Neostvarenost kao uzrok najvećeg konflikta u komunikaciji – Pobediti po svaku cenu. Biti ostavljen u svom „miru“ i imati svoju „slobodu“. Ili automatski primiti grdnju i ne preispitati autoritet od koga je ona došla…

Svako od nas je prošetao, a možda i dalje šeta po ovim karakternim poljima, a zatim progresuje i komplikuje, čuva svoj ponos i žrtvuje sve zbog njega. Ili u nekom drugom polju, on postaje kritičar stvarnosti i putuje u još veću izolaciju. Ili pak ako je zavistan od tuđeg mišljenja onda on pati ako mu neko ne kaže da je vredan postojanja … Sve ovo vodi ka zaključku da čovek igra igre koje prikrivaju njegove slabosti. Zašto se tako grčevito drži za lažnu sliku o sebi? Da li je taj grč još čvršći zbog straha da bude razotkriven kao lažan i nebitan? E. From recimo pretpostavlja da je u pitanju kombinacija dva dominantna straha: strah od prognanstva, to jest izolacije od „stada“ i strah od gubitka identiteta. A ako ćemo dalje u tom smeru – među sociolozima se već uveliko raspravlja koliko je istinita teorija da li bi postojala anarhija i haos bez iluzije da smo mi svi razumna, moralna, odrasla bića koja žive primernim civilizovanim životima. Ako je ova teorija istinita, njene posedice bi bile gore navedeni konflikti, jer je čovek sebe već pogrešno okarakterisao kao nekog ko sa pravom trijumfuje, kao nekog ko ceni svoju slobodu, kao nekog ko je dobar i brižan i ko će sa pravom očekivati da mu se to isto uzvrati. Dakle u pitanju su tri kalupa koji imaju veoma jake korene u našoj kulturi i sa tim možemo pretpostaviti i da ih celokupna lažna etika pospešuje i podržava, a i pritom – otežava samo odvajanje.

Oni su: „Kralj džungle“ – pobednik koji ne bira sredstva i nemilosrdno iskorišćava, „Trut buntovnik“ – onaj koji se buni samo onoliko koliko njemu odgovara i „Maska iznuđenog pacifizma“ – pojedinac koji traži taj isti vid pacifizma koji on sam nudi.

Svi oni donekle približno odgovaraju podeli koju je ustanovila i K. Hornaj koja malo manje slikovito govori o onima koji se kreću „protiv ljudi“, zatim o onima koji se kreću „od ljudi“ i onima koji se kreću „prema“.

A prema svemu ovome, naš prvi zaključak bi bio – da smo isuviše rano okarakterisali niske osobine čoveka kao nešto što je veoma loše i opljuvali smo ih tako oštro da je čovek morao da uradi sve da ga više nikada ne nazovu „niskim“ bićem, to jest, napravio je iluzorne maske koje nam govore da je sve u redu, ali one i dalje neminovno -stvaraju unutrašnje konflikte zbog kojih se iscrpljujemo emotivno a zatim i fizički.

Pređimo odmah na primere radi što svrsishodnijeg prikaza. Oni mogu biti nostalgični, herojični, bajkoviti… Setimo se veoma popularne (uglavnom) ženske priče gde devojke čekaju nekoga da ih zavede i da ih odvede iz ove učmalosti u svet ljubavi da zaborave teškoće nerešivih problema, što će značiti da one beže kako od sebe, tako i od života koji ih je možda porazio. Konflikt, uzburkane emocije i napetost se rešavaju bežanjem u utočište ljubavi. Ljubav u ovom slučaju nije nikakva ostvarenost, ona je zapravo beg od stvarnosti, a bez prihvatanja stvarnosti u njenom punom svetlu –  nema nikakvog napretka. Očigledno je da ove osobe nisu htele da prihvate odgovornost da svoja iskustva i znanje pretvore u nešto više.

