti poput selefijskog i vehabijskog.

Religijski objekti u islamu

Hram u islamu, mesto namenjeno bogosluženju, naziva se džamija (turska reč). Na arapskom se naziva mesdžid, što u prevodu znači „mesto padanja ničice“. Rečju mesdži d označava se svako ritualno čisto mesto koje služi obavljanju namaza kao delu salata (molitve). U predislamsko doba prostor oko hrama Kabe zvao se mesdžid. Međutim, prototip prve džamije, objekta sagrađenog namenski u svrhu zajedničke molitve, jeste ona u Kabau u Medini, koju je izgradio Muhamed posle dolaska iz Meke. Stilovi izgradnje džamija mogu varirati, ali nekoliko elemenata se uvek pojavljuje. Najvažniji je prostor za obavljanje namaza, otvoreni ili zasvođeni (ili i jedno i drugo) gde vernici, poređani iza imama, stojeći, klečeći i padajući ničice, obavljaju obaveznu molitvu. U taj prostor vernici ulaze bez obuće, muškarci pokriveni od pupka do kolena, a žene po čitavom telu osim lica i ruku. Niko ko nije u stanju verske čistoće ne bi smeo da uđe u ovaj prostor u vreme molitve.

Udubljenje u jednom od unutrašnjih džamijskih zidova (vrsta niše), izrađeno s većim ili manjim stepenom preciznosti i ukrašavanja, naziva se mihrab i prema njemu se vernici orijentišu jer se u tom pravcu nalazi Kibla – obavezan smer molitve. U većim džamijama, desno od mihraba nalazi se minber (propovedaonica) s koje se drži beseda petkom (ta beseda zove se hutba). Džamija često ima kube (kupolu), neke su sa otvorima za sunčevu svetlost, kao i jednu ili više munara/minareta. Na munarama se nalazi jedna ili više galerija (koje se nazivaju šeref), s kojih mujezin poziva vernike na molitvu. Na vrhu minareta nalazi se alem, najčešće polumesec s kuglama.

Na vrhu minareta nalazi se alem, najčešće polumesec s kuglama. Pre minareta, uz džamije su građene izdignute platforme sa stepenicama koje su bile mesta s kojih je mujezin pozivao na molitvu. Otvorena dvorišta uz džamiju dopunjavaju zasvođeni deo džamije, a u njima su često fontane, odnosno sve drugo što je potrebno i neophodno za obavezno ritualno pranje pre molitve. Uobičajeno je da ovi sakralni objekti budu svetli i tihi. U islamu je dvodimenzionalno i trodimenzionalno predstavljanje stvorenih bića zabranjeno (između ostalog zbog zabrane idolopoklonstva, ali i da se ne bi na umetnika gledalo kao na nekoga ko prisvaja Božiju moć stvaranja) tako da su unutrašnji zidovi džamije  najčešće ukrašeni kaligrafski (krasnopis) izvedenim stihovima iz Kur’ana i geometrijskim šarama. Još jedan važan element većih džamija jeste unutrašnje osvetljenje koje tradicionalno daju džamijski lusteri, posebno pravljena remek-dela majstora za obradu metala. U džamijama nema nameštaja niti drugih predmeta, kao ni muzičkih instrumenata – u islamu nema muzičkog ili horskog učestvovanja u bogosluženju.

Mnoge džamije su imale, i još imaju, medresu u svom sastavu. Medresa je prvobitno bila verska škola u kojoj su se Kur’an i hadisi proučavali i učili napamet. Danas su medresa mesta veronauke, srednje verske škole. Iz medresa je potekao običaj da islamski verski službenici nose crne mantije.

Simboli i pozdravi u islamu

Simbol ili amblem islama – polumesec, simbolizuje božanstvenost i suverenost. Nalazi se na minaretima džamija. Na islamskim zastavama se, uz polumesec, može videti i zvezda. Shodno šerijatu (običajnom pravu), pozdrav i otpozdrav su obavezni za muslimane. Kada musliman sretne muslimana pozdraviće ga rečima Es-sellamu alejkum, što u prevodu znači „neka je mir na tebe“, a pozdravljeni odgovora rečima Ve alekumumus-selam, odnosno „neka je i na tebe mir“. U svakodnevnom životu često je u upotrebi skraćena verzija pozdrava, dakle samo selam, što doslovno znači „mir“. Pošto se često koristi zaboravlja se da je verski pozdrav, ali s obzirom na značenje (pozivanje na mir) muslimani često ovim pozdravom pozdravljaju i nemuslimane. U nekim muslimanskim zajednicama žene se ne rukuju s muškarcima, izuzev sa onima s kojima ne mogu sklopiti brak (otac, brat, stričevi i ujaci).