Gradacija naniže u ovom slučaju bi bila da te iste devojke kroz nekoliko godina kažu svom partneru: „Eh da nisam tebe srela, ja bi verovatno bila na vrhu sveta!“

Ironično, zar ne? Ali ovakvo opravdanje im daje i ono malo snage, uz iluzornu činjenicu da je njihov smisao sputan nečim što one nisu mogle kontrolisati pa sad mogu lakše da se brinu o nagomilanim obavezama.

Uviđamo da ljudi veoma uspešno rešavaju svoje živote sa samo par sudbinskih mitova. Postoji priča za svaku neusklađenu emociju i ona se ne sme razotkriti jer nas štiti od bolne stvarnosti.  Oni koji traže mir i podložni su kritici, oni često traže zaštitu od onih koji se tuku po džungli jer ih naravno (po klasičnom društvenom mitu) vide kao oličenje snage. Izolovani trut buntovnici se dobro slažu sa drugima koji su slični njima i koji takođe mrze čitav svet i uzaludno pokušavaju da podignu nekakvu revoluciju. I sve to nekako funkcioniše donekle. Ovi što pobeđuju, oni se hvale svojim bogatstvom, a kad im se to oduzme jer dođe neko jači – onda pate i pokušavaju ponovo… Mada ipak, sledi pad, kao što kaže ona stara izreka – „Previše su stari da bi ponovo umrli mladi“. A nasuprot njima, i za razliku od tog poraza u revolveraškom društvu, ovi što pokušavaju da sebe izoluju i da žive u tuđem izobilju putem sitnih prevara i manipulacija, oni u jednom momentu budu razokriveni kao lenštine koje nemaju nikakav viši smisao i onda sledi veliki šok, emotivni bol i razočarenje, depresija… I za kraj ovi što traže mir po svaku cenu oni u jednom momentu počnu da viču i zahtevaju mir na sav glas, zatim drhte i plaču jer nisu dobili ono što su hteli, a oni to MORAJU to imati…

Zatim ova odrasla deca, bez trunke uvida u svoju pravu prirodu, postaju roditelji. Naoružani iluzijama, oni vaspitaju svoju energičnu i živahnu decu da budu ljubazna, disciplinovana i poslušna. I onda im kažu: „Moraš se boriti u životu!“

Ovde vidimo začetak konflikta u nečijem životu iza kojeg stoji roditelj koji nema pravi autoritet. Ali on će taj autoritet zameniti za lažnim i snagom i vikom će plašiti dete, a sebi će govoriti da ga tako pripremaju za okrutni svet koji ga čeka tamo napolju. A dete će znati, kao što sva deca uvek znaju i osećaju, da ispred sebe imaju jednu slabu individuu koju je život porazio. Taj poraz, nažalost, čeka i njih. Pomračenje koje nose sve ove teme jeste stvarno i njihova težina treba da nas plaši, jer mi tu težinu prenosimo na decu.

Prosečan roditelj liči na neinteligentnog vladaoca koji je zadovoljan da nagomilava zakone uprkos kontradikcijama i rastućoj zbunjenosti koje te zakone prate.
– Pijaže

Hajde da promenimo pozornicu za trenutak. Pričali smo na početku o kulturi i etici koja podržava nerešivo stanje. Sada zamislimo tri komandujuća stava. Strast, obaveze, ponos. Konflikt u zajednici se pretvara u kućicu u rupi, gde živi muškarac i njegova prelepa supruga, ona ga drži vezanim seksualnom strašću za sebe, a on mora da izbacuje pesak iz rupe koji stalno nadolazi, jer ako nije uspešan u tome, pesak neće naškoditi samo njima, već će doći i do sledeće rupe i zatrpaće život koji je i tamo.

Drugo poređenje ovog puta izvlačimo iz poznatog filmskog remek dela „Žena u peščanoj dini“ koji nam govori o vremenu kada je svet zavisio od već unapred određenih zakona u kojima je individualnost sputana obavezama, i u kojoj društvo kao celina mora da preživi. U ovakvoj zajednici žena uslovljava muškarca pitanjem „Jesi li ti muško ili nisi?“, a on ne zna, pa poklekne pred njenim zahtevima misleći da će ga to učiniti većim muškarcem, a ti zahtevi su često prihvatanje zarobljavajućih obaveza. A muškarac pita slično, on pita: „Kakva si ti to žena, pobogu?“ i onda ona sledeći put menja svoje ponašanje pred njim tako da i ona radi i služi, a takođe mora i da održava svoju seksualnost u cvatu. I tako oni izdaju svoje ja koje sve više i više nestaje. Dete rođeno u ovakvom svetu mora da prevaziđe veliki broj već utabanih kalupa, mora da prevaziđe svoje roditelje da bi bio otvoren ka pravim životnim mogućnostima. A roditelji ovakvog deteta se moraju nadati da mu niko neće otvoriti oči za te nove mogućnosti, jer ono će uništiti njihove svetove i gradiće svoj gledajući svog roditelja sa prezirom kako prihvata servilnost i saginje glavu da bi zaradio za život i kako žrtvuje ponos kralja džungle. ILI kako prikazuje svoju nesposobnost jer ne uspeva da obezbedi uslove, svađa sa svima i štiti taj isti ponos kralja džungle…

Došli smo do punog kruga. Detetov prezir se transformiše u beskompromisnog ratnika spremnog na sve, samo da nikada ne bude ponižen kao njegov otac i on obećava sebi „Nikada se neću vezati ni za koga!“ Ili počinje da traži izolaciju i transformiše se u trut buntovnika koga smo detaljno opisali u prošlom poglavlju. Ili se transformiše u ljubaznu masku koja počinje da izučava sve sitne manipulacije iznuđivanja, jer neće sebi da dozvoli nedostatake u izoblilju i komforu, luksuz koji mu njegovi roditelji nisu pružili jer su pričali o kojekakvom ponosu i poštenom životu… U svom tom dokazivanju i nadmetanju, u sred neuspešnog procesa individualnog sazrevanja, mi zaboravimo da zastanemo i iskreno se zapitamo:

“KO SAM JA?” Gde da nađemo taj središnji deo? Da li se on krije tamo gde se plašimo da ga potražimo?

Vratimo se za kratko široj slici. Ostali smo dužni da prikažemo i najpopularniji muški stereotip današnjice. U formi uvoda zapitajmo se – zašto čovek pokušava da uhvati sve te visoke standarde koji odišu mirisom novonastalih društvenih mitovima?

Vid neostvarenosti u partnerskim odnosima je, kao što uočavamo, posebno interesantan za proučavanje. Primer kojem se okrećemo je prilično zastupljen danas i njemu nekad uspešno a nekad i neuspešno teže mladi umovi. Ponovo u suprotnosti sa navedenim, prepreku predstavlja iluzija ostvarenosti, staza klasičnog društvenog mita: reputacija u strastvenom iskustvu i sakupljanje materijalne moći. Muškarac će da pokuša sebe da okiti i nadogradi tako da ga suprotni pol vidi kao moćnog zavodnika koji ima iza sebe dosta ljubavnih avantura, to jest želeće da izgleda iskusno, takođe želeće da se pokaže kao neko ko može da obezbedi sigurnost i prikazivaće tu moć u obliku stereotipnih bogatstava današnjice. Uvek na suprot njima će stajati oni koji se premalo trude i oni koji „biraju“, to jest, tačnije – nije ih briga. Ovakvo razmišljanje i ovakvi stavovi vode ka poziciji lažnih alfa mužijaka bez individualnog iskustva i znanja. Kritika se upućuje ka svom vremenu koje je bačeno na postizanje tih uzaludnih bogatstava i avanturisanja kojima se teži iz čisto sujetnih razloga, a nisu se ni zapitali šta zaista žele i ko su oni zapravo. Sa druge strane, nežniji pol koji „padne“ na ovaj kalup se trudi da uveliča sekundarne osobine svog partnera kada ga opisuje, takođe iz svojih sujetnih razloga želi da mu prilepi neslavne etikete jednog trofeja, jer šta joj drugo preostaje da kaže o svom partneru? Na kraju može jedino da dokaže da se ta osoba baš trudi u okvirima društvenih mitova i može samo da se nada da ta muška osoba to radi jer je voli, jer je zaljubljen u nju, a ni slučajno zato što je zaljubljen u svoju sliku koju prezentuje (da ne kažemo, u sliku „idealnog muškarca“…) Sada, iako je ovo veoma provokativna tema, ovi odnosi su samo sporedna stanica u zaključcima o neostvarenosti. Iluzija je ovde zamenjena sa narcisoidnošću. On voli sebe i sebi slične, a njoj je (ponovo) bitnija sigurnost od sopstvene individualnosti… Ljubav u modernom svetu se nekako svodi na uspeli ili neuspeli mit o nekom muškarcu koji vlada svim ženskim slabim tačkama i svim materijalnim bogatstvima i on će važiti za nekog ko obara sa nogu, bar do prve vezanosti. Posle ona može da ga krivi da joj je sa tom vezanošću upropastio njeno individualno napredovanje, iako vrlo često one su te koje traže i podrazumevaju vezivanje. Ali ne idimo predaleko.  Ovde i sada ipak, mnogo bitniji je naglašeni besmisao primarne iluzije da smo svi mi civilizovane, ljubazne i primerne osobe, koje znaju šta je sloboda.