Pitanje sveštenstva u islamu

U principu, u islamskom svetu izraz sveštenstvo odnosi se samo na hrišćanske sveštenike ili monahe drugih religija, pošto islam ne priznaje sveštenstvo. Stoga je često korišćeni izraz u zapadnoj literaturi i medijima „islamski sveštenik“, kao odredba za imama i mulu (titula učenjaka i verskih autoriteta u Iranu i centralnoj Aziji), pogrešan i iz njega se mogu izvući pogrešni zaključci. Za razliku od, recimo, hrišćanstva u kojem obavljanje svešteničkih funkcija podrazumeva posebno posvećene osobe i sposobnost da se predvode obredi, u islamu ne postoji nijedan obred koji svaki vernik ne može predvoditi. Većina javnih funkcija u islamskim zajednicama, kao što su npr. imam, kadija (sudija), alim (islamski učenjak), zasnovane su na znanju i obrazovanju (nekada i veštini), ali ne zahtevaju posvećenje koje vršioca funkcije izdvaja u odnosu na druge vernike. U tom smislu govori se da u islamu nema sveštenstva. Međutim, u islamu, naravno, postoji religijsko vođstvo – ulema (arapski: ulama, množina od alim, „učenjak“) koji su priznati kao učenjaci ili autoriteti u verskim naukama i najčešće se radi o imamima važnih džamija. To su i sudije i profesori na verskim fakultetima i univerzitetima, tj. osobe kompetentne da odlučuju o verskim pitanjima. Sama reč imam („model“, „primer“) označava osobu koja je predvodnik u namazu, tokom pogrebnih obreda i sl. Osnova za rangiranje na ovu funkciju je znanje (posebno Kur’ana), starosna dob i društveni ugled. Svaka džamija ima jednog ili više imama. Imam je takođe i titula koja može biti pridodata vođi zajednice ili grupe.

Osnivači pravnih škola u islamu nazivani su imamima, kao i vođe nekih ogranaka islama. Imam je i počasni naziv za važne islamske učenjake. Međutim, među muslimanima ši’itskog pravca imam se smatra za posrednika, jedinstvenog i predodređenog, koji mora biti priznat i praćen u cilju spasenja. Tako je za ši’ite imam i titula i duhovna funkcija, i smatra se da može biti samo jedan imam u jednom vremenu. Takođe, smatraju da je imam obdaren izuzetnim znanjem i autoritetom, te duhovnošću koja je produžetak Muhamedove. Ekstremne sekte ši’ita, poznate pod nazivom gulat, smatraju da je njihov imam božanske prirode.

Praznici u islamu

Praznici koji se obeležavaju u islamu su Ašura, Lejletul-kadr, Lejletulberat, Mevlud i Bajram (Ramazanski bajram i Kurban bajram). Ašura je deseti dan meseca muharrema – prvog meseca u lunarnom kalendaru. Smatra se da je Muhamed preporučio da se na taj dan posti, a za ši’ite je to dan podsećanja na Huseinovo ubistvo. Lejletul-kadr („Noć snage“ ili „Noć sudbine“) je noć u kojoj je, smatra se, čitav Kur’an spušten u Muhamedovu dušu. Ova noć je u zadnjoj trećini meseca ramazana i zbog toga se ti dani smatraju naročito bitnim. Muslimani smatraju da je ova noć bolja od hiljadu meseci, a rašireno je verovanje da se radi o dvadeset i sedmoj noći meseca ramazana. Lejletul-berat („Noć opraštanja“, „Noć oslobađanja“) je petnaesta noć islamskog meseca šabana. Za nju se kaže i da je noć sudbine pošto se, po verovanju, u toj noći potrese sidretul-munteha („granica između Bića i Apsoluta“) i popadaju listovi sa imenima onih koji će umreti u narednoj godini. Mevlud pada dvanaestog dana meseca rebiul-evel i to je Muhamedov rođendan. Obeležavanje mevluda datira iz 12. veka, a način obeležavanja je stvar lokalnih običaja. Najčešće je to recitovanje pobožnih spevova u džamijama, a u nekim zemljama organizuju se ulične povorke. Bajram je turski naziv za praznike Id al-adha (Kurban bajram) i Id alfitr (Ramazanski bajram). Kurban bajramom se obeležava sećanje na Ibrahimovu (Avramovu) žrtvu ovna umesto vlastitog sina i počinje desetog dana meseca zul-hidže. Obeležava se četiri dana i u tom periodu se ritualno kolju životinje (kurban, „prinošenje žrtve“). Meso kurbana se ne prodaje, već se trećina zadržava za sebe i porodicu, trećina podeli komšijama, a trećina sirotinji. Kurban-bajram je poznat i pod nazivom hadžijski bajram. Ramazanskim bajramom obeležava se kraj meseca posta i počinje prvog dana meseca ševvala, a obeležava se tri dana. Muslimani takođe obeležavaju Novu godinu po lunarnom kalendaru, odnosno prvi dan meseca muharrema.