Dakle gde čovek greši… Čovek oseća plimu i oseku emocija. Zna kad treba da se menja i zna kada će moći da odahne od unutrašnjeg razrešenja. Ali on zaustavlja čitav prirodni proces tako što pridodaje značaj onome što je priroda namerila da treba da se izmeni. Zatim ponavlja iste i slične reči i stavove, a iznutra oseća sve veći i veći pritisak a nije mu jasno zašto jer svi oko njega rade isto. Čak i oni koji shvate svoje i tuđe repetativne krugove, i oni okreću istu ploču, samo što su je sada obojili kritikama i ružnim rečima i umesto da se promene i ne osvrću, oni obitavaju u istom svetu kao i ranije, i njihov smisao sada je „da ga mrze“.  Kao što bi odrastao čovek trebao da razmišlja: u redu je biti ljut na sebe što neke stvari nismo pre uvideli, u redu je priznati da smo donosili pogrešne i možda čak i besmislene odluke. U redu je možda priznati da nismo mi savršeno civilizovana i pametna jedinka koja nipošto nije ni sujetna, ni ljubomorna na druge…

Da bi bilo ništavila svesti, potrebna je svest koja je bila i koja više nije, i svest „svedok“ koja ništavilo prvobitne svesti postavlja kao sintezu prepoznavanja. Svest prethodi ništavilu i „proizilazi“ iz bića.
– Sartr, „Biće i ništavilo“

Uviđate, ni sva pesnička nadahnuća ovog sveta neće uspeti da zaustave nemir koji naslućujemo. Ni sve titule i nadogradnje neće ublažiti poražavajući osećaj praznine u nama. Sagledavanje sopstvenih i tuđih emocija je ekvilibrijum koji treba tek da se uspostavi. Ako svakome bude objašnjeno zašto nam je potrebno da održavamo iluziju da smo bolji nego što zapravo jesmo i kako je to rezultiralo prihvatanju nečega što još nismo stigli da obradimo i prevaziđemo prirodnim putem – onda, TEK ONDA će čovek shvatiti šta zaista znači biti roditelj, i svoju decu će vaspitati na pravi način i čitav svet će krenuti u susret promeni … Ali ne vežite se ni za tu novu novu sudbinsku priču i osećaj tuge i melanholije misleći da je to gledanje u bezdan „pravi put.“ Posle svega jedino iskrenost sme da se praktikuje. Kada čovek shvati koliko je izgubljen jer je uvideo da su sve njegove priče izgubile na značaju, kada izgubi razum u ludoj vožnji između činjenica i logike, kada mu moć oduzmu reči, jer je njegov život bio sastavljen od kalupa, od same reči, možda tek onda shvati da tu postoji nešto više, možda tek onda može iskreno da se zapita – KO SAM JA?

Za P.U.L.S.E: Juror 8

Tekstovi iz sociologije na portalu P.U.L.S.E

  Feljtoni, Komunikacija, Konflikt, neostvarenost, Priroda konflikta