Islam danas

Prethodni, 20. vek, bio je značajan i za tzv. islamski svet kao i za čovečanstvo u celini, imajući u vidu slom kolonijalizma, dva svetska rata, fenomen globalizacije, razvoj novih tehnologija i medija, itd. U najznačajnije promene u delu sveta u kome su muslimani većina sigurno se ubrajaju osnivanje nacionalnih država u Aziji, na Bliskom Istoku i u Africi, otkriće velikih nalazišta nafte, razvoj nove industrije i formiranja tržišta kroz multinacionalne kompanije. Danas su neke od najbogatijih ali i najsiromašnijih zemalja na sveta tzv. muslimanske države.

Globalizacija, olakšana komunikacija i novi mediji učinili su svet baš onakvim kakvim se određuje u često korišćenoj frazi „globalnim selom“. Sve to je nagnalo i tzv. islamski svet da se suoči s modernim vremenima. Već u 18, a naročito krajem 19. i početkom 20. veka, došlo je do pojave brojnih reformatorskih pokreta u islamskim zemljama. Neki su bili u funkciji prilagođavanja modernom dobu, neki u borbi za očuvanje islamske tradicije i načina života, a neki u funkciji oslobođenja od evropskih kolonizatora i osvajača, koji su početkom 20. veka pod svojom vlašću držali najveći broj islamskih zemalja. Uporedo s razvojem pokreta koji su težili „zapadnjačkom“ načinu života, razvijali se se i radikalni pokreti (često nazvani fundamentalističkim) koji su zahtevali organizovanje života po strogo islamskim verskim i etičkim načelima – razume se, prema njihovoj interpretaciji islama. Razmišljajući u tzv. zapadnim kategorijama, može se reći da današnji islam može biti versko uverenje, politička ideologija i osnova ličnog i grupnog
identiteta. Međutim, te tri odrednice niti isključuju niti uključuju jedna drugu, pri čemu je veoma bitan društveni i politički kontekst pojedinačne situacije.

Jedan od boljih primera može biti i razumevanje odnosa islama i demokratije. Prisutne su četiri različite perspektive kao naročito uticajne u tzv. islamskom svetu. Prema jednima, „demokratija je anatema islamu“, pri čemu je za ovo gledište naročito bitno mišljenje Sayyida Qutba, jednog od osnivača desnog krila pokreta Muslimanske braće, i Ali Benhaja, jednog od lidera pokreta Islamskog fronta spasa (FIS) iz Alžira. Druga perspektiva je „islam nije kompatibilan s demokratijom“, i ovu perspektivu naročito je razvijao Abu’l-A’la Mawdudi, osnivač grupe Jama’at-I’Islami („Islamska grupa“). Treća perspektiva ističe da su „islam i demokratija kompatibilni“, a za ovu tvrdnju naročito su bitni radovi egipatskog intelektualca ‘Abbas Mahmud al-’Aqqada, i iranskog ši’itskog mislioca ‘Abdolkarima Sorousha, i konačno, četvrta perspektiva naročito ističe da „islam zahteva demokratiju“.

Dva najistaknutija predstavnika ove ideje su Bassam Tibi, poreklom Sirijac, trenutno profesor međunarodnih odnosa na univerzitetu u Getingenu i gostujući predavač na Harvardu, i Fatima Mernissi, profesorica sociologije na Muhammad V univerzitetu u Maroku. Koja od ovih perspektiva će preovladati, gde i u kojoj meri, ostaje da se vidi, ali treba se nadati da je modernizacija svetski proces koji više neće biti uslovljen isključivo zapadnom kulturnom hegemonijom, što je  često deo problema, a ne deo rešenja budućnosti planete. Danas u svetu živi preko milijardu i dvesta miliona pripadnika islama (blizu 21 odsto svetske populacije) koji žive u preko 120 zemalja sveta, i po broju sledbenika druga je religija na svetu, odmah iza hrišćanstva. Blizu dve trećine pripadnika islama živi u Aziji. U trideset i pet zemalja sveta su većinsko stanovništvo, a velikom broju država su druga religija po broju pripadnika. Na početku 21. veka, u Evropi živi oko 200 miliona muslimana (od čega blizu dve trećine čine imigrantske zajednice). Što demografski, što konverzijom, islam je religija koja se neprestano širi. Iako doktrinarno svugde isti, praktikovanje islama je raznoliko, te postoje razlike u praksi muslimana u Americi, Africi, Aziji ili Evropi.

Tekst o islamu priredio je Dino Abazović

Nekoliko reči o hrišćanstvu…

Nekoliko reči o budizmu…

RELIGIJE SVETA: budizam, hrišćanstvo, islam

Izdavač
Beogradski centar za ljudska prava

Fotografije Milan Vukomanović na stranama: 56, 70, 76, 79–80, 82, 90, 104–106 Jelena Radojković na koricama i stranama: 28–29, 31–33, 35–36, 39–45, 54, 68, 76, 84, 94, 96, 99, 102–103, 106–111

Ilustracije
Tamara Protić

Ovo izdanje je deo projekta Upoznajmo ljudska prava.

Za sadržaj knjige i iznete stavove isključivo odgovara

Beogradski centar za ljudska prava.

Beogradski centar za ljudska prava veruje da bi upoznavanje s religijama koje ispoveda preko 60% čovečanstva moglo da doprinese razumevanju različitosti i jačanju tolerancije kod učenika srednjih škola. Ideja da to budu baš budizam, hrišćanstvo i islam rodila se u kineskom restoranu u Beogradu, gde niko od gostiju nije znao da jede štapićima. Ovakva knjiga ne bi imala toliko smisla u onim mestima gde svi ljubitelji kineske kuhinje, bez obzira na svoje poreklo, rasu ili religiju bez teškoća koriste štapiće. Oni žive u multikulturalnim i multietničkim sredinama, svakodnevno se susreću s najrazličitijim običajima, ličnim iskustvom upoznaju različitost i imaju mogućnost da bez predrasuda odaberu ono što im se dopada. Onda su se neki setili verovatno najlepšeg susreta Istoka i Zapada – susreta budizma sa grčkom mišlju, pre oko 2000 godina, potom filmova i slika iz knjiga istorijskog Bude obučenog u grčku togu, Isusa Hrista i Muhameda u istoj odori. Sve tri veroispovesti uspele su da ostvare kulturno jedinstvo različitih naroda. To je ono što ih čini svetskim religijama. Ključ „uspeha“ budizma, hrišćanstva i islama je u prihvatanju, a ne isključivanju različitog i nalaženju onog što je zajedničko.

Nedavni ratovi na prostoru bivše Jugoslavije, nemaština, izolovanost i nemogućnost mladih iz Srbije da putuju i upoznaju drugačije kulture doprineli su tome da i dalje rastu etničke udaljenosti, od kojih su najjače zasnovane  na verskoj netrpeljivosti i rasističkim stavovima. Religija opredeljuje život ljudi. Ova knjiga bi trebalo da omogući da
bolje razumemo živote drugih naroda, običaje i kulturu. U korenu većine ljudskih nedaća je neznanje. Kako sada stvari stoje, izgleda da mnogi pogrešno veruju da nevolja stiže od suseda s Istoka. Osim toga, skoro niko ne zna šta zaista znači reč „sekta“, ali svi se slažu da je to nešto loše. Da li je baš tako? Iz neznanja dajemo pojmovima pogrešno značenje, koje veoma lako „sklizne“ u mržnju ili bar u netrpeljivost.

Tekst o budizmu priredila je Jelena Radojković iz Beogradskog centra za ljudska prava, o hrišćanstvu dr Milan Vukomanović, vanredni profesor na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, a o islamu mr Dino Abazović, viši asistent na Katedri za sociologiju Fakulteta političkih nauka i dugogodišnji direktor Centra za ljudska prava Univerziteta u Sarajevu.

Želja priređivača nije bila da izlože što više podataka već da se ono što je najvažnije lako uoči i razume. U knjizi su prikazani životi Bude Šakjamu nija, Isusa Hrista i Muhameda, njihov uticaj na religiju, učenje, svete knjige, razvoj i širenje religija, glavni praznici, verski objekti, monaštvo i simboli ovih religija.

Ako knjiga bude zanimljiva i korisna, ako nekoga podstakne da i sam dalje istražuje i da uči i saznaje nešto o „drugima“, ako počne da razume one „drugačije“ – onda su autori uspeli. Komentari i ideje šta bi čitaoci još
voleli da saznaju i pročitaju veoma će ih obradovati.

U Beogradu i Sarajevu, 2007.

  Feljtoni, Islam, Kuran, Muhamed, Religija, Religije sveta